PC info

24. 11. 2023.

Posle predizborne, počinje apsolutna tišina za gluve i nagluve

Ključna poruka Ujedinjenih nacija za Svetski dan televizije bila je da je neophodno podići svest o inkluzivnosti televizije, jer je pristupačnost garancija da ovaj tradicionalni medij može da informiše, edukuje i zabavi sve, ne izostavljajući nikoga.

Ipak, slepe, slabovide, gluve i nagluve osobe u Srbiji često se osećaju izostavljeno jer znakovni jezik i titlovi nisu dovoljno prisutni, dok audiodeskripcija gotovo da ne postoji, saglasni su sagovornici UNS-a koji ne čuju i ne vide.

Student francuskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksa Kuzmanović, koji ne vidi, kaže da ne samo da se sadržaj retko prilagođava, već se ni u medijima ne govori dovoljno o pristupačnosti sadržaja osobama sa invaliditetom.

Foto: UNS

Razlog za to je, kako dodaje, što neki novinari, izveštavajući uz sažaljiv ili glorifikujući ton, propuštaju da govore o realnim problemima.

„Ima novinara koji se trude da na pravi način izveste o problemima osoba sa hendikepom, ali ima i onih koji više idu na glorifikaciju i herojizaciju. Kada ima mnogo patetike, nema vremena za izveštavanje o konkretnim problemima“, dodao je on.

Konkretan problem je, kako je za sajt UNS-a rekla novinarka iz Niša čija majka nosi slušni aparat, to što se zbog neprilagođenosti televizije, gluve i nagluve osobe nekada nehotice okreću drugim medijima.

Praćenje video-sadržaja, kako kaže, za njenu majku iziskuje veliki napor, zbog čega se okreće štampanim medijima. Lakše je, dodaje ona, pročitati celovitu vest u štampanim medijima nego gledati u kajrone. Sa druge strane, krupni natpisi koji odražavaju suštinu vesti i kajroni često su jedina stvar koja televiziju čini pristupačnom, ističe ona.

Mihailo Gordić, tumač znakovnog jezika koji i sam ne čuje, rekao je prošle godine za UNS da je glavni problem to što se program prilagođava najviše u toku izborne kampanje, a onda sa predizbornom tišinom, dolazi i tišina komercijalnih televizija za gluve i nagluve osobe.

"Nedovoljno je samo u toku predizborne kampanje omogućiti da program bude pristupačan. Šta se dešava od momenta predizborne tišine do sledećih izbora i sledeće izborne kampanje?", rekao je tada Gordić koji je dodao da se u toku izbora u najvećoj meri angažuju tumači znakovnog jezika.

I u izveštaju Regulatornog tela za elektornske medije (REM) iz 2019. godine mesto je našao apel Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom (NOOIS) i resornih saveza da komercijalni mediji deo programa prilagode i kada nije izborna kampanja.

TV emiteri prilagođavaju sadržaj jer žele da dopru do šireg glasačkog tela

Na pitanje UNS-a zašto se program najviše prilagođava u jeku izbornih kampanja – zato što televizije na to obavezuju pravilnici ili zato što žele da dopru do šireg glasačkog tela, publicista i profesor na Fakultetu za masovne komunikacije Stanko Crnobrnja rekao je da smatra da je razlog težnja da se dopre do više glasača.

Novim Zakonom o elektronskim medijima propisano je da televizije i radio-stanice u skladu sa svojim finansijskim i tehničkim mogućnostima sadržaj treba da učine dostupnim osobama oštećenog sluha ili vida.

Tako je pružaocima medijskih usluga omogućeno da izostanak ovakvih programa obrazlože finansijskim i tehničkim razlozima.

Ovakvu nepreciznu zakonsku formulaciju privatni emiteri će, kako je rekao profesor Crnobrnja, koristiti do krajnje mere, dok će javni servis nešto manje to činiti i biće inkluzivniji.

Ipak, profesor Crnobrnja smatra da su naše televizije oduvek prednjačile u titlovanju.

„Nemačke televizije, na primer, nikada ne titluju već sinhronizuju strane programe na nemački jezik. Isto rade i Italijani i mnogi drugi. Postoje mogućnosti za titlovanje svega ali nema dovoljno ljudskih i tehnoloških resursa da se to i sprovede“, rekao je Crnobrnja.

Ni u regionu televizijski sadržaj nije dovoljno inkluzivan

Na pitanje koliko je kod nas televizija prilagođena slepim, slabovidim, gluvim i nagluvim osobama u poređenju sa svetskom praksom, Crnobrnja je rekao da je nemoguće uporediti naše kanale sa hiljadama TV kanala.

„U svetu postoje primeri od potpune inkluzije (Skandinavija) do primera potpune ekskluzije (delovi Afrike, Azije, Amerike)“, rekao je on.

Inače, albanski novinar Rodžert Blošmi rekao je za medijsku platformu Regionalne kancelarije za saradnju mladih da se u Albaniji osobe sa hendikepom suočavaju sa sličnim problemima kao osobe u Srbiji.

Tamo se, kako je rekao, mnogo više vremena odvaja za prilagođavanje informativnog sadržaja osobama sa hendikepom, a mnogo manje za prilagođavanje serija i filmova.

Audio deskripcija, kako je rekao stručnjak za asistivne tehnologije Gradimir Kragić za ovu platformu, u potpunosti je izostavljena i u Bosni i Hercegovini.

U Crnoj Gori audio-deskripcija takođe nije ustaljena pojava, već se filmovi prilagođavaju samo poveremeno, rekao je Goran Macanović iz Saveza slepih Crne Gore.

„U prethodnim godinama svega nekoliko filmova je prilagođeno kroz audio-deskripciju i dva do tri filma crnogorske produkcije, ali sve je to nedovoljno jer, na primer, osoba sa oštećenim vidom ne može odgledati neki strani film koji je prilagođen sa audio deskripcijom“, rekao je.

Zato nije nimalo čudno što su iz Ujedinjenih nacija rešili da stave fokus baš na prilagođavanje sadržaja slepim i gluvim osobama. Ako se problem nepristupačnosti ne reši, neke informacije će ostati nedostupne velikom delu svetske populacije.

Autor: A. Ničić