Događaji i priče iz muzeja

15. 03. 2017.

Muzej Tome Rosandića - Veliki poklon Beogradu

Kuću u kojoj je od 1929. godine živeo i radio, vajar Toma Rosandić poklonio je Beogradu 1955. godine. Sa svojim autentičnim ambijentom, ovaj izuzetno dragocen poklon nalazi se u ulici Ljube Jovanovića 3, na Senjaku.

 

Toma Rosandić (foto: by Мара Росандић - http://staresrpskeslike.com/image.php?imageID=966&lan=1, Јавно власништво, https://sr.wikipedia.org/)

 

Toma Rosandić, srpski vajar i akademik, rodio se u Splitu 1878. godine. Prve pouke o vajarstvu stiče u radionici Bilinića u Splitu gde sreće Artura Ferarija, mladog modelara iz Italije pod čijim uticajem odlazi u Italiju 1904. godine. U Italiji radi u kamenorezačkim radionicama i uči vajarstvo, a 1906. godine prvi put šalje svoju skulpturu „Akt mladog čoveka“ na izložbu u Milano. Vrativši se u Split, Rosandić se sprijateljio sa Meštrovićem i on ga poziva da dođe u Beč gde vredno i studiozno uči. Kao već ostvaren i zapažen umetnik vraća se u Beograd 1912. godine. Za vreme Prvog svetskog rata boravi u emigraciji sa srpskom vojskom, mada je i u to vreme uspeo da svoja dela izlaže u Londonu i Parizu. Po okončanju rata, sa suprugom Marom  vraća se u Beograd i postaje profesor Umetničke škole, a kasnije osnivač i prvi rektor Umetničke akademije u Beogradu. Kao „majstor vajar“ stvarao je u svojoj Majstorskoj radionici do 1955, kada se vraća u rodni Split. Iste godine, testamentom svu svoju imovinu – dom sa ateljeom, velikim brojem radova, predmetima primenjene umetnosti, ličnim dokumentima, prepiskama i vajarskim priborom, ostavlja gradu Beogradu.

Upravo u tom domu, 1963. godine otvoren je prvi memorijalni muzej u okviru Muzeja grada Beograda. U njemu 138 skulptura i tridesetak dela primenjene umetnosti svedoče o veličini umetničkog i kulturnog značaja koju je, kao jedna od vodećih ličnosti kulturnog života u periodu između dva svetska rata, predstavljao Toma Rosandić.

Rosandićevo umetničko interesovanje kretalo se od figure, biste, reljefa, monumentalnih kompozicija i spomenika profanog i religioznog karaktera do predmeta primenjene umetnosti. Skulpture je radio u kamenu, drvetu, bakru, srebru i bronzi.

 

Henri Mur u Beogradu, u poseti Tomi Rosandiću

Neka od njegovih najpoznatijih ostvarenja, a ujedno i deo kulturnog blaga na adresi Ljube Jovanović 3, jesu Ecce Homo, Mladost, Autoportret, Borac na umoru, kao i skulpture Raspeće, Uskrsnuće, Arhanđel Mihailo. Od predmeta primenjene umetnosti čuvaju se putir, tamnjanica, škropionik, koje je Toma izradio za svoje arhitektonsko i vajarsko delo Mauzolej Petrinović na Braču.

U muzeju su se nekada organizovale različite radionice za decu. Takođe, redovno je bio otvoren tokom manifestacije Noć muzeja. Danas, nažalost, posetiocima nije omogućeno da posete muzej i osete atmosferu doma Tome Rosandića jer je on zatvoren iz tehničkih razloga. Zbog problema sa vlagom, hladnoćom i nosećim zidovima, stalna postavka je izmeštena u depoe ili je na konzervaciji, a radovi na rekonstrukciji trabalo bi da počnu sledeće godine.

Milica Obradović

 

Muzej Tome Rosandića, Beograd, foto: L.Barna

 

Kako su pomešali Simu Roksandića i Tomu Rosandića Radovi Tome Rosandića često su mešani sa radovima Sime Roksandića. Sima je pripadao najstarijoj generaciji srpskih vajara i predstavnik je srpskog akademizma.  Kada je umro 12. januara 1943. godine, novine su objavile da je u svojoj ,,vili na Dedinju” umro Toma Rosandić i čitave posmrtne počasti donete su u spomen smrti Tome, a ne Sime Roksandića. Simina najznačajnija dela jesu ženske figure na grobu Sime Matavulja, spomenici dr Lazi Paču i Živojinu Mišiću, fontana Zlosrećni ribar  na Kalemegdanu kao i skulptura Dečak sa razbijenim krčagom na Čukur česmi. Takoreći sam „izgradio“ muzej Kako je umetnik veliki broj svojih dela stvorio upravo u samoj kući i ostavio ih kao deo legata, takoreći je „izgradio muzej“, koji će tek kasnije zvanično biti otvoren.  Da su i njegovi savremenici imali takav utisak, govore nam reči Oto Bihalji Merina, slikara i istoričara umetnosti:  „I ja, nemo prolazim kroz taj atelje, gde živi kamen i drvo pod rukama velikog čudotvorca... Onda, na prolazu kroz hol, Toma Rosandić mi pokazuje dve odaje svoje kuće... Sve je rađeno tu, na licu mesta. Sto od orahovine, stolice, vazne, svećnjaci, ceo nameštaj je sam Toma Rosandić radio u drvetu, rezao, uobličavao. Svako parče, je jedan fragment naše nacionalne umetnosti i svako to parče je delo Tome Rosandićа. Poslužavnici i tanjiri od kovanog srebra ili bakra, vazne od drveta. Ćilimovi, tkanine, čaršavi, navlake na stolicama, rad su gospođe Rosandić. Cela kuća je jedan mali muzej, pun lepota, originalnosti i ukusa. U svakom uglu, poneka skulptura, umetnički predmet, biblo ili vazna, pepeljara ili figurina... Sve je to stvarano godinama, sve je rađeno rukom, svako parče ima svoju vrednost i svoju osobenost. Na zidovima, nekoliko slika. Dva-tri Milunovića, zatim jedan Dobrovićev akt, jedan portret nedavno preminulog Joba, jedna kompozicija Šumanovića...“   Ugovor o zaveštanju imovine Neposredno pred povratak u rodno mesto Split, Toma Rosandić je u testamentu napisanom 8. jula 1955. godine svu svoju imovinu, kako pokretnu tako i nepokretnu, zaveštao gradu Beogradu. Jedna od njegovih želja bila je, između ostalog, da kuća u kojoj je živeo bude pretvorena u muzej. Tim povodom napravljen je ugovor objavljen u drugom Godišnjaku grada Beograda. Zaključen je između Tome Rosandića i grada Beograda, koga je zastupao javni pravobranilac Nemanja Madžarević. Time je u neograničenu svojinu preneo Beogradu sva umetnička dela koja se u kući nalaze- portrete, biste, figure, reljefe, slike, nameštaj. Grad se, sa druge strane, obavezao da svu pomenutu imovinu smesti u prostorije budućeg muzeja, a ugovaraču Tomi, mesečno, sve do njegove smrti, isplaćuje 50.000 dinara. Ugovor je potvrdio Drugi sreski sud za grad Beograd.

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)