UNS Press centar :: PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/rss.html sr http://presscentar.uns.org.rs/img/logo.png UNS Press centar :: PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/rss.html Uskoro najveća muzejska manifestacija u Srbiji http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1623/uskoro-najveca-muzejska-manifestacija-u-srbiji.html Kao i prethodne dve godine, i ove 2017. u maju će muzeji i srodne institucije širom Srbije organizovati muzejsku manifestaciju „Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10“. ]]>

Od 11. do 20. maja 2017, 90 učesnika na preko 100 lokacija širom zemlje garantuju odličnu zabavu uz umetnost i kulturu. Centralna tema ovogodišnje manifestacije „Muzej u gostima“ posebno će otvoriti mogućnost boljeg povezivanja institucija i njihovo predstavljanje u drugim sredinama.

Kao i prethodnih godina, svi sadržaji biće besplatni tokom svih deset dana manifestacije, koja obuhvata i Nacionalnu nedelju muzeja, Međunarodni dan muzeja (18. maj) i Evropsku noć muzeja koja se obeležava poslednje subote u maju, poznatiju kao Noć muzeja. Uz produženo radno vreme muzeja tokom manifestacije, od 10 ujutro do 10 uveče, očekuju nas zanimljive izložbe, veliki broj radionica, pratećih programa, posebno osmišljenih sadržaja za decu i mlade. Muzeji, kulturni centri, galerije, biblioteke, arhivi i druge ustanove spremaju nam zanimljivih deset dana maja koje ne bi trebalo propustiti.


Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju. 


 

]]>
Tue, 25 Apr 2017 15:55:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1623/uskoro-najveca-muzejska-manifestacija-u-srbiji.html
Izložba Dejana Markovića "State of Nature" http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1616/izlozba-dejana-markovica-state-of-nature.html Izložba Dejana Markovića "State of Nature" biće otvorena u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Pariskoj 14, u petak, 21. aprila 2017. godine u 19 časova. Pre samog otvaranja izložbe, od 18 časova umetnik Dejan Marković i kustos Zoran Erić održaće vođenje kroz izložbu. ]]>  

Dejan Marković, “Oblici stvari pred mojim očima” (“Shapes of things before my eyes”), 2017, video

State of Nature bavi se problemom konstrukcije pojma prirode u savremenim društvima. Ona povezuje tradicionalnu muzejsku predstavu prirode sa recentnim tehnološkim hibridima čoveka i mašine, dovodeći u vezu prirodnjačku zbirku sa najsavremenijim mašinskim entitetima. Uvodeći perspektivu nove autonomne mašine (robota), izložba preispituje upravo politiku ovih transformacija. Ulaskom u doba tajnih/dubokih država (deep state) u kojima trgovinu, predviđanje ljudskog ponašanja, političkih i klimatskih promena vode i analiziraju deep algoritmi i neuronske mreže svetskih korporacija i tajnih službi, veštačka inteligencija čini osnovu većeg dela savremenog softvera i autonomnih sistema.


Oblici stvari pred mojim očima (Shapes of Things Before My Eyes) je naziv četvorokanalnog video rada, koji je deo izložbe, a čija je radnja smeštena u depo Prirodnjačkog muzeja Joanneum u Gracu (Austrija). Ovaj muzej obuhvata bogat arhiv artefakata iz prirode, star preko dve stotine godina, podeljen u četiri zbirke: mineralogiju, paleontologiju, botaniku i zoologiju. Kolekcija je ujedno i laboratorija u kojoj zajedno rade restauratori i istraživači, ali istovremeno i svedok naučne vizije modernog društva kao konstantnog procesa konstruisanja slike prirode. Autonomni robot, kroz čiju se vizuru posmatra zbirka artefakata, ulazi u prazne arhivske prostore u potrazi za informacijama i razumevanjem koje konstituiše mašinsku svest. Sa svim svojim senzorima i raznovrsnim kamerama otkriva, uči, beleži i definiše prostor kojim se kreće. Mašina bez ljudi se u prostoru bez života samostalno suočava sa apokaliptičnom slikom ljudske konstrukcije sveta. Kombinacija infracrvene kamere, noćne kamere, kamere sa programima za praćenje i detektovanje ljudskih formi, 3D skenera i kinekt kamere čini pogled savremenog non-human entiteta. Iako podseća na naučnu fantastiku, zapravo je nonfiction film koji postavlja pitanje današnje slike odnosa prirode, čoveka i mašine.

Izložba je prostorno strukturirana oko naučnog modela „vanredne situacije”, kao simulacije trening centra za autonomne mašine, sačinjenog od drvenih ploča, plastičnih buradi, dečijih lutaka, cigala, pisanih znakova i svetlećih objekata, okupirajući čitavu galeriju.
 
Izložba je nastala u saradnji sa stručnjacima koji intenzivno rade na razvoju autonomnih robota, samostalnog mašinskog učenja, mašinskog razumevanja slike, veštačke inteligencije i neuronskih mreža na Tehničkom univerzitetu u Gracu, kao i kustosima i restauratorima Univerzalnog muzeja Jaonneum. Koncept je nastao kao proces razumevanja kompleksnosti današnjice, tehnološkog razvoja i njegovih političkih implikacija tokom rada na projektu The Incomputable, koji istražuje granice kompjuterske logike, neuronalnih kompjutera i promišljanja „mašinskog nesvesnog”.
 
Realizaciju izložbe podržali su Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Austrijski Kulturni Forum.

 

Dejan Marković, “Oblici stvari pred mojim očima” (“Shapes of things before my eyes”), 2017, video

Dejan Marković je vizuelni umetnik koji živi i radi u Berlinu i Gracu. Trenutno radi kao predavač i istraživač na projektu The Incomputable na Institutu za savremenu umetnost Tehničkog univerziteta u Gracu. U diskurzivnim radovima s fokusom na politike konstruisanja digitalnog i analognog prostora, Marković traži mogućnosti za razumevanje kompleksnih institucionalnih i društvenih odnosa. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu a magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Berlinu. Aktivno izlaže samostalno i na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Kao deo umetničkih grupa, koncipirao je i žirirao više međunarodnih izložbi i umetničkih projekata.

Fotografije u prilogu su kadrovi iz video rada:
Dejan Marković, “Oblici stvari pred mojim očima” (“Shapes of things before my eyes”), 2017, video


   

]]>
Fri, 21 Apr 2017 11:00:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1616/izlozba-dejana-markovica-state-of-nature.html
Konferencija za novinare povodom Međunarodnog festivala dokumentarnog filma http://presscentar.uns.org.rs/info/1613/konferencija-za-novinare-povodom-medjunarodnog-festivala-dokumentarnog-filma-.html U sredu 19. aprila u 12 sati u Tribinskoj sali Doma omladine u Beogradu biće održana konferencija za novinare na kojoj će biti najavljen deseti Međunarodni festivala dokumentarnog filma-Beldocs ]]>

Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs počinje 8. maja i traje do 15. maja. Posetioci će imati priliku da pogledaju preko 80 filmova u različitim programskim celinama. Većina naslova doživeće na Beldocsu svoje evropske ili svetske premijere. Ove godine će, u okviru festivala, po prvi put biti održan i market dokumentarnih filmova, sufinansiran sredstvima programa Evropske unije, Kreativna Evropa.

Projekcije filmova trajaće do 15. maja, a predstavnicima medija obezbeđene su besplatne ulaznice.

 

PROGRAM FESTIVALA

RETROSPEKTIVA  - ALIONA VAN DER HORST, KINOTEKA VELIKA SALA UZUN MIRKOVA   

  1. Voices of Bam, Netherland 2006,  
  2. Boris Ryzhy , Netherland 2008, 59 min 
  3. Water Children, Netherland 2011, 74 min http://www.alionavanderhorst.com/about/ 
  4. Six Square Meters – Netherland 2017,

BELDOCS SPECIAL  – Dvorana kulturnog centra, KREACIJA VS. DESTRIUKCIJA

  1. 9. maj  - The Siege, Remy Ourdan, Patrick Chauvel, France, BH, 2016, 90 m
  2. 10. maj – Peshmerga -92 m, Battle for Mossoul  54 m Bernard-Henri Levy, France 2016, 92 m
  3. 11. maj - Ghost Hunting, Raed Andoni, France, Palestine, Switzerland, Quatar, 2017, 94 m
  4. 12. maj - The Bomb, Kevin Ford, Smriti Keshari, Eric Schlosser, USA, 2016, 61 m
  5. 13. maj - Life, Animated, Roger Ross Williams, USA, 2016, 91 m
  6. 14. maj - Preludij za snajper, Danilo Marunović, Crna Gora, 2016, 30 m

GORAN MARKOVIĆ  - RETROSPEKTIVA, KINOTEKA VELIKA SALA UZUN MIRKOVA

  1. Kome je Bog stvorio bradu, Srbija 1971
  2. Poludeli ljudi, Srbija 1999, 42 min
  3. Nevažni junaci, Srbija 1999,  55 min

Muzičko-plesni  dokumentarci  – Dom omladine Beograd - Početak projekcija   22:00 sata   

  1. Mr.Gaga,Tomer Heymann, Israel,Sweden, Germany Netherland, 2015,100m
  2. Kiki, Sara Jordeno, Twiggy Pucci Garcon, USA, Sweden, 2016, 96 m
  3. Martha&Niki, Tora Mkandawire Martens, Sweden, 2015, 90 m
  4. Eat That Question – Frank Zappa in His Own Words, Torsten Schutte, Germany, France 2016, 90 m
  5. The Rolling Stones Ole Ole Ole! A Trip Accross Latin America, Paul Dugdale, USA, UK, 2016, 105 m
  6. One More Time With Feeling, Andrew Dominik, UK, France, 113 m

Biografski dokumentarci  – Dom omladine Beograd – Početak projekcija   16:00 sati

  1. Ingrid Bergman: In Her Own Words, Stig Bjorkman, Sweden 2015,114 m
  2. Mikhail Tal. From a Far, Stanislav Tokalov, Latvia, 2016, 68
  3. Helmut Berger, Actor, Andreas Horvath, Austria, 2015, 90 m
  4. Dum spiro spero, Pero Kvesić, Hrvatska 2016, 52 m
  5. Beuys, Andres Veiel, Germany 2017, 107 m
  6. Henry Miller, Christiane von Boehm, Germany, 2016, 52 m
  7. David Lynch:The Art Life, Jon Nguyen,Rick Barnes, Olivia Neergaad-Holm,  USA, Danska, 2016, 90 m

 

FEEL GOOD MOVIE, Kinoteka sala Dinko Tucaković u Kosovskoj ulici – Početak projekcija:   17:00 , 18:30,  20:00,   21:30 sati,  Ekološki, Eros&Tanatos

  1. Baobabs: Between Land and Sea, Cyrille Cornu, France 2015, 55 m
  2. Woman and the Glacier, Audrius Stonys, Lithuania, Estonia, 2016 56 m
  3. Cabbage, Potatoes and other Demons, Serban Georgescu, Romania, Germany 2016, 60 m
  4. Out of Fashion, Jaak Kilmi, Lennart Labernz, Estonia, 2016, 58 m
  5. Samuel in the Clouds, Pieter van Eecke, Belgium, Netherland, 2016, 55m
  6. La Ciccolina. Godmother of Scandal, Alessandro Melazzini, Italy,2016, 54 m
  7. Athos, Peter Bardehle, Andreas Martin, Germany, Austria, 2016, 52 m
  8.  Srce od drveta, Namik Kabil, BH, 2016, 30 m
  9. Buldožer, Vanja Močnik, Slovenia, 2016, 52 m
  10.  Gogita’s New Life, Levan Koguasgvili, Georgia, 2016, 70 m
  11.  Cooltura, Miro Remo, Slovakia, 2016, 67 m
  12.  Those Who Dare, Olafur Rognvaldsson, Iceland, Estonia, Latvia, Lithuania, 2015 52 m
  13.  Atlantic, Risteard O'Domhnaill, Ireland, Canada, Norway, 2016, 80 m
  14.  The Queen of Scandinavian Design,Tale Kristine Skeidsvoll, Norway 2016, 52m
  15.  Sacred Water, Olivier Jourdain, Belgium 2016, 52 m
  16.  Whispers of the Sky, Maro Anastopoulou, Greece ,2016, 74 m
  17.  Craigslist Allstars, Samira Elagoz, Finland Netherland, 2016, 65 m
  18.  The Wonderfull Kingdom of Papa Alaev, Tal Barda & Noam Pinchas, Israel 2016, 74 m
  19.  JAMALA.UA, Anna Akulevich, Ukraina, 2017, 70 m
  20.  Taimagura Grandma, Yoshihiko Sumikava, Japan, 2004, 110 m
  21. FC Roma, Tomas Bojar, Rosalie Kohoutova, Czech, 2016, 76 mVenus, Mette Carla Albrechtsen & Lea Glob, Danska, Norveška, 2016, 80 m
  22. Batusha House, Tino Glimmann, Jan Gollob, Switzerland, Kosovo, 2016,70 m
  23. Calabria, Pierre-Francois Sauter, Switzerland, 2016, 117 m

Međunarodni takmičarski program – Dom omladine Beograd – Početak projekcija   18:00   i 20:00 sati

  1. Do Not Resist, Craig Atkinson, USA, 2016, 72 m
  2. Tomorrowland,  Sarvnaz Alambeigi, Iran, 2017
  3. Pavlensky - Man and Might, Irene Langemann, Germany, 2016, 99 m
  4. Last Men in Aleppo, Feras Fayyad, Denmark, Syria, 2017, 101 m
  5. Tokyo Idols, Kyoko Miyake, UK , Canada , 2017, 88 m
  6. You Have No Idea How Much I love You, Pawel Lozinski, Poland,2016, 80 m
  7. Untitled, Michael Glawogger, Austria , Germany 2017
  8. It’s Not Yet Dark, Frankie Fenton, Ireland 2016, 78 m 
  9. The Good Postman, Tonislav Hristov,Finland,Bulgaria, 2016, 82 m
  10. Machines, Rahul Jain, Indian, Germany, Finland, 2016,71 m
  11. Lust For Sight, Manuel von Sturler, CH, France, 2017, 85 m
  12. Ultra, Balazs Simonyl, Hungary, Greece, 2017, 81 m

 


 Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju. 


 

]]>
Wed, 19 Apr 2017 11:30:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/1613/konferencija-za-novinare-povodom-medjunarodnog-festivala-dokumentarnog-filma-.html
Sutra u 12 sati podizanje vodotornja u Tomaševcu kod Zrenjanina http://presscentar.uns.org.rs/info/1610/sutra-u-12-sati-podizanje-vodotornja-u-tomasevcu-kod-zrenjanina.html Završna faza podizanja i montaže čeličnog rezervoara vodotornja u selu Tomaševac opštine Zrenjanin biće sutra, 4. aprila, u 12 časova. ]]> Izgradnja vodotornja ima značaj za vodovodni sistem sela jer rešava problem nestašice vode i određuje ravnomerni pritisak vode u mreži.

Investitor vodotornja je Grad Zrenjanin, preko JKP „Vodovod i kanalizacija“ Zrenjanin. Da podsetimo, 2010. godine „Hidrobiro“ AD Novi Sad je za mesnu zajednicu Tomaševac uradio projekat vodotornja zapremine 200 m3, visine 37m, a izgradnja vodotornja je ugovorena sa firmom „Patent invest“ iz Beograda i počela je 2016.godine.

Pozivamo medije da izveštavaju sa ovog događaja. Novinari se za sve detalјe mogu javiti  Ivanu Deviću, dipl.ing, direktoru JKP „Vodovod i kanalizacija“ Zrenjanin, tel. 064 8116555 i Radetu Milutinoviću, dipl.ing. projektantu, “Hidrobiro” AD Novi Sad, tel. 064 225 32 56.

]]>
Mon, 3 Apr 2017 12:07:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/1610/sutra-u-12-sati-podizanje-vodotornja-u-tomasevcu-kod-zrenjanina.html
Najava aktivnosti povodom 4. aprila, Dana studenata http://presscentar.uns.org.rs/info/1609/najava-aktivnosti-povodom-4-aprila-dana-studenata.html Savez studenata Beograda i Studentski parlament Univerziteta u Beogradu organizuju niz aktivnosti povodom 4. aprila, Dana studenata Univerziteta u Beogradu. ]]>
Nedelja, 2. april

 
20:00 Besplatna projekcija filma „Drugačiji otac“ (Captain Fantastic) u domu kulture „Studentski grad“
Ponedeljak, 3. april
18:00 Tribina „Novi Zakon – novi smer kretanja Bolonje“
Teme: Prednosti i mane visokog obrazovanja u Srbiji;
Modeli unapređenja kvaliteta visokog obrazovanja;
Prioritetna delovanja u oblasti visokog obrazovanja.
Učestvuju: Predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Predstavnici rukovodstva Univerziteta u Beogradu
Predstavnici studentskih organizacija koje deluju na Univerzitetu
Studenti Univerziteta u Beogradu


Utorak, 4. april
10:00 Polaganje venaca na grob Žarka Marinovića u Aleji velikana na Novom groblju
16:30 Svečana akademija u domu kulture „Studentski grad“ povodom obeležavanja Dana studenata i 80 godina od izlaska prvog prvog broja lista „Student“, najstarijeg studentskog glasila na Balkanu. Na svečanosti će se prisutnima obratiti predstavnici državne uprave, Univerziteta u Beogradu i najznačajnih studentskih organizacija i predstavničkih tela. Za zabavni deo programa zaduženo je akademsko kulturno-umetničko društvo „Branko Krsmanović“.


 Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.


 

]]>
Thu, 30 Mar 2017 10:28:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/1609/najava-aktivnosti-povodom-4-aprila-dana-studenata.html
Zaostavština Ojle Ivanjiicki http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1605/zaostavstina-ojle-ivanjiicki.html U nedelju 26. marta u 13 sati u Istorijskom muzeju Srbije (Trg Nikole Pašića) biće otvorena izložba "Zaostavština Ojle Ivanjicki" ]]>  

Olja Ivanjicki, Triptih XX vek (foto:Istorijski muzej Srbije)

Autor izložbe je muzejski savetnik Tijana Jovanović Češka, dizajn postavke je osmislila kustos Izabela Martinov Tomović, dok je saradnik u realizaciji postavke Suzana Spasić, direktor Fonda „Olga Olja Ivanjicki”.

Izložba se realizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, uz podršku kompanija Division visual solutions,  DDOR Novi Sad i Modne kuće Mona.

Izložba „Zaostavština Olje Ivanjicki” kroz premijerno prikazivanje zaostavštine čuvene umetnice nastoji da podseti javnost na pitanje trajnog rešenja za smeštaj i prezentaciju njene zaostavštine, koja je nakon Oljine smrti 2009. godine dodeljena na privremeno čuvanje Istorijskom muzeju Srbije. Postavka predstavlja do sada najobimniji presek Oljinog raznovrsnog umetničkog stvaralaštva na polju slikarstva, vajarstva, modnog dizajna, arhitekture i poezije. Na izložbi će publici biti predstavljena brojna dela: gotovo 200 umetničkih slika, skulptura i crteža iz svih perioda njenog stvaralaštva, kao i lični predmeti (fotografije, fonoteka, nameštaj, kolekcija čaša i svećnjaka itd) koji su činili deo njene svakodnevice i bili neiscrpan izvor inspiracije za umetnički rad. Tako će u posebnom delu galerije biti rekonstruisani delovi njenog ateljea sa autentičnim nameštajem i ličnim predmetima.

Budući da je Olja Ivanjicki težila da se svojim delima osvrne na društveno-političke i istorijske događaje, posetioci će imati priliku da vide i portrete brojnih poznatih ličnosti iz sfere nauke, umetnosti i politike. Među izloženim umetničkim delima svojim značajem se izdavajaju „Kosmički ciklus”, „Reciklirana istorija umetnosti”, koja obuhvata portrete slavnih umetnika koji su uticali na Oljin rad i triptih „20. vek”- serija portreta ličnosti koje su, po umetnici, obeležile prošli vek (portreti naučnika Karla Segana, književnika Ive Andrića, Miroslava Krleže i Margerit Jursenar, muzičara Mika Džegera, astronauta Nila Armstronga, ali i portreti aktuelnog predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina i predsednika SAD Donalda Trampa, naslikan 1995. godine). Pored toga, posetioci će biti u prilici da vide i izbor iz kolekcija koje je Olja Ivanjicki uradila za Modnu kuću Mona (kolekcije „Tesla”, „Njegoš” i „Carstvo”).

Pojedini segmenti Oljinog vizionarskog umetničkog rada će biti predstavljeni kroz interaktivnu aplikaciju- instalaciju, koju je dizajnirao Borjan Pobrić.  Kao prateći dodatak izložbi, instalacija će omogućiti posetiocima da saznaju više o određenim izloženim radovima, Oljinom životu i „priči iza umetnosti”.

Važno je spomenuti i da su tekstovi na postavci kreirani tako da prenose razmišljanja umetnice o izloženim slikama, kao njeno lično, autentično tumačenje dela. Na taj način će sama umetnica predstaviti svoja dela publici u skladu sa svojim umetničkim i životnim stavom o trajanju kroz vreme, jer kako je sama govorila:

„Ja ne idem za uspehom, nego za trajanjem, ne samo dok sam tu, nego i kad neću biti tu. Da sve ostane i traje. To je moj put”.

Stručna vođenja kroz postavku za individualne posetioce organizuju se petkom od 17 časova (Suzana Spasić direktor Fonda „Olga Olja Ivanjicki”). Grupne posete je neophodno zakazati na telefon 3287-242.

Izložba je otvorena do novembra 2017. godine, a radno vreme Istorijskog muzeja Srbije je svakog dana od 12 do 20 časova, osim ponedeljka.

 

(foto:Istorijski muzej Srbije)

Biografija Olje Ivanjicki

Slikar, vajar, pesnik, multimedijalni umetnik, jedina dama u poznatoj umetničkoj grupi Mediala.

Rođena je u Pančevu 1931. godine. Akademiju likovnih umetnosti i postdiplomske studije završila u Beogradu.  Po završetku postdiplomskih studija dobija stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u SAD, a potom učestvuje i u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in residence”.

Izlagala je širom sveta na 99 samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi.  Oljin raskošan talenat ilustruje preko 20.000 njenih umetničkih dela, od kojih su mnoga našla mesto u muzejima (Metropoliten muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Filip Beman kolekcija u Filadelfiji, Narodni muzej u Beogradu, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej moderne umetnosti u Skoplju, Istorijski muzej Srbije itd) i privatnim kolekcijama širom sveta (kolekcije Kisindžer, Rokfeler, Karlo Ponti, Sofija Loren, Margaret Malori, NjKV princ Aleksandar II Karađorđević itd).

Bila je član ULUS-a i jedan od osnivača Niš Art fondacije za mlade umetnike, a 2007. je osnovala Fond Olga Olja Ivanjicki.

Olja Ivanjicki je preminula 24. juna 2009. godine u Beogradu.


 Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.



]]>
Sun, 26 Mar 2017 12:33:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1605/zaostavstina-ojle-ivanjiicki.html
Bojčinsko kulturno leto- kulturna scena na periferiji grada http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1601/bojcinsko-kulturno-leto--kulturna-scena-na-periferiji-grada.html I ovog leta, osmi put za redom, u prelepom ambijentu Bojčinske šume, nadomak Beograda, u mestu Progare, biće održana manifestacija „Bojčinsko kulturno leto“ ]]>  

Bisera Velenanlić na Bojčinskom kulturnom letu (foto: preuzeto od KC Surčin)

Svakog vikenda, od juna do septembra, na otvorenoj pozornici, nadomak Save posetiocima se nude raznovrsni programi. Manifestacija je zamišljena da, kombinujući turizam i kulturu, obogati život stanovnika Surčina i okoline, kao i mnogobrojnih posetilaca i turista iz zemlje i inostranstva. Spisak onih koji su nastupali na letnjoj pozornici je impozantan, gostovali su eminentni muzičari, glumci, plesači... Sve ovo svedoči da je u pitanju jedna ozbiljna manifestacija, koja je već postala prepoznatjliva. Koncept je zasnovan na raznolikosti programa, koji može da zadovolji različite ukuse. Tako se leti, svakog vikenda održavaju koncerti klasične, rok, zabavne, džez, elektronske, starogradske, etno i narodne muzike,  „stand up“ komedije, dečije predstave, renomirane predstave beogradskih i lokalnih pozorišta, književne večeri, nastupi kulturno-umetničkih društava, baletskih i plesnih grupa. U početku, posetioci su bili uglavnom meštani koji žive u okolini, a poslednjih godina bude i preko 3000 posetilaca za jedno veče.

YU grupa na Bojčinskom kulturnom letu (foto: preuzeto od KC Surčin)

A sve je počelo još pre oko 30-ak godina, saznajemo od Sanje Elez Trojanović, pomoćnika direktora Kulturnog centra Surčin:

„Pre oko 30 godina postojala je bina u Progaru na obodu Bojčinske šume, gde se i danas nalazi otvorena letnja scena na kojoj su se odigravale igranke koje su bile popularne za građane Surčina ali i okolnih mesta. Vođeni lepim uspomenama i idejom organizovanja dešavanja za opuštanje građana Surčina, a usled nedosatka kulturnih događaja, rodila se inicijativa građana za izgdradnjom letnje scene na istom mestu, koja će biti namenjena kulturnim dešavanjima. Stvorili su se uslovi 2007-2008 godine za izgradnju ove scene, jer je u tom periodu GO Surčin raspolagala sa dovoljno sredstava za ulaganje u kulturu.“

 

Nastup COTK "Tent" na Bojčinskom kulturnom letu (foto: preuzeto od KC Surčin)

U početku organizator je bila opština Surčin, a od prošle godine o manifestaciji brine Kulturni centar Surčin. Kako kažu, u KC, vode računa ne samo da dovedu eminentne izvođače, već i da tehnička podrška  bude dobra, da bi manifestacija zasjala punim sjajem. Sledeća, veća planirana investicija je izgradnja zatvorenog prostora, jer u slučaju kiše postoji samo 500 mesta ispod natkrivne scene, što je nedovoljno za sadašnji broj posetilaca.

Kako saznajemo od Sanje Elez Trojanović, i dalje će se truditi da održe kontinuitet, poboljšaju program, kao i da osveže manifestaciju sa nekim novim, nesvakidašnjim izvođenjem koje će biti iznenađenje za sve posetioce i izazov za organizacioni odbor.

„Ovakav plan biće primenjen i u 2017. godini, s tim da već imamo opredeljena sredstva odlukom osnivača Kulturnog centra - GO Surčin, ali ćemo se pridržavati jedinstvenog stava - zadovoljiti sve ukuse publike sa programima koji zadovoljavaju kriterijume kvaliteta ove manifestacije. I ostaje plan da kulturna dešavanja iz centra grada postanu redovan deo repertoara Bojčinskog kulturnog leta Time će ne samo postati dostupna stanovnicima GO Surčin, nego će i motivisati ljude iz drugih delova grada da posete Bojčinsku šumu, izađu iz gradskog jezgra i upoznaju lepote rubnih delova grada.“

Slađana Dimitrijević

 

 Grupa Legende na Bojčinskom kulturnom letu (foto: preuzeto od KC Surčin)

Poznati umetnici na "Bojčinskom kulturnom letu"

Do sada su na Bojčinskom kulturnom letu nastupali: Yu grupa, Vlatko Stefanovski, Ivana Jordan, Vasil Hadžimanov i Bisera Veletanlić, Gale i Najda, Zvonko Bogdan, Beogradski tamburaši, Valentino, Legende, Jadranka Jovanović uz pratnju Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane Republike Srbije "Stanislav Binički", Leo Martin, "Neverne bebe", Filharmonija mladih „Borislav Pašćan“, Kendi Dalfer, Jelena Tomašević, Ana Bekuta, violinist Teofil Milenković, Esma Redžepova, kvartet Miše Blama, Masimo Savić, Dado Topić, grupa "Kal", "Van Gog, braća Teofilović, "Vrelo", "Viva Vox", brojna kulturno umetnička društva, a mnogobrojna pozorišta su gostovala sa svojim predstavama.



image5
]]>
Fri, 17 Mar 2017 12:42:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1601/bojcinsko-kulturno-leto--kulturna-scena-na-periferiji-grada.html
Stara škola u Žarkovu http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1602/stara-skola-u-zarkovu.html Škola u Žarkovu osnovana je 1840. godine, a prvi učitelj ove škole bio je Stojan Čola, izbeglica iz Srema ]]>  

 

Škola u Žarkovu (foto: Zavod za zaštitu spomenika kultura Grada Beograda)

Početkom Prvog srpskog ustanka u srpskom narodu nije samo probuđena želja za oslobođenjem od turske vlasti, ustaničke vođe shvatile su i kolika je potreba za pismenim ljudima, te su u sred ratnih sukoba počele da se otvaraju i prve škole. Pored Beograda, gde je radila jedna osnovna škola sa tri razreda i jedna za pokrštene Turke, u Srbiji je ukupno bilo 40 škola. One nisu imale školske zgrade već su se časovi odvijali u privatnim kućama, a pronaći učitelje bilo je dosta teško. Rad ovih škola svodio se na čitanje i pisanje, osnovni račun i crkveno pojanje.  Prvi značajniji pokušaj da se snovne škole urede, bio je akt Popečiteljstva prosveštenija od 11. 9. 1811. godine koji je ujedno i prvi nastavni plan za osnovne škole, koje bi trebalo da traju tri godine. Pored toga,  razmišljalo se o otvaranju viših škola jer je narasla potreba za njima. Tako se, uz pomoć Dositeja Obradovića, 1808. otvara Velika škola, a dve godine kasnije i Bogoslovija. Prilike 1813. i propast Karađorđeve Srbije presekli su ovaj prosvetni uzlet i tek posle Drugog srpskog ustanka moglo se opet misliti i o školstvu. Ipak, tek od 1830. kada je Srbija Hatišerifom dobila pravo da otvara bolnice, štamparije i škole, knez je „drešio“ državnu kesu i dozvolio izdržavanje nekih škola. Iste godine, 1830. donet je i plan i program za osnovne škole, koje su se delile na najmlađu, srednju i stariju klasu.

Prvi Zakon o narodnoj školi donet je 1833. godine, a poznat je pod nazivom „Ustav narodni škola u Knjažestvu  Srbije" (Praviteljstvujuščim Knezom Milošem Teodor. Obrenovićem I odabran i potvrđen). Sačinio ga je, prema austrijskim zakonima, Dimitrije Tirol. Već od 1835. godine u svakom okrugu se po dve škole izdržavaju iz državne kase.  Prvi zvanični nastavni plan i program za osnovne škole načinjen je 1838. godine, a za njim i uputstvo za učitelje koji je i najvažniji dokument o školstvu za vreme prve vlade kneza Miloša. Tokom vladavine Ustavobranitelja, urađena je reforma školstva, a 1844. godine donet Opšti zakon školski,  čiji je tvorac Jovan Sterija Popović, koji je bio načelnik Popečiteljstva prosvete (ministar) od 1842. do 1848.

Tokom druge vladavine kneza Mihaila Obrenovića donet je 1863. godine nov zakon o osnovnim školama, kojim je trebalo da se obuhvati što veći broj dece za osnovno obrazovanje. Zbog novog zakona, osnivanje i građenje škola bilo je jednostavnije, ali ne i  kako pronaći nove učitelje. Radi novih reformi, doveden je iz inostranstva Đorđe Natošević koji je uveo mnoge novine u školskom sistemu. Ubrzo je, 1871. u Kragujevcu,  otvorena i prva učiteljska škola u Srbiji. Još jednu veliku promenu i napredak u razvoju školstva doneo je zakom o školama iz 1882. koji je doneo tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela, Stojan Novaković. Tada je prvi put proglašeno obavezno školovanje dece u Srbiji.

 

Škola u Žarkovu (foto: By Snezavuk - sopstveno delo, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org)

Škola u Žarkovu

U tim prelomnim godinama za prosvetu u Srbiji, 1840. godine osnovana je u Žarkovu škola o kojoj je prvi podatak može pronaći u „Opisima“  1874. Prvi učitelj ove škole bio je izbeglica iz Srema, Stojan Čola, koji je tu ostao dve godine. On je služio u Žarkovu kao svinjar kod kmeta Miloša Životića, koji ga je jednom prilikom slučajno čuo kako naglas čita neke pronađene hartije. Kako je u Žarkovu bilo dovoljno dece spremne za školu, a nije bilo nikoga da ih uči, kmet Miloš je ideju o tome da Čola uči decu predložio ostalim viđenijim ljudima u selu. Vlasti u Beogradu su proverile znanje Stojana Čole i tako je dojučerašnji svinjar postao i prvi žarkovački učitelj.

Prva žarkovačka škola radila je u zgradi opštinske sudnice, koja se nalazila u dvorištu današnjeg objekta „Stara škola“ u Trgovačkoj ulici koji  je i danas tu i stavljen je pod zaštitu kao spomenik kulture. Posle Stojana Čole, na mesto učitelja došao je učitelj Đorđe Knežević, rodom iz Višnjice kod Beograda. Radio je najverovatnije samo jednu školsku godinu, a onda je na to mesto dođao učitelj Antonije Jezoranjski, poljski diplomata i revolucionar, koji je bio aktivni učesnik revolucije 1848. a kod beogradskog paše radio je kao vojni instruktor. Da bi se sklonio od ruskih agenata, došao je u Žarkovo i počeo da radi kao učitelj.

Pošto je stara opštinska pletara bila dotrajala, za školsku zgradu uzeta je kuća kmeta Jovana Vlajića u današnjoj Trgovačkoj ulici. Zgrada je podignuta 1851. a imala je jednu sobu za đake, za učitelja dve sobe, jednu kuhinju.

Učitelji su se smenjivali, dece je za školu bilo sve više, škola je rasla i razvijala se. Prvi svetski rat i okupacija Srbije to su prekinuli. Svi učitelji su napustili naselje, a mnogo stanovništva se sa porodicom sklonilo iz Žarkova. Krajem 1915. godine, austrougarski okupator je počeo je da organizuje i osnovne škole pod svojom upravom i žarkovačka škola postala je „Nova škola“. Ovu je školu pohađao mali broj dece, a nastavu su izvodili austrijski podoficiri.

U vreme posle Drugog svetskog rata, Osnovna škola „Ljuba Nenadović“ bila je u ovoj staroj kući do 1968. a onda je premeštena u novu zgradu. Tada je počelo propadanje prve škole u Žarkovu i njen pad u zaborav.

Zgrada Stare škole je redak primerak sačuvanih seoskih škola iz XIX veka. Jednostavne arhitekture i tipske gradnje, možda i nema neku veliku materijalnu vrednost, ali kulturno-istorijsku ima. Ipak, ova zgrada danas čeka rekonstrukciju, možda neko rešenje koje bi je pretvorilo u muzej ili spomenik koji bi mogao ne samo svojim oronulim izgledom  da kaže mnogo više o vremenu  kada su škole u Srbiji bile nasušna potreba ali retka pojava.

Suzana Spasić

 

Škola u Žarkovu (foto: By Dungodung - sopstveno delo, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org)


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)


]]>
Wed, 15 Mar 2017 12:50:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1602/stara-skola-u-zarkovu.html
Kuća porodice Karamata, od cara i patrijarha, do naučnika i akademika http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1598/kuca-porodice-karamata-od-cara-i-patrijarha-do-naucnika-i-akademika.html Prvu baroknu zgradu, ujedno jednu od najlepših i najstarijih u Zemunu, sagradio je 1763. godine bogati zemunski trgovac Kuzman Jovanović, a samo devet godina kasnije, njegova udovica Kupina prodala je rodonačelniku porodice Karamata, Dimitriju. Od tada, pa sve do danas, kada u njoj živi sedma generacija, ova kuća pripada porodici Karamata, a predstavlja jedan od najznačajnijih spomenika starog zemunskog jezgra. Zgrada je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. ]]>  

Kuća Karamata, Zemun (foto: Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda)

Dimitrije se sa bratom Anastasom doselio u Zemun iz Grčke i odmah po dolasku, braća su počela da se bave trgovinom stoke. Uspešni u poslu, braća Karamata stekla su bogatstvo. Dimitrije Karamata nije štedeo ni za kuću te je brzo posle kupovine, za tada veliku svotu od 4000 forinti, počeo sa untrašnjim uređenjem. Zahvaljujući ovom bogatom trgovcu, u Zemun su 1785. godine stigli i prvi naručeni portreti u ulju na ovim prostorima, koje je naslikao Georgije Tenecki. Zbirku portreta porodica Karamata je vremenom uvećavala, te ova zbirka predstavlja retke i dragocene primerke srpskog slikarstva od 18. do 20. veka. Porodične portrete slikali su pored Taneckog, Pavel Đurković, Uroš Predić, Pavle Vasić i Milenko Šerban, a u kolekciji porodice Karamata nalaze se i vredni umetnički predmeti, nameštaj i druge istorijske i umetničke dragocenosti.

Kuća Karamata sastoji se od tri dela, koja su povezana jedinstveno obrađenom fasadom i zajedničkim glavnim ulazom. Najviši deo zgrade podigao je još Kuzman Jovanović. Dimitrijev sin Jovan je 1827. godine dozidao sprat na srednjem delu kuće i adaptirao celu građevinu. Fasada je oblikovana u duhu klasicizma i ampira, iako zgrada u celini ima odlike tipične barokne stambene kuće.

 

Jovan Karamata, srpski matematičar (foto: preuzeto sa sr.wikipedia.org)

Bila je među najskuplje procenjenim kućama u Zemunu što svedoči o njenom komforu. O tome nam svedoče i istorijske ličnosti i okolnosti koje su za ovu kuću blisko vezane. U vreme austrijsko-turskog rata 1789. godine, tu je boravio car Josif II, sin carice Marije Terezije. Upravo u Karamatinoj kući održan je ratni savet, a u carevu čast kasnije je na plafonu velike sobre na prvom spratu postavljen grb sa simbolima Austro-Ugarske monarhije, rezbaren u drvetu. Kuću nisu zaobilazili ni srpski patrijarh Josif Rajačić koji je stanovao u kući 1848. zajedno sa glavnim odborom. U kući su održavane sednice Glavnog narodnog odbora Srpske Vojvodine, a dokumenta nastala u ovoj kući potpisivali su Atanasije Karamata i Jovan Šupljikac. Vuk Karadžić boravio je kod porodice Karamata sa ćerkom Minom, dok su čekali dozvolu za prelazak u Beograd, a nije je zaobišao ni mladi pesnik Branko Radičević. Porodica Karamata je u ovoj kući iznedrila veliki broj školovanih, stručnih i značajnih ljudi svog vremena. Već pomenuti Atanasije Karamata, studirao je u Beču a po osnivanju Srpske Vojvodine postavljen je za njenog ministra finansija. Po završetku bune bavio se trgovinom a bio je jedan od pokretača „Zemunskog glasnika“. Jedan od Karamata bio je među osnivačima Srpske banke, neki su bili kraljevski oficiri a neki profesori. Pomenućemo i akademike Jovana Karamatu, matematičara, i Stevana Karamatu, jednog od naših najznačajnijih geologa i naučnika svetskog ranga, koji je preminuo 2015. godine.

Porodica Karamata i danas omogućava povremene posete ovoj istorijskoj vrednosti Zemuna, tako da ponekad, studenti, učenici ali i znatiželjni ljubitelji istorije svrate i iznutra vide ovu značajnu zemunsku građevinu.

Suzana Spasić


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)


]]>
Wed, 15 Mar 2017 10:23:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1598/kuca-porodice-karamata-od-cara-i-patrijarha-do-naucnika-i-akademika.html
Muzej Tome Rosandića - Veliki poklon Beogradu http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1600/muzej-tome-rosandica---veliki-poklon-beogradu.html Kuću u kojoj je od 1929. godine živeo i radio, vajar Toma Rosandić poklonio je Beogradu 1955. godine. Sa svojim autentičnim ambijentom, ovaj izuzetno dragocen poklon nalazi se u ulici Ljube Jovanovića 3, na Senjaku. ]]>  

Toma Rosandić (foto: by Мара Росандић - http://staresrpskeslike.com/image.php?imageID=966&lan=1, Јавно власништво, https://sr.wikipedia.org/)

 

Toma Rosandić, srpski vajar i akademik, rodio se u Splitu 1878. godine. Prve pouke o vajarstvu stiče u radionici Bilinića u Splitu gde sreće Artura Ferarija, mladog modelara iz Italije pod čijim uticajem odlazi u Italiju 1904. godine. U Italiji radi u kamenorezačkim radionicama i uči vajarstvo, a 1906. godine prvi put šalje svoju skulpturu „Akt mladog čoveka“ na izložbu u Milano. Vrativši se u Split, Rosandić se sprijateljio sa Meštrovićem i on ga poziva da dođe u Beč gde vredno i studiozno uči. Kao već ostvaren i zapažen umetnik vraća se u Beograd 1912. godine. Za vreme Prvog svetskog rata boravi u emigraciji sa srpskom vojskom, mada je i u to vreme uspeo da svoja dela izlaže u Londonu i Parizu. Po okončanju rata, sa suprugom Marom  vraća se u Beograd i postaje profesor Umetničke škole, a kasnije osnivač i prvi rektor Umetničke akademije u Beogradu. Kao „majstor vajar“ stvarao je u svojoj Majstorskoj radionici do 1955, kada se vraća u rodni Split. Iste godine, testamentom svu svoju imovinu – dom sa ateljeom, velikim brojem radova, predmetima primenjene umetnosti, ličnim dokumentima, prepiskama i vajarskim priborom, ostavlja gradu Beogradu.

Upravo u tom domu, 1963. godine otvoren je prvi memorijalni muzej u okviru Muzeja grada Beograda. U njemu 138 skulptura i tridesetak dela primenjene umetnosti svedoče o veličini umetničkog i kulturnog značaja koju je, kao jedna od vodećih ličnosti kulturnog života u periodu između dva svetska rata, predstavljao Toma Rosandić.

Rosandićevo umetničko interesovanje kretalo se od figure, biste, reljefa, monumentalnih kompozicija i spomenika profanog i religioznog karaktera do predmeta primenjene umetnosti. Skulpture je radio u kamenu, drvetu, bakru, srebru i bronzi.

 

Henri Mur u Beogradu, u poseti Tomi Rosandiću

Neka od njegovih najpoznatijih ostvarenja, a ujedno i deo kulturnog blaga na adresi Ljube Jovanović 3, jesu Ecce Homo, Mladost, Autoportret, Borac na umoru, kao i skulpture Raspeće, Uskrsnuće, Arhanđel Mihailo. Od predmeta primenjene umetnosti čuvaju se putir, tamnjanica, škropionik, koje je Toma izradio za svoje arhitektonsko i vajarsko delo Mauzolej Petrinović na Braču.

U muzeju su se nekada organizovale različite radionice za decu. Takođe, redovno je bio otvoren tokom manifestacije Noć muzeja. Danas, nažalost, posetiocima nije omogućeno da posete muzej i osete atmosferu doma Tome Rosandića jer je on zatvoren iz tehničkih razloga. Zbog problema sa vlagom, hladnoćom i nosećim zidovima, stalna postavka je izmeštena u depoe ili je na konzervaciji, a radovi na rekonstrukciji trabalo bi da počnu sledeće godine.

Milica Obradović

 

Muzej Tome Rosandića, Beograd, foto: L.Barna

 

Kako su pomešali Simu Roksandića i Tomu Rosandića

Radovi Tome Rosandića često su mešani sa radovima Sime Roksandića. Sima je pripadao najstarijoj generaciji srpskih vajara i predstavnik je srpskog akademizma.  Kada je umro 12. januara 1943. godine, novine su objavile da je u svojoj ,,vili na Dedinju” umro Toma Rosandić i čitave posmrtne počasti donete su u spomen smrti Tome, a ne Sime Roksandića. Simina najznačajnija dela jesu ženske figure na grobu Sime Matavulja, spomenici dr Lazi Paču i Živojinu Mišiću, fontana Zlosrećni ribar  na Kalemegdanu kao i skulptura Dečak sa razbijenim krčagom na Čukur česmi.

Takoreći sam „izgradio“ muzej

Kako je umetnik veliki broj svojih dela stvorio upravo u samoj kući i ostavio ih kao deo legata, takoreći je „izgradio muzej“, koji će tek kasnije zvanično biti otvoren.  Da su i njegovi savremenici imali takav utisak, govore nam reči Oto Bihalji Merina, slikara i istoričara umetnosti:

 „I ja, nemo prolazim kroz taj atelje, gde živi kamen i drvo pod rukama velikog čudotvorca... Onda, na prolazu kroz hol, Toma Rosandić mi pokazuje dve odaje svoje kuće... Sve je rađeno tu, na licu mesta. Sto od orahovine, stolice, vazne, svećnjaci, ceo nameštaj je sam Toma Rosandić radio u drvetu, rezao, uobličavao. Svako parče, je jedan fragment naše nacionalne umetnosti i svako to parče je delo Tome Rosandićа. Poslužavnici i tanjiri od kovanog srebra ili bakra, vazne od drveta. Ćilimovi, tkanine, čaršavi, navlake na stolicama, rad su gospođe Rosandić. Cela kuća je jedan mali muzej, pun lepota, originalnosti i ukusa. U svakom uglu, poneka skulptura, umetnički predmet, biblo ili vazna, pepeljara ili figurina... Sve je to stvarano godinama, sve je rađeno rukom, svako parče ima svoju vrednost i svoju osobenost. Na zidovima, nekoliko slika. Dva-tri Milunovića, zatim jedan Dobrovićev akt, jedan portret nedavno preminulog Joba, jedna kompozicija Šumanovića...“

 

Ugovor o zaveštanju imovine

Neposredno pred povratak u rodno mesto Split, Toma Rosandić je u testamentu napisanom 8. jula 1955. godine svu svoju imovinu, kako pokretnu tako i nepokretnu, zaveštao gradu Beogradu. Jedna od njegovih želja bila je, između ostalog, da kuća u kojoj je živeo bude pretvorena u muzej. Tim povodom napravljen je ugovor objavljen u drugom Godišnjaku grada Beograda. Zaključen je između Tome Rosandića i grada Beograda, koga je zastupao javni pravobranilac Nemanja Madžarević. Time je u neograničenu svojinu preneo Beogradu sva umetnička dela koja se u kući nalaze- portrete, biste, figure, reljefe, slike, nameštaj. Grad se, sa druge strane, obavezao da svu pomenutu imovinu smesti u prostorije budućeg muzeja, a ugovaraču Tomi, mesečno, sve do njegove smrti, isplaćuje 50.000 dinara. Ugovor je potvrdio Drugi sreski sud za grad Beograd.


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)


]]>
Wed, 15 Mar 2017 15:48:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1600/muzej-tome-rosandica---veliki-poklon-beogradu.html
Ključevi grada Beograda - Ključevi slobode http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1599/kljucevi-grada-beograda---kljucevi-slobode.html Ove godine obeležava se 150 godina otkako su turske vlasti predale ključeve grada knezu Mihailu Obrenoviću. Ovaj jubilej će biti centralni događaj tradicionalne manifestacije „Dani Beograda“, koje će biti održana od 16. do 19. aprila na Beogradskoj tvrđavi. ]]>  

Spomen-obeležje predaje ključeva (foto: Đorđe Stakić, preuzeto sa: sr.wikipedia.org)

Nakon što je na Beogradskoj tvrđavi, 19. aprila 1867. godine pročitan sultanski ferman, poslednji turski zapovednik Ali Riza-paša predao je ključeve grada srpskom knezu Mihailu Obrenoviću i time zvanično oslobodio Beograd turske vlasti.

Srbija je pre samo 150 godina bila deo Otomanske imperije. De fakto nezavistan, ali de jure pod turskom vlašću, Beograd je i dalje bio pod upravom Ali Riza-paše.

Splet događaja u kojima su 1862. godine srpska i turska vlast u više navrata dolazile u sukob, probudio je u srpskom narodu želju za borbom. Situacija se, međutim, postepeno smirivala, nakon odluke kneza Mihaila da se bori diplomatskim putem.

Nakon što je kneževski predstavnik Filip Hristić poslat u London da objasni politički položaj Srbije i srpske zahteve, postaje izvesno da će se turska vojska povući iz velikog broja utvrđenja. Knezova odluka pokazala se ispravnom.

Tri godine kasnije veliki vezir Ali-paša javlja knezu Mihailu da sultan Abdul Aziz ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalaze otomanske posade, pod uslovom da se pored srpske na njima vije i turska zastava. Tom prilikom knez je pozvan u Istanbul da primi ferman lično od sultana, što se i desilo početkom 1867. godine.

Po povratku iz Istanbula, 17. aprila 1867. godine, kneza Mihaila je dočekao oduševljeni narod u velikom broju. Iste večeri priređena je bakljada kakvu prestonica do tada nije videla.

Nakon što je na Kalemegdanu, posle samo dva dana, pročitan sultanski ferman, poslednji turski zapovednik Ali Riza paša predao je ključeve grada srpskom knezu Mihailu Obrenoviću i time zvanično oslobodio Beograd turske vlasti. Na ceremoniji su prisustvovali izaslanici i srpske i turske vlasti, a carski ferman pročitan je na oba jezika. Srpska zastava podignuta je pored turske, koja se i dalje vijorila sa zidina, a oduševljeni narod konačno je mogao da kaže: „Slobodni smo!“. Propraćena topovskim pucnjevima, primopredaja ključeva završena je kada se knez Mihailo popeo na svog konja i svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa na čelu sa kapetanom Svetozarem Garašaninom, koja je smenila turske straže.

Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković je primio Smederevo, i 14. aprila je artiljerijski kapetan Milutin Jovanović preuzeo Kladovo.

Turski vojnici ostali su na gradskim ulicama i tvrđavi još mesec dana. Poslednji odred napustio je Beograd 24. aprila, a dan kasnije grad je napustio i poslednji turski komandant Ali Riza-paša. Odlazak turske vlasti ispraćen je radosnim poklicima naroda i pucnjevima srpske vojske. Beograd je bio slobodan.

Povodom stogodišnjice ovog istorijskog događaja, na mestu primopredaje, 1967. godine, postavljeno je "Spomen-obeležje predaje ključeva“. Načinjen u vidu kamenog bloka, na kome je vajar Mihailo Paunović izradio reljef prema crtežu Adama Stefanovića, savremenika ovog događaja. Na reljefu je prikazan turski paša kako predaje ključeve knezu Mihailu, dok se u pozadini vidi Sahat kula i minaret džamije, koja je u to vreme postojala u Gornjem gradu. Spomenik se nalazi sa desne strane od glavne staze na koju se stupa iz Knez Mihailove ulice, a mesto predavanja predstavlja nepokretno kulturno dobro kojim se na posredan način izražava značaj tog događaja.

Grad Beograd je za obeležavanje 150 godina od predaje ključeva grada i oslobođenja od turske vlasti pripremio bogat program. Tokom tri dana manifestacije, nizom koncerata i izložbi biće obeležen ovaj značajan datum srpske istorije.

Milica Obradović

 


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)

 


]]>
Wed, 15 Mar 2017 15:15:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1599/kljucevi-grada-beograda---kljucevi-slobode.html
Legat Jovana Ćirilova- skoro osam hiljada knjiga i 450 kutija arhivske građe http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1596/legat-jovana-cirilova--skoro-osam-hiljada-knjiga-i-450-kutija-arhivske-gradje.html Jovan Ćirilov, dramaturg, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, umetnički direktor i selektor Bitefa, pesnik, prevodilac, poliglota, ostavio je svom gradu bogatu građu, koja se čuva u u Istorijskom arhivu Beograda i Narodnoj biblioteci Srbije ]]>

Jovan Ćirilov (foto: A. Anđić, Nedeljnik Vreme)

Još za života, na inicijativu Jovana Ćirilova lično, u Istorijski arhiv Beograda počela je 2004. godine da stiže bogata arhivska građa u skoro 450 kutija. Po rečima Isidore Stojanović, višeg arhiviste, među bogatom građom koja je predata arhivu nalazle su se fotografije, prepiska, pozivnice, novine, časopisi, tekstovi koje je pisao, beleške koje je zapisivao, dnevnici...

Istorijski arhiv je na poklon od Ćirilova dobio veliki broj knjiga, uglavnom o pozorištu, tu su drame i komedije pisane na srpskom, engleskom, hrvatskom, francuskom, nemačkom, slovenačkom, makedonskom, poljskom, bugarskom, mađarskom, albanskom, španskom, ruskom.. Među njima su neke stare i retke knjige: Josip Freudenreich, Magjari u Hervatskoj, Zagreb, 1861; Franjo Marković, Zvonimir Kralj hrvatski dalmatinski, Zagreb, 1877; Dr A. Tresić Pavičić , Život kralja Hiruda, Zadar, 1910; Franjo KS. Kuhač, Vatroslav Lisinski i njegovo doba, Zagreb, 1887; P.P. Gnjedič, Ženja, V. Kikinda, 1889; Božidar Kovačević, O helenskoj tragediji, Beograd, 1932; Miloš N. Đorić, Kad mlidijah umreti, Beograd, 1922; Ivo Vojinović, Maškarate ispod kuplja, Zagreb, 1922; Milutin J. Ilić, Novo doba, komedija u tri čina, Novi Sad, 1887; Milorad P. Šapčanin, Pozorište i drama beseda, Beograd, 1880.

Isidora Stojanović ističe da je ova građa od izuzetnog značaja. Ona čini segment društvene, kulturne i političke istorije, koja je obeležila jedan period. U istorijskom arhivu Beograda čuva se 55 ličnih i porodičnih fondova i legata i u toku je izrada vodiča za njih, koji će ove godine biti štampan.

Narodna biblioteka Srbije takođe baštini deo fonda Jovana Ćirilova. U testamentu je precizirano da Narodna biblioteka dobija knjige iz oblasti lingvistike i pozorišne umetnosti koje ne poseduje u svojim fondovima. Iako je Narodna biblioteka Srbije preuzela knjige iz lične biblioteke Jovana Ćirilova posle njegove smrti 2014. godine, dogovor o tome postignut je 2012. godine, na inicijativu tadašnjeg upravnika Biblioteke, Dejana Ristića, koji je radi očuvanja celovitosti fonda ponudio Jovanu Ćirilovu da i njegova zaostavština nađe mesto uz legate Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović i mnogih drugih velikana. Narodna biblioteka je sa načelnicom odeljenja posebnih fondova Olierom Stefanović formirala tim, a jedini uslov Jovana Ćirilova bio je da knjige u Biblioteku stignu tek posle njegove smrti. Tako je formirana biblioteka celina  Jovana Ćirilova u Narodnoj biblioteci Srbije.

„Zbirka, u kojoj se ukupno nalazi 7860 jedinica, predata nam je bez ikakvih zahteva ili ograničenja, dakle dostupna je čitaocima na isti način kao i druge knjige iz redovnog fonda ili iz fonda legata. Ovakve zbirke predstavljaju značajnu vrednost za nas, jer na poseban način čuvaju sećanje na istaknute umetnike i naučne radnike, a zahvaljujući tome što se u nekim od ovih celina nalazi i kompletna rukopisna zaostavština (takvi su legati Miloša Crnjanskog i sestara Ljubice i Danice Janković, ali nisu i jedini) ove zbirke pružaju mogućnost istraživačima da nastave rad koji su vlasnici legata započeli, ili da steknu bolju sliku o njima zahvaljujući građi koja je sačuvana. Može se reći da legati imaju i memorijalnu i istraživačko-naučnu funkciju. Biblioteka povremeno organizuje izložbe na kojima predstavlja građu iz pojedinih legata, čime se široj javnosti pruža prilika da upozna sadržaj naših fondova, a istraživači podstiču na dalje proučavanje ove građe“, kaže  Velibor Prelić, zadužen za lični fond Jovana Ćirilova u Narodnoj biblioteci.


Jovan Ćirilov se bavio leksikografskim radom i sastavio je nekoliko rečnika. Objavio je roman Neko vreme u Salcburgu (1980), dve zbirke poezije i nekoliko filmskih scenarija, kao i knjige „Svi moji savremenici" u kojoj je pisao o poznatim ličnostima, kao što su Ivo Andrić, Tito, Žerar Filip, Jurij Ljubimov, Ježi Grotovski, Robert Vilson, Peter Handke, Nurija Espert, Dušan Makavejev, Žan-Pol Sartr, Džordž Soros, Nevenka Urbanova ....

Po rečima onih koji su ga poznavali, Jovan Ćirilov je bio renesansna ličnost, sve ga je zanimalo. Voleo je da fotografiše, čuvao je čak i razne pozivnice, na kojima je pisao svoja zapažanja, vodio je dnevnik i sve je pedantno beležio. Posedovao je bogatu biblioteku, po nekim tvrdnjama sa oko 10 hiljada naslova. Sakupio je bogatu dokumentarnu građu koju je poklonio Beogradu, sadašnjim i budućim generacijala, kao svedočanstvo jednog vremena.

Slađana Dimitrijević

Bogata arhiva

„U bogatoj arhivskoj građi Ličnog fonda Jovana Ćirilova, koja je takođe i od izuzetnog značaja, čuvaju se: fotografije, albumi sa fotografijama (1956-2010) o životu i radu Jovana Ćirilova; prepiska (1965-2001) - lična i službena; pozivnice koje je dobio za prisustvovanje raznim kulturnim, političkim, društvenim i privatnim manifestacijama (izložbe, promocije, jubileji); novine i časopisi o pozorištu (međunarodne i domaće); materijali u vezi sa učešćem na međunarodnim i domaćim festivalima; materijal koji se odnosi na rad u UNESCO; tekstovi i članci Ćirilova, u okviru novina ili časopisa i na disketama; vodiči, mape i planovi gradova; materijal o radu Centra za novo pozorište i igru (CENPI) - kao celina; ulaznice, vizit-karte i razni štampani materijal.

U rukopisu se čuvaju: podsetnici iz dana u dan - rasporedi časova; tekstovi; beleške sa odgledanih predstava; dnevnici sa putovanja (između ostalih: SAD 1971, Uganda 1972; Island 1979, Kina 1980, Izrael 1983, Argentina 1988, Indija 1989; Atina, Moskva, Nemačka 1995; Bon, Beč 1996; Zagreb-Dubrovnik-Budva-Cetinje 2000); rukopisi pesama „Putovanje po gramatici“; skice pesama i prekucani materijal „Uzaludna putovanja“, kaže Isidora Stojanović, viši arhivista Istorijskog arhiva Beograda.

 


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)

 


]]>
Tue, 14 Mar 2017 16:23:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1596/legat-jovana-cirilova--skoro-osam-hiljada-knjiga-i-450-kutija-arhivske-gradje.html
Promocija knjige "Negde između" http://presscentar.uns.org.rs/info/1593/promocija-knjige-negde-izmedju.html U utorak 14. marta u 19 sati u Biblioteci Novog Sada biće održana promocija knjige Iskre Peneve "Negde između" ]]>  

Knjiga poezije "Negde između" nagrađena je na Struškim večerima poezije 2016. godine.

O knjizi će govoriti književni kritičari: Stevan Bradić i Dragana V. Todoreskov.

U muzičkom delu programa nastupiće Vojislav Jocić (fagot) i Ivana Mandić (viola). 

 


 Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.



]]>
Tue, 14 Mar 2017 15:20:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/1593/promocija-knjige-negde-izmedju.html
Narodna banka – najlepša građevina Beograda s kraja 19. veka http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1597/narodna-banka--najlepsa-gradjevina-beograda-s-kraja-19-veka.html Od trenutka kada je podignuta, zgrada Narodne banke bila je pravo čudo u Beogradu o kome se često govorilo. Krajem 19. veka, ovo zdanje našlo se i u turističkim vodičima kao preporuka šta se može videti u srpskoj prestonici, rame uz rame sa Sabornom crkvom, Konakom kneginje Ljubice, Konakom kneza Miloša ili Narodnim pozorištem. ]]>

Narodna banka Srbije, 1889. godine

Jedan od pripadnika srpske kulturne i političke elite 19. veka i čovek koji je mladost proveo u prvoj Državnoj štampariji u Beogradu, gde se istakao kao graver i slovorezač, 1838. godine postao je i državni stipendista Kneževine Srbije te je poslat u Beč na dalje školovanje. Anastas Jovanović, slavni graver, fotograf i najpoverljiviji čovek elitnog dinastičkog kruga, među svoje prijatelje mogao je da ubroji i Vuka Karadžića, Njegoša, vladiku Danila, i druge značajne ličnosti svog doba. U Beču je zbog političkih prilika u Srbiji, ostao sve do povratka kneza Miloša na presto 1858. godine. Tokom života u Beču, završio je Umetničku akademiju i izučio tehnike litografskog i fotografskog zanata, a zahvaljujući tome imamo unikatne dokumentarne podatke – portrete slavnih ličnosti naše kulture i isitorije, kao i litografije koje su prikazivale narodni život i običaje. Po povratku u Srbiju, Anastas Jovanović bio je i upravnik dvora kneza Mihaila Obrenovića.

U takvom je okruženju, u Beču, 1849. godine rođen Konstantin Jovanović, prvi Anastasov sin. Predodređen da postane „ponos porodice“, kako je to zabeležila u dnevniku njegova sestra Katarina Babić, Konstantin je dobio i vrhunsko obrazovanje. U porodici je negovan i patriotizam i odanost dinastiji Obrenović, a ključna figura u obrazovanju bio je upravo otac Anastas, koji je sina ostavio na školovanju u Beču i kada se sam vratio u Srbiju sa Obrenovićima. Posle završenih škola u Beču, Konstantin Jovanović je završio arhitekturu u Cirihu na Politehničkoj školi, koja je uvоđenjem novina u obrazovnom modelu postala jedna od prestižnih tehničkih škola u Evropi.

 

Konstantin Jovanović, foto Marko Stojanović, oko 1898. godine

Po diplomiranju, Konstantin Jovanović je na kratko došao u Beograd 1870. godine, kada ga pre svega zanimaju ostaci turske arhitekture o kojima je svedočanstvo ostavio u svom crtaćem bloku. Nakon Beograda, odlazi u Rim, detaljno proučava renesаnsna i barokna zdanja, a 1877. je u Beču objavio i knjigu o arhitekturi crkve Svetog Petra u Rimu. Po povratku u Beč je otvorio atelje, ali je aktivno učestvovao i u izgradnji slavnog bečkog „Ringa“ i promene lica carskog grada.

U Beču se Jovanović oženio Anom Margaretom Glas. Dece nisu imali, a posle njene smrti 1908. godine, on sve češće i duže boravi u Beogradu, što prekida Prvi svetski rat.

Prvi objekat javne namene koji je Konstantin Jovanović izradio za Beograd bila je zgrada Narodne banke, podignuta 1889. godine. Slao je Jovanović i pre toga predloge za nekoliko projekata, ali Srbija nije za njih imala sredstava. Pre Narodne banke, Jovanović je u Beogradu projektovao dve privatne zgrade – kuću Marka Stojanovića i uz nju austrougarsko veleposlanstvo. Danas te građevine poznajemo kao Fakultet likovne umetnosti u Rajićevoj, u kome se čuva sećanje i na salu u kojoj je Nikola Pašić predao odgovor na austrijski ultimatum 1914. godine.

Narodna banka Srbije, od svog osnivanja bila je u Hotelu Rusija, u Vuka Karadžića, pa u Kumanudijevoj kući u Knez Mihailovoj ulici. Prvi guverner NBS bio je Aleksa Spasić, a koliko se pazilo na ugled narodne banke govori i podatak da je glavni blagajnik morao da položi kauciju od 24 plate kao garant za dobro obavljen posao. Palata Narodne banke na uglu ulica Cara Lazara i Kralja Petra, na tadašnjem Zereku, koštala je 455.000 dinara (na primer plata prvog blagajnika iznosila je 500 dinara). Na samom uglu, zgrada ima bogatije dekorativne elemente, a na ostatku je mirnija – sa ritmičkim prozorima i po ugledu na italijansku renesansu koju je Jovanović uspešno primenio. Ova zgrada ujedno je i najveće zdanje Konstantиna Jovanovića izvedeno u Beogradu i jedna od najlepših građevina u 19. veku. Drugi deo zgrade podignut je između 1922. i 1925. godine, takođe prema projektу Konstantina Jovanovića. On je bio autor i najsitnijih detalja unutrašnje dekoracije, a glavni majstor za enterijer bio je umetnik Paško Vučetić. Ti radovi Paška Vučetića, na kojima je kao đak radio i mladi Moša Pijade, danas ne postoje i prekriveni su novim detaljima prilikom rekonstrukcije. Stakleni svodovi u zgradi rađeni su u tehnici višebojnog vitraža a stubovi i obloge u holovima, prizemlju i spratu u kombinaciji mermera u više boja. Podovi su rađeni u keramici primenom mozaika. Posle Svetske izložbe u Parizu 1900. na kojoj je izlagana, bista Srbija vajarа Đorđa Jovanovića je kao otkup stigla u Narodnu banku i postavljena je na galeriji svečanog hola banke.

Od trenutka kada je podignuta, zgrada Narodne banke bila je pravo čudo u Beogradu o kome se često govorilo, a čak je i Feliks Kanic zabeležio da je takva da „može da krasi svaki veliki grad“. Krajem 19. veka, ovo zdanje našlo se i u turističkim vodičima kao preporuka šta se može videti u srpskoj prestonici, rame uz rame sa Sabornom crkvom, Konakom kneginje Ljubice, Konakom kneza Miloša ili Narodnim pozorištem. Da pomene ovu zgradu nije odoleo ni Branislav Nušić, koji je u „Autobiografiji“ šaljivo primetio da se rodio u kućici u blizini Saborne crkve koja je zbrisana sa zemlje kako bi se izgradila banka, a da su trezori banke tačno tamo gde je bila soba u kojoj je baš on došao na svet.

Danas Narodna banka Srbije ima i zgradu na Slaviji, a u slavnoj palati Konstantina Jovanovića je kancelarija guvernera, viceguvernera, Arhiv Narodne banke Srbije i aktivan Muzej - Centar za posetioce koji se može posetiti svakog dana od 10 do 16 časova i gde se posetioci mogu upoznati sa osnovnom izložbenom postavkom „Novac na tlu Srbije“ i pratećim tematskim postavkama.

Suzana Spasić

 

Izložba "Dinar naš novac" (foto Narodna banka Srbije)

 

 


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)


]]>
Tue, 14 Mar 2017 10:38:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1597/narodna-banka--najlepsa-gradjevina-beograda-s-kraja-19-veka.html
Višnjica – a u njoj i Rim i Vizantija, i vojska i lekovita voda http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1595/visnjica--a-u-njoj-i-rim-i-vizantija-i-vojska-i-lekovita-voda.html Na desnoj obali Dunava, od Rukavca i Ade Huje pa do Bele stene, nalazi se naselje Višnjica, tik ispod Višnjičkog brda pa sve do Dunava. Danas prigradsko naselje, u istoriji je imalo mnogo značajniju ulogu ]]>  

Castrum Ad Octavum (foto: Zavoda za zaštitu spomenike kulture grada Beograda)

Umiljatog naziva, koje asocira na višnje, u istoriji u kojoj je upamtilo i Rimljane i Kelte, ali i vizantijskog slavnog cara Justinijana, ovo naselje bilo je mnogo važnije nego što danas pretpostavljamo. Rimski naziv Ad Octavum označavao je mesto na osmoj rimskoj milji puta od Singidunuma do Viminacijuma. Kako je utvrdio Feliks Kanic, prvi značajniji kastel rimskog podunavskog limesa nalazio se istočno od višnjičke crkve Svetog Nikole izgrađene 1838. godine. U blizini naselja od značaja je bio i kamenolom. Jovan Cvijić je u „Zborniku naselja srpskih zemalja“ iz 1903. godine nadahnuto zapisao da je „Višnjica Mali Carigrad na Dunavu, naselje iz turskog perioda mada neki tvrde da ima i starijih keltskih i rimskih tragova“. Selo, poznato i kao tranzitno mesto, u vreme Austro-Ugarske bilo je jedno vreme i carina.

U ranom srednjem veku, tokom vladavne cara Justinijana (526-565), utvrđenje Castrum ad Octavum podignuto je na samoj obali Dunava, na mestu zvanom Gradina, 2 km od sela Višnjica. Prokopije, pisac iz tog doba, u svojim zapisima svedoči o ovom utvrđenju. Kastrum je podignut na strateški odličnom mestu, na platou sa kog se pruža pogled ka Panonskoj ravnici. Utvrđenje je bilo pravougaonog oblika dimenzija 180 x 100 metara, u blizini su bile i zgrade za stanovanje, a zapadno od utvrđenja i nekropola.

 

Castrum Ad Octavum (foto: Zavoda za zaštitu spomenike kulture grada Beograda)

I u vreme kasnijih osvajanja Begrada, ovo mesto je strateški bilo važno, tu se Dunav znatno sužava, pa je to koristilo Turcima kada su upadali u Banat, kao 1595. godine, a Eugen Savojski je pre trista godina, 1717. ovaj uži deo velike reke iskoristio tokom opsade Beograda.

Zaštićeno nalazište Ad Octavum okruženo je masivnim bedemima. Kanic je ostavio svedočanstvo i o neistraženim zidinama kod Višnjice za koje se smatralo da su ostaci letnjikovca Đurđa Brankovića, koji je tu, prema predanju, koristio tople izvore, a prema kojima gornji deo naselja danas nosi ime Višnjička banja. Toplih i lekovitih izvora bilo je nekada u velikom broju, a danas postoje samo tri, od kojih je jedan sa toplom vodom bogatom sumporom. Za lekovitu vodu znali su i Rimljani, koji su tu napravili prva kupatila i gradili letnjikovce.

 

Castrum Ad Octavum (foto: Zavoda za zaštitu spomenike kulture grada Beograda)

Arheološka istraživanja na ovom lokalitetu izvršio je Muzej grada Beograda 1955. i 1964. godine kada su utvrđene dimenzije i oblik kastruma, kao i da su bedemi građeni naizmenično od velikih kamenih tesanika i opeke. Sa južne strane su otkriveni ostaci kružne kule. Na osnovu materijala koji je pronađen u grobovima, može se pretpostaviti postojanje dve nekropole, jedne iz kasne antike a druge iz ranog srednjeg veka. Grobovi su oblagani opekama velikih dimenzija i zatvarani opekama, bez korišćenja maltera. U malom broju grobova nađena je keramika, nakit, gvozdeni ostaci sa odeće i oruđa.

Ostaci arhitekture potvrđuju istorijske podatke o snažnom utvrđenju u sklopu limesa, koje je sagrađeno kao zaštita od upada varvarskih plemena sa leve obale Dunava.

Arheološko nalazište nalazi se pod zaštitom Zavoda za spomenike kulture grada Beograda, kao i još jedno nalazište u neposrednoj blizini Višnjice – Ramadan, na kome su pronađeni bogati ostaci rimskog naselja sa kulturnim slojem metar i po dubine i na površini od oko 800 metara. Prilikom probnih arheoloških iskopavanja koja je vršio Muzej grada Beograda 1964. godine, otkriveni su zidovi kuća, a pored ostataka stambene arhitekture, i raznovrstan prateći materijal – tegule, fragmenti keramike, delovi predmeta od gvožđa, prstenje i drugo. Prema nalazima novca, ovo rimsko naselje može se datovati u vreme od II do IV veka. Ovaj lokalitet veoma je važan u daljem proučavanju rimskog limesa i rimske kulture na teritoriji Beograda.

Suzana Spasić

Opsada Beograda 1717. godine, iz zbirke Vojnog muzeja (foto: Zavoda za zaštitu spomenike kulture grada Beograda)


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)


]]>
Tue, 14 Mar 2017 11:17:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1595/visnjica--a-u-njoj-i-rim-i-vizantija-i-vojska-i-lekovita-voda.html
Banjički logor - Logor „politički nepouzdanih i opasnih“ http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1594/banjicki-logor---logor-politicki-nepouzdanih-i-opasnih.html Leontina Kravis, šezdesetjednogodišnja učiteljica u penziji, pripadnica komunističkog pokreta, zbog pisma upućenog tadašnjem predsedniku vlade Milanu Nediću u kome traži njegovo povlačenje, u decembru 1942. godine uhapšena je i upućena je u logor na Banjici. Nakon nekoliko meseci je streljana u Jajincima. ]]>

Muzej banjičkog logora (foto: Muzej grada Beograda)

Leontina Kravis samo je jedna od 4.286 „politički nepouzdanih i opasnih“ žrtava, stradalih u drugom osnovanom logoru na području tada okupirane Jugoslavije. Formiran je po nalogu organa nemačke uprave i Gestapoa, a u realizaciji Dragomira Dragog Jovanovića, tadašnjeg šefa srpske državne bezbednosti kao i  upravnika grada Beograda. Otvoren za antifašiste, Banjički, ili kako su ga prvobitno nazvali „Logor Dedinje“, prve logoraše primio je 9. jula 1941. godine.  Smešteni u zgradi kasarne nekadašnjeg pešadijskog puka na Voždovcu označeni kao masoni, simpatizeri Draže Mihajlovića, probritanski orijentisani intelektualci, članovi NOP-a i naravno komunisti, trpeli su teror ne samo stranog okupatora već i sopstvene vlasti.

Naime, jedna trećina bila je pod nadzorom Nedićeve vlade, dok je ostali deo kontrolisao Gestapo. Za šefa je  postavljen brutalni islednik Svetozar Vujković, nekadašnji šef IV antikomunističkog odseka beogradske policije. Lično je naređivao i sprovodio mučenja, a pretpostavlja se da je odgovoran za smrt izvesnog broja logoraša. Srpskoj policiji je bilo dozvoljeno da hapsi I privodi, ali ne i da otpušta iz pritvora. Stvarnu vlast imala je Nemačka.

I pored toga što je logor pod vojnom komadnom grada Beograda bio samo prvih šest meseci, što je dvojna uprava bila samo privid, prema knjigama logoraša najveći broj ubijenih bio je priveden od strane Srpske specijalne policije kojom su upravljali Ilija Paranos i Božidar Bećarević. Odnosno, smrtna presuda je izvršena nad trećinom onih koje su uhapsili srpski agenti.

 

Muzej banjičkog logora (foto: Muzej grada Beograda)

Najveći broj streljan je u Jajincima, Jabuci, Skeli, Trostrukom Surduku, Malom Požarevcu, Mladenovcu, Marinkovoj bari i na Novom groblju. Izvestan broj stradao je u  pokretnoj gasnoj komori, poznatoj kao kamion “dušegupki”. Upravo na taj način 9.maja 1942. godine, život je izgubila, pored 225 nastradalih, i Sloboda Trajković sa porodicom, devojka Ive Lole Ribara, člana Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.

Deo logoraša i logorašica koji nisu ubijeni ili otpušteni, upućivan je na rad u rudnike u Boru, Kostolcu i Trepči, ili je velikim transportima prebacivan u logore Aušvic, Mauthauzen i Ravensbrik, kao i u logore u Norveškoj i Grčkoj. Poslednji transport sa Banjice je otišao u Mauthauzen 26. septembra 1944, odvodeći 700 logoraša. Pretpostavlja se da je preko Banjice u logore po Evropi upućeno između sedam i osam hiljada zatočenika.

U logoru je stradalo I 120 dece uzrasta od 7 do 17 godina. Među njima je bila i četvorogodišnja ćerka dr Rahele Mićić, lekarke hirurga u partizanskoj bolnici u Krupnju. Dovedene su na Banjicu 30. maja 1944, a zajedno streljane 1. oktobra 1944. godine, samo četiri dana pre nego što je logor prestao sa radom. To je bila ujedno i poslednja egzekucija logoraša, ubrzo nakon čega je Beograd oslobođen.

Četrdeset godina kasnije povodom obeležavanja oslobođenja, Sava Mrmak u seriji ,,Banjica”, emitovanoj na RTS-u upravo je opisao težak život logoraša u toj poslednjoj godini  postojanja istoimenog logora.

 

Muzej banjičkog logora (foto: Muzej grada Beograda)

Po završetku rata, zgrade nekadašnjeg logora su predate na korišćenje Jugoslovenskoj narodnoj armiji. U njima je otvorena i Vojna akademija. U jednom delu zgrade je 1969. godine uređen muzej, u kojem je predstavljen surovi sistem okupacije. Iste godine je skupština grada Beograda postavila i spomen obeležje ispred zgrade logora, koje je uradio vajar Kolja Milunović. Nova koncepcija muzeja realizovana je 1983. godine, a sa novim istraživačkim rezultatima 2001.godine predstavljena je izmenjena I dopunjena postavka.

Banjički muzej se nalazi na adresi Pavla Jurišića Šturma 33 i deo je Muzeja grada Beograda. Iako nemaju stalno zaposlenog kustosa, uprava muzeja se trudi da privuče što veći broj posetilaca. Nekadašnje organizovane posete učenika svih beogradskih škola su ukinute ali se broj individualnih poseta povećao i u obilazak godišnje dođe oko 1600 posetilaca . U cilju još većeg povećanja poseta, vrata muzeja  su,  osim četvrtkom i petkom, od ove nedelje otvorena i  subotom, od 10 -17 časova.  U  muzeju je  moguće videti preko 400 eksponata - izuzetno bogatu dokumentacionu građu sa kompletnim popisom identiteta svih žrtava, plakate, fotografije, veliku maketu logorskog kompleksa, lične predmete i crteže logoraša. Kao najatraktivnija osobenost muzeja izdvaja se memorijalna sala u kojoj je rekonstruisan ambijent logoraške sobe.

Milica Obradović

 

 

Muzej banjičkog logora (foto: Muzej grada Beograda)

 


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)

]]>
Mon, 13 Mar 2017 15:56:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1594/banjicki-logor---logor-politicki-nepouzdanih-i-opasnih.html
Kopitareva gradina - Ušuškani dragulj Starog grada http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1591/kopitareva-gradina---ususkani-dragulj-starog-grada.html U istočnom delu opštine Stari grad, na prostoru nekadašnje Mitropolitove bašte, omeđena ulicama Džordža Vašingtona, Hilandarskom, Šafarikovom, Đure Daničića, Jelene Ćetković i Bulevarom despota Stefana, krije se značajna kulturno-istorijska celina – Kopitareva gradina ]]>  

Soba Ljubice, supruge Jovana Cvijića (foto: preuzeto iz kataloga Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda)

U istočnom delu opštine Stari grad, na prostoru nekadašnje Mitropolitove bašte, omeđena ulicama Džordža Vašingtona, Hilandarskom, Šafarikovom, Đure Daničića, Jelene Ćetković i Bulevarom despota Stefana, krije se značajna kulturno-istorijska celina – Kopitareva gradina.

Uređenje ovog kraja započeto je šezdesetih godina 19. veka, a urbanizaciju je podstaklo podizanje Prve varoške bolnice u Ulici Džordža Vašingtona 19, 1868. godine. Izgrađena po projektu Jovana Frencla, a na inicijativu kneza Mihaila Obrenovića, ova zgrada, pored Kapetan-Mišinog zdanja predstavlja najznačajniji primerak romantizma u razvoju beogradske arhitekture. Odlikuje se čistoćom stila i jednostavnošću, kako u obradi fasada sa skromnom dekorativnom plastikom, tako u obradi unutrašnjih prostora, bez dekoracije, sa vidljivim konstruktivnim elementima svodova i arhitrava. Kao bolnica u kojoj su radili mnogi strani, ali i naši istaknuti lekari, predstavlja svedočanstvo i uspomenu na značajna imena u razvoju naše medicinske nauke i prakse. U njoj su danas smešteni Srpsko lekarsko društvo, Muzej srpskog lekarskog društva, odeljenje Muzeja nauke i tehnike, kao i Dom zdravlja Stari grad – Medicina rada. U okviru Muzeja srpskog lekarskog društva nalaze se brojni instrumenti, dokumentacija i fotografije od antičkog perioda pa sve do 20.veka, koji istovremeno svedoče o bolestima ljudi i razvoju zdravstva i medicine u Srbiji.

 

Šafarikova br. 4 (foto Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda)

Jedinstvena po svojim ambijentalnim i arhitektonskim odlikama, Kopitareva gradina i danas čuva autentični izgled objekata klasičnog i secesijskog stila nastalih u prvim decenijama dvadesetog veka. Većina je realizovana prema projektu vodećih srpskih arhitekata ovog razdoblja poput Stojana Titelbaha, Jelisavete Načić, Danila Vladisavljevića, a poseban pečat ostavio je Milan Antonović. Rođeni Beograđanin, skoro čitav svoj radni vek proveo je kao ,,privatan arhitekta”, što je u to vreme bila prava hrabrost, jer su svi inženjeri i arhitekte bili u državnoj službi. Kuća Dragoljuba Antonovića u Hilandarskoj 9 koju je projektovao 1907.godine, kao i njegova sopstvena u Hilandarskoj 11, pravi su primer secesijskog stila, koji je deo njegovog stvaralačkog opusa, pored ,,eklektičke renesanse” i “slobodnog akademizma”.

Iste godine, na mestu nekadašnje Mitropolitove bašte, poznate po kući mitropolita Mihaila koja se tu nalazila okružena dobro uređenim voćnjakom i baštom, uređen je trg, koji  danas dominira ovim delom grada. Sedamnaest godina nakon toga je preimenovan i od tada nosi naziv po slavisti Jerneju Kopitaru, saradniku Vuka Karadžića i istaknutom reformatoru srpskog jezika i pisma.  Postavljen u centralnom delu, trg oslikava novo shvatanje u oblikovanju gradova kada se sistem ortogonalno postavljenih ulica menja radijalnim, koji je primereniji zatvorenim gradskim četvrtima porodičnih kuća. Po trgu je čitav kraj od Radio Beograda do Varoš kapije i naniže, kao i veliki deo Bulevara despota Stefana, dobio naziv Kopitareva gradina (bašta).

 

Kuća Laze Lazarevića, Hilandarska 7 (Foto: Zavod za zaštiti spomenika grada Beograda)

Mnoge značajne ličnosti upravo su ovde izgradile svoje kuće koje su i danas tu – na istom mestu. Neke od njih pretvorene su u muzej, kao što je spomen-kuća poznatog lekara, prvog gerontologa Srbije i uglednog pisca Laze Lazarevića, u Hilandarskoj 7. Prvi spomen ove kuće može se pronaći u „Srpskim novinama“ (Novine serbske) od 2. septembra 1878, kada je vlasnica kuće Sofija L. Ivanović dala oglas da želi da kuću izda u zakup. Laza Lazarević kuću je kupio 1887, i od tada je u njoj i živeo i obavljao privatnu lekarsku praksu. Svedočanstva o kući i njenom uređenju mogu se pronaći i u Lazarevićevim pismima, tako na primer, Vatroslavu Jagiću piše marta 1889:

„Bolje da Vam se hvalim svojom kućicom i time kako čekam da se malo prosuši, pa da gledam svoju bašticu, gde mi deca po ceo dan igraju."

Kuća ima dugačko dvorište, koje ima dva ulaza – levo od kuće je kapija za pešake, a velika kolska kapija, koja je nekada vodila u baštu i dvorište koje se protezalo sve do današnjeg Bulevara Despota Stefana, nalazi se desno od kuće. Na prepravljenoj fasadi, oko 1910. godine, nalaze se četiri prozora iznad kojih se nalaze trouglasti timpani i vajani ukrasi u obliku stilizovanih glava, koji predstavljaju elemente iz renesanse. Lučni oblik završetka trouglastog dela dvovodnog krova, kao i crveno - belo šahovsko polje karakteristika je srpsko-vizantijskog stila. Lazu Lazarevića su iscrpljenost i tuberkuloza pokosili 29. decembra 1890. godine. Poleksija Lazarević i njihovo troje dece još su neko vreme živeli u kući u Hilandarskoj 7, a onda je kuća izdata za smeštaj kancelarija Palilulskog kvarta i u toj je funkciji kuća bila do 1912. godine. U međuvremenu je Poleksija Lazarević kuću prodala Palilulskoj štedionici. Danas se u njoj nalazi Dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda „Čika Jova Zmaj“ koje godišnje poseti oko 100.000 mališana i tinejdžera iz celog Beograda. Zgrada je zaštićena kao spomenik kulture Beograda.

 

 

 

Kuća u kojoj je živeo Jovan Cvijić (foto: preuzeto od Wikimedia Commons, the free media repository)

Na adresi Jelene Ćetković 5, podignuta je 1905. godine porodična kuća u kojoj je sačuvana zbirka predmeta koji predstavljaju svedočanstvo o životu i radu velikog srpskog i jugoslovenskog naučnika Jovana Cvijića. Njegov dom svojim stilskim karakteristikama predstavlja izrazit primer akademizma s početka dvadesetog veka. Posebnu vrednost enterijera, predstavlja slikana dekoracija na zidovima i tavanicama slikara Dragutina Inkiostrija Medenjaka. Inspirisana je predelima Bosne, Šumadije i Hercegovine koje je Cvijić posebno istraživao i naučno obrađivao. Sa pravom se može reći da je unutrašnja dekoracija ove kuće, koja je danas Muzej posvećen velikom srpskom naučniku Cvijiću, jedno od najboljih dela ovog slikara.

Iako je nakon Prvog svetskog rata započeta transformacija izgradnjom zgrada, a posle Drugog i višespratnicama, autentičan karakter Beograda tog perioda na Kopitarevoj gradini je očuvan i kao kulturno dobro zaštićen zakonom  od  1968. godine.

Milica Obradović

Otvaranje Muzeja Jovana Cvijića

Muzej Jovana Cvijića biće svečano otvoren u nedelju 19. marta u 11 sati, nakon građevinske rekonstrukcije i restauracije zidnog slikarstva. Istog dana, u čast Jovana Cvijića, otvoriće se i izložba slika Veljka Mihajlović ,,Karst”, u podrumu kuće prilagođenom za galeriju. U preostalom delu naučnikovog doma postavljena je izložba o njegovom životu, brojnim putovanjima i istraživačkom radu.

 


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)

 


]]>
Mon, 13 Mar 2017 13:41:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1591/kopitareva-gradina---ususkani-dragulj-starog-grada.html
Petar i Naum Ičko i čuvene beogradske kafane http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1588/petar-i-naum-icko-i-cuvene-beogradske-kafane.html Dve čuvene kafane, „?“ kod Saborne crkve i „Kraljević Marko“ u Zemunu vezane su za oca i sina- Petra i Nauma Ička. ]]>  

Ičkova kuća, foto By Nicolo на српски / srpski Wikipedia, CC BY 3.0 rs, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=26226751

Kafana „Kraljević Marko“ radila je u jednoj od najstarijih zgrada u Zemunu, poznatoj kao Ičkova kuća. Podignuta je 1793. godine i u njoj se nalazila gostionica sa svratištem za ljude, konje i zaprežna vozila, a kasnije je nazvana „Kraljević Marko“. Poznata je kao Ičkova kuća, jer je u njoj od 1802. godine boravio znameniti trgovac i diplomata Petаr Ičko. Rođen u današnjoj Grčkoj, radio je u osmanskom diplomatskom predstavništvu u Berlinu i Beču, a potom dolazi u Beograd, gde se bavi trgovinom. Posle povratka janičarskih dahija, 1802. godine seli se u Zemun, tada pogranični hazburški grad. Tokom Prvog srpskog ustanka  pomaže ustanicima, a vođe ustanka ga 1806. godine šalju u Carigrad gde vodi pregovore i godinu dana kasnije sklapa „Ičkov mir“. Međutim, događaji su ga preduhitrili i pre njegovog povratka srpski ustanici osvajaju Beograd i odbacuju mir, a Petar Ičko je jedva izvukao živu glavu na povratku iz Turske. Kada je Miloš Obrenović 1815. godine pregovarao o smirivanju Drugog srpskog ustanka, tražio je da se Srbiji priznaju povlastice iz Ičkovog mira.

Po povrtaku iz Carigrada, Petar Ičko živi kratko u Beogradu, a umire 1808. godine pod nerazjašnjenim okolnostima, čak se tvrdi da je otrovan. Zgrada u Zemunu nazvana po njemu jedna je od najstarijih sačuvanih kuća i svedočanstvo je urbanog razvoja starog jezgra Zemuna.  Građena je u tada preovlađujućem prelaznom stilu, od baroka ka klasicizmu. Glavna zgrada ima podrum, prizemlje koje je služilo kao kafana i sprat za stanovanje.  Od 1981. godine kuća ima status кulturnog dobra od velikog značaja, početkom 90-ih su urađeni konzervatorski radovi. Godinama je u njoj radila kafana „Kraljević Marko“, potom su u lokalu u prizemlju bile prodavnice. Posle požara 1982. godine zgrada je temeljno rekonstruisana. Trenutno na kući piše da se lokal izdaje, na prozorima i vratima su zalepljene novine. Jedino svedočanstvo o istoriji ovog zdanja je natpis „Ičkova kuća“.

Kuću u kojoj se nalazi kafana poznata kao „?“ (Znak pitanja), podigao je 1823. godine, po nalogu kneza Miloša , Naum Ičko, trgovački konzul i sin Petra Ička. Iako se u čaršiji smatralo da je Naum vlasnik kuće, posle njegove smrti, 1827. godine, otkriveno je da je pravi vlasnik Miloš Obrenović. Knez Miloš kuću poklanja svom ličnom lekaru, Ećim Tomi Kostiću, zetu Nauma Ička. Iskoristivši dobar položaj, on je pretvara u kafanu, nazvavši je „Ećim Tomina kafana“. Kasnije, menja ime i postaje „Kod pastira“, zatim „Kafana kod Saborne crkve“. Kako je dobila ime, koje nosi i danas, saznajemo u tekstu „Beogradske kafane“, znamenitog Branislava Nušića.

„Kada je vladika Inokentije postao mitropolit i nastanio se prema Sabornoj crkvi, njega je to ljutilo da se jedna kafana zove "Kod Saborne crkve". Tako zakupac kafane bude prinuđen te dozove jednoga dana firmopisca da izbriše firmu i novom je zameni. Firmopisac izbriše staro ime ali niko, ni gazda ni gosti da se sete kakvo bi novo ime dali kafani. Nekoliko dana domišljali su se i gazda i firmopisac i gosti pa nikako da nađu podesno ime. Za to vreme firmopisac ispiše iznad vrata znak pitanja hoteći time da označi da pitanje natpisa stoji otvoreno i da se čeka njegovo rešenje. Publika prihvati onaj znak pitanja kao definitivno rešenje i tako i nazove kafanu koja ostade zatim, pa sve do danas, kafana kod "Znaka pitanja."

Kafana „?“ jedna je od retkih preostalih iz starog doba, koja još uvek ima istu delatnost. Nalazi se u jednoj od najstarijih gradskih kuća s početka 19. veka i jedan je od samo nekoliko primera tadašnje arhitekture.

O Petru i Naumu Ičko danas se malo zna. Ičkova kuća, poznata je u Zemunu samo po svom imenu, a Petar, koji je trgovao po Evropi, učestvovao u dizanju buna protiv Turaka i postizanju mira spominje se retko u istorijskim knjigama. U još dublji zaborav pao je njegov sin, graditelj kuće u kojoj je najdugovečnija beogradska kafana. Kao podsećanje ostao je samo natpis Ičkova kuća, kao spomen ljudima koji su nekada ovde živeli i ostavili nekakav trag  za sobom.  

Slađana Dimitrijević


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)

 


]]>
Wed, 8 Mar 2017 10:21:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1588/petar-i-naum-icko-i-cuvene-beogradske-kafane.html
Zadužbina Nikole Spasića http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1587/zaduzbina-nikole-spasica.html U centru Beogradu, na neparnoj strani Knez Mihailove ulice, skoro od početka do samog kraja, mogu se zapaziti velelepne palate najvećeg dobrotvora privrede i zdravstva Nikole Spasića. Testamentom je svu svoju imovinu ostavio za osnivanje Zadužbine koja danas nosi njegovo ime, a koja je bila namenjena za razvoj zdravstva, privrede i obrazovanja. ]]>  

Nikola Spasić (fotografija preuzeta od Zadužbine Nikole Spasića)

Nikola Spasić je bio predsednik Beogradske berze, predsednik Saobraćajne banke i član Upravnog odbora Narodne banke Kraljevine Srbije. Odlikovan je Takovskim krstom 4. reda i Ordenom Svetog Save 3. reda. Karijeru je počeo kao proizvođač opanaka u sopstvenoj radnji, u današnjoj Knez Mihailovoj. Vredno i danonoćno radio je sa prvom ženom Leposavom u dvorišnoj kući u kojoj su živeli. Zbog kvaliteta i niske cene, ova radnja se brzo pročula po gradu. Brinuo je o najmanjim detaljima prilikom izrade opanaka i znao je šta mušterije žele, pa su zbog toga oni postali veoma traženi i kod srpskog i turskog naroda. Zapamćen je kao veoma skroman, štedljiv i mudar čoveka, koji nije odlazio u kafane, a njegove savete su savremenici rado želeli da čuju.

Bio je patriota i veoma human čovek. U toku Prvog balkanskog rata otvorio je improvizovanu bolnicu u zgradi Uprave fonda. Lekovi i hrana nabavljani su na njegov račun. Nakon rata i zatvaranja bolnice, sav inventar poklonio je Srpskom crvenom krstu. Na predlog svoje žene da se pomogne srpskim vojnicima, osnovao je „Dom srpskog invalidskog fonda Sveti Đorđe – Zadužbinu Nikole Spasića“.

Knez Mihailova 19 i Obilićev venac 17 (fotografija preuzeta od Zadužbine Nikole Spasića)

Pomagao je i učenicima i školama. U dvorištu Paliluske osnovne škole podigao je „Đačko sklonište“. Bilo je to sklonište za siromašnu decu, čiji su roditelji za nadnice radili danonoćno. Dodeljivao je i novčanu pomoć koja je isplaćivana kao nagrada najboljim đacima.

Spasić je testamentom iz 1912. godine ostavio svoju imovinu društvu za „opšte privredne ciljeve“ naglašavajući da se ona ne sme prodati ili zadužiti. Zadužbina je počela da radi po odobrenju kralja Aleksandra 1922. godine.

Posle Spasićeve smrti i prema njegovoj želji, Zadužbina je sagradila Gradsku bolnicu u Beogradu koja je u to vreme bila najmodernija i lečila je samo siromašne građane, bolnice u Kumanovu i Krupnju i Dom za iznemogle građane u Knjaževcu. Sve ove bolnice predstavljaju poklon Nikole Spasića narodu. Pred Drugi svetski rat Zadužbina Nikole Spasića je po vrednosti bila jednaka Nobelovoj i bila je u funciji koju je zamislio i zaveštao ovaj veliki privrednik.

Zadužbina je finansirala rad domaćičkih škola, koje su osposobljavale devojke da obavljaju kućne poslove i da vode porodice. Finansirala je i podizanje voćnjaka i vinograda, a neke sorte grožđa su prvi put donete u Srbiju zahvaljujući Zadužbini.

Knez Mihailova 33, Đure Jakšića 1 (fotografija preuzeta od Zadužbine Nikole Spasića)

Nepokretnu imovinu Zadužbine čine palate u Knez Mihailovoj 19, 33, 37 i 47 koje se prostiru i u delu ulica Obilićev venac, Đure Jakšića, Vuka Karadžića, Kralja Petra i Nikole Spasića. Posle II svetskog rata, celokupna imovina je nacionalizovana. Danas se u ovim zgradama nalazi oko 80 lokala, 70 stanova i nekoliko kancelarija. Zadužbina se svih godina borila da joj se vrati ono što joj pripada i što je Nikola Spasić ostavio za njeno osnivanje, u čemu je delimično i uspela.

Upravitelj Zadužbine Nikole Spasić Vojin Đekić objašnjava da imaju probleme zbog zgrada u kojima su useljeni stanari, kao i lokala od kojih opština Stari grad i Grad Beograd uzimaju prihode.

„Opština Stari grad tvrdi da je ceo kraj kao i zgrade u Knez Mihailovoj kulturno dobro i da ne bi trebalo da se vraćaju stanovi u naše vlasništvo. Nama je pre tri godine vraćeno 5 400 kvadratih metara u Knez Mihailovoj broj 47. i 19. Borimo se da se vrate lokali i stanovi, da bi ispunili Spasićevu poslednju želju - da novac od zakupnina dajemo u dobrotvorne i privredne svrhe”, kaže Đekić.

Knez Mihailova 37 i Veka Karadžića 8 (fotografija preuzeta od Zadužbine Nikole Spasića)

Međutim, u palatama u Knez Mihailovoj koje su vraćene Zadužbini, žive zaštićeni stanari koji plaćaju beneficiranu zakupninu, koju određuje država, a cene zakupnine su niže od 7 do 10 puta od tržišnih cena.

Đekić je objasnio da je donet novi zakon ove godine, kao i da se nada njegovom izvršavanju.

„Po novom zakonu država treba da iseli stanare iz zgrada koje pripadaju Zadužbini u roku od 10 godina. Stanarima bi trebalo da se ozbezbede novi stanovi koji bi mogli da otkupe po nižim cenama. Jedva čekamo taj dan, koji će svima doneti koristi“, rekao je upravitelj Đekić.

Upravitelj Đekić kaže da je u obilasku stanova video da su zapušteni i da će im biti potrebno dosta sredstava za renoviranje ako se stanari isele.

Uprava Zadužbine Nikole Spasića je i do sada ostvarivala ciljeve koje je Nikola Spasić naložio ali u manjem obimu, zbog manjih prihoda jer se cela imovina Zadužbine ne nalazi u njihovom vlasništvu.

Zadužbina je godinama poklanjala medicinsku opremu bolnicama u Srbiji i nagrađivala studente Medicinskog i Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Do sada je ovu prestižnu nagradu dobilo 230 studenata.

Jovana Pešić

Knez Mihailova 47 (ulična i dvorišna zgrada), Nikole Spasića 2 i 2a, Kralja Petra 18 (fotografija preuzeta od Zadužbine Nikole Spasića)

 


image5

(Tekst je nastao u okviru projekta "Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda - Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština", koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje.)

 


]]>
Tue, 7 Mar 2017 16:29:00 +0100 Događaji i priče iz muzeja http://presscentar.uns.org.rs/info/Vesti-iz-muzeja/1587/zaduzbina-nikole-spasica.html
Izložba u "Straoj kapetaniji" http://presscentar.uns.org.rs/info/1585/izlozba-u-straoj-kapetaniji.html Izložba Momira Kneževića, Zorana Todora i Žarka Vučkovića, akademskih umetnika, biće otvorena u ponedeljak, 6. marta 2017. godine, u 19 časova, u Umetničkoj galeriji "Stara kapetanija". ]]>


MOMIR KNEŽEVIĆ, rođen 1949. godine u Petrovićima (Crna Gora).
Učio fresko slikarstvo kod Nauma Andrića. Diplomirao 1981. godine na Odsjeku za likovno vaspitanje Nastavničkog fakulteta u Nikšiću. Studirao 1982/83. godine na Akademie vytvarnych umeni, Praha (Ceskoslovenska), odsek restauracija. Radio 1986/87. godine kao asistent – saradnik vajarskog ateljea kod profesora Stevana Luketića u Zagrebu (Hrvatska).
Radio 1987/88. godine kao asistent – saradnik slikarskog ateljea kod Ede Murtića u Zagrebu (Hrvatska). Kao stipendista španske vlade za slikarstvo 1988/89. godinu proveo je na
Academia de Bellas Artes de San Fernando u Madridu (Španija).
Dobitnik 10 nagrada za slikarstvo.
Kopije fresaka izlagao na 11 samostalnih izložbi. Samostalno izlagao slike 56 puta u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na više od 270 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Član ULUS-a. Redovni profesor na Akademiji likovnih umjetnosti Trebinje (Bosna i Hercegovina).

ZORAN TODOR rođen 1959. godine u Smedersvskoj Palanci.
Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1984. godine, na odseku za grafiku kod profesora Božidara Džmerkovića. Učestvovao na više od 100 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik nekoliko nagrada za slikarstvo i crtež.
Član ULUS-a.

ŽARKO VUČKOVIĆ
, rođen 1963. godine u Kninu.
Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, na katedri za slikarstvo, u Beogradu 1987. godine, a postdiplomske studije završio 1990. godine. Samostalmo izlagao 36 puta i učestvovao na više od 450 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik 31 nagrade za slikarstvo i crtež.
Član ULUS-a.  Redovni profesor na Fakultetu umetnosti u Prištini – Zvečan i Akademiji likovnih umjetnosti Trebinje (Bosna i Hercegovina).

Izložba će biti otvorena do 19. marta 2017. godine. Ulaz slobodan.


   
]]>
Mon, 6 Mar 2017 12:07:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/1585/izlozba-u-straoj-kapetaniji.html