PC info

14. 10. 2016.

Otvoreno pismo Nene Kunijević srpskom gledalištu

Danas mi reče "jedan čoek" da "direktor" programa Vladan Čkrkić priča po televiziji kako nema nikakve šanse da se vratim i dovršim svoju započetu seriju "Seti se moje pesme" (mala Antologija pevača iz škole Vlastimira Pavlovića Carevca ), zato što mi sve emisije liče jedna na drugu i što nisu uspeli da me ubede da unesem nešto moderno u moj stil rediteljskog rada.

 

 

O BOŽE !!!!!! Ima li spasa za tu meni tako značajnu i važnu kuću koja se nekada zvala nacionalna televizija, a sada je to podnaslov za javni servis. Kada budem radila u javnom servisu, onda ću u barokne fotelje stavljati pevačice u šorcevima sa svim ostalim delovima od silikona i obaveznim sandalama sa platformama, pod obavezno sa različitim bojama noktiju na nogama. Dozvoliću im da pričaju sve gluposti koje im padnu na pamet, da budu blogerke, stilistkinje i sve ono što je sada novo, u trendu i in. Dok sam pri zdravoj pameti to se neće desiti, a možda će i neko dotičnom gospodinu i onome ko ga podržava objasniti ono što ja očigledno nisam uspela, ni kroz nagrade, ni kroz priznanja, ni kroz podrške značajnih ličnosti. Pored mog velikog truda da ovom narodu približim njihovu prošlost i način života u kome su učestvovali neki od njih, a za mlade njihovi preci, uz dozvoljeni fond od 40. 000 dinara po emisiji i uz najgore moguće termine, nisam odustala od onog što smatram svojom misijom. Primera radi : Hoću da podsetim publiku, a i moje pretpostavljene da niko sem mene nije oslikao kroz pesmu najznačajnije kulturno nasleđe građanske Srbije. Toliko o onom istom. Naravno, to sam mogla zahvaljujući svom imenu i prezimenu, jer sam samo na telefonski poziv sva zdanja dobijala bez dinara naknade. Ljudi su priznavali da im je zadovoljstvo što će objekti do kojih je njima stalo biti prikazani kroz muziku, koju interpretiraju najbolji interpretatori svih generacija. Uvek kada hoću da napravim paralelu moram da citiram poznatu rečenicu iz političkog života "nelojalna konkurencija" , upoređujući svoje emsije sa kvizom " Potraga" koji se snima dve emisije u toku dana, pa se 30 emisija snimi za 15 dana. Svaki pojedinačni honorar u toj emisiji (npr. stilista) košta koliko mojih deset emisija. Drugo poređenje je možda važnije od ovog finansijskog. Koji je kultuloroški značaj emsije takvog tipa u poređenju sa onim koje se bore za opstanak muzičke tradicije kao dela nacionalnog identiteta.

Hoću da naglasim i to, da se danas rukovodstvo TV hvali time što je postala praksa da se snimaju po dve, tri emisije dnevno. Dok je televizija bila prava televizija u Jugoslovenskoj TV konkurenciji, reditelj koji bi tako nešto predložio bi sigurno bio suspendovan, jer je štancovanje, tako se taj način rada tada nazivao, bio uvredljiv za rediteljski posao. Da ne kažem da je, kao što je trend da se kostimografi (šest godina studija) malo po malo potpuno uklanjaju sa televizije da bi se na njihovo mesto doveli "stilisti" šta god to da znači, jer za ovakvo TV zanimanje ne postoji odsek na Beogradskom univerzitetu.

Tendencija da se sva umetnička zvanja na TV, od uredničkog pa do rediteljskog devalviraju, sada urednici postaju ljudi sa raznoraznim školama, pretežno srednjim, a uglavnom neadekvatnim, a rediteljsku profesiju polako preuzimaju realizatori koji su nekada radili uglavnom informativne emisije. Ne mislim time nikako da devalviram zvanje realizatora, jer je to veoma odgovoran posao, ali se koncepcijski diametralno razlikuje od TV režije koja podrazumeva sasvim drugačiji pristup realizaciji zadate teme.

Hoću da podvučem ovom prilikom da pošto sam već tužena za narušavanje ugleda TV zato što sam podigla glas za njen spas, ne mislim da ni generalni direktor, a ni direktor programa ovo rade namerno. Mislim, tj. skoro sam sigurna da to rade jer nedovoljno poznaju način na koji uspešna televizija diše. Za Bujoševića to nije ni čudno, jer je tek dve godine na tom mestu (za mesto generalnog direktora treba bar deset godina da se bavi televizijom da bi je upoznao u svim njegovim segmentima), a za direktora programa Čkrkića je već bilo krajnje vreme da shvati da nacionalna televizija nije deset filmova dnevno na dva programa, dve reprize iz vremena Mališe Marinkovića i jedna po četvrti put za tri godine, već je TV program nešto što mora da ima poruku, što mora da ima obavezu, što treba da bude zabavno i edukativno u isto vreme i što nema konkurenciju. No, izgleda, i time ću završiti, da sam ja stari patak koji je učio, učio od srede do petka, al' se nisu makli dalje od početka, što bi rekao Jovan Jovanović Zmaj.

Nena Kunijević