PC info

28. 05. 2019.

Ljetopis Banjana i Rudina: Sećanje vladike Sava Kosanovića na austrijsku okupaciju Bosne

Ljetopis, četvrti po redu, pedstavljen je sinoć u Beogradu u sali Privredne komore Beograda pred stotinak zainteresovanih za rad zavičajnog Udruženja Banjana i Rudinjana „Vladika Sava Kosanović“, koje jednom godišnje izdaje Ljetopis.

 

Borba za Sarajevo trajala je „sedam punijeh sati“. Generalu austrougarske vojske Josipu Filipoviću nije pošlo za rukom da na carev dan osvoji prestonicu Bosne, zakasnio je jedan dan.  Hrana za vojsku i konje poskupela je, nije je bilo dovoljno ni za građanstvo.  Putevi snabdevanja Sarajeva hranom bili su prekinuti, „oka hljeba 60-70 krajcara, i još da ga je bilo!“. „Pričaju očevici da je general Filipović u šeher Sarajevu od muke čupao svoje kose na glavi.  Kad na ovo stanje pomislimo, onda nam nehotično izlazi pred oči slika grofa Andrašija i padaju na pamet one njegove riječi:  da Austro-Ugarsku svak rado čeka u Bosni i Hercegovini i da će ona samo sa jednim regementomvojske i muzikom ući u Sarajevo“. Ovim opisom vladike Sava Kosanovića, arhiepiskopa i mitropolita sarajevskog od 1881. godine, i sećanjem na borbu za Sarajevo i austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine 1878. godine, počinje novi broj „Ljetopisa Banjana i Rudina“.  

Ljetopis, četvrti po redu, pedstavljen je sinoć u Beogradu u sali Privredne komore Beograda pred stotinak zainteresovanih za rad zavičajnog Udruženja Banjana i Rudinjana „Vladika Sava Kosanović“, koje jednom godišnje izdaje Ljetopis. Kosanović piše o onome što sedešavalo tamošnjem narodu i pravoslavnom stanovništvu, kako su se ponašali prvaci i sveštenstvo četiri konfesije - jevrejske, muhamedanske, katoličke i pravoslavne. Zanimljivo je da je u to vreme Kosanović objavljivao svoja zapažanja pod pseudonimom „protopop Nedeljko“ i da je sam učestvovao u događajima o kojima svedoči.

Na primer Kosanović objavljuje da je pri zauzimanju Sarajeva bilo 42 000 redovne austrijske vojske dok joj se suprotstavilo nepunih 5 000 neorganizovanih Sarajlija.

„Dragoceno istorijsko svedočanstvo važno za srpsku istoriju. U nijednom udžbeniku školskom nećete naći kako je izgledao ulazak austrijske vojske u Bosnu i Hercegovinu 1878. godine. Ovde ima dragocenih podataka, koliko je žrtava bilo, otporu koji je pružio narod muslimanski i srpski dolasku austrijskih jedinica“, rekao je Veselin Matović jedan od autora Ljetopisa. 

„Imate opis kada predstavnici tri naroda dolaze kod generala Filipovića da se predstave. Tu su prisutni predstavnici muslimana, pravoslavnih i jevreja, katolika nema. Fra Grga Martić neće da dođe zato što već misli da je sve njegovo. Došla je Austrija, katolička vojska. Austrijski general se u daljem razgovoru krajnje nipodaštavajuće odnosi prema muslimanima“, rekao je Matović, inače urednik lista „Slovo“ o srpskom jeziku i književnosti, koji izlazi u Nikšiću. 

Na predstavljanju novog broja Ljetopisa pored urednika lista „Slovo“ iz Nikšića Veselina Matovića, govorili su i srpski privrednik Branislav Baćović, predsednik „Udruženja Banjana i Rudinjana“, hercegovački književnik Čedo Baćović, kustos muzeja u Vrbasu Pavle Orbović i urednik publikacije, pesnik i književnik Milutin Mićović. Odlomke iz Ljetopisa čitao je glumac Beogradskog dramskog pozoršta Savo Radović.

Na više od 650 strana, u tvrdom povezu, urednik Milutin Mićović objedinio je sadržaje od istorijskog značaja do aktuelnih tema u srpsko-crnogorskim odnosima. Mićovićje naveo da pokretanje Ljetopisa ima  kulturni značaj, ali i da doprinosi sabornosti, da pripadamo jednom narodu, jeziku... Pisac Čedo Baćović naveo je da presudni značaj za izdavanje Ljetopisa imaju vladika Joanikije Mićović i Branislav Baćović, koji je „najveći mecena u kulturi na prostorima srpskih zemalja“.

 „Obigrali smo Crnu Goru i Hercegovinu uzduž i popreko. Tekstovi od naučnih do istoriografskih, iz kulture i beletristike, svi tvore raskošnu tapiseriju duha. Plovimo morem prošlosti, ali ne zaboravljamo ni sadašnjost. Nema retuširanja događaja i ljudi“, rekao je Čedo Baćović i prisetio semisli Branka Ćopića: „Ruko nikakva vero, šta ti je trebalo pero“, ali i na ono šta je Ciceron rekao „Ako se ništa ne dešava napiši to, da bi se znalo“.„U ovom vremenu ljudske i književne bižuterije, radimo jedan plemeniti posao. Pisana reč je važna“, zaključio je Čedo Baćović. 

Pavle Orbović, kustos muzeja u Vrbasu, podsetio je da se svakog februara u Nikšiću održavaju dani Sava Kosanovića, a u maju u Beogradu, Novom Sadi i Vrbasu se oko imena ovog velikana i Ljetopisa okupljaju poštovaoci.Orbović je objasnio da je Ljetopis ilustrovan umetničkim delima autora poreklom sa prostora Banjana i Rudina. 

Udruženje 

„Udruženje Banjana i Rudinjana `Vladika Sava Kosanović` je osnovano pre pet godina po ideji vladike budimljansko-nikšićkog Joanikija i ozbiljno radi na zacrtanoj ideji i potrebi da se očuva naša kulturna zaostavština, ono što smo zatekli u nasleđe od naših predaka, da se neguje ono što je nažalost danas u Crnoj Gori prilično skrajnuto i zabranjeno, srpski jezik, ćiriličko pismo, srpska kultura i tradicija“, rekao je u uvodnom obraćanju na predstavljanju Ljetopisa predsednik Udruženja Branislav Baćović, srpski privrednik i dobrotvor.

Spoznajmo se

„Čovek se majci i zavičaju nikada ne može odužiti. Ovo što radimo nekoliko godina je pokušaj da se odužimo, kako i koliko možemo, svom zavičaju. Možda bi ispod naslova ove knjige moglo da piše: `Spoznajmo se`. Upoznavajući našu prošlost, pretke, ono što su nam ostavili u nasleđe, mi upoznajemo sebe“, rekao je Veselin Matović, autor u Ljetopisu i profesor srpskog jezika koji je izgubio posao u jednoj crnogorskoj gimnaziji kada je odbio da predaje predmet preimenovan u „maternji jezik“.„Časopis je koncipiranna tragu onoga što je svojevremeno započeo Jovan Cvijić. Interesantno je da je tri godine pre nego je Cvijić napravio propise za izradu i sakupljanje etnografske i istoriografske građe koja je kasnije objavljivana u izdanjima Akademije nauka pod naslovom „Naselja i poreklo stanovništva“,  kapitalni projekat koji je trajao celi 20. vek i koji je nemoguće završiti,  ideju za taj projekat dao Laza Kostić u jednom tekstu koji je objavio u Godišnjaku muzeja u Sarajevu 1893. godine. On će tamo napisati kako je potrebno da matice srpska i hrvatska, a ne bi bilo na odmet ni akademijama, da pozovu sve pismene ljude, učitelje, sveštenike, službenike i da se svi ti ljudi daju na posao skupljanja i zapisivanja građe etnografske i istoriografske. Ova knjiga na tragu je te škole“.