PC info

29. 01. 2021.

Putevi budžetskog novca vode do hladnjača

U proteklih nekoliko godina 15 najvećih otkupljivača i izvoznika malina iz državne kase na ime subvencija dobilo više od 80 miliona dinara, iako proizvođači malina svake godine ukazuju da je razlika između otkupne i prodajne cene previsoka, pokazuje istraživanje UNS-a.

Malina je tokom protekle decenije bila jedan od top pet srpskih izvoznih proizvoda, ali i jedna od top pet glavobolja svakog srpskog ministra poljoprivrede. Na izvozu ovog voća Srbija godišnje prihoduje više od 200 miliona evra, što predstavlja gotovo polovinu onoga što iz Srbije izveze kompanija Fijat, kao veliki strani investitor. Da je srpska malina prošle godine potukla sve rekorde u izvozu potvrdio je nedavno ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, istakavši da je izvoz dostigao 247 miliona evra. I dok je u svetskim razmerama naša zemlja među liderima u proizvodnji malina, na domaćem terenu proizvođači malina su tokom protekle decenije potukli sve rekorde kada je o organizaciji protesta reč. Iako minule 2020. godine veće eskalacije nezadovoljstva malinara nije bilo, gotovo da nema godine da proizvođači malina ne negoduju zbog niske otkupne cene ovog voća, ali i uslova po kojima posluju na tržištu.

U leto burne 2017. godine i velikih protesta malinara otkupljivači su se u cenu malina u proseku ugradili za čak 90,87 dinara po kilogramu

UNS je istraživao šta je uzrok konstantnog nezadovoljstva malinara, iako država već godinama subvencioniše proizvodnju ovog voća, kao i ko su veliki igrači među hladnjačarima, koja zvučna imena srpskog biznisa su se okušala u ovom poslu, ali i koji pojedinci bliski vlasti su u malini videli svoju poslovnu šansu. Istraživali smo i zašto je ovaj biznis privlačan stranom kapitalu, kao i kako je jedan predsednik četvrtoligaškog engleskog fudbalskog kluba stigao u kraljevačko selo Vrdila i zaigrao u prvoj srpskoj ligi izvoznika malina, kao i ko su najveći korisnici budžetskog novca među hladnjačarima.

Kartel je samo reč

Šta se dešava u proizvodnom lancu od njive do carinske kontrole prilikom izvoza, ko, koliko i kako zarađuje bio je i predmet istraživanja antimonopolske komisije. Posle brojnih primedbi malinara, Komisija za zaštitu konkurencije analizirala je tržište otkupa i izvoza malina. Zvanično je 2017. godine utvrđeno da nema monopola ni koncentracije, zloupotrebe položaja na tržištu i dogovaranja oko cena.

Ipak, predsednik Asocijacije malinara Srbije Dobrivoje Radović uveren je da na tržištu postoji „nevidljivi udruženi kartel izvoznika“ koji nemaju skladišne centre i hladnjače, već da su u pitanju trgovinske firme u kojima su zaposlene po dve, tri osobe.

“Postoje hladnjače koje su za pet, deset godina od 250 tona došle na dve do tri hiljade tona kapaciteta. Ima i hladnjača koje su bile u stečaju, pa su se tokom godinu dana obogatile. Dok prosečan malinar ne može da živi pristojno od zarade koju ostvari”, kaže Radović i dodaje da je kod pojedinih otkupljivača marža i 200, 300 odsto.

Sa druge strane, Predrag Oreščanin, zamenik predsednika Poslovnog udruženja hladnjačara Srbije, osporava postojanje kartela na tržištu. Iznenađen je činjenicom da se zvaničnoj antimonopolskoj komisiji ne veruje i dodaje da optužbe na račun hladnjačara predstavljaju stalno ponavljanje nekih proizvođača malina i njihovh predstavnika da otkupljivači imaju monopol.

“A i oni su bili u situaciji da pred Komisijom dokažu svoje tvrdnje. Mislimo da je razlog u tome što proizvođača ima mnogo više nego nas hladnjačara, pa su time kao i u mnogim drugim stvarima, kako je kod nas u zemlji, oni ti koji su u pravu. Svako želi uz sebe da ima većinu, bez obzira na argumente“, zaključuje Oreščanin.

Bez obzira na to što kartel nije zvanično dokazan, da nekih problema na tržištu ima svedoči i činjenica da je ovo tržište pod konstantnim nadzorom antimonopolske komisije. Da je, ipak, toga svesna i država svedoči i činjenica da je u maju prošle godine Vlada osnovala Radnu grupu za unapređenje proizvodnje i tržišta malina, čiji je zadatak, kažu upućeni, i da doprinese smirivanju napetog odnosa između proizvođača i otkupljivača ovog voća.
 

Marža otkupljivača ide i do 100 odsto

A zašto je taj odnos tenzičan najbolje ilustruje kretanje cene maline od njive do carine. Istraživanje UNS-a pokazuje da je tokom 2019. godine, na primer, prosečna otkupna cena iznosila 137,5 dinara. Izvozna cena kilograma malina bila je 75 dinara veća i iznosila 212,5 dinara za kilogram. To je iznos za koji su se hladnjačari i otkupljivači u ovom poslu “ugradili”. Pri tom, otkupljivači uglavnom kupuju svežu malinu, a prodaju smrznutu. UNS je do ove razlike u ceni došao ukrštajući podatke iz spoljne trgovine. Naime, tokom 2019. godine izvezeno je 119.277 tona maline u vrednosti od 215 miliona evra.
Analizirani su podaci za 2019. godinu, zato što je to godina koja je gotova kalendarski, ali i statistički, pa su za nju javno dostupni budžetski i statistički podaci, kao i finansijski izveštaji otkupljivača i hladnjačara.

Kada je reč o ceni, prethodna 2020. godina bila je dobra za primarne poljoprivredne proizvođače. Prema podacima koje je UNS-u dostavilo Ministarstvo poljoprivrede, prosečna otkupna cena kretala se od 200 do 240 dinara za kilogram svežih malina. Samo tokom prvih devet meseci prošle godine izvezeno je 82.000 tona u vrednosti od 186 miliona evra. Do kraja godine ukupan izvoz dogurao je do vrednosti od 247 miliona evra. To znači da je cena kilograma smrznute maline prilikom izvoza iznosila 2,26 evra, odnosno nešto više od 267 dinara po kilogramu. Što opet znači, da su 2020. godine, hladnjačari i otkupljivači zaradili manje, a primarni proizvođači više. Ipak, kada se posmatra mesečni izvoz malina po tonama, on je 2020. godine bio 10 odsto manji nego prethodne, iako je cena bila veća, a razlika između otkupne i izvozne cene manja.

I prethodnih godina razlika između ove dve cene bila je značajna. I to se vidi iz izveštaja Komisije za zaštitu konkurencije. Tako se u izveštaju navodi da je tokom 2015. i 2016. godine prosečna prodajna cena kod većine posmatranih učesnika na tržištu bila za 30 do 50 odsto veća od prosečne otkupne cene. U izveštaju antimonopolske komisije se navodi i to da je tokom 2017. godine ova razlika povećana.

Prosečna izvozna cena kod većine izvoznika veća je za čak 70 do 90 odsto, a kod nekih i dvostruko viša od prosečne otkupne cene, navodi se u izveštaju Komisije. Što znači da su se pojedini otkupljivači u cenu “ugradili” čak 100 odsto.

Uz to, položaj proiozvođača dodatno komplikuje to što im hladnjačari robu vrlo često plaćaju na odloženo, kasne sa isplatom novca. Događa se i da proizvođači sa otkupljivačima zaključe ugovore prema kojima dobijaju pesticide i đubfriva, ali ih ne plaćaju u gotovom novcu, već tokom godine isplate u naturi. U malinama.
 

Varljivo leto 2017.

Kada je o protestima reč, 2017. godina bila je posebno burna. Proizvođači malina iz Užica, Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Ivanjice dolazili su u Beograd, štrajkovali ispred zgrade Vlade Republike Srbije i nosili transparente : “Evropo, primi nas, radimo za džabe”, “Nedimović nas razvukao od Petrovdana do Mitrovdana”, “Ovo da reši može samo predsednik Vučić”. Te godine malinari su i štrajkovali glađu, pretili blokadom hladnjača, skupljali potpise nezadovoljnih proizvođača i slali ih direktno na Andrićev venac adresirane na ime predsednika Aleksandra Vučića.

U prevodu, nezadovoljstvo proizvođača malina srazmerno je razlici između otkupne i prodajne izvozne cene. Što je ta razlika veća, to je veće i nezadovoljstvo proizvođača malina. Ipak, velika razlika u ceni za antimonopolsku komisiju nije dokaz zloupotrebe položaja na tržištu. Jer, kako se navodi, “podaci do kojih je Komisija došla nisu ukazivali na to da postoji jedinstvena otkupna cena maline koja bi mogla da bude rezultat dogovora između otkupljivača – hladnjačara”. Zaključeno je da „ne postoji osnovana pretpostavka da je izvšrena povreda konkurencije“.

Zvuči paradoksalno, ali to što hladnjačari nisu ispunili obećanje i nisu pristali na zahteve malinara da im ponude jedinstvenu otkupnu cenu, zapravo ih je i sačuvalo postupka i kazne antimonopolske komisije. U leto burne 2017. godine proizvođači i otkupljivači održali su sastanak sa ministrom poljoprivrede Branislavom Nedimovićem gde je dogovoreno da hladnjačari proizvođačima ponude otkupnu cenu od 160 dinara za kilogram. U tom trenutku malina se otkupljivala za oko 130 do 135 dinara za kilogram, a prosek cene za celu godinu iznosio je 145,22 dinara. Iste godine otkupljivači su se u cenu u proseku ugradili za čak 90,87 dinara. Jer je prosečna izozna cena te godine dostigla 236,09 dinara. Ono što je dodatno otežavalo poziciju proizvođača je što su prethodne 2016. godine malinu prodavali hladnjačama po dobroj ceni. U proseku za 220,74 dinara za kilogram sveže maline. Proizvođači su te 2017. godine tvrdili da cena od 140 dinara ne pokriva ni osnovne troškove i zato su u pregovoruma sa ministrom Nedimovićem tražili minimalnu cenu od 160 dinara.

Hladnjačari dogovor nisu ispoštovali, što je kasnije bio uzrok brojnih protesta malinara. Otuda i transparent “Nedimović nas razvukao od Đurđevdana do Mitrovdana”. Međutim, da su otkupljivači ispunili obećanje, to bi nedvosmisleno bilo dogovaranje oko cene, što je po Zakonu o zaštiti konkurencije zabranjeno. Istovremeno, kršenju ovog zakona kumovalo bi i Ministarstvo poljoprivrede koje je ovaj sastanak organizovalo.

 

Državne subvencije za top 15 izvoznika malina u dinarima

Malina se servira hladna i sa državnom subvencijom

Zakonom o državnoj pomoći dozvoljena je druga vrsta intervencije države na tržištu. Pre svega u vidu novčanih dotacija. U najnovijem godišnjem izveštaju Komisije za dodelu državne pomoći koji se odnosi na 2019. godinu navodi se da je celom sektoru poljoprivrede dodeljena državna pomoć u iznosu od 33,98 milijardi dinara, što je oko 288 miliona evra. To u odnosu na prethodnu godinu predstavlja povećanje od oko 30 odsto. Ono što u izveštaju nije navedeno je koliki deo tog iznosa su dobili proizvođači malina. Ipak, da država subvencioniše primarne proizvođače malina je poznata činjenica, a ono što se manje zna je da pravo na novčane dotacije imaju i hladnjačari i otkupljivači ovog voća.

Na konkretno pitanje UNS-a da li otkupljivači dobijaju subvencije od države, Predrag Oreščanin, zamenik predsednika Poslovnog druženja hladnjačara Srbije odgovara: “Pretpostavljam da se pitanje odnosi da li dobijamo subvencije zato što otkupljujemo maline. Odgovor je ne”, rekao je Oreščanin.
Ipak, Oreščanin je suvlasnik kompanije Frikos doo iz Beograda, sa vlasničkim udelom od 40 odsto, a podaci iz finansijskih izveštaja ove kompanije, koja se između ostalog, bavi otkupom malina, pokazuju da je ovaj otkupljivač bio korisnik državnih subvencija. Tako je, na primer, u finansijskom izveštaju za 2018. godinu kompanija Frikos prikazala prihode od subvencija u iznosu od 3,84 miliona dinara.

Naravno da je iz ugla budžetskih brojki, gde su ukupni rashodi za subvencije u poljoprivredi veći od 30 milijardi dinara reč o zanemarljivom iznosu. Skoro na nivou statističke greške. Ali, pojedinačno gledano, iz ugla poslovanja jedne kompanije za konkretnu 2018. godinu prihodi od subvencija za kompaniju Frikos nisu zanemarljivi. Pogotovo ako se zna da čine više od 10 odsto ukupne dobiti (36,5 miliona dinara) te godine.

Oreščanin, ipak, ne negira da je korisnik državnih subvencija, ali daje opšti odgovor. “Subvencije možemo dobiti kao i svaki poslovni subjekt koji ispunjava određene uslove propisane za dobijanje subvencija”, kaže naš sagovornik.

Podsticaji za otkupljivače do 3,5 miliona dinara

Da, ipak, postoje i posebne vrste subvencija namenjene hladnjačarima koji su otkupljivači malina, potvrđuju za UNS u Ministarstvu poljoprivrede. Važna mera odnosi se na podršku investicija za preradu voća, objašnjavaju. Pa tako država subvencioniše izgradnju objekata za preradu, pakovanje i skladištenje voća, zatim nabavku opreme i uređaja za sušenje, zamrzavanje, blanširanje, pasterizaciju i sterilizaciju voća. Dotira se i nabavka opreme za prijem, preradu i pakovanje, ali i za čišćenje, pranje i dezinfekciju, ali i laboratorijske opreme.

“Podsticaji se utvrđuju u visini od 50 odsto vrednosti prihvatljive investicije umanjene za iznos sredstava na ime poreza na dodatu vrednost, odnosno u iznosu od 65 odsto ove vrednosti u području sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi”, objašnjavaju u Ministarstvu poljoprivrede.
Pojedinačno, iznos podsticaja ne može biti veći od 3,5 miliona dinara.

Ne postoji zvanični podatak koliko su ukupno novca iz budžeta na ime subvencija hladnjačari od države dobili. Ipak, istraživanje UNS-a pokazuje da je 15 najvećih otkupljivača malina na tržištu tokom poslednjih nekoliko godina iz budžeta dobilo više od 80 miliona dinara. Uvidom u njihove finansijske izveštaje za 2016, 2017, 2018. i 2019. godinu vidi se da su gotovo svi u nekom periodu koristili državne subvencije.

Engleski fudbalski četvoroligaš u prvoj ligi srpskih izvoznika

Jedan od rekordera u povlačenju ovih sredstava je firma „Mondi Lamex“ koja je samo 2019. godine dobila 12,65 miliona dinara. Da je reč o značajnom iznosu za bilanse kompanije svedoči i činjenica da bi bez državnih subvencija Mondi Lamex godinu završio sa gubitkom, jer dobit za 2019. godinu iznosi nešto više od tri miliona dinara. Što znači da je budžetski novac ovoj kompaniji pomogao da te godine “drži glavu iznad vode” i bude u plusu. Kompanija je državne subvencije koristila tokom svih posmatranih godina. Tako je 2016. godine uknjižila skromnih 893.000 dinara, 2017. godine – 4,53 miliona dinara, a 2018. godine – 1,69 miliona dinara.

Iza ove kompanije, jednim delom stoji strani kapital. Preko firme „Danfrost“, kompanija Lamex Food Group Limited iz Velike Britanije ima 35,43 odsto vlasništva. Filip Oven Volas vlasnik je 27,97 odsto kompanije, dok Goran Krunić poseduje preostalih 26,59 odsto ove firme. Uvidom u britnski privredni registar, vidi se da je i kompanija Lamex Food Group Limted povezana sa Filipom Ovenom Volasom, jer je on jedan od direktora u ovoj firmi, koja je osnovana još pre 15 godina. Zanimljivo je i da je Oven Volas predsednik britanskog fudbalskog kluba Stivenidž. Tako je od engleske četvrte fudbalske lige, u kojoj igra ovaj klub, Oven Volas stigao u kraljevačko selo Vrdila i prvu srpsku ligu izvoznika malina. Velika britanska firma Lamex Food, koja se bavi proizvodnjom voća, povrća i mesa, 2013. godine kupila je vlasnički udeo u kompaniji Mondi Srbija, pa je tako nastala kompanija Mondi Lamex, prvoligaš na srpskom tržištu malina, sa godišnjim poslovnim prihodom većim od miliijardu dinara.

Stranci otkupljuju malinu, uberu i državnu subvenciju

Među, 15 najvećih izvoznika malina je i kompanija „Frucom Food“ iz Arilja, koja je takođe veliki korisnik državnih subvencija. Tako je 2018. godine ova firma dobila 11,26 miliona dinara iz budžeta na ime subvencija. Prethodne 2017. godine na ime subvencija uknjižili su 6,61 milion dinara. Državne subvencije koristili su u svim posmatranim godinama, pokazuju finansijski izveštaji ove kompanije. Iza ove firme stoji francuski kapital, jer je u stoprocentnom vlasništvu kompanije Roger Descour Group. Ova francuska firma, takođe veliki proizvođač hrane, u Srbiji ima još dve firme: Viva fruit i Yugent food. Ariljski Frucom Food kupila je 2014. godine od poznatog ariljskog biznismena Miliomira Zimonjića. Ovaj privrednik se iz biznisa sa malinama povukao, ali je u ariljskom kraju poznat po poslovanju u tekstilnoj industriji. Vlasnik je kompanije Izbor doo.

Među prvih 15 izvoznika , koji su ujedno i značajni korisnici državnih subvencija, nalazi se i jedna kompanija sa domaćim kapitalom. Reč je o firmi Zadrugar d.o.o. iz Ljubovije koju je još 1990. godine osnovao privrednik Zlatko Minić. Ova firma je je 2017. dobila 7,75 miliona dinara na ime subvencija. U periodu od 2016. do 2019. godine Zadrugar je neprekidno poslovao sa dobitkom.

Ima i velikih hladnjača, koje su na spisku 15 najvećih izvoznika ali uopšte ne koriste državne subvencije poput kompanija Stanić doo iz Arilja, firme IQF iz Požege, ili kompanije Master Frigo Sales iz Borče.

Profit iz malinjaka beru i zvučna imena srpskog biznisa

U poslu s malinama oprobala su se i neka zvučna imena srpskog biznisa poput Stanka Popovća,vlasnika šabačke Elixir grupe. Reč je, inače o bivšem suvlasniku Viktorija grupe, koji se iz ove kompanije povukao 2011. godine. U vlasničku strukturu Viktorija grupe tada su ušli biznismen srpsko –indijskog porekla Nandi Ahuja i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), a Popović je svoj novac uložio u poljoprivredu. U okviru Popovićeve poslovne imperije posluju Elixir Agrar, Elixir Energy, Elixir Feed, Elixir Zorka mineralna đubriva, Elixir Prahovo, Elixir GD GMBH, Elixir Argo, Elixir Craft. U posao s malinama Popović je ušao preko kompanije Elixir Fruit. Ova firma je u nekoliko navrata koristila državne subvencije, a najveći iznos od 14,25 miliona dinara dobila je 2017.godine. Iako je na kraju 2019. godine Elixir fruit poslovao sa dobitkom, firma je u likvidaciji. To ne znači da je Stanku Popoviću posao s malinama propao, jer je on na srpskom tržištu poznat kao biznismen koji zna da prepozna trenutak kada iz nekog biznisa treba da se povuče. To je, na primer, uradio i sa Viktorija grupom 2011. godine, jer je nakon što je on prodao svojih 25 odsto vlasništva kompanija upala u finansijske probleme iz kojih se i danas izvlači. Na vreme se, na primer, povukao i iz Soja proteina.

I vlasnik tabloida među malinarima

Na poslu s malinama oprobali su se i pojedinci bliski vlasti, poput Dragana J. Vučićevića, vlasnika dnevnog lista Informer. Vučićević je do 15. avgusta 2018. godine bio suvlasnik Ledene Loznice. U ovoj firmi imao je vlasnički udeo od 25 odsto, a jedan od partnera u ovom poslu, sa istim vlasničkim udelom bio je i Damir Dragić, direktor Insajder tima, kompanije koja izdaje dnevni list Informer.

Danas je Ledena Loznica u vlasništvu novosadske forme Promist i Kip-kapa iz Loznice. Zanimljivo je da je Ledena Loznica redovno dobijala državne subvencije dok je Vučićević bio bio suvlasnik. Tako je 2016. godine na ime subvencija kompanija Ledena Loznica dobila šest miliona dinara, a 2017. je po tom osnovu prihodovala 2,9 miliona dinara. Otkako ju je prodao, firma nije dobijala državnu pomoć.

Inače, većinski vlasnik čuvene novosadske kompanije Promist je biznismen Nebojša Petrić. U okviru njegove poslovne imperije posluju i kompanije Hrastovača iz Požarevca, Čelik iz Bačkog Jarka i Premier gradnja iz Novog Sada.

Ipak, treba reći i to da kompanija Ledena Loznica, u kojoj je Vučićević bio suvlasnik, sa godišnjim poslovnim prihodom od svega 247 miliona dinara nije u top 15 izvoznika i nije mogla bitno da utiče na tržište malina, niti na otkupnu cenu ovog voća. Ono na šta, ipak, Ledena Loznica jeste uticala je izveštavanje Informera kada je o nezadovoljstvu primarnih proizvođača reč, o kome je ovaj dnevni list vrlo retko izveštavao u vreme dok je Vučićević bio suvlasnik ove firme. Tako u 2017. godini koju su obeležili žestoki štrajkovi malinara Informer piše kako je “vreme poludelo”, jer je sneg uništio maline i kako je na tržištu velika jagma za sezonskim radnicima. U leto 2018. godine, dok je Vučićević još formalni suvlasnik kompanije Ledene Loznica u Informeru je osvanuo naslov “Malinari zadovoljni razgovorom sa Nedimovićem: država će posredovati u pregovorima sa hladnjačarima”. Istog leta, Informer je objavio tekst “Malinari zadovoljni sastankom sa ministrima, ništa od protesta”.
U svakom slučaju, poslovna sudbina primarnih proizvođača malina gotovo u potpunosti zavisi od otkupljivača. Iz Privredne komore Srbije za UNS navode da čak 95 odsto proizvodnje maline otkupe velike hladnjače. Prema njihovim informacijama, u proces otkupa je uključeno više od 400 hladnjača, dok je 2019. godine više od 200 kompanija izvozilo malinu na strana tržišta.

„Dalji razvoj malinarstva zavisi, u velikoj meri, i od agrarne politike i onih koji je sprovode. Da li će ostati i na dalje problemi u pregovorima o cenama ili će se veća pažnja obratiti na sertifikaciju sadnog materijala, rešavanje problema registracije pesticida, rešavanje sive zone u otkupu i drugih ključnih problema, zavisi od svih aktera u lancu“, navode iz Privredne komore Srbije.

Da na tržištu malina zvanično nema kartela ni monopola, ali, ipak, ima problema svedoči i izveštaj antimonopolske komisije. U njemu se navodi izostanak kontrole kvaliteta i zdravstvene bezbednosti maline prilikom samog otkupa. Osim toga, postoje problemi i kada se govori o dugoročnim (tipskim) ugovorima koje proizvođači sklapaju sa otkupljivačima početkom godine. Na osnovu tih ugovora, proizvođači od otkupljivača dobijaju pesticide i đubriva koje ne isplaćuju u gotovom novcu, već u malini koju vraćaju tokom perioda otkupa. Problem je u tome što, prilikom sklapanja ugovora, proizvođač zna samo cenu repromaterijala, ali ne i otkupnu cenu maline. Komisija navodi i problem neorganizovanosti usitnjenih proizvođača koji zbog toga „nemaju dovoljno jaku pregovaračku poziciju u odnosu na otkupljivače“.

Treba reći i to da ni hladnjačarima u ovom biznisu ne cvetaju samo ruže, čak je i Komisija uočila da i otkupljivači u svom poslu imaju problema. U njihovom izveštaju se navodi da otkupljivači, zbog nemogućnosti da predvide tačnu prodajnu cenu u momentu otkupa i često koriste nepovoljne kredita za otkup zbog čega mnogi otkupljuju voće na odloženo plaćanje. Što takođe može da ih uvede u vrzino kolo nelikvidnosti.

Da je i za hladnjačare posao sa malinama varljiv pokazuje i činjenica da su na spisku 15 najvećih izvoznika dve kompanije u likvidacji. To su Elixir fruit i Yube doo Požega.

Priča o srpskim malinama, perjanici u povećanju izvoza među poljoprivrednim proizvodima nije tako slatka. Uprkos državnoj podršci u vidu subvencija, malinari skoro svake godine štrajkuju i prete blokadom hladnjača i puteva. Kada je o otkupljivačima reč, veće pojedinačne iznose podsticaja koriste firme sa stranim kapitalom, a ni hladnjačarima koji na ovom poslu zarađuju i do 100 odsto uspeh u nije zagarantovan.

U prevodu, srpska malina svetu se servira hladna, vrlo retko prerađena, pa je time i zarada manja u odnosu na svetsku konkurenciju. A oni koji ubiraju profit u malinjaku: od njive do carine znaju da u ovom biznisu nije sve idealno kao „malina na šlagu“. Jer i malina je voće koje ima trnje.

Pavle Kosić
Anica Telesković