PC info

17. 03. 2021.

Kada trešnje završe na obali Save, a voćari u očaju

Od velikog plana da se zasadi 160 000 sadnica i garancija o izvozu 3 000 tona trešanja godišnje, ostala je samo rasprava ko je pretrpeo veću štetu – grad Šabac koji je sa skoro pola miliona evra kupio sadnice trešanja ili poljoprivrednici koji su godinama radili i ulagali u voćke koje nisu imale plod.

Pokrčene jalove trešnje Foto: M. Čvorić

Kada je 2011. godine Grad Šabac preko Direkcije za poljoprivredu pokrenuo ambiciozni projekat kreditiranja zasada trešanja na 200 hektara, niko nije mogao ni da pretpostavi da će svega nekoliko godina kasnije poljoprivrednici čupati stabla, krčiti voćnjake i računati koliko su na gubitku. “Hit u Mačvi”, kako su tada nazvali ovaj projekat, i pre dostizanja punog roda doživeo je debakl, a najgore je prošao budžet grada, koji je oštećen za skoro pola miliona evra, dok poljoprivrednici tvrde da su oni
pretrpeli još veću štetu. Kako se velika ideja pretvorila u veliki fijasko?

Plan je bio da se na oko 200 hektara zasadi 160.000 sadnica, koje bi poljoprivrednici otplatili kada trešnja bude u punom rodu. Ideja je odlično prihvaćena jer je poljoprivrednicima usmeno garantovano da će imati siguran plasman od tri hiljade tona godišnje na inostrano tržište, preko Centra za voće, koji će biti izgrađen kada trešnje budu rodile. Na tenderu se pojavio samo jedan ponuđač – Centar za oplemenjivanje i razmnožavanje biljaka „Bošković“ iz Mrđenovca, i to sa četiri sorte, od kojih u trenutku podnošenja dokumentacije tri nisu bile upisane u Registar priznatih sorti. Tokom preuzimanja sadnog materijala dostavljene su druge sertifikovane sorte, za koje neki stručnjaci tvrde da ne odgovaraju mačvanskom području. Ubrzo je ova vizionarska priča o procvatu voćarstva doživela neslavan kraj – ispostavilo se da su zasadi jalovi, centar za otkup i izvoz nikada nije izgrađen, poljoprivrednici nisu otplatili dugovanja, a u lokalnom budžetu je ostala rupa od skoro pola miliona evra koliko su plaćene sadnice. A sami poljoprivrednici ne mogu da izračunaju koliko košta vreme, rad i sredstva uloženi u podizanje i odgajanje trešanja, od kojih su uglavnom samo videli njen divan cvet.

Odlična ideja – sumnjiva realizacija

Priča o maloj voćarskoj renesansi na mačvanskom podučju počela je 09.11.2011. godine kada su gradske vlasti donele „Odluku o pokretanju otvorenog postupka za javnu nabavku 70.000 sadnica vrhunskih sorti trešanja kalemljenih na srednje bujnoj vegetativnoj podlozi“. Procenjena vrednost javne nabavke koja je po planu trebalo da bude realizovana tokom 2012. godine iznosila je tadašnjih 25 miliona dinara bez PDV-a.
Konkursom je predviđeno da se tokom jeseni 2012. godine podele sadnice trešnje, za koje su imali pravo svi vlasnici parcela od 20 ari do jednog hektara. Maksimalan broj sadnica koji se može dobiti po jednom hektaru naručilac posla, grad Šabac, ograničio je na 800. Nabavku sadnog materijala kreditirao je grad Šabac, a poljoprivrednici bi, kako je navedeno u uslovima konkursa, otplaćivali tek kada budu ostvarili isplativ rod.

Argumenti za pokretanje ovog projekta bili su sasvim solidni – proizvodnja i prodaja trešnje u tom periodu bila je najrentabilnija u voćarstvu, a cena ovog voća na berzi nikada nije pala ispod 1,5 evra za kilogram.

„Smatramo da ova proizvodnja može da poboljša finansijske prilike na seoskom području i zato je Grad Šabac osmislio projekat sa ciljem da se u roku od tri godine podigne zasad trešnje na oko 300 hektara – objasnio je tada gradonačelnik Šapca Miloš Milošević.

Na tender, objavljen u novembru 2011. godine, javio se samo jedan ponuđač – Centar za oplemenjivanje i razmnožavanje biljaka „Bošković“ iz Mrđenovca, koji je ponudio sorte Santina, Benton, Colney i Penny, koje je komisija ocenila pojedinačno sa po maksimalnih 20 bodova.
Ugovor o isporuci između ponuđača, koga je zastupao Radovan Bošković, i grada, kojeg je zastupao gradonačelnik Miloš Milošević, potpisan je 17.1.2012. godine. Sadnice su isporučene u jesen iste godine, a projekat, započet godinu dana ranije, nastavljen je i naredne dve godine.

Uvidom u dokumentaciju Direkcije za poljoprivredu utvrdili smo da je od 2011. do 2014. godine 329 poljoprivrednika preuzelo 118.513 sadnica. Prve godine je 37 poljoprivrednih proizvođača preuzelo 8.020 sadnica, sledeće 2012. godine 175 proizvođača prijavilo se za 69.077 sadnica, 2013. godine 110 proizvođača podiglo je 36.536 sadnica, dok je 2014. interesovanje bilo najmanje – samo 7 proizvođača uzelo je 4.880 sadnica.

Direkcija je malom broju zahtevala naplatu (foto: M. Čvorić)

Prilikom preuzimanja sadnica poljoprivrednici su potpisivali ugovor sa Direkcijom za poljoprivredu kojim su se obavezali da će kredite vraćati u roku od pet godina od dana preuzimanja sadnica, ali uvidom u ugovore može se veoma lako utvrditi da su poljoprivrednicima dodeljene druge sorte, a ne one koje su garantovane u tenderskoj dokumentaciji.

    Uvidom u dokumentaciju Direkcije za poljoprivredu utvrdili smo da je od 2011. do 2014. godine 329 poljoprivrednika preuzelo 118.513 sadnica, ali je dug lokalnim vlastima vratilo manje od 15 odsto poljoprivrednika
 

Prva rodna godina, prvi problemi

 „Hit ideja“ počela je da se prima na plodnoj mačvanskoj zemlji, a proširenju voćnih zasada radovali su se i u Pocerini i Posavotamnavi, krajevima koji nisu tako plodni kao Mačva. Optimizam novih voćara počeo je da se topi u trećoj godini projeta, kada se očekivao prvi skroman rod, ali su poljoprivrednici mogli samo da gledaju kako trešnje lepo cvetaju. Plodova nije bilo.

Milan Dobravac iz sela Korman kod Šapca 2011. godine uzeo je 400 sadnica. Nadao se, kaže, da će rod uspeti da plasira organizovanim otkupom, ali trešnje nisu rađale, pa je pokrčio voćnjak, a pošto je i sam na gubitku, nije vratio subvencije gradu.

Voćnjak koji ne rađa – selo Culjković
Foto: M. Čvorić

    Nisam izvukao ni peti deo troškova. U šestoj godini na 400 stabala imao sam 600 kilograma, umesto nekoliko tona, kako su obećavali. Ne pada mi na pamet da platim sadnice, ići ću u Strazbur na sud – razočarano govori Milan Dobravac.

– Moje trešnje trenutno stoje kod kotla i ubacujem ih s vremena na vreme u vatru. Pokrčio sam sve. Sve je bilo problematično, počev od loše podloge na kojoj samo drvo za nameštaj može da se sadi, a ne trešnja. Pre toga sam radio analizu zemljišta i sve je bilo u redu. Nisam ni osnovne troškove izvukao, jer sam tu zemlju uzimao u zakup. Imao sam zaštitara, koji mi održava šljive. Sa trešnjom nismo mogli ništa da uradimo. Nisam izvukao ni peti deo troškova. U šestoj godini na 400 stabala imao sam 600
kilograma, umesto nekoliko tona, kako su obećavali. Ne pada mi na pamet da platim sadnice, ići ću u Strazbur na sud – razočarano govori Dobravac.

Sa rodom je isto prošao i Vladimir Vasić iz Jelenče. On je 2013. godine uzeo 250 sadnica trešnje po ceni od 3,80 evra, uz uslov da ugovorene troškove plati za pet godina, kada budu u punom rodu. – Održavamo ih kako treba, međutim, ne rađaju, pucaju stabla, suše se, trule. Izbacivale su smolu, a na stablima su vidne izrasline, i nema roda. Ucvetaju i opadnu. I ono što ostane, budu deformisani plodovi. I ne samo ja, ko god je uzeo te sadnice nema roda. Ljudi vade. I ja ću vaditi – priča mladi
poljoprivrednik, kojem je, kako kaže, otac pomagao da ulože u voćnjak, nadajući se da će početi da rađa. On nije želeo da ostane dužan lokalnoj vlasti , pa je izmirio dug od 945 evra.

– Platio sam da ne razmišljam o tome. Ali neki su se nagodili, nisu platili. Uložili smo i vreme i novac. Prskanje, đubrenje, orezivanje, zalivanje, freziranje. Nismo izlazili iz voćnjaka. Nadali smo se. Obećali su nam centar za voće, izvoz za Rusiju, delovalo je kao dobra priča, međutim, od toga nije bilo ništa. Različiti su izgovori, ali zašto su nam dali takve sadnice, ako nisu dobre za našu zemlju – razočaran je Vladimir.

Milenko Jovanović iz Petlovače posadio je 800 sadnica, a kako kaže, nije izvukao ni trećinu troškova.

– Nijednom nisam imao dobar rod, sve po malo, skroz sam nezadovoljan. Kilogram u najboljem slučaju po stablu, a neke baš ništa. Ucvati redovno i sve spadne. Izuzetno je bujna podloga, traži non stop orezivanje, ne može da se prođe kroz redove, a nema roda. Nikakve količine nisam ostvario. Problem je što su različite sorte i stižu u različito vreme. Ni trećinu troškova nisam izvukao. U ugovoru nema navedenih sorti, tako da ja mislim da su oni davali šta su imali – kaže Jovanović.

Poljoprivednici presavili tabak i zatražili analizu

Pošto trešnje nisu rađale, neki poljoprivrednici otišli su i korak dalje, pa su zatražili pomoć stručnjaka. Ekspertiza i fitosanitarna analiza pokazale su da je sadni materijal zaražen, za šta Željko Ivanović ima dokaz. On je bio žirant svom ocu tokom uzimanja sadnica i želeo je da ima argumente i nešto “crno na belo“.

– Nije ispitano da li su sadnice pogodne za ovo podneblje. Direkcija za poljoprivredu čak nije ni videla sadnice koje preuzimaju proizvođači. Moj otac, stručnjak za voćarstvo, na preuzimanju je imao priliku da upozna vlasnika sa kojim je opština sklopila ugovor, i pitao ga zašto sadnice imaju kvrge na korenu, koje se vide golim okom.
Njegovo objašnjenje bilo je da su to azotofiksatori, mikroorganizmi koji vezuju potreban azot. Od sadnica preuzetih 2011. godine osušilo se 60 komada već u prvoj godini, a od druge ture, naredne godine, osušilo se 45. Zato smo ih slali na analizu na Poljoprivredni fakultet u Zemunu, gde je utvrđeno da je uzrok sušenja agrobakterija tumefaciens. Reč je o bakteriji koja izaziva formiranje tumora, odnosno raka korena.

Zapisnik Direkcije o osušenim trešnjama kod Ivanovića (foto: M. Čvorić)

Mi smo i ranije upozoravali da je sušenje u toku, što je komisija Direkcije konstatovala izlaskom na teren. Kao razloge za oboljenja navodili su nepreduzete adekvatne agrotehničke mere. Ali to ne možete reći za mog oca kom je ovo struka. Zbog trešnje više nisam hteo da se bavim voćem – kaže Ivanović.

Nadležni iz Direkcije za poljoprivredu potvrdili su sušenje, priznali štetu i za zamenu dali sadnice iz istog rasadnika. Stručno mišljenje o problematičnim sadnicama dao je i sudski veštak, kojem su se poljoprivrednici obratili za pomoć kako bi podneli tužbe.

– Proizvođače sam upućivao na Poljoprivredni fakultet i laboratoriju, jer to je jedino merodavno za sud. Jedan od proizvođača šljiva, koji je sadnice nabavljao od istog rasadničara i dan danas vodi spor. U međuvremenu su mi se javljali i proizvođači trešanja sa istim problemima. Ja sam kod njih radio veštačenje i utvrdio štetu, a njima je ponuđena nagodba za odustajanje od tužbe, a da oni, s druge strane, ne vraćaju kredit za sadnice – kaže sudski veštak, doktor agronomije Mladen Baćanović, do kog je došla
većina ovih predmeta.

 

Analize pokazale zaraženost sadnica

Jedan od proizvođača, koji je takođe dobio nalaz pozitivan na pomenutu bakteriju, sa Direkcijom je sklopio dogovor o oslobađanju od duga, pod uslovom da ne pokreće postupak. On je potvrdio navode, ali je želeo da ostane anoniman.

    Kada zaražen materijal bude posađen u zemljište, ono se smatra kontaminiranim, i ne preporučuje se za podizanje novog voćnjaka, s obzirom na to da bakterije ostaju dugo u zemlji, bar narednih 5 godina – kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta Aleksa Obradović.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, Aleksa Obradović, koji je radio laboratorijsku analizu dostavljenih uzoraka stabla i korena trešnje, navodi da posledice tumora mogu biti slabiji razvoj biljke ili konačno izumiranje, što se u Ivanovićevom slučaju i desilo, ali da nema direktne veze sa plodovima voćke.

– Uzorak koji je došao na analizu je zaražen vrstama roda agrobakterium koje prouzrokuju tumore na korenu i korenovom vratu, to je utvrđeno i napisano u izveštaju. Na žilama i korenovom vratu dolazi do povećanja tkiva i pojave tumora veličine lešnika ili oraha. Posledice tumora mogu biti slabiji  rast i razvoj biljke zbog ugrožavanja funkcije korena, transporta vode i hranljivih materija iz zemlje. Krajnji rezultat može biti potpuno izumiranje. Ali, za sada nema direktne veze sa plodonošenjem. Ona posredno utiče na to jer biljka slabi i slabije raste, a izostanak roda ne može se direktno pripisati ovoj infekciji – ističe profesor.

Jedno je sigurno – isto oboljenje na različitim parcelama ukazuje na problematičan sadni materijal istog porekla. – Ukoliko ima više proizvođača na različitim lokalitetima, a poreklo sadnog materijala je isto, onda to ukazuje da je problem u sadnom materijalu, jer je nemoguće da se pojavljuje isti problem na različitim lokalitetima, a da je iz spontane prirodne infekcije. Kada zaražen materijal jednom bude posađen u zemljište, ono se smatra kontaminiranim, i ne preporučuje se za podizanje novog voćnjaka, s obzirom na to da bakterije ostaju dugo u zemlji, bar narednih 5 godina – navodi profesor Obradović.

Ako trešnje ne ugrožava rak korena, zbog čega ne rađaju?

Stručno mišljenje dao je Zoran Keserović, profesor na Departmanu za voćarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, koji ističe da je najvažnije odrediti odgovarajuću sortu i podlogu za određene agroekološke uslove. Ako se u startu napravi greška dolazi do ovakvih situacija.

– Potrebno je uraditi agrohemijske i mehaničke analize zemljišta i tek nakon toga doneti odluku o podlozi i sorti na datom lokalitetu. Poljoprivredni centri trebalo bi da najpre provere sorte i podloge, pa tek onda da se uđe u velike projekte, da se proizvođači ne bi razočarali. Ne možemo saditi ono što imamo bez takvih analiza – ističe stručnjak i dodaje da je u ovom projektu ključan bio loš izbor podloge, sorti i tehnologije.

– Nikada ne bih preporučio Colt podlogu za uslove u okolini Šapca, treba je zaboraviti. Od toga su mogli da naprave biznis, tvrdim da je taj kraj pogodan za trešnju, pogotovo prema Pocerini ima dobrih lokaliteta gde bi trešnja dala dobre rezultate. Ne treba proizvođači da ispituju sorte, nego poljoprivredni centri. Kordia i Regina su odlične sorte, dobri oprašivači, ali bolje su neke druge sorte za taj kraj. Burlat nije odgovarajuć za taj region, baš kao i Kordia. To nije sorta koja ima perspektivu tu, više ide u podunavski region – napominje Keserović, koji je i sam iz ovog kraja i poznati su mu
klimatski i zemljišni uslovi.

Sorte iz tenderske ponude nisu bile u registru priznatih sorti

Profesor Keserović, koji zbog naučnih angažmana u inostranstvu nije bio u mogućnosti da prihvati ponudu grada da bude konsultant u ovom projektu, tvrdi da Kordia, Regina i Burlat nisu pogodne za ovo podneblje ali su upravo njih pretežno dobili poljoprivrednici. Uvidom u javnu nabavku nalazimo da je Centar za oplemenjivanje i razmnožavanje biljaka „Bošković“ iz Mrđenovca ponudio sorte Santina, Benton, Colney i Peny, koje su, na osnovu metodologije bodovanja tenderske komisije, nosile svaka ponaosob po maksimalnih 20 bodova, ali prema navodima Ministarstva poljoprivrede, u to vreme nisu bile u registru priznatih sorti, kao i da Centar za oplemenjivanje i razmnožavanje biljaka „Bošković“ iz Mrđenovca za njih nije imao sertifikate.

Interesantno je da proizvođači koji su se žalili da trešnje ne rađaju, nisu dobili sorte koje su ponuđene na tenderu. Isporučene su im sorte za koje je ponuđač imao sertifikate, ali su one, prema bodovnoj listi tenderske komisije ocenjene sa daleko manjim brojem bodova, između ostalih to su Regina (18), Burlat (15), Kordia (18). To znači, da bi u slučaju više ponuđača, ova ponuda dobila manje bodova.

Uvidom u dokumentaciju i nalaze inspektorata, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede navodi se da sorte iz tenderske dokumenatcije u trenutku javne nabavke nisu bile u Registru priznatih sorti, niti je ovaj rasadnik za njih imao sertifikate.

– Za sorte Santina, Benton, Colney u navedenom periodu nisu izdati sertifikati-etikete u Poljoprivrednoj stručnoj službi PSS Sombor, uz napomenu da sorte Santina i Benton se ne nalaze u Registru priznatih sorti a sorta Colney je upisana u Registar sorti od 2013. godine – navodi se u odgovoru Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Isporučene sorte, prema izveštaju Ministarstva, imale su sertifikate, ali se sa njima ponuđač Bošković nije javio na tender. – Za sortu Burlat, Kordia, Regina ovom rasadniku izdati su sertifikati u 2011, 2012, 2013. i 2014. godini, a za sortu Penny izdati su sertifikati u 2014. godini – navodi se u odgovoru Ministarstva.

Jedan od glavnih aktera u ovom voćarskom trileru, Radovan Bošković insistirao je da pisanim putem odgovori na sva pitanja (odgovor možete da pročitate OVDE), ali je izbegao da odgovori zašto su poljoprivrednici dobili druge sorte od onih sa kojim se kao jedini ponuđač pojavio na tenderu.

U odgovoru, koji više liči na veoma stručni elaborat nego odgovor na novinarska pitanja („Problem se rešava oštrom rezidbom koja smanjuje broj potrošača i indukuje sintezu endogenog giberelina kao i prskanjem stabala giberelinom kako bi se redukovalo diferenciranje cvetnih pupoljaka i smanjila funkcionalna sposobnost cvetova koji se iz njih razviju“, samo je jedno od objašnjenja Boškovića i zamerki na nestručnost šabačkih voćara bez doktorkse titule), Bošković navodi da su „od oko 120 000 isporučenih sadnica imali sreklamaciju od samo jedne osobe na tri sadnice i to ne na preuzimanju već nekoliko dana kasnije. Dotičnoj osobi je želja uslišena, dobio je sadnice na koje nije imao primedbe“. Zanimljivo je da je račun Boškovićeve firme, Centra za oplemenjivanje i razmnožavanje biljaka, bio blokiran 646 dana, od 9. marta 2016. do 15. decembra 2017. godine ali Narodna banka Srbije nije objavila koliki je iznos duga bio u pitanju.

ODGOVOR MINISTARSTVA
.
Sve smo poslušali i ništa nije rodilo

Javna nabavka uslovljavala je isporučioca sadnog materijala da pruži svu neophodnu stručnu pomoć, koncipira tehnologiju gajenja i ponudi pomoć i znanje tokom gajenja do finalnog proizvoda. Željko Đuričić iz Zablaća, jedan je od retkih koji je bio u prilici da savete dobije lično od vlasnika rasadnika. Preko projekta grada Šapca on je uzeo 400s adnica 2013. godine, ali od njih nije imao nikakve  koristi.

– Kada sam otišao da preuzmem sadnice, u rasadniku sam naišao lično na Radovana Boškovića. Objasnio mi je da svaku sortu, Burlat, Kordiu i Reginu stavljam u različite redove zbog oprašivanja. Pitao sam šta da koristim za zaštitu u cvetanju, pošto su različite sorte, a samim tim u različito vreme cvetaju. On mi je rekao da neće biti problem jer je to dan, dva razlika. Kad je stiglo do zaštite, ispostavilo se da nije ni približno, već da je razlika čak i do deset dana između sorti. To je ogroman problem kod zaštite u cvetanju zbog pčela, što je strašno, nemoguće je zaštititi. Razočarao sam se. Trudio sam se da ga pažljivo saslušam, sve sam ispoštovao što je rekao, stavio sam sve tri sorte u jedan voćnjak, a došao sam u situaciju da to nema veze sa vezom. Nemoguće je zaštiti ih, a da se ne oštete pčele. Nedostaje oprašivač – kaže Đuričić i objašnjava razloge za nezadovoljstvo, koje deli sa ostalim proizvođačima.

– Ne ulazim u to da li je sadnica bila ispravna, da li je imala zarazu ili ne. Poenta je da Colt podloga nije dobra, bez obzira na zemlju i sadnicu. To je kao da imaš terenski auto, pa on ne može da ide brzo, za razliku od sportskog. Informisao sam se dosta o tome i svi su mi stručnjaci tako objasnili. Za naše zemljište je odgovarajuća podloga Gisela 5. Dato nam je nešto što nije za nas. Čak mi je Radovan Bošković lično rekao da ne đubrimo ničim jer je podloga jako bujna i doći će do pucanja kore, i to nismo ni
uradili. Međutim, stabla opet pucaju. Ne može se staviti sadnica u zemlju, a da nema hrane. Totalno loša preporuka od čoveka koji nam je prodao sadnice – priča Đuričić.

U pisanom odgovoru vlasnik Centra za oplemenjivanje i razmnožavanje biljaka „Bošković“, Radovan Bošković ocenjuje da je „evidentno da Direkcija nije imala stručni potencijal za vođenje ovog projekta. „ Odlaskom gospodina Miloševića sa mesta gradonačelnika propala je svaka mogućnost da se zaposli nekoliko mladih stručnjaka koji bi se uz moju pomoć edukovali da preuzmu brigu o podignutim zasadima. Zabrinjavajuće je što su ljudi koji su iskusili probleme u proizvodnji osetili potrebu
da se obrate novinaru a ne stručnjaku koji im može pomoći“, zaključuje Bošković, očigledno razočaran zašto se voćari obraćaju medijima nakon što su od 2012. do 2020. pokušavali sve što su mogli da iz sadnice spasu i shvatili da su godine rada i ulaganja bile uzaludne.

Dug vratilo manje od 15 odsto poljoprivrednika

Sadnice su plaćene po ceni od 3,50 i 3,85 evra po komadu, tako da je celokupan iznos za nabavku sadnog materijala za sve četiri godine lokalni budžet koštao oko 470.000 evra. Na kraju je gradske subvencije otplatilo manje od 15 procenata poljoprivrednika. Činjenica da grad, odnosno Direkcija za poljoprivrednu, i pored ugovorom definisanih obaveza, nikada nije pokrenula postupak protiv poljoprivrednika, niti zatražila uzroke zbog kojih zasadi nisu zadovoljavajući, dovodi u veliku sumnju čitav projekat, čija realizacija je proizvela štetu u budžetu namenjenom podsticaju u poljoprivredi. Jedan od izgovora, kako su nam rekli u Direkciji za poljoprivredu, bili su izbori, koji su se ponavljali u nekoliko navrata u pomenutom periodu – 2012, 2014, 2016, i na kraju 2020, pa kako nezvanično kažu odgovorni, nikada nije bio pogodan trenutak za sudske sporove i tužbe. O ovom slučaju nadležni organi nisu pokrenuli isttragu, niti je bilo ko od glavnih aktera „voćarskog buma“ pozvan na odgovornost.

Poljoprivednici su i sami pretpeli štetu godinama ulažući u trešnje koje ne rađaju, pa nemaju nameru da vraćaju subvencije jer bi to za njih bila dupla šteta.

Još veću štetu od grada imali poljoprivrednici

Proizvođači su pretrpeli štetu ulažući vreme, novac i trud u poduhvat od kojeg nisu imali koristi. Povrh svega, zemljište gde su podignuti zasadi bili zaraženi, sada je kontaminirano i neprihvatljivo za gajenje voća u narednih nekoliko godina. To je još jedan od razloga zbog kod ne planiraju da vrate kredit.

– Trebalo je da platimo 2400 evra oko 800 sadnica. A samo rezanje nas je koštalo svake godine oko 1000 evra i mi smo to sedam godina radili. A gde su sredstva, zimsko i prolećno prskanje, đubrenje, krečenje, košenje, sistem za navodnjavanje?! Kupili smo atomizer od 1000 litara, kosačice, mali traktor, a samo jedne godine smo imali rod na jednoj vrsti – kaže Vladimir Erčić iz Mačvanskog Pričinovića i napominje da poljoprivrednici planiraju da udruženi podnesu tužbu za pretrpljenu štetu.

Kako tvrdi Radenko Gojković iz sela Culjković, gde je oko 15 ozbiljnih gazdinstava formiralo plantaže na ukupno 10 hektara, računajući na veću zaradu od voćarstva, voćari nemaju šta da uberu pa bi nepošteno bilo tražiti nadoknadu.

– Vrlo malo rode ili ne rode, na izgled su one dobre, ali ne rađaju, ljudi primenjuju svu agrotehniku i zaštitu, navodnjavanje, ali ne vredi. Ona bi sada trebalo da budu u najboljem rodu, a nema ništa. Svako ko drži voćku tolike godine, radi sve što treba oko nje, vidi da tu nešto ne valja. Ljudi su obmanuti i prevareni pričom o nekom centru za voće. Ni oni neće da teraju ljude da plate trešnje jer vide o čemu se radi. Ključni problem je bio što su sadnice bile sumnjivog kvaliteta. Podloga je bila obolela.

Proizvođači nisu imali ni stručnu pomoć. Nadležni izgovore nalaze u zemljištu, a na početku niko proizvođačima nije skrenuo pažnju da zemljište nije odgovarajuće, iako su svi radili analize pre sadnje – ističe Gojković koji nije želeo da uzme sadnice, iako su mu nudili.

Projekat u kojem je sve prepušteno komedijantu slučaju

Nakon fijaska za grad i poljoprivrednike, postavlja se pitanje postoji li u ovako velikim projektima jasno definisan sistem realizacije, kojim bi budžet i proizvođači bili zaštićeni ili je sve prepušteno komedijantu slučaju? Mišljenja eksperata, ali i proizvođača koji su u čitav proces ušli nepripremljeni, verujući znanju i iskustvu nadležne struke, u jednom se slažu – u intenzivnu proizvodnju ne ulazi se bez svih pribavljenih informacija, dobijenih na osnovu neophodnih analiza na terenu, jasne strategije i edukacije samih poljoprivrednika. Poznato je da je trešnja, pored borovnice, jedna od najzahtevnijih voćnih vrsta, osetljiva na mnoge spoljašnje faktore, a pogrešan izbor sorti, podloge i tehnologije u određenim agroekološkim uslovima mogu da dovedu do katastrofalnih posledica po rod, što se ovde upravo i desilo. Povrh svega, osetljivost roda trešnje, sklonog pucanju i truljenju, zahteva brzu reakciju i organizovan otkup, što je trebalo regulisati Centrom za otkup i izvoz voća, bez kojeg o sigurnom plasmanu i dobroj zaradi nema ni govora. Ali se Centar nije nikada formirao.

Ovaj dobro zamišljen projekat za deo Srbije poznat po voćarstvu – pod zasadima voća u Mačvanskom okrugu nalazi se oko 12.000 hektara, mogao je da pozitivno utiče i na porast zastupljenosti trešnje u Srbiji, koja prema podacima Zavoda za statistiku iznosi svega 3 odsto od ukupne površine pod voćnjacima. Na lokalnom nivou, svakako bi doprineo napretku brojnih domaćinstava, koja sve češće posežu za bavljenjem voćarstvom, kao dodatnim izvorom prihoda. Ovakav završetak vizionarskog projekta, koji je trebalo da bude samo početak priče velike voćarske ekspanzije, proizvođače je toliko razočarao da će se ubuduće sa trešnjom sretati samo u ružnim snovima. Kažu da su čuli da u Japanu postoji dan „trešnjinog cveta“ kada svi Japanci imaju slobodan dan i sa porodicama odlaze da leže ispod stabala teršanja i gledaju prve cvetove ovog voća, nadajući se da će sledeće godina biti bolja od prethodne. U šabačakom kraju taj običaj, posle ovog eksperimenta, sigurno neće ući u tradiciju.

Autori: Mirjana Čvorić i Ana Marić