PC info

19. 03. 2021.

Subvencionisanje agrara – između strategije i kockanja

Zašto odsustvo rejonizacije poljoprivredne proizvodnje prazni džepove i farmerima i državi? Kako javna sredstva podržavaju rizične poslovne poduhvate poljoprivrednika i zašto o sudbini projekata podržanih budžetskim novcem država nema realna saznanja.

Foto: Pixabay

Blokade saobraćajnica, protesti ispred državnih institucija, prosipanje mleka i malina po drumovima, ma koliko na njih građani gledali sa razumevanjem ili bez njega, nisu izum srpskih poljoprivrednika. Slike stada ovaca puštenih na travnjake oko Ajfelove kule ili beskrajne kolone traktora na prestoničkim ulicama neretke su širom planete. Razloga za to svi proizvođači hrane imaju na pretek, a oni tržišni su uvek u prvom planu. Tako je, naravno, i u našem slučaju.

Poljoprivrednici večito vape za većom državnom podrškom, zahtevaju veći deo budžetskog kolača ne bi li i oni osetili kakvu slast od svog, često, mukotrpnog posla. I to je potpuno legitimno pitanje. Ipak, nešto što se nikada ne čuje, a ne stiče se utisak ni da oni koji javnim sredstvima upravljaju to znaju, jeste kakve efekte proizvodi aktuelna politika subvencija. Stoga nije teško primetiti da i oni koji traže i oni koji daju javna sredstva na ovu podršku pre gledaju kao na socijalnu nego na razvojnu kategoriju. A subvencije u društvu koje odgovorno raspolaže budžetom i planira budućnost su upravo ovo drugo.

U svetu su kreirani brojni modeli subvencioniranja i svi za cilj imaju samo jedno – podizanje obima i kvaliteta proizvodnje. I naravno, oni koji su se pokazali efikasnim imali su jasan odgovor na pitanje da li novac koji se izdvaja za razvoj poljoprivrede proizvodi rezultate koje smo projektovali ili ne.

U našem slučaju na, večito aktuelno, pitanje da li dovoljno bužetskog novca ulažemo u poljoprivredu odgovor je jasan – ne. Verujemo i država bi volela da može više. Istovremeno odgovor nemamo na pitanje koliko sredstava decenijama bacamo u bunar, ulažući ih u rizične projekte poljoprivrednika.

Naime, u zemlji slobodnih ljudi svako na svome imanju može da proizvodi i jagodu i malinu i krušku. Savete stručnjaka da je zbog klimatskih uslova ili kvaliteta zemljšta takva proizvodnja preterano rizična i da ne obećava željene rezultate farmer može da ignoriše. Pitanje je samo da li država sme da mu, kroz politiku subvencija, bude saučesnik u tom kockarskom poduhvatu ili će na osnovu dokumenta kakav je rejonizacija sredstva opredeljivati za projekte imaju dobre šanse za uspeh. Nažalost, u našem slučaju to je prečesto zajednički nepromišljeni poduhvat.

Ravnica ne voli malinu

Primer ovoj tezi je skorašnje nastojanje da se Panonska ravnica pretvori u region maline. Naime, pre desetak godina dogodila nam se prava pomama u podizanju zasada voćne vrste za koju obično tvrdimo da je za nas od strateškog značaja. Malinjaci su se munjevito širili po Vojvodinina što je izazivalo istinsku nevericu među stručnjacima za voćarstvo. Ali ne i među onima kojima je posao da javnim sredstvima podrže i osnaže naš agrar.

Država je subvencijama obilato podržavala, uglavnom novopečene voćare. Očekivalo se da će sve to za rezultat dati moćniju produkciju skupog ploda po kome smo prepoznatljivi na svetskom tržištu. Umesto takvih objava dočekali smo tišinu. Kako i ne bi kada su malinjaci 2011. godine sa 14 i po hiljada hektara doneli roda 85.000 tona, a nepunu deceniju potom 2019. na gotovo istoj površini tek 50.000 tona.

    “U periodu između 2016-2018. godine, u Vojvodini je bilo oko 700 hektara maline, a već nakon 2018. 60% tih zasada je iskrčeno” – tvrde u Voćarskoj zadruzi “Bačka malina”, “a od preko 270 proizvođača koji su se tada oprobali sa malinom u vojvođanskoj ravnici, njih 62% je, ostvarilo državne podsticaje”.

Prošle, 2020. godine površine su povećane za oko 3000 hektara, a ukupan rod je procenjen na svega 60.000 tona, odnosno 30% manje u odnosu na ukupan rod sezone 2011. Realno gledano, kada se u ovoj jednačini sučele podaci o rastu površina pod malinjacima i padu ukupnog roda – jasno je da su prinosi po hektaru pali za gotovo 50%. Razlog za pad inteziteta krije se u karakteru proizvodnje, jer mnogo toga u poljoprivredi zavisi i od vremenskih prilika, ali tvrde stručnjaci, u značajnoj meri na to je uticalo uvodjenje sve većeg stepena rizika u produkciju maline. Preciznije rečeno, privučeni obećavajućim računicama mnogi su kapitale preselili u ovaj vid proizvodnje. Njima je projektovani profit prijao ali pokazalo se ne i malini.

Rezultat ove avanture voćara kojima je vetar u ledja davala i država kroz nekritičku politiku subvencija. Po podacima preduzeća koja su se bavila razvojem malinarstva u vojvodjanskoj ravnici danas imaju više bivših nego uspešnih kooperanata. U periodu između 2016-2018. godine, prema podacima koje smo dobili iz voćarske zadruge „Bačka malina“, u Vojvodini je bilo oko 700 hektara maline, uglavnom sorti Polana i Polka. Nakon 2018. 60% tih zasada je raskrčeno, a iz pomenute zadruge veruju da je danas malina u Vojvodini rasprostranjena na ne više od 150 hektara. Od preko 270 proizvođača koji su se tada oprobali sa malinom u vojvođanskoj ravnici, njih 62% je, kažu, ostvarilo državne podsticaje.

Protiv klimata se ne može

Zašto je tako? Mnogi bi rekli da “prečani” nemaju dovoljno iskustva u ovoj proizvodnji. Za eksperte pak nema dileme.

Nekadašnji šef katedre za voćarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, profesor dr Zoran Keserović ukazivao je godinama na problem neodrađene reonizacije u Srbiji, a slučaj vojvođanske maline je najočigledniji primer za to.

“Jednostavno, Vojvodina nije prirodno podneblje za gajenje ove voćne vrste jer je relativna vlažnost u ravnici veoma niska, u Vojvodini leti duvaju vreli vetrovi koji proizvode ožegotine ne samo na plodu nego i na stablu. Stoga ne treba da čudi podatak o krčenju zasada što nije jedina posledica nepromišljenosti. Naime, pored propalog kapitala, malina koja je proizvedena u takvim uslovima narušava i kvalitet svetski poznate srpske maline” – tvrdi dr Keserović.

Naravno, ova priča o ravničarskoj malini je tek deo neracionalno potrošenog novca. Značajne gubitke, gotovo svake godine, beležimo i u proizvodnji drugih voćnih vrsta, a sve to kao posledice gajenja u neodgovarajućim agroekološkim uslovima.

    Po proceni profesora Keserovića, godišnje samo od posledica izmrzavanja gubimo između 60 – 130 miliona evra. On u 2020. godini štetu procenjuje na 60 miliona i to pretežno zbog izmrzavanja voćnih vrsta koje su posadjene u neodgovarajućim agro-ekološkim uslovima.

Koliko košta ignorisanje struke?

Upravo ovo su razlozi zašto brojni, pogotovo, vojvođanski voćari poslednjih godina krče svoje novouspostavljene zasade. Milenko Zirojević iz Novog Sada investirao je više od 700.000 dinara u 2 hektara zasada dunje i kajsije. U vreme kada su oni trebali da mu donesu očekivanu dobit, umesto berača u zasade su mu ušle teške mašine kako bi sve što je posađeno iskrčio.

“Jednostavno, kasno sam i to na vlastitom iskustvu shvatio da kajsija zbog poznih mrazeva u ovom regionu, što je očigledna posledica promene klime, više ne može da donese sigurnost u proizvodnju. Jako su retke godine, rekao bih svaka peta, kada smo plodove brali mi, a ne mraz. Čak i kada nema posledica od poznih mrazeva, kajsija ovde cveta jako rano, pa izostaje i dobra oplodnja jer pčele u tom periodu još uvek ne rade. Sve u svemu, kada prvi rod čekate 5 godina, a potom berbu imate svake 4 ili pete godine, nemoguće je ostvariti očekivanja, pa čak ni povratiti investicije, jer zasade treba negovati i u godinama kada mraz odnese sav rod – rezignirano sumira ovu svoju agro-avanturu novosadski voćar”.

Ovaj farmer bolja iskustva nije imao ni sa dunjom.

“Sa njom sam prošao još gore. Kako su mi stručnjaci objasnili, mikroklimat je razlog sve snažnijih napada bakterije Ervinije sa kojom je gotovo nemoguće izboriti se. Samo sam gledao kako mi taj zasad nestaje pred očima, pa sam odlučio da ga iskrčim kako patogeni iz njega ne bi zarazili i ostale voćnjake – kaže Milenko Zirojević.

Dr Nebojša Momirović profesor Poljoprivrednog fakulteta Beogradskog Univerziteta navodi sličan primer.

“Pretežan broj zasada jagoda podignutih na vertikalnom uzgoju je propao, a država je za njih poljoprivrednicima subvencionisala 50% proizvodnje, što kroz kupovinu sadnog materijala, što za sisteme za navodnjavanje. Jedan od značajnijih razloga je bilo i neadekvatno zemljište na kom su posađene”, kaže Prof. Momirović.

“Takođe, loša situacija sa breskvom i nektarinom posledica je nejasne politike subvencija. Neplanski pristup doveo je do smanjenja konkurentnosti i drastično manjih proizvodnih kapaciteta u odnosu na prošlu deceniju “ tvrdi Momorović i dodaje da je subvencionisanje aronije, koja nikako ne uspeva na zemljištu kakvo se može pronaći u Srbiji, rezultiralo masovnim krčenjem zasada i nepovratnim gubitkom državnih sredstava.

I baš to, forsiranje određenih proizvodnji u za njih neodgovarajućim klimatskim područjima jeste odgovor na pitanje zašto nam se neadekvatno vraćaju značajna ulaganja u agrar. Jednostavno, biljke nisu računari da ih možete proizvoditi bilo gde, pa stoga i država, kad već pomaže, mora da bude odgovornija prema rezultatima koje proizvodi njena podrška. Baš zbog toga subvencije ne mogu da budu linearne i da svi polažu jednako pravo na njih, tvrde stručnjaci, jer sa svojim novcem svako može da rizikuje, na njivi ili u kasinu – država na to nema pravo.

Zna li država kakvi su efekti subvencija?

Jednako kako su razne budžetske subvencije plasirane u visoko-rizične poslovne poduhvate, ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da državni organi, uglavnom, nemaju povratna saznanja o tome kakve efekte postižu takvim davanjima. Agrarni stručnjaci su uvereni da većina podataka, koje i sami koriste u svom radu nisu naročito kredibilni.

Šef katedre za voćarstvo, na poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu Nenad Magazin kaže da su podaci sa kojima baratamo uglavnom problematični.

“Mi nismo ti koji produkujemo podatke nego koristimo one koje nam pružaju državni organi, a oni nisu posebno kredibilni, često čak ni lako dostupni. Najegzaktniji podaci kojima raspolažemo odnose se na uvoz i izvoz voća. Tu se vodi prilično dobra evidencija ali u domenu toga sa čime raspolažemo toga nema. Država nema pouzdane podatke o obimu proizvodnje i to su baš široka nagađanja. Tu nedostaje analitika koju će država morati da unapredi jer u procesu pridruživanja EU mi moramo prezentovati realne podatke o broju stabala i hektara zasada pod voćnim vrstama jer će to uticati na odredjivanje kvota.” – upozorava dr Magazin.

Pored toga on je uveren da su podaci sa kojima danas raspolažemo ili veoma stari, neprovereni, nepouzdani ili se jednostavno prepisuju iz godine u godinu.

“Ko zna koliko je jabuke proizvedeno u Srbiji ove godine? Niko. Niko ne može ni da zna jer ne postoji organ koji realne podatke sa terena sakuplja i obradjuje” –kaže dr Magazin.

Upravo ovo je razlog zašto niti javnost, a što je još gore ni državni organi nemaju relevantne podatke o tome koliko mere subvencionisanja za podizanje novih zasada imaju stvarni efekat na povećanje obima i kvaliteta proizvodnje.

Tako Aleksandar Leposavić, sa Instituta za voćarstvo u Čačku ukazuje da u zvaničnim podacima stoji da u Srbiji ima 24 000 hektara maline, što po njemu ni približno ne odgovara stvarnom stanju stvari, jer je u prošloj godini proizvedeno svega 56. 000 tona. I profesor Momirović smatra da je realno da postoji tek 10-12.000 hektara pod malinom koji se mogu koristiti u komercijalne svrhe.

“I kod voćnih vrsta kod kojih beležimo značajan skok proizvodnje potrebni su neki merljivi pokazatelji koji to detaljnije obrazlažu. Jednostavno, trebali bi da znamo koje mere subvencionisanja i koliko imaju stvarni efekat na povećanja obima proizvodnje, kvaliteta i izvoznih rezultata”, ističe dr Magazin.

Zbog toga, tvrdi on:” Svi koji budžetskim sredstvima subvencionišu poljoprivredu, s vremena na vreme, moraju da se osvrnu i sagledaju kakve su efekte te mere dale. Istina, to u našem slučaju i nije tako lako jer je u lancu podsticanja proizvodnje najtanja karika upravo praćenje projekata koji su podržani javnim sredstvima”.

Malo inspektora – mnogo nagađanja

Profesor dr Nenad Magazin, takođe, tvrdi da je potrebno uvesti bolju kontrolu, ali da to neće biti lako sprovesti u delo, jer su kapaciteti službi zaduženih za praćenje veoma ograničeni i zatrpani administrativnim obavezama.

U ispravnost ovih tvrdnji uverili smo se i sami. Za pomoć u obradi ove teme obratili smo se Odeljenju za kontrolu podsticaja u sklopu Ministarsva poljoprivrede. Umesto odgovora na pitanje da li prate sudbinu subvencionisanih voćnih zasada i imaju li sazanja kakvi su rezultati postignuti, upućeni smo na Službu za agrarna plaćanja – organ koji definitivno ne može da raspolaže takvim saznanjima, te stoga i ne čudi što od njih nikada nismo dobili odgovor.

    Podaci sa kojima država raspolaže su ili veoma stari, neprovereni, nepouzdani ili se jednostavno prepisuju iz godine u godinu – tvrdi prof. dr. Nenad Magazin.

Pored toga, mnogi stručnjaci, pa i poljoprivredni analitičar Branislav Gulan upozoravaju na neefikasnost i malobrojnost inspekcijskih službi što rezultira nepouzdanim podacima.

“Jednostavno, ako inspektori ne hrane kvalitetnim podacima kreatore politike u poljoprivredi i ako ni stručnjaci ne veruju u kredibilnost podataka onda se svako planiranje svodi na paušalnost” – tvrdi ovaj analitičar.

Potvrda ovog stava stigla je i kroz poslednji godišnji izveštaj o radu Sektora poljoprivredne inspekcije Ministarstva poljoprivrede i šumarstva u kome se naglašava da su u efekti kontrole limitirani činjenicom da, za celu teritoriju Republike Srbije imaju svega 101 zaposlenog. Da stvar bude gora, naglašava se da u pojedinim upravnim okruzima inspektora uopšte nema, pa se na njih upućuju, ionako malobrojni, inspektori iz susednih okruga.

    U poslednjem godišnjnjem izveštaju o radu Sektora poljoprivredne inspekcije Ministarstva poljoprivrede i šumarstva ističe se da su efekti kontrole limitirani činjenicom da za celu teritoriju Republike Srbije imaju svega 101 zaposlenog, a da u nekim okruzima nemaju nijednog inspektora.

Da u ovom poslu država nema dovoljnu kontrolu svedoče i proizvodjači koji su koristili državne subvencije. Svi sa kojima smo ostvarili kontakt potvrdili su da inspekcijski nadzor doseže najdalje do prvog obilaska novouspostavljenih zasada. Posle toga, noga inspektora nije ponovo zakoračila u njihove zasade, te stoga i ne čudi što ne raspolažemo egzaktnijim podacima o tome šta smo postigli subvencionisanjem voćarskih projekata javnim sredstvima.

Čekajući rejonizaciju

U svakom slučaju odgovor na pitanje da li je trenutna politika subvencija u poljoprivredu dobro definisana, pruža nam upravo država, odnosno Ministarstvo poljoprivrede koje je, od relevantnih naučnih institucija u zemlji, naručila izradu projekta rejonizacije. Da je sve potaman, na to ,svakako, ne bi trošila sredstva. Kako saznajemo baš početkom ove godine tri institucije Poljoprivredni fakulteti beogradskog i novosadskog Univerziteta i Institut za voćarstvo iz Čačka završavaju projekat rejonizacije srpskog voćarstva. Ali to ne znači još uvek mnogo. To je tek temelj na kome treba izgraditi novu politiku podsticaja.

Direktor Instituta u Čačku, dr Zoran Lukić je naglasio da je ministarstvo svesno značaja buduće reonizacije, te je stoga i podržava.

“Država će sigurno, u jednom momentu, početi da menja sistem subvencionisanja kako bi prestala da baca pare na projekte koji nemaju smisla. Odnosno, počeće da usmerava subvencije voćnih vrsta prema područjima u kojima one mogu da postignu bolje rezultate. To ne znači da će se uvesti ograničenja gde se šta sme saditi, to ne može niko voćarima da zabrani ali nema potrebe i opravdanja da država učestvuje u njihovoj propasti” – kaže Prof dr Nenad Magazin.

Prof dr Zoran Keserović naglašava da su u rejonizaciji važna dva momenta.

“Prvi, da sami proizvođači povedu više računa na osnovu tih mapa gde će podizati zasade, da shvate zašto kajsiju ne treba saditi ispod 180 metara nadmorske visine , a breskvu ispod 150. Drugo, država na osnovu istog dokumenta mora da promeni osnovu agrarne politike, odnosno da prestane da subvencioniše visokorizične projekte. Italija treba da nam bude primer na koji treba da se ugledamo.

Njihova reonizacija je dobro odrađena, te tako, u poznatoj regiji Emiliji Romanji, poljoprivrednici mogu da dobiju podsticaje za sadnju kajsije, breskve ili šljive, ali ne i trešnje, za koju je ispitivanjem utvrđeno da je pogodnija za oblast Veneto” – ističe dr Zoran Keserović.

Na koji način će država i sami proizvođači iskoristiti dokument o rejonizaciji koji je, rekli bi, konačno na vidiku to ne znaju ni njegovi kreatori ali u jednom su saglasni – on će biti dobra osnova da se voćarstvo u Srbiji bolje organizuje, da se proizvodnja podstiče u krajevima koji su za nju pogodni i koji nose najmanji mogući stepen rizika, kako za proizvođače, tako i za ekonomski razvoj celog društva. Iako smo ovom prilikom na rejonizaciju gledali kroz prizmu voćarstva, i svi drugi vidovi subvencionisanja agrara boluju od istih bolesti. Zbog toga, je jednako potrebno sličan dokument napraviti i za njih.

    Država na osnovu urađenog dokumenta o rejonizaciji mora da promeni osnovu agrarne politike, odnosno da prestane da subvencioniše visokorizične projekte – kaže dr Zoran Keserović.

Primer vinogradarstva koje je prvo, kroz saradnju sa španskim stručnjacima dočekalo sličan dokument pokazuje da uvođenje u red politike subvencija nije “sizifov posao” i da ga je moguće dugoročno definisati na korist svih.

Direktor Centra za vinarstvo i vinogradarstvo u Nišu, Miloš Ristić, jedan od učesnika reonizacije u vinogradarstvu, kaže da ona nikada ne može biti savršena, jer se mnogo toga menja, a pre svega klimat. Ipak, danas je najvažnije da od kako je završen projekat vinogradarske rejonizacije vinogradari koji nisu u definisanom vinogradarskom regionu više ne ostvaruju pravo na subvencije.

Nije sve u papiru – nešto je i u logici

U svakom slučaju, rejonizacija, sama po sebi, je tek slovo na papiru. Njena vrednost se iskazuje tek ukoliko adekvatno bude pretočena u politiku podsticaja, a to nije uvek slučaj. Naime, čak i tamo gde je sprovedena, poput nekih mikro rejonizacija, imamo paradoksalna rešenja. Jedno od njih beležimo u Valjevu.

Kontaktirali smo gradsku upravu u Valjevu sa pitanjem kako definisana reonizacija sada utiče na politiku lokalnih agro podsticaja. Začudo, odgovoreno je da oni koji podižu zasade u skladu sa rejonizacijom dobijaju pun iznos podsticaja, a oni koji ne slušaju savet struke dobijaju tek pola od mogućeg iznosa.

Drugim rečima, uprkos mišljenju struke valjevski poljoprivrednici koji su skloni riziku ne ostaju bez podrške iz javnih prihoda. Definitivno, klađenje nam je i dalje u krvi ali umesto svih čipova na kockarski sto, posle odrađene rejonizacije, stavljamo tek pola njih. Nije ovo baš lako shvatiti, jer politika subvencija nije samo podrška poljoprivrednicima nego i najefikasniji mehanizam za ustrojstvo agrara koje može da, u najvećoj meri, iskoristi potencijale jedne zemlje.

Dakle, malinu i kajsiju je, na primer, moguće proizvesti i u Vojvodini ali struka je saglasna da je preveliki rizik upustiti se u takav posao. Nažalost, umesto na savetima ljudi od znanja, mnogi voćari su se opet, po ko zna koji put, učili na svom iskustvu. Potrošili su svoje kapitale ali i sredstva budžeta koja su mogla biti uložena u racionalnije projekte. Projekte koji su mogli da proizvedu novu vrednost i podignu BDP.

Da smo na putu da, konačno, zapušimo i ovu nemalu rupu kroz koju se odlivaju državana sredstva u jalove projekte – to je sigurno. Da ćemo stići na kraj tog puta – treba verovati.

Autori: Filip Mirilović i Ivica Milosavljević