PC info

23. 06. 2022.

Svetlo na kraju tunela je upravo zasijalo

„Jednom narkoman uvek narkoman“ upravo su one reči koje u agoniji u kojoj se nalaziš već neko duže vreme odzvanjaju u tvojoj glavi

Pomiriš se sa činjenicom da stanje u kojem se nalaziš si sam izabrao i da ti je to tvoja sadašnjost, a i budućnost.

Ona fraza da  nikakvog svetla na kraju tunela nema, lično mi je takođe jako poznata. Svakog dana se budiš sa mišljom da ti život nema smisla i jedina preokupacija je gde da pronađeš keš da se „središ“.

Ispalio si već dosta svojih ortaka sa kojima si do juče išao na „šemu“, ili oni tebe.

Tražiš neku novu ekipu misleći samo na svoju korist u celoj priči.

U svojoj kući, porodici, apsolutno si gost hotela.

Dođeš da prespavaš, bez da želiš da te iko pita gde si bio i kada se vraćaš.

Ukoliko, ne daj Bože, krenu neki ozbiljniji razgovori, tu nastaje uglavnom porodični haos.

„Samo nemoj ništa da me pitaš ako se nisam sredio, ako sam u krizi, ili me je neko ispalio za šemu.

Ako dođem sređen možemo koju reč, ali i dalje ne tako ozbiljnu da prozborimo“.

Majka koja i dalje skakuće oko tebe misleći da će time što od oca sakriva pola stvari koje uradiš, napraviti dobro delo, jer ne želi dodatnu svađu u kući.

Samo da nisi gladan, vidi kako si smršao. Glumi ulogu, mnogo puta bez snage da se suprostavi načinu života koji ti vodiš.

Majka će apsolutno sve učiniti, samo da ne odeš od kuće ili ne odeš da kradeš, a da bi imao novac za svoje neslavne potrebe.

Otac duboko razočaran u svoje dete, ali i samo ophođenje oca zavisi od toga da li si sin ili ćerka.

Međusobni odnos roditelja, u slučaju da i dalje žive zajedno, pod velikom su tenzijom, jedan uvek popušta u odnosu na drugoga, a da ne pričamo o prebacivanju čija je greška što im je dete takvo.

Mnogo puta imamo samohranog roditelja koji se bori sa zavisnošću svog deteta.

Ta borba bude jako teška, neretko roditelj postane suzavisnik jer nema znanje da upravo sve te „medveđe usluge“ koje čini iz nemoći i ljubavi prema svom detetu apsolutno ne pomažu, već samo produbljuju agoniju u kojoj se nalazi cela porodica.

A ti živiš i dalje misleći da ćeš napraviti neki keš i da ćeš se izvući iz cele priče jer ćeš otići “preko“.

Još samo određena stvar da se desi i „skidaš se“.

Koliko puta si to pomislio?

Ili krećeš svaki utorak, ali stigneš do trećeg dana apstinencijske krize i padneš.

Uzimaš neku od substitucija i definitivno si rešen da budeš na održavanju jer drugačije ne možeš.

Samo bup/metadon i naći ću posao i živeću normalno.

Iza svakog ćoška ove želje i dalje stoji taj rovac, nekad je tiši a ponekad glasniji.

Apsolutno je prisutan jer se unutar tebe nalazi jedna velika rupa koju ne možeš da ispuniš.

Mnogi problemi koje si napravio, osećaj krivice koji nosiš, bespuće u kojem živiš, svi oni koje si povredio, neadekvatna podrška bliskih ljudi oko tebe, možda i robija koja te čeka, a najviše to što ti sopstveni život već odavno nije važan, upravo su jedni od lanaca koji te drže svezanog u paklu zavisnosti.

Nekada možda i pomisliš da se samo probudiš iz ovog ružnog sna, sve bi drugačije radio.

Ali ne vidiš tu slamku za koju bi mogao da se uhvatiš i izvučeš iz tog ponora.

To je zbog toga što pomoć očekuješ na način na koji ti misliš da bi bio adekvatan za tebe i da bi ti pomogao.

Ne shvataš da sve može da bude jako jednostavno, samo ako poslušaš one koji ti zaista mogu pomoći, a to su uglavnom ljudi koji su taj isti put prošli.

Možda pročitaš ove reči, možda upoznaš negde nekoga ko će ti reći da je bio u istom problemu.

U mom slučaju to je bila neka televizijska emisija u kojoj sam čula priču dva momka koja su uspela da pronađu IZLAZAK iz ropstva droge.

Tada sam pomislila „Koji luzeri, šta oni pričaju, mora da su se gudrali praškom za pecivo“.

Ali nisam ni slutila da mi je upravo njihova životna priča upalila plamičak na kraju tunela.

Prvi put u svom životu, videla sam ljude u procesu oporavka, ljude koji su pričali o slobodi bez psihoaktivnih supstanci i novom životu.

To seme njihovih reči je upalo u moj očajan život i svakim danom sve više raslo.

Počelo je da menja moja uverenja da ću umreti kao narkomanka, jer apsolutno to nije bila istina.

Postoje mogućnosti, šansa za svakoga ko se nalazi u problemu.

Ukoliko imaš porodicu, i iako nije savršena i po tvojim merilima, iako su trebali ovako ili onako sa tobom da postupaju, oni mogu i trebaju da ti budu podrška u oporavku.

Potrebno je da i oni da nauče mnoge stvari o procesu oporavka i budu uz tebe. Ali znaj jedno, bilo da su oni tu ili nisu, borba je isključivo tvoja, uz malu pomoć „prijatelja“ koji i mi možemo da ti budemo.

Ukoliko ti je dosta svega, želiš da probaš sve iz početka, javi nam se!

Ako želiš samo da se raspitaš koje su ti mogućnosti u rehabilitaciji, javi nam se, možemo ti dati puno opcija.

Ako ste roditelji deteta za kojeg mislite da mu nema pomoći, javite nam se!

Ne posedujemo čarobni štapić koji će ti pomoći (niti on postoji), ali imamo puno iskustva.

Imamo želju da budeš dobro i da započneš novi život kao što smo i mi.

Raspolažemo sa informacijama na koji način i gde ti se može ukazati adekvatna pomoć.

Nije kasno, samo napravi prvi korak. VREME JE! 0800/104-100

Udruženje „Izlazak“