PC info

21. 05. 2024.

U izveštavanju o osobama sa hendikepom izbeći senzaciju i heroizaciju

Životni uspesi ili pak otežane okolnosti u životu osoba sa invaliditetom neretko su u komercijalnim medijima prikazani kao senzacija. Zadire se u njihovu intimu i time dugoročno iskrivljuje slika o njima u široj javnosti.Upravo iz tog razloga Akademska inkluzivna asocijacija iz Beograda zajedno sa Udruženjem novinara Srbije pokrenula je projekat „Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom“. Zahvaljujući podršci Švedske na ovom projektu u okviru šireg programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ predstavnici medija u tri grada edukovani su o etičkom i objektivnom izveštavanju o toj temi, a planirano je i formiranje mreže novinara za socijalnu inkluziju. O tome je sa predsednikom Akademske inkluzivne asocijacije Milanom Jankovićem razgovarala Milijana Kočić

Milan Janković (foto: Press centar)

Autor: Milijana Kočić, emisija Sektor plus, Radio televizija Vojvodine

Prošle godine vaša asocijacija je sa partnerima pokrenula projekat kako bi edukovala novinare o socijalnoj inkluziji i uticala na promenu medijske slike o osobama sa hendikepom. Na koji način, odnosno šta ovaj projekat obuhvata?

U pitanju je projekat „Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom“ koji je usmeren na poboljšavanje medijske slike o osobama sa hendikepom. Sam projekat ima nekoliko akcija, jer smo kao organizacija koja ima već 24 godine iskustva u podršci osobama sa hendikepom prepoznali više uzroka zbog kojih su osobe sa hendikepom na ne baš adekvatan način prezentovane u medijskom prostoru. S jedne strane posvećeni smo edukaciji novinara u okviru koje pokušavamo pre svega da prikažemo koje su to „zamke“ u koje novinari najčešće, iz dobre namere, upadnu. Sa druge strane, želimo da ulažemo u budućnost, pa smo imali i jednu grupu studenata koji su na studijama novinarstva i to sa sva četiri fakulteta u Srbiji - iz Novog Sada, dva iz Beograda i iz Niša. Takođe, osnažili smo grupu mladih sa hendikepom za nastup u medijima sa ciljem da samim novinarima omogućimo što je moguće bolje i kompetentnije sagovornike, koji će na pravi način približiti izazove i probleme sa kojima se susreću osobe sa hendikepom.

Projekat je zapravo deo šireg programa „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ sa jedne strane, a sa druge strane imamo partnerstvo Udruženja novinara Srbije. Ovim projektom nismo fokusirani samo na aktuelni vremenski period, jer smo predvideli da u okviru projekta kreiramo jedan priručnik koji će biti namenjen svim novinarima kako bi lakše i na bolji način prezentovali osobe sa hendikepom. Ideja je da se ostavi prostor da se realizuje još ovakvih projekata i da se formira jedna grupa novinara, a ona bi imala neformalni naziv Mreža novinara za inkluziju. Jer smatramo da u sličnoj situaciji kao što su osobe sa hendikepom su i druge društvene populacije koje su u riziku od socijalne isključenosti.

Ono što slušaoci verovatno primećuju jeste da vi dosledno upotrebljavate pojam hendikep. Razlog za to je stav vaše asocijacije da termin hendikep, iako je ustaljen naziv invaliditet ili invalidnost, ima širi kontekst i obuhvata neke kategorije ljudi kojima je potrebna podrška a koji nisu do sada bili obuhvaćeni. O čemu je reč?

Koncept hendikepa je mnogo širi koncept, jer obuhvata i ljude kod kojih situacija hendikepa nije tako vidljiva. Sa jedne strane imamo veliki broj osoba koje su rekonvalescenti od neke vrste kancera. Imamo i značajan broj ljudi iz oblasti mentalnog zdravlja, kao što su anksioznost, depresija. Tu su u poslednje vreme, da li zbog stila života i uticaja raznih faktora i ulcerozni kolitis ili Kronova bolest i slična hronična stanja koja utiču da osobe ne mogu u punoj meri da ostvare svoj potencijal, odnosno da im je potrebna neka vrsta podrške. I suštinski, kada je u pitanju upoređivanje koncepata invaliditeta i hendikepa suštinska razlika je u tome što invaliditet prepoznaje stanja koja su kategorisana kroz neke komisije ili lekarske nalaze, dok hendikep prepoznaje ljude koji u nekoj situaciji u njihovom funkcionisanju, da li trajno ili periodično, da im  im je potreban neki vid podrške.

Da se vratimo na projekat. Kada je reč o izveštavanju medija, gde to mi novinari najčešće grešimo? Dajte nam neke primere kako ne treba izveštavati?

Ono što smo primetili sa jedne strane jeste tendencija ka senzacionalizmu, odnosno stvaranje nekih postignuća osoba sa hendikepom kao posebnih, iako su to neke rutinske stvari. Ako neka osoba ima neku vrstu hendikepa, na primer oštećenje vida, to ne znači da ta osoba ne može da piše na kvalitetan način ili  da se bavi muzikom ili da se školuje, naročito kada imamo dosta različitih vidova asistitivnih tehnologija. Sa druge strane ono što jeste problem u okviru tog senzacionalizma, postoji u velikoj meri zadiranje u lične priče. Mi smo svesni da publika želi ličnu priču, nešto što je direktno ljudsko, ali sa aspekta ljudskih prava, smatramo da je mnogo bolje da se ukaže na izazov i barijeru, odnosno na ono što je potreban vid podrške nekome da bi mogao da bude ravnopravan ili da se prikaže njegova uspešnost u smislu da je bez obzira ne barijere nešto postigao, nego da se zadire u ličnu priču kako je nastao hendikep, da li je neko nekada posustao, neretko da li je razmišljao o samoubistvu i slično, zbog toga što mu je teško pala situacija hendikepa. Tako da znamo da je to sa jedne strane emotivno, atraktivno, da publika voli taj aspekt dramaturgije ili heroizacije ljudi sa hendikepom. Sa druge strane smatramo da je mnogo bolje da se prikažu kao osobe koje imaju svoje ambicije, svoje želje, a da im nedostaju neki vidovi podrške u društvu ili da su osobe to postignuće zbog koga su sagovornici to postigle na jedan poseban način i da su na poseban način prevazišle barijere. Zaista smatramo da svako od nas ima pravo na intimu i da nije potrebno da novinari zbog recimo znatiželje publike zadiru u intimu. Ili da je naglasak na nečemu što nije nikakva atrakcija, što je deo svakodnevne rutine osobe. Jer ako je neko slep i ide do pekare i kupi pecivo, a pri tom je naučio stazu, to nije nikakva atrakcija, on radi nešto što radi i bilo koja druga osoba koja ima potrebu da kupi hranu.

Kakva je situacija sa društvenim mrežama? Njih teško možemo da kontrolišemo. Tu nije reč samo o novinarima koji objavljuju takve stvari. Vrlo često imamo zloupotrebljene fotografije nekih osoba sa hendikepom, koje koriste kolica, a pozivaju na neku vrstu sažaljenja. Kako sprečiti takve klik-bajtove?

Sa jedne strane postoje zaštitna pravila društvenih mreža, gde može da se prijavi da je u pitanju neki vid zloupotrebe. Ono što mislimo da je zaista značajnije jeste određeni vid edukacije javnog mnjenja, odnosno korisnika određenih medija, da ne daju na povećanju vidljivosti takvih vidova zloupotrebe. Ako mogu i ako prepoznaju, da označe sa dva ili tri klika da je u pitanju zloupotreba sadržaja. Suštinski, čini nam se da je edukacija i podizanje svesti najznačajniji vid borbe protiv takvih pojava.

Možda bi upravo mreža koju ste pomenuli, Mreža novinara za socijalnu inkluziju mogla da pomogne u sprečavanju takvih stvari. Šta očekujete kao rezultate?

Ono što su očekivanja, pre svega, jeste stvaranje jednog oslonca u borbi protiv predrasuda i stereotipa, odnosno promocija ispravnih pristupa i etičkog sagledavanja svih ljudi koji su u nekom kontekstu u riziku da li od siromaštva, da li od socijalne isključenosti. Takođe, međusobna saradnja između novinara koji će biti deo te mreže, koji će međusobno moći da razmenjuju informacije. Da se kvalitetnije informiše deo javnosti, a što da ne i cela javnost u nekom trenutku, ako ta mreža bude dobar motiv novinarima. Jer ta mreža neće biti privatna, neće biti zatvorena, biće na neki način jedan vid društvenog dobra.

Ja se nadam da će ova mreža zaživeti i da će se proširiti kako bi se medijski pristup socijalnoj inkluziji bar malo promenio. Hvala vam na razgovoru Milane.