PC info

23. 05. 2024.

Poslodavac bi da zaposli osobu sa invaliditetom, ali da nema invaliditet

Od više od 350 hiljada ljudi koje su se na poslednjem popisu izjasnile kao osobe sa invaliditetom, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) samo njih oko 10 hiljada traži posao. Poslednja analiza koliko osoba sa invaliditetom je zaposleno rađena je za popis iz 2011. godine, kada je utvrđeno da tek devet odsto osoba sa invaliditetom radi.

Milan Janković (foto: Press centar)

Autor: Slađana Dimitrijević

Osim podataka iz popisa stanovništva, u kojima se sami izjašnjavaju da li su osobe sa invaliditetom, po izjavi Nacionalne službe za zapošljavanje datoj Bi-Bi-Siju na srpskom „ni jedna institucija u Srbiji ne raspolaže celovitim bazama podataka o osobama sa invaliditetom“. 

Milan Janković iz Akademske inkluzivne asocijacije smatra da ima daleko veći broj osoba sa hendikepom koje traže zaposlenje, ali nisu na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, jer nisu odradile procenu radne sposobnosti, koja je neophodna da bi mogle da ostvare neke od pogodnosti pri zapošljavanju.

Dodaje i da mnoge osobe sa hendikepom žive u ruralnim sredinama i potrebno im je veliko angažovanje da urade procenu radne sposobnosti i prijave se na evidenciju nezaposlenih. Dodatan izazov tim osobama je da se svaka tri meseca javljaju NSZ, pa ih onda brišu sa evidencije.

Smatra takođe da za veliki broj osoba sa hendikepom sistem nije predvideo podršku - skraćeno radno vreme, dodatni broj slobodnih dana ili fleksibilno radno vreme. Te osobe, koja imaju neka hronična stanja ili neki hendikep koji nije vidljiv, apsolutno su izgubljene iz sistema i zakon ih ne prepoznaje kao osobe sa invaliditetom. 

 

Jovana Krivokuća Milovanović (foto: Press centar)

Poslodavci evo vam zakon, zapošljavajte osobe sa invaliditetom

Poslodavci bi hteli da zaposle osobu sa invaliditetom, ali da nema invaliditet, kaže Jovana Krivokuća Milovanović iz Forma mladih sa invaliditetom, organizacije koja je već godinama jedna od vodećih u zapošljavanju ove kategorije stanovništva.

„Mi smo kao društvo puni predrasuda i stereotipa. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da ljudi na osobe sa invaliditetom gledaju kao na osobe koje su manje vredne, koje imaju manje znanja, nemaju razvijene veštine. Pojedinci gledaju na osobe sa invaliditetom kao na nekoga ko nije ravnopravan član društva. Zaglavljeni su u medicinskom modelu gde se samo gleda šta ove osobe ne mogu“, kaže Krivokuća.

Pre 15 godina donet je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je trebalo stvori ravnopravne uslove za uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada. Propisano je da na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednu osobu sa invaliditetom.

Na svakih 50 zaposlenih poslodavac mora da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom. Na svakih narednih 50 zaposlenih poslodavac mora da zaposli po jednu osobu sa invaliditetom.  Za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio, poslodavac plaća penale u iznosu od 50 odsto od prosečne zarade. 

Krivokuća Milovanović kaže da poslodavci nisu bili pripremljeni na koji način tu obaveze mogu da izvrše.

„Prosto je bilo - evo vama obaveza, vi zapošljavajte. Nisu postojale ni adekvatne informacije ko su osobe sa invaliditetom, ni šta znači procena radne sposobnosti, ni kako prilagoditi radno mesto, ni kako komunicirati sa osobama sa invaliditetom. U dosadašnjem sprovođenju Zakona primećeno je da se najveći broj kompanija koje su u obavezi da zaposle osobe sa invaliditetom uglavnom odlučuju na plaćanje određene nadoknade u budžet Republike Srbije ,nego da aktivno pristupe zapošljavanju. Potencijalni benefiti za poslodavce, koje je Vlada Srbije definisala Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ostaju tako u drugom planu kao nedovoljan motiv najvećem broju kompanija da se aktivnije uključe u zapošljavanje osoba sa invaliditetom“, kaže Krivokuća Milovanović.

Godišnje pet milijardi dinara za zapošljavanje osoba sa invalididtetom Po izveštaju Državne revizorske institucije u Budžetski fond u koji se slivaju sredstva poslodavaca koji po Zakonu o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne ispunjavaju zakonsku obavezu, svake godine je sve više novca. U 2020. godini taj iznos bio je više od pet milijardi dinara (5.027.956.617). Taj novac namenjen je podsticanju zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije nezaposlenih osoba sa invaliditetom, subvencija zarada zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom ili socijalnim preduzećima i organizacijama, poboljšanju uslova rada, unapređenju proizvodnih programa, uvođenje standarda, poboljšanje kvaliteta proizvoda i pruženih usluga, prilagođavanje radnih mesta i druge svrhe u skladu sa zakonom. U ovom izveštaju Državna revizorska institucija navodi da je 2020. godine izdvojeno 700 miliona dinara za podršku preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i 650 miliona dinara za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom putem Nacionalne službe za zapošljavanje. DRI, Profesiolnalna rehabilitacija i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom

Ovi zakonom propisane su subvencije na zarade osobe za osobe sa invaliditetom, kao i refundacija troškova za prilagođavanje radnog mesta.

Krivokuća kaže da iako su poslodavci svesni da je prilagođavanje radnog mesta važno, nisu svi spremni da ga izvrše. Jedan od razloga je što se često radi na arhitektonskom prilagođavanju, koje zahteva određeno vreme, često tendere, dodatno angažovanje. Takođe, smatraju da je dokumentacija koju traži Nacionalna služba obimna.

Po njenim rečima, dosta poslodavaca bi i zaposlilo osobu sa invaliditetom, ako ne mora mnogo da se angažuje.

„Poslodavci često nisu svesni značaja prilagođavanja radnog mesta i radnih uslova, što svakako spada u jednu od najvećih barijera za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Problem je što negativni stavovi poslodavaca, zajedno sa nedovoljnom dostupnošću informacija o specifičnostima zapošljavanja osoba sa invaliditetom dovodi do toga da se poslodavci i ne informišu o svim mogućnostima i tako Zakon doživljavaju kao namet“, navodi Krivokuća Milovanović.

Ona kaže i da su najčešće velike strane kompanije zainteresovane da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, jer imaju razvijene procedure za inkluzivnost i društveno odgovorno poslovanje i to su interne procedure koje su donele iz inostranstva.

Drugi razlog je što kao veliki poslodavci imaju zakonsku obavezu zapošljavanja velikog broja osoba sa invaliditetom. Kaže da u saradnji sa velikim kompanijama oni uvek kreću od treninga za menadžere ljudskih resursa, a potom i za ostale menadžere. Na tim treninzima razgovaraju o komunikaciji sa osobama sa različitim vrstama invaliditeta, sa kojim barijerama se suočavaju, šta može da se učini da se barijere uklone, kao i na koji način se vrši regrutacija, selekcija, intervjuisanje i uvođenje u posao osoba sa invaliditetom.

Direkti i indirektni korisnici bužetskih sredstava koji su izvršili najveće uplate u Budžetski fond u periodu 2018 - 2020. godine zbog nezapošljavanja osoba sa invalididtetom u skladu sa kvotama (izvor Državna revizorka institucija, Profesionlna rehabilitacija i zapošljavanje osoba sa invaliditetom) 

Univerzitetski klinički centar Srbije	109.791.791 dinara
Univerzitetski klinički centar Niš	76.153.407 dinara
Grad Beograd	41.057.981 dinara
Zdravstveni centar Kosovska Mitrovica	30.192.102 dinara
Apoteka Beograd	25.496.443 dinara
Predškolska ustanova „Boško Buha” Palilula, Beograd	22.878.910 dinara
Opšta bolnica Pirot	18.922.960 dinara
Dom zdravlja Niš	18.849.008 dinara
Ginekološko akušerska klinika „Narodni front”	18.489.929 dinara
Opšta bolnica Bor	17.120.805 dinara

Veliki broj osoba su invaliditet stekle tokom života i često se dešava da ne mogu u potpunosti da ga prihvate. Svakodnevno se suočavaju sa barijerama, nemaju samopouzdanje, a na razgovorima za posao retko briljiraju, pune su samopouzdanja, motivacije...

„Često se dešava da osoba na razgovoru za posao bude zatvorena, demotivisana i sa nedostatkom samopouzdanja, te da ne ume da pokaže svoja znanja i veštine na pravi način. Kada dođemo kod poslodavca moramo da znamo šta je sve potrebno u oblasti prilagođavanja radnog mesta, radnih zadataka i radne sredine. Osnaženi pojedinci, kako osobe sa invaliditetom, tako i poslodavci, doći će do zajedničkog plana prilagođavanja radnog mesta i uspešne inkluzije u radnu sredinu“, kaže Krivokuća-Milovanović.

Osobe sa invaliditetom imale su manje prilika da se obrazuju, manje su društveno aktivne

Problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom je i loša obrazovna struktura. Po popisu iz 2011. godine, čak 45 odsto osoba sa invaliditetom nije završila osnovnu školu. Tek petina ima završenu srednju, a tek 6,2 odsto je završilo višu školu i fakultet. Čak 62,9 odsto osoba sa invaliditetom su penzioneri.

Milan Janković smatra da veliki broj osoba sa hendikepom koje su izvršile procenu radne sposobnosti ima manjak profesionalnih kompetencija, a da ni sistem ne nudi kompetencije koje su u skladu sa trendovima na tržištu rada.

Uglavmo pohađaju edukacije koje su na nivou manulenog rada. Takođe, osobe sa vidljivim hendikepom imale su malo prilika da se obrazuju, manje su društveno aktivne i samim tim imaju manje mogućnosti da učestvuju kada je u pitanju bilo koja društvena oblast, pa i oblast zapošljavanja.

Osim toga, značajan broj osoba sa hendikepom imaju više od 40, 50 godina, pohađale su specijalne škole i nisu stekle profesionale kompetencije.

„Tim osobama je potrebna integracija u smislu sticanja dodatnih profesionalnih veština i jačanje portfolia kako bi bile konkuretne na tržištu rada. Nije smisao svih afirmativnih zakona da osobe sa hendikepom budu zaposlene zbog sažaljenja, već da poslodavac ima dobrobit kao i od svakog drugog zaposlenog. Samo što se za njihovo radno angažovanje obezbeđuje neki vid podrške”, kaže Milan.

Doktor nauka zaposlen preko javnih radova

Nacionalna služba za zapošljavanje subvencioniše zapošljavanje osoba sa invaliditetom kroz različite programe- subvencije za samozapošljavanje, subvencije za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih, subvencije zarada za osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva i javni radovi. Po izveštaju Državne revizorske institucije za ove programe u 2020. godini izdvojeno je nešto više od 87 miliona dinara. Analizom obuka utvrđeno je da se pojedine obuke iz godine u godinu ponavljaju, bez obzira što se potrebe tržišta rada menja. U ove obuke, po izveštaju iz 2020. godišnje je bilo uključeno oko 500 - 600 osoba sa invaliditetom.

 

Kada je u pitanju podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, najveći broj uključen je u javne radove- između 1000 i 1500 osoba od 2018. do 2020. godine.

Javni radovi jesu mogućnost da osobe sa invaliditetom koje nisu imale nikakvo radno iskustvo isto steknu“, ali, kako kaže Milan Janković, misli da je to iskustvo uglavnom formalno.

On smatra da su javni radovi poražavajući za dostojanstvo osoba sa hendikepom, jer na taj način mogu da steknu godišnje samo 3-4 meseca radnog staža i da tih nekoliko meseci imaju lični dohodak.

„Ostatak godine ti ljudi su pasivni primaoci pomoći ili sistema ili okoline. To je prilično kampanjsko rešenje koje daje pogrešan uvid našem sistemu da je doprineo poboljšanju položaja osoba sa hendikepom. Najveći broj korisnika su učesnici javnih radova, ta brojka ’napumpa’ i ostale statistike i beleži se kao uspešna mera. A u stvari je to jedno pseudorešenje koje tim ljudima skrati godinu na tri ili četiri meseca“, navodi Milan.

Uz to, naknade za učešće u javnim radovima su niske i daleko ispod minimalne zarade.

Milan kaže da su pre više godina konkurisali za zapošljavanje osoba sa hendikepom u okviru javnih radova i imali su loša iskustva. Od pet osoba koje su angažovali samo jednu su mogli zaista da uposle, jer je bilo reč o osobi koja je doktor nauka. To je, po njemu, još jedan poražavajući podatak - da doktor nauka bude angažovan preko javnih radova. Ostale osobe koje su angažovali, „nisu imale kvalifikacije da obavljaju poslove u skladu sa savremenim tržištem rada, pa su obavljale kurirske poslove i radove na uređenju prostora“.

Procena radne sposobnosti Svaka osoba ima pravo da Nacionalnoj službi za zapošljavanje podnese zahtev za procenu radne sposobnosti. Ovaj zahtev sa sobom povlači prikupljanje određene dokumentacije koja je uglavnom medicinska. Dokumentaciju predaju Nacionalnoj službi za zapošljavanje prema mestu prebivališta. Potom se formira komisija i zakazuje razgovor. Komisija pregleda dokumentaciju, razgovara sa podnosiocem molbe i nakon toga donosi rešenje o proceni radne sposobnosti. Invaliditet može da bude I stepena, koji kaže da su prepreke i teškoće male, da prilagođavanje može a i ne mora, odnosno da je potrebno minimalno prilagođavanje radnog mesta, radnih uslova i radne sredine. Drugi stepen govori da su teškoće i prepreke znatne i da je neophodno prilagođavanje. Drugi stepen dobijaju korisnici kolica jer je neophodna  pristupačnost i osobe koje su potpuno slepe pa je neophdno da postoji govorni softver. Odluka komisije da je u pitanju treći stepen znači da osoba ne može da ide na otvoreno tržište rada.

Osobe sa invaliditetom se tretiraju kao marginalni građani

Mnogi poslodavci kada čuju ili vide na prijemnom formularu da je za posao aplicirala osoba oštećenog vida uglavnom je ne pozovu na razgovor.

„Na našim trenizima puno govorimo o mogućnostima osoba sa oštećenjem vida, te upotrebi računara uz pomoć govornog softvera“, kaže Krivokuća-Milovanović.

Dodaje i da se u Forumu trude da poslodavcima objasne da nisu sve mere prilagođavanja komplikovane, ponekad je potrebna samo dobra volja. Navodi primer momka sa oštećenim sluhom koji je aplicirao za poziciju u HR-u. U startu je odbijen jer po sistematizaciji radnog mesta mora da učestvuje u intervjuima. Posle sugestije da on može da obavlja druge radne zadatke, momak je primljen na posao. Takođe, dve slepe osobe koje su bile na praksi u sektoru ljudskih resursa u dve različite kompanije pokazale su se odlično i dobile su sve preporuke poslodavaca.

Jovana kaže da je njena organizacije napravila veb portal za zapošljavanje osoba sa invaliditetom zaposljavanje fmi.rs. Njihovi korisnici mogu da se registruju i da i popunjavaju onlajn profile. Takođe, poslodavci objavljuju oglase za posao.

Iako smatra da su napravili odličan veb alat koji bi trebalo da pospeši zapošljavanje osoba sa invaliditetom, smatra da to nije dovoljno.

„Mi i dalje zovemo poslodavce, pričamo u vezi oglasa, razgovaramo oko procesa regrutacije i selekcije, dajemo savete i preporuke. Ceo proces je zaista jako kompleksan i gotovo je nemoguće da se odvija sam od sebe“, navodi Krivokuća Milovanović

Milan Janković smatra da jedan od razloga zbog kojih poslodavci izbegavaju da zaposle osobe sa hendikepom neinformisanost poslodavaca da zapošljavanje osoba sa hendikepom mogu da ostvare nekoliko vrsta subvencija koje mogu da se koriste istovremeno-od adaptacije radnog mesta, oslobađanje plaćanja doprinosa na zaradu u prvoj godini, do refundacije zaposlenom koji bi bio u ulozi radnog asistenta. Takođe, postoji strah da ako zaposle osobu sa hendikepom, ona je „zaštićena kao beli medved i ne može da dobije otkaz“. On navodi da osobe sa hendikepom potpisuju opšti ugovor o radu kao i drugi zaposleni i poslodavac im može dati otkaz po bilo kom zakonskom osnovu.

Možda i najveći problem je socijalna distanca koja postoji prema osobama sa hendikepom. Sa tim se slaže i Jovana Krivokuća-Milovanović navodeći da jedna od najzastupljenijih barijera pri zapošljavanju osoba sa hendikepom psihička barijera.  

„Živimo u društvu gde se osobe sa invaliditetom tretiraju kao marginalni građani. Mnogi se hvataju za slamke spasa da bi ostvarili neki radni staž  i uzeli invalidsku penziju. Koliko god da je mizerna, to je neka sigurna zona. Mi radimo na osnaživanju ljudi koji dolaze u naš karijerni centar, uključujući i osobe koji primaju invalidske penzije. Cilj je da se možda jednog dana odreknu invalidskih penzija i da izađu na tržište rada. Jer zaista imaju potencijal, znanje i veštine“, kaže Krivokuća.

Dodaje da nije lako kada osoba sa invaliditetom ode na nekoliko  razgovora za posao i zbog različitih vidova diskriminacije loše prođe i ne dobije zaposlenje. To loše utiče na njih, smatraju da ne mogu da se takmiče na tržištu rada, da ne mogu da budu konkurentni. Ističe da se njena organizacija već godinama bori da motiviše te ljude, ali ako su doživeli loše iskustvo, to se teško menja. 

Foto: UNS

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“