PC info

28. 05. 2024.

Janković: Mogućnost da svi studenti sa hendikepom sa 36 ESPB bodova budu „na budžetu“ i imaju pravo na stipendiju je uspeh

„Dok sam studirao nije bio razvijen sistem personalne asistencije. Ali sam imao podršku vojnika na civilnom služenju vojnog roka i to mi je puno značilo“, počeo je priču za podkast UNS-a Milan Janković, izvršni direktor i tim menadžer Akademske inkluzivne asocijacije (AIA).

Milan Janković

Autor: Slađana Dimitrijević

Milan kaže da se kod nas još uvek razvija svest o tome šta su sistemi podrške u društvu, jer još uvek preovladava sistem socijalne zaštite koji ne može na pravi način da odgovori potrebama ljudi sa hedikepom, „prvenstveno za one koji žele da budu aktivni i da ostvare svoje potencijale i ambicije u društvu“.

Većina mladih sa hendikepom ne dobija sve vidove podrške, a često se dešava da podrška nije adekvatna, jer je „sistem još uvek oslonjen na medicinske kategorizacije i procente hendikepa“.

Problem je, kaže Milan, i što najveći broj servisa podrške funkcioniše projektno, odnosno sporadično i što su uglavnom vezani za velike gradove gde postoje organizacije civilnog društva.

Ističe da je najvažnije da mladi sa hendikepom budu prepoznati, da bi uopšte mogli da dobiju neki vid podrške. Osobe kod kojih je hendikep vidljiv lakše postaju korisnici nekih vidova podrške. Međutim, kod velikog broja mladih, kod kojih hendikep nije vidljiv, teže dolazi do podrške.

Janković dodaje i da sve veći broj mladih zavisi od posebnih režima ishrane, što im znatno otežava funkcionisanje. Takođe, postoje i neke vrste hendikepa koje se periodično javljaju, a koji zahtevaju mirovanje, smanjeno angažovanje ili dodatno prilagođavanje.

„Ono što nedostaje u najvećoj meri, jeste posebna služba u visokoobrazovnim institucijama koja bi bila zadužena za planiranje i sprovođenje potrebnih vidova podrške. Oni bi bili kontakt tačka koja bi omogućila lakšu komunikaciju student – nastavno osoblje“, kaže Milan Janković.

Studenti sa „nevidljivim“ hendikepom i dalje nevidljivi

Pre 30-40 godina u Beogradu je postojao jedan manji studentski dom za studente osetljivog zdravlja.

Taj dom, „Mika Mitrović“, je posle rekonstukcije u najvećoj meri prilagođen osobama sa hendikepom. Još četiri-pet domova, po Milanovim rečima, je rekonstruisano 2011. godine, pa je i u njima povećana pristupačnost za osobe sa hendikepom. Ono što je po njemu pozitivna promena je i što su nekada svi studenti sa hendikepom bili u jednom domu, „kao u getu, a sada, bar trećina ih je u drugim domovima“.

Kada je u pitanju arhitektonska pristupačnost, kaže da velik broj visokoškolskih ustanova nisu pristupačne za korisnike kolica. Dodaje i da je veliki broj zgrada u kojima se nalaze fakulteti pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture, pa predstavnici fakulteta to često koriste kao izgovor da „ne porade na pristupačnosti“.

„Veliki broj visokoškolskih ustanova ima rampu na ulazu i 'čekirali' su da su pristupačni. A kada uđete u zgradu, nakon nekoliko metara se susretnete sa tri - četiri stepenika, dok svaki drugi prilaz nije pristupačan, ili mu nedostaje lift. Ili su, na primer, na drugim nivoima slušaonice, toaleti, biblioteke, studentska služba“, kaže Milan.

U ostalim univerzitetskim gradovima, po njegovim rečima, uprave studentskih domava odredile su određen broj soba, uglavnom u prizemlju, za studente koji se otežano kreću.

Navodi i da ni u jednom od studentskih centara ne postoji personalna asistencija, osim ako je student sam ne obezbedi. Akademska inkluzivna asocijacija zalaže se za to da se napravi sistem da studenti koji ne ispunjavaju uslove za smeštaj u studentskom domu, ipak dobiju mesto, ako prihvate ulogu personalnog asistenta.

Kao lošu stvar Milan navodi da su sve češće u ulozi personalnog asistenta članovi porodice, roditelji, a neretko bake i deke. Smatra da je to neprirodna situacija, da je odrasla osoba prisutna u društvu mladih. Da članovi porodice u ulozi personalnih asistenata predstavljaju barijeru da student sa hendikepom ostvari interakciju sa vršnjacima.

Milan dodaje da je sve veći problem povećanje broja studenata koji imaju neka hronična stanja, dijabetes, alergije i zbog toga imaju poseban režim ishrane. Za sada njegova organizacija nije uspela da nađe rešenje za ovaj problem. Smatraju da je potrebno malo više razumevanja i odgvornosti da se stvore uslovi da ovi studenti ne budu ugroženi neadekvatnom ishranom. Sada ti studenti moraju sami da spremaju hranu, mole upravu fomova da im dozvoli korišćenje frižidera...     

Kao uspeh, Janković navodi da je njegova organizacija uspela da obezbedi da uslov za upisivanje godine o trošku državnog budžeta za studente sa hendikepom bude 36 ESPB bodova. Ta mera dovela je do toga da se u poslednjih pet godina znatno povećao broj studenata sa hendikepom „na budžetu“.  

Za one koji ipak ne uspeju da ostvare ovaj prag, zbog poteškoća u vezi sa hedikepom, Akademska inkluzivna asocijacija može, u njihovo ime, da uputi molbu fakultetu za umanjenje ili oslobađanje plaćanja školarine.

Milan kaže da visokoškolske ustanove sve više postaju „organizacije koje se bave biznisom“ i sve su stroži uslovi za umanjenje školarine. Sa druge strane fakulteti humanističkih nauka, po njegovim rečima, češće izlaze u susret takvim zahtevima, pogotovo kada je neko zbog lečenja ili rehabilitacije bio onemogućen da polaže ispite u nekom roku.

Dodaje i da su privatne visokoškolske ustanove u tom pogledu jako rigidne i da nema podatak da je u poslednjih osam godina ijedna privatna visokoškolska ustanova oslobodila studenta sa hendikepom plaćanja školarine u stprocentnom iznosu.

Svi studenti sa hendikepom koji studiraju na fakultetima čiji je osnivač Republika Srbija imaju pravo na stipendije. Za dobijanje ovih stipendija za njih važe isti uslovi kao i za ostale studente, osim proseka ocena.

Milan kaže da je ovo jedna od vredosti za koje se zalaže njegova organizacija, da mera bude vid podrške, a ne privilegija. Jer student sa hendikepom koji redovno daje ispite i upisuje redovno godine „na budžetu“ nije neko „ko ima slabija postignuća“. 

Sa druge strane, Akademska inkluzivna asocijacija nema mehanizme da zahteva od Ministarstva prosvete da dodeli stipendije nekom ko studira na privatnom fakultetu.

Međutim, i tu ima pozitivnih iskoraka i neke lokalne samouprave u svojim konkursima za dodelu stipendija nemaju uslov da kandidat mora da studira na visokoškolskoj ustanovi čiji je osnivač Republika Srbija.

Kada je u pitanju literatura, Milan kaže da situacija malo bolja, ali zbog napretka tehologije i lakšeg skeniranja, odnosno lakše dostupnosti literature u elektronskoj formi.

Dodaje da danas skoro svi udžbenici postoje u elektronskoj formi, ali profesori, koji su najčešće autori udžbenika, većinom ne žele da ih podele sa studentima sa hendikepom, zbog pozivanja na autorska prava. 

Nastavno osoblje na fakultetima spremno je, po Milanovim rečima, da izađe u susret studentima koliko je to „stvar njihove lične kulture“. Kaže i da često studenti kada se obrate direktno profesorima, budu okarakterisani kao „foliranti“.

Ali ako zahtev za, na primer dodatnim rokovima, kolokvijumima ili angažovanje personalnog asistenta, u ime studenta uputi njihova organizacija, profesoru, upravi fakulteta i prodekanu za nastavu, mnogo je veći nivo pozitivne reakcije.

Kaže da do sada nisu imali razloga da pokreću tužbe zbog diskriminacije, ali su se obraćali službi Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za mišljenje. Navodi primer jednog privatnog fakulteta, na kome su za vreme epidemije korona virusa profesori koristili maske, što je onemugućavalo praćenje nastave studentu koji čita sa usana. Posle intervencije Poverenika, počeli su da nose providne vizire. 

Kao najčešći problemi zbog kojih se studenti obraćaju njegovoj organizaciji, Janković navodi zahtev za dodatanim rokovima za studente koji su bili hospitalizovani u vreme redovnih rokova, obezbeđivanje literature u elektronskoj formi, pogotovo kada profesori već koriste prezentacije koje su u elektronskoj formi.

Kada je u pitanju literatura na Brajevom pismu, Milan kaže da je ona sve manje zastupljena jer sve više studenata koristi govorne softvere.

Milan Janković u podkastu UNS-a

Stolica u muzeju, ekran sa titlom u pozorištu...

Kada se govori o društvenom životu studenata sa hendikepom Milan kaže da ono što je karakteristika opše populacije, to važi i za ovaj vid populacije. Nekada je osobama sa hendikepom to izazovnije, ali u manjoj ili većoj meru uspevaju da zadovolje minimalne društvene potrebe.

Kulturne ustanove, naročito muzeji, po njegovim rečima, pokušavaju da približe svoje programe, naročito kada je reč o korisnicima kolica. Međutim, često se po njegovim rečima dešava da je reč o pseudopristupačnosti, odnosno da nisu svi segmenti pristupačni.

Kaže da bi njemu lično značilo da u muzejima postoji više stolica, gde bi osobe sa hendikepom mogle da predahnu. Naglašava i da sve više slepih osoba koristi veštačku inteligenciju za opis slika u muzejima i galerijama i na taj način postižu neki novi samostalnosti.

Smatra da bioskopi i pozorišta tek sporadično imaju „izlete u pristupačnost“.

Kada bi svaka predstava imala ekran sa titlom, povećala bi se mogućnost da osobe koje ne čuju posećuju pozorišta. Ili da postoji neki vid audiodeskripcije za slepe osobe. Ovako, po njegovim rečima sve je to sporadično.

Uprkos svim barijerama, Janković kaže da se povećava broj mladih sa hendikepom koji studiraju, što vidi kao uspeh i društva, a i njegove organizacije, da stvore bolje uslove za ovu populaciju.

Iako se stvari popravljaju za mlade sa vidljivim hendikepom, onaj nevidljivi i dalje se doživljava kao bauk.

Te osobe imaju dodatni psihološki pritisak jer ih okolina doživljava kao manje vredne, „oštećene“...

„Zbog toga osobe sa nevidljivim hendikepom često ne prijave pri upisu na fakultet da im je potreban neki vid podrške. I često se zbog 'guranja stvari pod tepih', na trećoj-četvrtoj godini fakulteta 'sapletu o taj tepih', odnosno ne uspeju da održe ritam uslova za budžet i dovode sebe u rizik da prekinu školovanje. Tek tada se obraćaju Studentskoj inkluzivnoj asocijaciji, a mi koliko je u našoj moći uspevamo da obezbedimo neke vidove podrške“, kaže Milan Janković. __________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“