PC info

04. 11. 2024.

Trećna lokalnih samouprava u Srbiji nema lične pratioce dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju

Iako se poslednjih godina povećava broj ličnih pratilaca dece sa invaliditetom, i dalje je velika nesrazmera između njihovog broja i broja dece koja školu pohađaju po individualnom obrazovnom planu. Podaci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pokazuju da je usluga lični pratilac deteta prisutna u 108 loklanih samouprava ili u 67,1 odsto.

Fotografija generisana veštačkom inteligencijom

Autor: Slađana Grnčarski

Lični pratioci deteta sa smetnjama u razvoju i invalididtetom su osobe koje detetu pomažu u oblačenju, održavanju lične higijene, pri hranjenju, pomažu pri kretanju, korišćenju gradskog prevoza. Lični pratioci asistiraju detetu pri odlasku i povratku u školu, ponekad borave u učionicama i pomažu im tokom nastave. Lični pratioci pružaju podršku detetu sa invalididtetom ili smetnjama u razvoju i u slobodno vreme, u igri i sportu.

Usluga lični pratilac deteta finansira se iz budžeta gradova i opština. Za lokalne samouprava čiji je stepen razvijenosti ispod republičkog proseka, ova usluga se može finansirati i iz budžeta Republike Srbije.

Pre 15 godina, stupanjem na snagu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u Srbiji je obrazovanje počelo da se transformiše u inkluzivno. Namera je bila da deca iz osetljivih grupa imaju jednak pristup obrazovanju kao i sva druga.

„Inkluzija je insistirala da sva deca koja imaju smetnje u razvoju budu uključe u redovan sistem, jer su u tom trenutku išli u specijalizovane škole. Te škole su doživljavane kao ustanove koje označavaju, obeležavaju, izdvajaju decu, što inkluzija kao ideja nije podržavala, kaže Goran Rojević, direktor Humanitarne organizacije „Dečije srce“, ustanove koja je licencirana za pružanje usluge ličnog pratioca dece.

On smatra da u tom trenutku sistem nije bio spreman za naglo uključivanje dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u redovne škole.

„Tada se shvatilo da podrška ne može da dođe od učiteljice, jer najčešće ima 30 učenika u odeljenju. I dešavaju se situacije da dete istrči na hodnik ili ima potrebu za toaletom i po pet puta u toku časa ili da šeta po učionici i ne može da nađe svoje mesto zbog hiperaktivnosti ili nekog drugog stanja u kome se nalazi“, dodaje Rojević.

Kao posledica  te situacije, pre 10 godina počela je da se primenjuje usluga ličnog pratioca u Beogradu za 44 korisnika. A danas ih u glavnom gradu ima 860 u 240 objekata.

Trećina lokalnih samouprava nema uslugu ličnog pratioca

Fotografija generisana veštačkom inteligencijom

U „Izveštaj o uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou koje pružaju licencirani pružaoci usluga u periodu 2016 – 2020. godine“ navodi se da je 2016. godine 360 dece koristilo uslugu ličnog pratioca. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u poslednjem objavljenom izveštaju, za 2022. godinu, navodi da je broj dece koja koriste ovu uslugu povećan za 749, 2 odsto u odnosu na 2016, što znači da je pre dve godine taj broj bio oko 2700 dece.

Osnovne škole za učenike sa smetnjama u razvoju pohađalo je 3198 učenika, a srednje 1160. I dok je odnos osnovaca i srednjoškolaca u specijalnim školama 3:1, kada su u pitanju deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju koja pohađaju redovne škole, taj odnos je još nepovoljniji. Podaci Ministarstva pokazuju da se 16.615 učenika obrazovalo po individualnim obrazovnim planovima u osnovnoj školi i sedam puta manje (2324) u srednjim školama.

Veliki broj dece, posle osnovne, ne nastavlja obrazovanje, što može biti posledica činjenice da nema dovoljno ličnih pratilaca. To potvrđuje i izveštaj Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja podatkom da je usluga lični pratilac deteta prisutna u 108 lokalnih samouprava ili 67 odsto.

Iako se poslednjih godina u nekim gradovima poput Niša drastično povećao broj ličnih pratilaca dece, i dalje ih je nedovoljno potvđuje Jelena Petković, predsednica organizacije Dan, za pomoć osobama sa autizmomo, razvojnim poteškoćama i retkim bolestima.

“Niš je 2022. godine imao 28 ličnih pratilaca, a sada ih ima 120. To je odličan broj, ali još uvek nedovoljan u odnosu na svu decu koja će konkurisati ove godine za tu uslugu. Za dve godine smo došli do nekog zadovoljavajućeg broja, ali taj broj nije konačan, jer, nažalost, prevalenca autizma i razvojnih smetnji, a to su korisnici koji koriste uslugu ličnog pratioca je takva da će se potreba za ličnim pratiocima iz godine u godinu povećavati”, kaže Jelena.

Njene reči potvrđuje i “Izveštaj o uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou koje pružaju licencirani pružaoci usluga u periodu 2016 – 2020. godine“ u kome se navodi da među korisnicima usluge ličnog pratioca “dominiraju deca i mladi sa pervazivnim razvojnim poremećajima (autizam, Retov sindrom, Aspergerov sindrom i drugi razvojni poremećaji) sa udelom od 28,3 odsto”. Izveštaj pokazuje da više od petine dece i mladih ima višestruki invaliditet, dok je 14,5 odsto sa telesnim invaliditetom.

Iako su pretpostavke da će se potreba za ličnim pratiocima u budućnosti povećavati, trenutno postoji niz problema u realizaciji ove usluge.

Po Jeleninim rečima, veliki problem je nezadovoljstvo ličnih pratilaca platom koju primaju.

“Mislim da je situacija ista na nivou cele Srbije, kao i u Nišu. Lični pratioci nisu plaćeni za vreme praznika, zimskog i letnjeg raspusta, kada im se prekida radni staž i zdravstveno osiguranje. Oni su uvek na republičkom minimalcu, nažalost, a posao je izuzetno zahtevan i odgovoran. Mi ćemo se kao Organizacija Dan zalagati da njihova plata bude pristojna, za taj posao koji obavljaju“, kaže Jelena.

I Goran Rojević se slaže da bi materijalni uslovi ličnih pratilaca trebalo da budu bolji, ali kaže da se oni svake godine poboljšavaju.

„Plata koju su imali prošle godine, ove godine je povećana makar za onoliko kolika je inflacija. I prošle godine i ove za svoju platu mogu da kupe isto. Da li je naknada velika i da li treba da bude veća, mislimo i mi da treba da bude veća. Ali ako se poveća plata, druga deca neće moći da dobiju uslugu, pa grad razmišlja bolje da više dece ima uslugu i da mnogo više porodica dobije to, nego da neki pratioci dobro žive i da neka deca dobro žive, a neka ne“, kaže Rojević.

Osim materijalnog položaja ličnih pratilaca, problem su i liste čekanja na koje je ukazala i Državna revizorska institucija. U izveštaju „Obezbeđivanje usluge u oblasti socijalne zaštite – Lični pratilac deteta” navode da se 2019. godine u proseku na ovu uslugu čekalo od 128  do 1.231 dan.

Jelana Petković kaže da se u Nišu konkurs obično raspisuje u decembru, kada su prvaci uveliko krenuli u školu, pa je “skoro četiri meseca prazan hod bez ličnog pratioca, a roditelji se snalaze kako znaju i umeju”.

Da bi se rešio ovaj problem, Jelena smatra da bi konkurs za ličnog pratioca morao da bude stalno otvoren.

Međutim, u Beogradu je konkurs otvoren preko cele godine, ali po rečima Gorana Rojevića, liste čekanja i dalje postoje.

 „Nama na dnevnom nivou stigne od tri do 30-oro nove dece. Da biste uspostavili sistem i da eliminišete liste čekanja, morali bi da imamo tri ili 30 ličnih pratilaca koji su već spremni, ljudi bez posla koji hoće da rade. A mi ne možemo da ih pustimo da rade, jer ne znamo da li oni odgovaraju baš toj deci. A ne znamo da li će, kada se i koliko dece prijaviti“, kaže Rojević.

Da li su lični pratioci zamena za pedagoške asistente?

Fotografija generisana veštačkom inteligencijom

Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja, osim ličnih pratilaca, deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom trebalo je da dobiju i pedagoške asistente, koji bi im bili podrška u učenju. Međutim, po rečima Jelene Petković, pedagoške asistente dobija uglavnom romska populacija, a njih nema dovoljno.

Na pitanje da li su lični pratioci preuzeli ulogu pedagoških asistenata Goran Rojević kaže da ne bi smeli da je preuzmu.

„Jer, onda će da se omasovi ova usluga do tih granica da i mi više ne možemo da trpimo teret pritiska. Kad imate samo jednu uslugu, onda svi i kojima treba i kojima ne treba koriste to što ima. Kada bi postojale različite usluge, znatno bi se rasteretili lični pratioci i svako dete bi dobilo ono što mu treba. Jer nekom detetu treba samo mala podrška u okviru nastave, koju lični pratilac ne pruža“, kaže Rojević.

Jelena Petković kaže da je uloga ličnog pratioca potpuno drugačija od pedagoškog asistenta. Lični pratilac nema veza sa obrazovanjem, „on pomaže oko socijalizacije, a i ako bude u učionici, što zakon ne dozvoljava, ne učestvuje u procesu obrazovanja, već je tu da doda olovku, da izvede dete do toaleta, da mu ponudi užinu, da ga izvede ako se uznemiri, da mu doda materijal za rad“.

Pedagoških asistenata, po njenim rečima, u zavisnosti od veličine škole, treba da ima 1-2 u svakoj školi i tu su za svu decu sa smetnjama u razvoju, više kao podrška nastavnicima pri radu sa detetom.

Dodaje i da se poslednjih godina u većim gradovima osnivaju resursni centri, „što mu dođe kao neka zamena za padagoške asistenta“. 

„To su defektolozi, psiholozi, stručnjaci iz specijalnih škola koji imaju ulogu pedagoških asistenata. Oni dolaze u osnovne i srednje škole po pozivu, ako interresorna komisija preporuči. Osim pomoći nastavnicima oko sagledavanja deteta, oni su tu da ponude asistivne tehnologije, određuju kom detetu je potrebno koje asistivno sredstvo za određeni ciklus obrazovanja“, navodi Jelena.

Uz zaključak da bi resursni centri trebalo da budu model inkluzivnog obrazovanja, postavlja i pitanje.

„A šta ćemo sa manjim gradovima, sa selima i manjim mestima, koja nemaju u blizini niti jednu specijalnu školu? Niti resursni centar?“