PC info

20. 03. 2025.

Jovanina priča o dijabetesu i adrenalinu: Ekstremni sportovi su mi vratili slobodu

Od 12. godine dijabetes tipa jedan je deo mog života. To znači svakodnevnu kontrolu insulina, strogu disciplinu i stalno praćenje nivoa glukoze. Dijabetes nije sloboda. To je stalni nadzor i planiranje.

Aurorka: Jovana Živić

Prvi put kada sam letela paraglajderom imala sam 30 godina. Nisam se pitala da li ću se plašiti, već da li će moj šećer izdržati do sletanja.

Dok drugi strahuju od visine, ja sam se upustila u igru sa sopstvenim telom. Tražila sam slobodu, a dijabetes zahteva odricanje i preciznu kontrolu. 

Bio mi je potreban adrenalin. To je hormon koji donosi uzbuđenje, smisao i snagu. S druge strane, taj isti hormon remeti ravnotežu šećera u krvi i otežava njegovu kontrolu.

Ako mogu da kontrolišem dijabetes, razmišljala sam, mogu i da letim iznad njegovih granica. Da izbalansiram adrenalin i insulin.

Let iznad ograničenja

Oduvek sam maštala o ekstremnim sportovima i izazovima koji testiraju granice izdržljivosti. Koliko god da sam zbog svog zdravlja probala da suzbijem tu ljubav, pokazalo se da je adrenalin moj pokretač.

Paraglajding mi je pružio osećaj neograničene slobode. Upravljanje kajakom me spojilo s prirodnim ritmom vode. SUP vožnja donela smirenost, a penjanje po veštačkim stenama probudilo je u meni snagu i osećaj potpune kontrole. Nedavno sam počela da ronim.

Sve ove aktivnosti, zaključila sam, zahtevaju disciplinu, preciznu kontrolu tela, promišljenu ishranu, ali, u mom slučaju, morala je da postoji hrabrost da se pomeraju granice koje dijabetes pokušava da postavi.

(Foto: Privatna arhiva)

Bavljenje sportom i dijabetes nisu uvek jednostavna kombinacija. Osobe sa dijabetesom moraju unapred planirati obroke, prilagoditi terapiju i obratiti pažnju na nivo šećera pre, tokom i nakon fizičke aktivnosti.

Trening snage u prvom trenutku može podići nivo glukoze, dok kardio aktivnosti brzo spuštaju šećer, pa je ravnoteža ključna.

Ali sve to se isplati jer redovna fizička aktivnost ne samo da poboljšava dejstvo insulina, već i čuva krvne sudove, smanjuje rizik od komplikacija i poboljšava kvalitet života.

Kada sam dobila dijabetes, bila sam dete. Nisam imala odgovarajuće znanje ni o pravilnoj ishrani ni o treninzima koji su potrebni. Učila sam na svojim primerima i priznajem da sam dosta grešila. Greške su prirodna stvar kod dijabetesa, i nikoga to ne treba da obeshrabri.

 (Foto: Privatna arhiva)

Oscilacije šećera iscrpljuju i um, a ne samo telo

Imati dijabetes je i mentalni izazov. Ljudi s dijabetesom često se suočavaju s predrasudama, imaju nesigurnosti i strahove. To znam iz ličnog iskustva.

Jedan od najvećih izazova s kojim se svakodnevno nosimo jesu oscilacije nivoa glukoze u krvi.

Zamislite da morate preuzeti ulogu sopstvenog pankreasa – da sami balansirate svaki obrok, fizičku aktivnost i terapiju, neprekidno prateći reakcije svog tela. Bilo da koristimo insulinsku pumpu ili penkala, naš zadatak je isti – precizno i neprestano oponašati rad organa koji kod drugih funkcioniše automatski.

A, to nije samo fizički izazov. Oscilacije šećera iscrpljuju i um, a ne samo telo.

Kada glikemija padne prenisko, mozak šalje signale panike, fokus nestaje, ruke drhte, misli se mute. S druge strane, kada je šećer previsok, um postaje trom, telo umorno, a svaka akcija deluje teže nego što bi trebalo.

Ovaj neprestani mentalni i fizički balans zahteva ogromnu posvećenost i snagu, a malo ko sa strane može da vidi koliko je taj posao zapravo zahtevan. Dijabetes nije samo broj na meraču – to je neprestana borba sa sopstvenim telom, u kojoj je svaki dan novi test izdržljivosti, upornosti i snalažljivosti.

Zato su porodica, prijatelji važna karika i sigurna kuća. Važno je izgraditi razumevanje za decu sa dijabetesom od strane drugarica i drugara, odnosno njihovih roditelja. Uopšte, društvo koje je informisano i razume je jako važno.

 

U Srbiji, mnogi pacijenti nemaju pristup savremenim metodama kontrole dijabetesa, što dodatno otežava upravljanje bolešću. Nedostatak kontinuiranih merača glukoze i insulinskih pumpi otežava svakodnevni život, a i znanje o tome često nije dovoljno.

Podaci Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" pokazuju da je 2006. godine bilo  registrovano oko 310.000 obolelih od dijabetesa, 2013. godine taj broj je porastao na 470.000, a procene za 2040. godinu ukazuju na čak 650.000 mogućih obolelih.

Snaga, kontrola i sloboda

Kroz sve ove godine, dijabetes me nije samo izazivao – on me je oblikovao.

Bio je moj pokretač da preispitam sve što sam znala o zdravlju i telu, da se okrenem nutricionizmu i fitnesu ne samo kao pomoći u kontroli bolesti, već i kao ključu za dug i dobar život.

Nije bilo lako, ali baš kroz te izazove razvila se moja posvećenost ne samo da poboljšam svoje zdravlje, već i da pomažem drugima. Shvatila sam da dijabetes nije samo moja borba.

I dok sam tragala za odgovorima, shvatila sam da nije dovoljno samo da ja kontrolišem svoju bolest. Moj cilj postao je da pomognem onima koji se osećaju sami i izgubljeni.

Meni su kroz godine najviše značile reči mog oca: "Jovana, svako može biti lep sa 15, 16 godina, ali hajde budi pametna pa budi lepa žena sa 50, 60 godina. Na kraju krajeva, ko te voli, voleće te bez obzira na sve. Ti meni trebaš živa."

Dijabetes znači život sa ograničenjima i stalnom kontrolom. Ali umesto da postane izgovor, može postati motivacija.

Moja odluka je bila da ne dozvolim bolesti da određuje moje granice.

I dok balansiram između insulina i adrenalina, između sigurnosti i slobode, znam da sam pobedila jer živim punim plućima.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Jovana Živić, autorka teksta, polaznica je Škole veb novinarstva Udruženja novinara Srbije. Ovo je multimedijalna priča nastala za potrebe završne vežbe u okviru naše obuke.

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“