Događaji i priče iz muzeja

26. 07. 2016.

Kada je grad bio brend

Aleksandar Marušić, v. d. Direktora Muzeja rudničko-takovskog kraja

(Intervju se može preuzeti i objavljivati, uz navođenje izvora: Press centar UNS ili www.presscentar.rs)

Aleksandar Marušić, vršilac dužnosti direktora Muzeja rudničko- takovskog kraja

 (Foto: preuzeto sa sajta Muzeja rudničko-takovskog kraja)

Rukovodite, što kao vršilac dužnosti direktora, što kao posvećenik institucijom koja je, uslovno rečeno, još u povoju, s obzirom da je reč o muzeju, pa još tako prebogatog istorijskog amaneta, ali ste uspeli da se za dve decenije postojanja nametnete kao jedna od najozbiljnih i najcenjenijih ustanova. 

Zahvaljujući muzejskom deficitu u Srbiji, ili je konkurencija ipak jača nego što se misli, ali predanost nadomešta decenije..?

Dobro utemeljen i pravilno usmeravan Muzej rudničko-takovskog kraja se u protekle dve decenije i dve godine -  koliko postoji, zahvaljujući sistematičnom i marljivom radu svih zaposlenih, profilisao kao vrlo ozbiljna ustanova koja na pravi način tretira, izučava i čuva od zaborava bogato kulturno-istorijsko nasleđe ovoga, u svakom smislu, značajnog prostora. Takav pristup, zajedno sa jasno definisanom vizijom onih koji su ga osnovali, a zatim i njime rukovodili, uslovili su da Muzej, pored nespornog ugleda, postane i vrlo poželjan partner u sprovođenju, realizaciji ostvarenju mnogobrojnih kulturnih, umetničkih, ali i vrlo ozbiljnih naučnih događaja i dostignuća, koji po svojim dometima neretko prevazilaze značaj našeg grada i opštine u celini.

Izložba Kada je grad bio brend  

(Foto: preuzeto sa sajta Muzeja rudničko-takovskog kraja)

Što se naše “mladosti” tiče evo tek nešto biografskih podataka, koliko da čitaocima približimo sve.
Naime, odlukom SO Gornji Milanovac, od 15. aprila 1994. zvanično je osnovan  muzej zavičajnog tipa pod nazivom Muzej Gornjeg Milanovca. Naziv je promenio u Muzej takovskog kraja a 24. februara 1995. godine, dobija današnji naziv Muzej rudničko-takovskog kraja. Ipak, počeci naše ustanove sežu nešto ranije u 1987. godinu kada je 3. oktobra otvoren Zavičajni muzej, koji je smešten  u prelepo zdanje predratnog trgovca Ivana Brkovića, u kuću koja je sagrađena 1938. godine. I danas je u ovoj zgradi galerijski prostor naše ustanove, kao i stalna postavka “Pokloni i otkupi – vreme dinastije Obrenović” i Legat porodice Nastasijević. Osnovu današnjeg muzeja činila je zbirka Sretena Ljubenovića Konkordija koja je otkupljena za potrebe osnivanja zavičajnog muzeja. Kasnije, u muzej je dospela zaostavština slikara Bože Prodanovića, koji je svom gradu na ponos i čuvanje poklonio deo svoje slikarske zaostavštine. Legat porodice Nastasijević, čuvene umetničke porodice 19. veka poklonjen je gradu 1983. godine i čine ga lični predmeti, umetnička dela, biblioteka, dokumenta, muzička i scenska dela darovite braće Živorada, Momčila, Svetomira i Slavomira, kao i fotografije porodice. Fond muzeja upotpunjuje i Legat porodice Lazić, slikarski radovi, dokumenta, beleške... slikarke Zore Lazić, njenog sina arhitekte Vladimira -Miše i ćerki slikarki Gordane i Lepe.

Da se ipak vratimo na početak, odnosno, na bogatstvo rudničko-takovskog kraja, možda i nesrazmerno veliko jednoj instituciji koja će brinuti o njemu i jednom zdanju u kojem je pohranjeno, a zapravo nije, već vaš muzej podrazumeva..?

Bogata istorija našeg kraja uslovila je da i naš muzej bude razuđen na više lokacija. Osim galerijskog prostora o kome smo već nešto rekli, muzej funkcioniše i u prostorijama nekadašnje zgrade “Dečjih novina”, gde se nalazi sedište muzeja, stručne službe i stručna biblioteka, a prostorije depoa nalaze se na drugoj lokaciji što moramo priznati otežava rad naše ustanove. Pored toga, ponosni smo što je u našoj nadležnosti Muzej Drugog srpskog ustanka u Takovu, koji je smešten u nekadašnju zgradu osnovne škole, sagrađenu 1891. godine, zadužbinu Aleksandra Obrenovića. U ovom lepom zdanju, renoviranom 2014/15. godine, smeštena je postavka “Drugi srpski ustanak i srpska revolucija 1804-1839.“ Kroz postavku je dokumentima, originalnim eksponatima i reprodukcijama prikazan pregled događaja u Srbiji od izbijanja Prvog srpskog ustanka do kraja prve Miloševe vladavine. Od posebnog značaja je deo postavke gde su izloženi ostaci najznamenitijeg hrasta u Srbiji i remek-delo “Takovski ustanak” Paje Jovanovića iz 1895. godine. Naš muzej, stara se i o Znamenitom mestu “Takovski grm”, Konaku kneza Miloša u Gornjoj Crnući, kao i o Prodanovića magazi u selu Koštunići.

 

Stalna postavka Drugi srpski ustanak i srpska revolucija 1815-1839

(Foto: preuzeto sa sajta Muzeja rudničko-takovskog kraja)

Možda i najnesuvislije pitanje, ali nametnuto samo od sebe: šta od toliko kulturnog bogastva izdvojiti, staviti u prvi plan, napomenuti?

Ipak, kada bi u najkraćem morali da se odlučimo za ono što bi definisali kao najznačajnije, to bi bile reprezentativne gostujuće izložbe poput opusa Paje Jovanovića, Uroša Predića, Milene Pavlović Barili ili portreta članova dinastije Obrenović, zatim autorske postavke naših kustosa koji su, zahvaljujući istraživačkom radu, bili u mogućnosti da na muzeološki način predstave živote pojedinih značajnih osoba poteklih iz naše sredine, kao na primer slikara Živorada Nastasijevića, Božidara Prodanovića, generala Terzića, dr Koste Dinića ili određenih lokalnih događaja kao što je povest naše Crkve, ili  fenomen posleratnog privrednog razvoja Gornjeg Milanovca (izložba pod nazivom „Kada je grad bio brend“).

Istovremeno, ovom nizu mora se pridodati organizacija naučnih i stručnih skupova: o životu i delu Dragiše Vasića ili zaostavštini dinastije Obrenović u muzejskim i drugim zbirkama Srbije, zatim dugogodišnja arheološka iskopavanja na planini Rudnik, koja će verovatno donekle promeniti i svakako upotpuniti dosadašnju sliku o srednjovekovnom Rudniku, što se i pokazalo prošlog leta kada je pronađen pečat kneza Lazara...

A, da li je sve to samo po sebi dovoljno da muzej zavredi pažnju, ili je potreban stalni rad na popularizaciji, omasovljenju što zbirni što muzejskih hodočasnika i, recimo, vanmuzejskim aktivostima, opet usko povezanih sa samim muzejom?

Upravo tako, mišljenja sam da produkcija izuzetno zanimljivih etnoloških filmova, zajedno sa redovnim aktivnostima, kao što su popuna muzejskih zbirki, rad na terenu, izdavačka delatnost i sve češća gostovanja naših muzejskih programa širom Srbije i regiona, spadaju u najvažnija i najvrednija dosadašnja dostignuća naše  „mlade kuće“. Uostalom, izložbom „O Muzeju u Muzeju“, i publikacijom „Vodič kroz Brkovića kuću“, ispričana je svojevrsna autobiografska priča Muzeja. Nastao u teškim vremenima, deleći sudbinu savremenog društva, Muzej je odoleo svakovrsnim iskušenjima, i kao takav stekao je sasvim solidnu reputaciju kako u stručnoj, tako i u široj javnosti.

Brkovića kuća, sedište Muzeja 

 (Foto: preuzeto sa sajta Muzeja rudničko-takovskog kraja)

 

Istina je da bi naš rad bio znatno efikasniji ako bi se, uslovno rečeno, na jednom mestu, mislim na grad, sjedinili galerijski prostor, konzervatorska radionica, depo i kancelarijski prostor. Pretpostavka je da bi se time došlo do izvesnih pre svega finansijskih ušteda, proces rada, bez ikakve sumnje, bio bi podignut na viši nivo, a samim tim i potencijal Muzeja bio bi veći. Ipak, mi se ne žalimo ni na postojeće uslove, već ćemo se potruditi da u vremenskom periodu koji sledi objedinimo muzejski prostor pod jednim krovom. Adaptacija naše matične zgrade - Brkovića kuće u Sinđelićevoj 7 svakako mora biti sprovedena u nekom razumnom roku, jer predviđeni standardi koje propisuje savremena muzeologija obavezuju nas na to.

Čuvanje za budućnost

Ana Bolović, kustos istoričar umetnosti 

 

 

(Foto: preuzeto sa sajta Muzeja rudničko-takovskog kraja)

Koliko je i da li manifestacija “10 do 10” pomogla afirmaciji muzeja, ili je pak on, kao i ostali koji su učestvovali, više učinio za samu manifestaciju i “reanimaciju” muzejskog života i životopisa Srbije?

 

Manifestaciji "Muzeji 10 dana od 10 do 10" prvi put smo se pridružili u ovoj godini i tu priliku smo iskoristili da se pozabavimo temama koje su sa istorijskog i kulturološkog stanovišta izuzetno bitne ali im se ne posvećuje dovoljna pažnja. U tom cilju smo predstavili knjigu "Kolaboracionistička štampa u Srbiji 1941-1944", jedno veče bilo je posvećeno etnološkom filmu, svih deset dana je organizovana radionica za učenike osnovnih škola „Putovanje kroz vreme“, a zapravo sve je počelo autorskom izložbom fotografa našeg muzeja. Poseban odjek u gradu imao je netipičan koncert učeničkog orkestra i hora milanovačke OŠ "Kralj Aleksandar Prvi" za koji se ispostavilo da je bio jedan od najposećenijih programa u ovoj godini i ne samo to, nakon gostovanja u muzeju, osvojili su prvu nagradu na republičkom takmičenju školskih horova, pri čemu je profesor muzičkog koji ih predvodi istakao da je nastup u muzeju bio za njih odskočna daska jer im je dao potrebno samopouzdanje za javni nastup i osećaj da ih publika voli. Nama u muzeju je bilo neizmerno drago jer se u praksi pokazala korisnost od našeg rada tj. namere da u svoj rad uključimo sugrađane, a decu - posebno! Što se tiče muzeološkog aspekta tj. mogućnosti koje ova manifestacija pruža, namera nam je da sledeće godine pozovemo publiku da tokom tih 10 dana predstavi svoje porodične arhive, kolekcije i – zašto ne – uspomene, koje bi Muzej evidentirao, stručno obradio, izložio... kako bi kulturna dobra u privatnom vlasništvu upotpunila saznanja o lokalnom identitetu, kulturi i istoriji...

Pitanje koje se nameće: život u eri tehnologije na žalost ili na sreću čini svkodnevicu bržom, “ukroćenijom”, pomalo dosadnom ali čini se - nezamislivom drugačijom? Koliko i da li taj vid interakcije, društvenim mrežama, pomaže radu i postojanju muzeja, ili mu uzima to “malo” duše što nam osta i što baštini u sebi?

 

Društvene mreže su se u ovom segmentu pokazale kao odličan kontakt sa publikom jer svaki put dobijamo povratnu informaciju koja nam koristi da oslušnemo ritam i potrebe publike i eventualno korigujemo svoj stav. Vrlo smo zadovoljni ovom vrstom komunikacije i sigurna sam da smo na taj način „osvojili“ neke nove posetioce, što podjednako važi i za organizaciju prve Noći muzeja u našem gradu koja je napravila veliki preokret u profilisanju muzejske publike. Netipičnim programima, uključivanjem raznih udruženja i pojedinaca – od udruženja vitezova, putujućih pozorišta, šah-kluba, privatnih kolekcionara, plesnih grupa, muzičkih bendova, fotokonkursa... došli smo do toga da posetioci koji su možda po prvi put te večeri ušli u muzej, postanu verna publika. Zato se i dalje trudimo da Noć muzeja uvek bude poseban događaj za ceo grad. Naravno, tu su i redovne kreativne radionice tokom godine koje su najzaslužnije za to što najmlađi posetioci stiču slobodu ulaska u muzejski prostor i, neretko, potom oni dovode roditelje, bake i deke – u posetu Muzeju!

Postoji li takozvana muzejska sujeta, odnosno, da li i koliko sarađujete sa ostalim muzejima? Šta su zajednički imenitelji, mada je odgovor na to pitanje verujem svakome sasvim jasan?

 

Sa drugim muzejima imamo odličnu saradnju - verovatno je razlog za to u potpunom razumevanju i postojanju istih namera, ciljeva, ali i problema i poteškoća s kojima se zaposleni u ustanovama zaštite susreću. Ta saradnja je zaista sveprožimajuća: kroz stručnu saradnju u smislu saveta, pružanja informacija, ali i konkretne pomoći u zaštiti kulturnih dobara ili realizaciji određene izložbe...  zatim kroz razmenu autorskih izložbi - navešću samo neke jer ih ima puno budući da je to stalna pojava u našem radu: gostovanja naših izložbi u poslednjih nekoliko godina bila su u  Galeriji SANU, Konaku kneginje Ljubice, Kući kralja Petra, Etnografskom muzeju u Beogradu, Zamku kulture u Vrnjačkoj Banji, Andrićgradu, Muzeju Hercegovine u Trebinju, čačanskom i kraljevačkom muzeju, Petrovcu na Mlavi, Starom selu... a kada govorimo o gostovanjima drugih muzeja u našem prostoru – iako često volimo da ugostimo „velike igrače“ kao što su Narodni muzej u Beogradu, Istorijski muzej, Muzej savremene umetnosti, Galerija Matice srpske, Galerija Milene Pavlović Barili, Muzej grada Beograda... podjednako smo srećni – a i naša publika – kada priredimo izložbe npr. susednog Narodnog muzeja i Međuopštinskog arhiva u Čačku, Narodnog muzeja iz Kraljeva, Kruševca, Muzeja u Smederevu, negotinskog Muzeja Krajine...

Pitanje bez kojeg ne mogu da zaključim priču o muzejima, pa ga postavljam i Vama: kolika je uloga muzeja u očuvanju kulture, tradicije i istorije jednog naroda, naročito nas, koji smo odavno prestali da nosimo muzeje u sebi, odnosno, da znamo više od osnovnog, mizernog, o istoriji prelepe nam i prebogate Srbije?

 

Uloga muzeja u održanju nacionalnog bića i kulture jednog naroda izuzetno je važna, mada nekada, nije dovoljna – potrebno ja da one vrednosti koje muzeji afirmišu i neguju, budu prepoznate i zastupljene u svakodnevnom životu. Dakle i mas-mediji, i škola, i porodica... društvo u celini – zajedno sa nama, naravno - treba da rade na tome da kultura posete muzejima bude normalna, spontana pojava. Stiče se utisak da se u poslednjih nekoliko godina ipak desio pozitivan pomak u tom pravcu i, iako se dešava da, tokom posete Muzeju drugog srpskog ustanka u Takovu moramo da odgovorimo na dečije pitanje: “A da li imate nešto od Sulejmana Veličanstvenog? Da li je on bio ovde?“ – svakako je dobro što je to dete došlo u muzej gde je i dobilo pravi odgovor! Na pitanje o značaju muzeja možda je najbolje odgovoriti putem jednog muzejskog predmeta. Uzećemo za primer ekskluzivni eksponat Muzeja rudničko-takovskog kraja – Pečatnjak (tipar) kneza Lazara.

Tipar

(Foto: preuzeto sa sajta Muzeja rudničko-takovskog kraja)

Ovom veličanstvenom arheološkom otkriću u 2015. godini, prethodio je iscrpan istraživački i terenski rad arehologa Ane Cicović iz našeg muzeja u saradnji sa Filozofskim fakultetom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture. Nakon njegovog otkrića na pretpostavljenom lokalitetu, sledi konzervatorski tretman predmeta, njegova stručna i naučna obrada - Tipar sa zaštitnim znakom kneza Lazara, dokazuje da je on boravio na Rudniku i upravo tu izdavao povelje – to dalje stavlja predmet u širi istorijski kontekst: srednjovekovni Rudnik – Srbija – Evropa. Potom sledi adekvatno izlaganje predmeta i, što je najvažnija uloga muzeja možda – njegovo ČUVANjE za budućnost. Kada brizi o muzejskim predmetima dodamo druge činioce rada u ovoj instituciji – briga o spomeničkom nasleđu, crkvenim riznicama, ali i nematerijalnoj baštini, kao i tumačenje kulturoloških, umetničkih i istorijskih pojava, što je usput praćeno paralelnim animiranjem i upoznavanjem javnosti sa svim tim fenomenima  - mislim da se može naslutiti koliko je muzej kao institucija važna za opstanak nacionalnog, lokalnog da i ne govorimo - identiteta i duhovnosti. Da ne postoje muzeji, samo postojanje tih pojmova bilo bi ugroženo.

Mihailo Medenica

-----------------------------------------------------------------------------

Udruženje novinara Srbije bilo je medijski pokrovitelj manifestacije Muzeji Srbije - deset dana od 10 do 10". Za vreme manifestacije informisali smo o raznovrsnim programima i izložbama u muzejima u mnogim gradovima Srbije.

Intervjui su nastavak saradnje sa muzejima i pokušaj da se skrene pažnja na to da muzeji rade tokom cele godine. Pored stalnih postavki, muzeji organizuju predavanja, koncerte, izložbe, stučno vođenje kroz izložbe, radionice za decu i odrasle...

Projekat je sufinansiran iz buzdeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja 

Napomena: «Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva»