Događaji i priče iz muzeja
17. 11. 2016.
„Tri dana filigrana“
Izložba i prezentacija radova dizajnerke Marije Miloševske „Tri dana filigrana“ održaće se od 17. do 19. novembra u Manakovoj kući, Gavrila Principa br.5.
Program počinje otvaranjem izložbe ''Nakit kao instalacija'' u četvrtak 17. novembar u 19 sati.
Drugog dana je predviđen razgovor s umetnicom i gostovanje majstora filigrana Krist Beriše iz Kraljeva (petak, 18. novembra u 12 sati).
Takođe u petak od 17 do 21 sat i u subotu u podne biće otvorena radionica filigranskog zanata koju vodi Marija Miloševska. Teorijski i praktično biće prikazane osnovne faze izrade filigranskog nakita (topljenje srebra, izvlačenje žica, osnovni elementi filigrana kao što su osmice, zog, čor). Polaznici radionice imaće priliku da učestvuju u kreiranju i izradi nakita.
Sve vreme trajanja programa biće i projekcije video-radova o umetnici.
Zainteresovani kandidati mogu da se prijave do četvrtka 17. novembra 2016. godine, na telefon 011/3036-114. Cena učešća na radionici je 1.500,00 dinara.
Etnografska zbirka Hristifora Crnilovića osim tekstila čuva i izuzetne primerke nakita, među kojima i onaj filigranski. Filigran (lat. filum-nit, granum-zrno) je kao zanat poznat još od Antike. Migracijama, tehnika filigrana prenosi se širom Evrope gde se vekovima postepeno razvija i dostiže vrhunac u Vizantiji između VI i XII veka. U Srbiji, filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika obrade zlata i srebra kasnog Srednjeg veka. Značajan uticaj na srpsko zlatarstvo u početku ima mediteranska tradicija. U tom procesu transfera znanja posebno su važne trgovinske veze s Dubrovnikom, da bi kasnije jačao vizantijski uticaj. Jedan od najlepših primeraka koji u sebi sažima uticaj zapada i istoka je prsten Stefana Prvovenčanog.
Da bi „oživeli“ zbirku, preneli znanje preplitanja srebrnih niti na nove generacije i dali zamah kreativnoj obnovi dolazi umetnica i etnolog Marija Miloševska. Ključ Marijinog rada je oživotvorenje ove stare zanatske tehnike počev od ''trajnosti materije, preko oblika i sadržaja, do samog kraja, kada je umetničko delo nastalo u ljubavi i energiji''. Svoju prvu izložbu filigrana-nakita i instalaciju „OROROK- hladna žica rastopljena u topli ritam“ inspirisani su jugoslovenskom rok muzikom, Marija je predstavila 2011. godine. Od tada aktivno promoviše tehniku filigrana u savremenom kontekstu te je s izložbom gostovala u Rijeci, Beču i Ljubljani, a snimila je i dokumentarni film „Srebrna pesma“ koji je predstavljen na brojnim festivalima van Makedonije. Uz master studije na Institutu za društvene i humanističke nauke na temu kreativnih industrija, Marija je u 2015. i 2016. realizirala i dva performansa tematizirajući aktuelne društvene probleme; „Dom, migracija i identitet“ u saradnji s kolektivom „Something Human“ iz Londona i „Crisis“ na Nottingham Trent University.
Da filigran još uvek ima svoju primenu i u Srbiji dokazuje nam činjenica da je filigran upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Nosilac fenomena je gospodin Krist Beriša, koji je zanat je izučio u Prizrenu od svog oca Stefana, a 1966. radnju otvara u Kraljevu. Krist i danas primenjuje tehnike filigrana a inspiraciju crpi iz bogate zbirke prizrenskog nakita koju čuva kao porodično nasleđe.
Rekonstrukcijom zgrade početkom 2016. godine Manakova kuća i programski započinje jednu novu eru. Uz stalnu postavku centralnobalkanske zbirke tekstila i legata Hristifora Crnilovića, u „kući“ se organizuju programi koji artikulišu savremene forme prezentovanja kulture. Oslanjajući se na istoriju Savamale kao trgovinskog i zanatskog središta, mesta susreta i razmene u kojoj je Manakova kuća kao kafana i pekara igrala jednu od ključnih uloga, do današnjeg statusa Savamale prvenstveno u smislu urbanog, kreativnog i progresivnog mesta Beograda, programi Manakove kuće okreću se „živoj“ kulturi koja svojom promenljivom prirodom ukazuje na kulturni dinamizam nasuprot statičnosti koju kulturne politike vrlo često podržavaju u bojazni da će tradicija pasti u zaborav. Tako se pod sintagmom nematerijalnog kulturnog nasleđa („living heritage“) kriju kulturne prakse koje ulaze u domen tradicije, ali koje se kroz generacije menjaju i prilagođavaju svakodnevnom životu. Takvo im prilagođavanje omogućava život, nastavak, postojanje.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.