Događaji i priče iz muzeja

24. 11. 2020.

U Narodnoj biblioteci Srbije sve više legata

Pesme grupe EKV koje je svojom rukom pisao Milan Mladenović, lične fotografije, razglednice, pisma koje je dobijao, kožna jakna i kasetofon muzičara koji je ostavio dubok trag u jugoslovenskoj rok muzici odnedavno se nalaze u Narodnoj biblioteci Srbije. Fondacija Milana Mladenovića odlučila je da njegove lične stvari zavešta Narodnoj biblioteci.

Narodna biblioteka Srbije (foto UNS)

To je prvi legat jednog rok muzičara u ovoj instituciji u kojoj se nalaze 20 legata književnika, naučnika i profesora univerziteta. U ovom „hramu knjige“ čuvaju se i legati Miloša Crnjanskog, književnog istoričara Petra Kolendića, istoričara Mihaila Dinića, filozofa dr Miloša Đurića, etnologa Veselina Čajkanovića, književnika i osnivača časopisa Zenit Ljubomira Micića…  

Da li u Srbiji i dalje postoji kultura zadužbinarstva, da li su legati smešteni u NBS dostupni javnosti i u kakvom su stanju, razgovarali smo sa Veliborom Prelićem, voditeljem zbirke legata i biblioteka celina u Narodnoj biblioteci Srbije.

- Da li vam se nude na poklon knjige, ima li novih zaostavština?

- Nude nam se razne zaostavštine, ali moramo da pravimo izbor – kod nas su biblioteke i rukopisne zaostavštine Crnjanskog, Milana Rakića, Desanke Maksimović, Jovana Ćirilova… i kao Narodna biblioteka moramo da držimo neki nivo. Mislim da su ljudi i dalje svesni da je potrebno da ostavljaju vredne stvari institucijama. Skoro je dolazila Jovana Jovičić, ćerka Stevana Hristića zbog dogovora. Ima jedna interesantna stvar - ljudi neće da ostavljaju stvari tamo gde su radili, iako bi tu zbirka bila najkorisnija. To je neka pravilnost, svako ima svoje razloge, ali uglavnom žele da im legati budu van institucija u kojima su radili.

- Šta radite u slučajevima kada procenite da neki „poklon“ nije za Narodnu biblioteku?

- Kada procenimo da nešto nije za nas, onda upućujemo na gradske biblioteke ili zavičajne fondove po lokalnim bibliotekama, jer oni često imaju problema i sa popunjavanjem redovnog fonda. Mi kao krovna organizacija podstičemo i stvaranje legata i u regionalnim centrima i gradskim bibliotekama. Narodna biblioteka prihvata i knjige na poklon, ali i tu pravimo selekciju – imamo sve knjige od rata na ovamo i većinu knjiga od pre rata, jer je obnovljen fond koji je stradao u bombardovanju. Ne kompletno, ali imamo sva domaća izdanja, pa nema potrebe da uzimamo knjige koje već imamo.

- Da li su knjige za vas najvredniji pokloni?

- Rukopisna građa je najkorisnija, najbolja vrsta građe. Lične biblioteke su lepa stvar – u legatu Miloša Crnjanskog je više od 500 knjiga, ali on ih je uglavnom nabavio ili dobio nakon povratka u Beograd. Samo par komada su starije knjige. Te knjige postoje u svakoj kući, ali dobro, ovo su knjige Miloša Crnjanskog. Sa njima ništa ne može da se radi, stoje na polici. Rukopisna zaostavština - radovi, prepiska, fotografije, to je materijal na kome može dalje da se radi.

- Institucije najčešće imaju problem i sa prostorom za smeštaj nove građe. Kakva je situacija kod vas?

- Sledeće godine se navršava 50 godina kako je biblioteka useljena u ovu zgradu. Napravljeni su planovi za proširenje magacina, ali pitanje je kada će to biti realizovano. Fond legata je za sada u dobroj situaciji. Još neko vreme imamo mesta za sve, ali generalno biblioteka ima problema sa prostorom.

Velibor Prelić, voditelj zbirke legata i biblioteka celina u NBS (foto Velibor Prelić)

Đakometi u Narodnoj biblioteci U legatu Cuce Sokić nalazi se knjiga poezije francuske pesnikinje Lene Leklerk koja je štampana u oko 200 primeraka i koju je ilustrovao čuveni vajar i slikar Alberto Đakometi svojim origionalnim litografijama. Knjigu su potpisali i autor i Đakometi. To su, osim jednog crteže u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu,  jedina dela Albertra Đakometija u Srbiji. Knjiga je prikazana prošle godine na izložbi posvećenoj Ljubici Cuci Sokić.

- Pretpostavljam i da nije sve što dobijete u dobrom stanju, da se suočavate i sa oštećenom građom.

- Imamo odličnu službu za konzervaciju, verovatno najbolju u Srbiji. Najbitnija stvar kada se legat primi je da se odmah odvoje primerci koji moraju hitno da se konzerviraju.  Takođe, ako se nešto rasušilo i raspalo, da se odvoji i ponovo poveže. Knjige koje se nalaze u legatu se ne izdaju korisnicima, osim ako je to jedini primerak koji postoji u biblioteci. Generalni plan je da digitalizacijom zaštitimo najosetljiviju rukopisnu građu i na tome se radi već neko vreme. Krenulo se od srednjovekovnih rukopisa kao najosetljivijih, ali to je ogroman posao. Nemamo dovoljno tehnike i ljudstva da to ide brže. To je jedini način da se građa zaštiti, da ne mora fizički da se izdaje, jer svako manipulisanje može da dovede do oštećenja. Na primer, za časopis Zenit je objavljeno fototipsko izdanje sa pratećom monografijom još pre desetak godina. Digitalizacija će nam pomoći da ove stvari ostanu zaštićene, a da budu dostupne na digitalnim platformama.

Narodna biblioteka Srbije (foto UNS)

- Sve više knjiga se objavljuje u elektronskom obliku. Kako će to uticati na vaš rad?

- Biće sve više publikacija koje neće biti štampane, koje će postojati sam u elektronskoj formi. To su tendencije na koje ne možemo da utičemo ali možemo da ih pratimo i da se pripremimo na vreme. Imamo ceo sistem u koji ulaze samo elektronska izdanja, npr. arhiviranje veb sajtova jer i oni su neka vrsta publikacija, samo u elektronskoj formi. Tehnološki se mnogo toga promenilo i imamo ljude koji prate tehnološki aspekt i prilagođavamo se novim načinima objavljivanja. Sigurno će se smanjiti količina knjiga ili će tiraži biti znatno manji, a elektronske verzije dominantnije, ali tu smo da sve to pratimo. Mi imamo ljude koji traže prelom knjige na CD. Zapravo je krajnja ideja, ako se opremi cela biblioteka na odgovarajući način, da korisnik ne dobija knjigu u fizičkom obliku, već digitalnu koju može da čita sa ekrana. Time bi se definitivno zaštitio fond, jer knjige ne bi ni izlazile iz magacina. Jednog dana, kada se tehnički opremi biblioteka, biće moguće da se knjige dobijaju samo u elektronskoj formi, a magacini će biti komore u kojima stoje knjige, odnosno komadi koji predstavljaju tradicionalni oblik  knjige.

- U vašem radu neophodna je i saradnja sa drugim institucijama naročito prilikom selektovanja različite građe.

- Saradnja sa drugim institucijama nam najviše pomaže u istraživačkom radu, da se rukopisna zaostavština sredi, da se prepoznaju dokumenti. Sestre Janković, utemeljivačice naše etnomuzikologije su ostavile više od 50 kutija građe, a u svakoj kutiji po pet, šest fascikli papira. To je razvrstano, prepoznato i krenula je obrada dokumenata. Crnjanski je već i digitalizovan i objavljeni su katalozi biblioteke i rukopisne zaostavštine. Desanka takođe ima katalog biblioteke. Sve što se nalazi u legatima dostupno je publici preko izložbi. Ne dolaze ovde ljudi da vide spomen sobu Miloša Crnjanskog, ona je samo ilustracija legata koje i imamo. Nije nam bila namera da na muzejski način predstavimo nekoga, već se trudimo da kroz izložbe, izdavanje rukopisa, saradnju sa institucijama, predstavimo ne samo legate nego i fondove NBS. Bitno je da se nešto čuva, ali i da se radi sa tim, da bude živo a ne samo da stoji na polici.      

Miloš i Vida Crnjanski na zimovanju (iz Legata Miloša Crnjanskog, foto NBS)

- Neki legati su specifični, osim u NBS nalaze se i u drugim institucijama.

- Kada je Ljubomir Micić umro, bez naslednika, istoričarka umetnosti Irina Subotić je pregledala zaostavštinu i napravila podelu na Narodni muzej i Narodnu biblioteku. U muzej su otišle slike, skulpture, deo biblioteke koji ima veze sa likovnom umetnošću, a kod nas je stigla književnost, istorija, književna kritika, časopis Zenit i sva prepiska. Zadužbina Miloša Crnjanskog je vlasnik autorskih prava i vlasnik građe i postoji ugovor između biblioteke i njih da se građa čuva kod nas, ali za korišćenje mora da se traži saglasnost i od Zadužbine, pogotovo za objavljivanje. Zadužbina Milana Mladenovića je i dalje vlasnik svega što su predali, ali morali bi da imaju jake razloge i novi ugovor da bi odneli sve iz biblioteke. Postoji deljeno vlasništvo, autorska prava da pripadaju zadužbini, a čuva se ovde. Za sestre Janković sva autorska prava i sva svojinska prava pripadaju biblioteci. Sve zavisi kako se poklonodavci i naslednici dogovare.

- U Srbiji se osnivaju i privatni muzeji knjiga. Da li ih doživljavate kao konkurenciju?

- Nije lako biti konkurencija Narodnoj biblioteci, jer ovde su uslovi za smeštaj, način obrade i način zaštite najbolji. Nadam se da će i drugi dostići naše standarde ili ih makar slediti. Jer svaki korak u očuvanja vrednih rukopisa, biblioteka i zanimljivih knjiga je dobrodošao. Tu se otvaraju neka druga pitanja - da bi nešto bilo biblioteka mora da ima inventarne knjige, stručno lice, nekoga ko je položio stručni ispit za bibliotekara, da zna da radi u našim programima, da zna standarde za obradu knjižne građe i na pravom mestu da imaju dobre uslove za smeštaj. Svakome ko se bavi kulturom i čuvanjem knjiga želim da i dalje dobija knjige i da brine o njima, jer to i mi radimo.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Časopis Zenit (iz Legata Ljubomira Micića, foto NBS)