Događaji i priče iz muzeja

17. 12. 2020.

Strastveni sakupljači „crvotočnih slika“

Leonid Mihailovič Brailovski, prvi školovani scenograf u Srbiji i glavni slikar Narodnog pozorišta i arhitekta Milan Sekulić susreli su se verovatno početkom 30-ih godina prošlog veka u Beogradu. Obojica ljubitelji umetnosti brzo su se zbližili. Svedočanstvo o njihovom prijateljstvu je upečatljiva ikona Svetog Đorđa na belom konju koju je Brailovski poklonio Milanu Sekuliću za krsnu slavu Đurđevdan.

 

 

Marin Tartalja, Portret Milana Sekulića, oko 1930. godine (foto: Muzej grada Beograda)

Milan Sekulić družio se sa ruskim emigrantima koji su tih godina pristizali u Srbiju. Zapisa o ovim susretima nema, ali svedoči veliki broj ikona ruskih ikonopisaca koje je zajedno sa suprugom Pavom sakupljao. Nastanak najveće privatne kolekcije ikona na ovim prostorima, kolekcije Sekulić vezan je za ruske emigrante koji u Beograd dolaze bežeći od sovjetske revolucije. Milan i Pava kupuju od njih kako sami nazivaju „crvotočne slike“, i time se bave celog života. Posle Milanove smrti 1970. godine porodični stan, kolekciju od 164 ikone, zbirku umetničkih slika i nameštaj kao legat ostavili su gradu Beogradu. Ova kolekcija otvorena je 2001. godine za posetioce u porodičnom stanu u Uzun Mirkovoj 5, u okviru Muzeja grada Beograda.

Milan Sekulić (Sremska Mitrovica, 1895-Beograd, 1970) po završetku građevinskog odseka tehničkog fakulteta u Budimpešti 1920. godine dolazi u Beograd i zajedno sa arhitektom Dragišom Brašovanom otvara projektni biro „Arhitekt“. Posle četiri godine se razilaze i svako kreće svojim putem. Za Milanovo ime vezuje se više od 200 objekata u Beogradu, Novom Sadu, Šapcu, Smederevu… Projektovao je ili  učestvovao u projektovanju stare zgrade lista „Politika“, „Ruskog cara“, „Banovske palate“ u Novom Sadu, a učestvovao je i u izgradnji Palate Albanija. Posle Drugog svetskog rata firma mu je nacionalizovana, a 1948. godine osuđen je „zbog privredne sabotaže“. Posle dve godine zatvora, pomilovan je i postavljen za direktora građevinskog preduzeća „Rad“, a potom radi u Institutu u Vinči.

Leonid Mihailovič Brailovski, Sveti Đorđe, 1923. (foto: Muzej grada Beograda)

Najbolja zbirka grčkih ikona u Srbiji

U petosobnom stanu, nadomak Kalemegdana, sa pogledom na Studentski park na prvom spratu zgrade koju je Milan Sekulić sam projektovao nalazi se jedna od najvećih zbirki ikona ruskih, grčkih i ikonopisaca sa prostora bivše Jugoslavije. U popularnom stilu iz međuratnog perioda, svaka prostorija je drugačije uređena. Nameštaj iz trpezarije od orahovog drveta rađen je u bečkoj firmi Bernard Ludvig po uzoru na engleski nameštaj iz 18. veka. U drugim prostorijama nalaze se predmeti primenjene umetnosti u bidermajer stilu, rokokou, predmeti koji oponašaju italijansku renesansu. U „ruskoj sobi“, po uzoru na tradicionalne ruske prostore nameštaj u punoj hrastovini je rađen po nacrtu Milana Sekulića, a nacrt za polijelej je Dragiše Brašovana, kuma Milana Sekulića. 

U stanu su izložene ikone u rasponu od kraja 14. i početka 15. veka, pa sve do početka 20. veka. Osim ruskih, u kolekciji se nalazi i 60-ak ikona italokritskih majstora koji su stvarali na ostrvima između 15. i 18. veka. Među najvrednijim iz ove skupine su „Sveti Jovan Preteča“ Konstantina Zanea i 17. veka, sa sačuvanim potpisom autora, kao i „Bogorodica Strasna“, delo Andreja Rica ili nekog od njegovih neposrednih sledbenika.

U Helenskoj fondaciji za kulturu u Beogradu 2011. godine priređena je izložba kritskog ikonopisa iz Zbirke ikona Sekulić. Smatra se da je ovaj deo kolekcije najbolja zbirka grčkog ikonopisa u Srbiji koji se može videti na jednom mestu.

Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Treću celinu ove zbirke čine srpske ikone prikupljene na širem prostoru Balkana-Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Hrvatskoj. Posebno se ističe najstarija ikona u čitavoj zbirci sa predstavom „Svete Trojice“ ili „Gostoljublja Avramovog“.

Nažalost, Sekulići nisu ostavili mnogo podataka o ikonama, uglavnom se zna mesto gde su ih nabavljali. Dugo vremena je bilo potrebno da se uradi konzervacija za one koje su bile u lošem stanju, pa iz tog razloga se toliko čekalo da se zbirka „otvori za javnost“.

Nepoznati majstor, Bogorodica Eleusa (Umijenija), XVI vek (foto: Muzej grada Beograda)

Sekulići su putovali po celoj Jugoslaviji u potrazi za ikonama. Zbog nedostatka podataka bilo je potrebno dosta vremena da se uradi datovanje na osnovu stilskih i ikonografskih osobenosti. U poslednje vreme  se i neki stručnjaci iz inostranstva interesuju za ovu kolekciju, u nekim naučnim radovima pominju se ikone iz ove zbirke, pa se prave određene analogije. Takođe, jedan period stan je bio nacionalizovan, što je uticalo na način čuvanja ikona. S obzirom na broj ikona i njihovu starost bilo je potrebno dosta vremena da se urade konzervatorsko-restauratorski radovi. Stan je veličine 175 m2 a bilo je potrebno izvesti određene intervencije na celokupnom prostoru  da bi zbirka mogla da bude predstavljena javnosti.

Inače, publika je prvi put mogla da vidi neke od ikona na izložbi 1928. godine u „Cvijeti Zuzorić“.

Iako deluje da je ovo mesto još uvek „nepoznato“ na turističkoj mapi Beograda, organizuju se posete učenika, navraćaju stručnjaci koji proučavaju ikone, a među posetiocima ima dosta Francuza i Rusa koji vole da obiđu ovaj prostor. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je 1967. godine objavio publikaciju o zbirci ikona Sekulić, a u planu je savremeni vodič kroz stalnu postavku.

"Ruska soba" Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Samo jedan portret dragog prijatelja

„Skrušenog izraza lica, duge kose i smeđe brade, Hrist ovekovečen u svojoj patnji na krstu. Prostor oko krsta ispunjen je razjarenom masom naroda, a podno krsta Marija Magdalena u pratnji jevrejskih žena, oplakuje Hristovu smrt“.

Ovim rečima Isidora Savić u autorskom tekstu opisuje „Golgotu“, upečatljivu sliku crvenih kolorita Stevana Aleksića, čuvenog autora religioznih kompozicija koja se nalazi u stanu Sekulića. Ona je jedna od nekoliko desetina slika, koje se takođe mogu videti u ovoj kolekciji. Sekulići su sakupljali i dela srpskih slikara 18. i 19. veka, a pretežno su zastupljene istorijske kompozicije i portreti, kao i dela jugoslovenskih slikara koji su stvarali u međuratnom periodu. U stanu su izložene i slike Marka Čelebonovića, pejzaži Jovana Bijelića i Ignjata Joba. Deo kolekcije slika prenet je iz porodične kuće Milana Sekulića u Novom Sadu. Reč je uglavnom o portretima nepoznatih ljudi, a autori su srpski slikari Konstantin Danil, Jovan Klaić i Jovan Vorgić. Po formatu i monumentalnim dimenzijama izdvaja se „Golgota“ Stevana Aleksića, jedna od četiri verzije ove silke. Nastala nekoliko godina po završetku Velikog rata, ova slika svojim crvenim koloritom simboliše patnju krv i ratno stradanje, a nebo u pozadini prošarano munjama dočarava dramatičnost trenutka i može se tumačiti kao univerzalna scena ljudskog stradanja nakon rata.

Bračni par Sekulić živeo je izuzetno skromno, malo je njihovih ličnih tragova u stanu, osim umetničke kolekcije i nameštaja urađenog po Milanovim nacrtima. Jedini izuzetak je portret Milana Sekulića koji je naslikao Marino Tartalja, prijatelj porodice. Ovaj portret jedini je lični trag i dragoceno vizuelno svedočanstvo o Milanu Sekuliću.

Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Omiljenom „Pijanom lađom“ iselio zaštićene stanare Čuvena slika Save Šumanovića „Pijana lađa“  Milanu Sekuliću je bila omiljena i zauzimala je posebno mesto u stanu, u spavaćoj sobi, iznad bračnog kreveta. Da bi ostvario nameru da porodični stan pretvori u izložbeni prostor, Milan Sekulić je morao da iseli zaštićene stanare, useljene posle rata. Na nagovor Miodraga B. Protića, direktora Muzeja savremene umetnosti, Milan je ustupio „Pijanu lađu“ MSU i još dve slike u zamenu za dvosoban stan, u koji je preselio nametnuto useljene stanare. Tako je oslobodio prostor da izloži svoju jedinstvenu kolekciju. „Pijana lađa“ najpoznatije delo Save Šumanovića smatra se svojevrsnim manifestom srpskog modernizma. Nastala „u dahu“, tokom sedam dana i sedam noći, izlagana je na pariskom Salonu nezavisnih gde je izazvala pažnju francuske likovne kritike zbog „žestine boja“ i „ekspresivne čulnosti“. Ova slika je prvo delo srpskih slikara reprodukovano na naslovnoj strani jednog francuskog časopisa za umetnost, „Le Crapouillot“.

Konstantin Zane, Sveti Jovan Preteča (Krstitelj), 17. vek (foto: Muzej grada Beograda)

 

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS