Događaji i priče iz muzeja

31. 12. 2020.

Muzej - krajnja tačka afričke avanture dvoje ljudi

Ljubavna priča, ratovi za nezavisnost u nekoliko država, revolucionari koji postaju predsednici, političke igre, umetnički predmeti i jedan muzej. Sve izgleda kao zaplet dobrog trilera. To je priča o bračnom paru Pečar, koji su više od 20 godina novinarske, diplomatske i kulturne aktivnosti „otkrili“ Afriku, sakupljali nepoznato i neistraženo kulturno blago, a potom odlučili da ga poklone Beogradu.

Veda i Zdravko Pečar u Egiptu (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Zdravko Pečar i Veda Zagorac (rođena kao Cvijeta-Đurđica) venčali su se pred kraj Drugog svetskog rata. Cvijeta-Đurđica za vreme studija, prvo filozofije u Beču, a potom ekonomije u Zagrebu „napajala se naprednim idejama“. Tokom studija usvaja revolucionarno i partizansko ime Veda, pristupa SKOJ-u i ženskim organizacijama. Iz tog perioda potiče i njeno blisko prijateljstvo sa Josipom Brozom Titom koji pre rata često tajno boravi u njenoj kući u Zagrebu.

Zdravko, rođen 1922. u Čakovcu, završio je gimnaziju u Zagrebu, a potom se zaposlio u Rudarskom glavarstvu. Na početku rata dva meseca bio je u logoru NDH u grupi predviđenoj za streljanje. Uspeva da se spase. Rat provodi u partizanima, gde pokazuje talenat za novinarstvo i izveštava sa frontova.

Posle rata završava studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postaje urednik „Politike“, a osniva i prestižni list „Međunarodna politika“. Bio je dopisnik Borbe, Tanjuga i Politike sa Bliskog istoka i Afrike, kao i prvi direktor Radio Jugoslavije. Za ambasadora u Maliju Pečar je postavljen 1967. godine, a 1973. postaje jugoslovenski ambasador u Gani.

Tokom 1959. godine Pečar je četiri meseca putovao po Africi, obišao je najveći deo kontinanta, ostavljajući zapise o susretima sa najznačajnijim vođama afričkog oslobođenja (Patris Lumumba, Kvame Nkrummah, Holden Roberto, Leopold Sedar Sengor, Džulijus Njerere, Hejstings Kamuzu Banda… Tada, na nagovor supruge Vede počinju da sakupljaju umetničke predmete, sa idejom da, osim predstavljanja Jugoslavije u Africi i Afriku približe Jugoslaviji.

 

Maska Đivara, Mali (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Jugosloveni nisu trgovali afričkim robovima

„Sidro tipa `admiral` pripadalo je brodu Negrijera koji je potopljen u Gvinejskom zalivu pre 150-200 godina. Prilikom ribolova španski kapetan Hesus Armandi iz Akre izvadio je sidro u blizini Porto Novo i poklonio zbirci Pečar 1975. godine. U toku tri veka prevezeno je u Ameriku 20 miliona crnaca, a prilikom hajki i transporta izginulo je 200 miliona. U ovoj trgovini nikada nisu učestvovali narodi Jugoslavije.“

Ovaj natpis pored sidra izloženog u Muzeju afričke umetnosti, iako se cifre mogu dovesti u pitanje, sugeriše da narodi Jugoslavije nisu učestovali u kolonizaciji i eksploataciji Afrike. Takođe ukazuje i na podršku Jugoslavije u borbama za oslobođenje, uspostavljanje dobrih odnosa posle rata, naročito kroz Pokret nesvrstanih. Pre toga, na ovim prostorima malo je interesovanja postojalo za Afriku, njenu politiku i kulturu.

Otvaranjem Muzeja afričke umetnosti u Beogradu stvorena je prilika se publici približi kultura i umetnost Afričkog kontinenta. Kroz stalnu postavku, izložbe i različite manifestacije priređivane u muzeju mogli su da se upoznaju sa tradicijama afričkih naroda i plemena i njihovim načinom života.   

Muzej afriče umetnosti danas (foto: UNS)

“Nimba” raskošno oglavlje naroda Baga (Gvineja) je jedan od najprivlačnijih predmeta Muzeja afričke umetnosti i jedan od prvih koji su Veda i Zdravko Pečar nabavili za svoju kolekciju. Nimba predstavlja božanstvo plodnosti i izobilja, a korišćena je u plesnim ceremonijama prilikom žetve pirinča, radi osiguravanja plodnosti polja. Tokom godina bračni par Pečar prikupio je više od hiljadu predmeta - maski, skulptura od drveta i bronze, keramičkih posuda, muzičkih instrumenata, tkanina, nakita, kao i predmeta za svakodnevnu upotrebu koji se mogu videti u stalnoj postavci Muzeja afričke umetnosti. Većina predmeta su iz Malija, Senegala, Gvineje, Gornje Vote, Obale Slonovače, Gane, Togoa, Benina, Nigerije, Kameruna, a pripadaju kulturi naroda Bambara, Dogon, Marka, Melinke, Mosi, Bobo, Kisi, Baga, Dan, Gere, Senufo, Baule, Ašanti, Fon, Joruba… Iako većina predmeta nije iz davne prošlosti, originalni su i autentični. Takođe, znalački su odabrani kao najkarakterističniji za određena područja i narode.

Prvobitni izgled MAU (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

„Hram afričke umetnosti i simbol nesvrstanosti“

 „Ravan krov podseća na krovove naših kuća pravljenih od zemlje. I baš kao kod nas, gde se na krovovima gaji povrće, ovde je napravljena livada“,  napisao je Kvesi Majls istoričar umetnosti iz Gane opisujući Muzej afričke umetnosti u Beogradu.  

Nekadašnji atelje Moše Pijade, odlukom Gradske skupštine dograđen je za potrebe budućeg muzeja. Po projektu arhitekte Slobodana Ilića originalna zgrada imala je travnati krov i laterne koje su propuštale svetlost na stalnu postavku, a prizemno zdanje se uklapalo u okolnu zelenu površinu.

Zbog prokišnjavanja, 1989. godine, po projektu arhitekte Slobodana Milićevića izgrađena je impozantna kupola na prvom spratu. Kupola je pokrila skoro čitav nekadašnji „travnati“ krov, a njenom izgradnjom dobilo se još 800 m2 prostora za izlaganje predmeta iz depoa.

Muzej je svečano otvoren 1977. godine, a o njemu se tada govorilo kao o „hramu afričke umetnosti i simbolu nesvrstanosti“. Promovisan je kao „jedini evropski antikolonijalni muzej“. Predsednik Josip Broz Tito je za otvaranje poklonio figuru antilope iz Benina. MAU je decenijama bio uključen u protokolarne posete državnih delegacija, a mnogi afrički zvaničnici prilikom posete Beogradu obogaćivali su zbirku poklanjajući predmete iz svojih zemalja.

Slađana Dimitrijević

Figura antilope, poklon Josipa Broza Tita za otvaranje muzeja (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Čudesni tegovi Minijaturne bronzane skulpture ljudi u različitim pozama, bronzane stolice, muzički instrumenti, oružje, insekti, plodovi biljaka, ali i kocke, heksaedri i piramide su neke od zanimljivosti Muzeja afričke umetnosti. Ovi sitni bronzani predmeti su tegovi za merenje zlatnog praha naroda Akan u Gani, poznati kao Ašanti tegovi. Izrađivali su ih i prodavali zlatari, koji su činili poseban sloj. Prema motivima dele se na geometrijske (kocka, dvostruki valjak, piramida, heksaedar) i figurativne (u obliku biljki, životinja i ljudi u različitim pozama). Tegovi u obliku insekata sitnih plodova i semena biljaka liveni su po uzoru na prirodu bez korišćenja modela od voska. Neki tegovi su ilustracije afričkih poslovica. Na primer teg čoveka koji se penje na drvo, dok mu drugi pomaže znači da onome ko izabere dobro drvo (odnosno dobar put) uvek će se naći neko da pomogne.

Tegovi za merenje zlata (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Novinar na frontu „Bubnjevi već uveliko zovu na uzbunu od Konkarija do Akre sve do juga Afrike, a beli ljudi ne žele da ih čuju.“ Ovom rečenicom Zdravko Pečar opisuje turbulentne decenije tokom kojih sa suprugom boravi u Africi. Izveštava sa fronta tokom anglo-francuske intervencije u Egiptu, prvi je strani novinar koji intervjuiše generala Negibu, vođu posle državnog udara, a radi intervju i sa Naserom. Tokom 1958. godine zajedno sa komandantom alžirske oslobodilačke vojske Abdurahmanom Bensalemom i njegovim vojnicima prelazi francuska utvrđenja i provodi dva meseca u praćenju borbi. Knjiga „Alžir“ koju objavljuje po povratku u Jugoslaviju obiluje podacima o alžirskom ratu i revoluciji.

Sa stalne postavke (fotografija iz foto-dokumentacije MAU) 

 

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS