U saradnji sa likovnim umetnicima, fotografima, likovnim stvaraocima iz Knjaževca i regiona, Zavičajni muzej Knjaževac nastavlja tradiciju započetu pre trideset godina, a na inicijativu grupe mladih i nešto starijih Knjaževčana i kolektiva Zavičajnog muzeja Knjaževac.

U petak 12. februara u 19 časova biće upriličeno prijatno veče u dvorištu muzeja uz kuvano vino i dobru muziku, uz obavezno poštovanje propisanih epidemioloških mera.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Veda i Zdravko Pečar u Egiptu (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Zdravko Pečar i Veda Zagorac (rođena kao Cvijeta-Đurđica) venčali su se pred kraj Drugog svetskog rata. Cvijeta-Đurđica za vreme studija, prvo filozofije u Beču, a potom ekonomije u Zagrebu „napajala se naprednim idejama“. Tokom studija usvaja revolucionarno i partizansko ime Veda, pristupa SKOJ-u i ženskim organizacijama. Iz tog perioda potiče i njeno blisko prijateljstvo sa Josipom Brozom Titom koji pre rata često tajno boravi u njenoj kući u Zagrebu.

Zdravko, rođen 1922. u Čakovcu, završio je gimnaziju u Zagrebu, a potom se zaposlio u Rudarskom glavarstvu. Na početku rata dva meseca bio je u logoru NDH u grupi predviđenoj za streljanje. Uspeva da se spase. Rat provodi u partizanima, gde pokazuje talenat za novinarstvo i izveštava sa frontova.

Posle rata završava studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postaje urednik „Politike“, a osniva i prestižni list „Međunarodna politika“. Bio je dopisnik Borbe, Tanjuga i Politike sa Bliskog istoka i Afrike, kao i prvi direktor Radio Jugoslavije. Za ambasadora u Maliju Pečar je postavljen 1967. godine, a 1973. postaje jugoslovenski ambasador u Gani.

Tokom 1959. godine Pečar je četiri meseca putovao po Africi, obišao je najveći deo kontinanta, ostavljajući zapise o susretima sa najznačajnijim vođama afričkog oslobođenja (Patris Lumumba, Kvame Nkrummah, Holden Roberto, Leopold Sedar Sengor, Džulijus Njerere, Hejstings Kamuzu Banda… Tada, na nagovor supruge Vede počinju da sakupljaju umetničke predmete, sa idejom da, osim predstavljanja Jugoslavije u Africi i Afriku približe Jugoslaviji.

Maska Đivara, Mali (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Jugosloveni nisu trgovali afričkim robovima

„Sidro tipa `admiral` pripadalo je brodu Negrijera koji je potopljen u Gvinejskom zalivu pre 150-200 godina. Prilikom ribolova španski kapetan Hesus Armandi iz Akre izvadio je sidro u blizini Porto Novo i poklonio zbirci Pečar 1975. godine. U toku tri veka prevezeno je u Ameriku 20 miliona crnaca, a prilikom hajki i transporta izginulo je 200 miliona. U ovoj trgovini nikada nisu učestvovali narodi Jugoslavije.“

Ovaj natpis pored sidra izloženog u Muzeju afričke umetnosti, iako se cifre mogu dovesti u pitanje, sugeriše da narodi Jugoslavije nisu učestovali u kolonizaciji i eksploataciji Afrike. Takođe ukazuje i na podršku Jugoslavije u borbama za oslobođenje, uspostavljanje dobrih odnosa posle rata, naročito kroz Pokret nesvrstanih. Pre toga, na ovim prostorima malo je interesovanja postojalo za Afriku, njenu politiku i kulturu.

Otvaranjem Muzeja afričke umetnosti u Beogradu stvorena je prilika se publici približi kultura i umetnost Afričkog kontinenta. Kroz stalnu postavku, izložbe i različite manifestacije priređivane u muzeju mogli su da se upoznaju sa tradicijama afričkih naroda i plemena i njihovim načinom života.   

Muzej afriče umetnosti danas (foto: UNS)

“Nimba” raskošno oglavlje naroda Baga (Gvineja) je jedan od najprivlačnijih predmeta Muzeja afričke umetnosti i jedan od prvih koji su Veda i Zdravko Pečar nabavili za svoju kolekciju. Nimba predstavlja božanstvo plodnosti i izobilja, a korišćena je u plesnim ceremonijama prilikom žetve pirinča, radi osiguravanja plodnosti polja. Tokom godina bračni par Pečar prikupio je više od hiljadu predmeta - maski, skulptura od drveta i bronze, keramičkih posuda, muzičkih instrumenata, tkanina, nakita, kao i predmeta za svakodnevnu upotrebu koji se mogu videti u stalnoj postavci Muzeja afričke umetnosti. Većina predmeta su iz Malija, Senegala, Gvineje, Gornje Vote, Obale Slonovače, Gane, Togoa, Benina, Nigerije, Kameruna, a pripadaju kulturi naroda Bambara, Dogon, Marka, Melinke, Mosi, Bobo, Kisi, Baga, Dan, Gere, Senufo, Baule, Ašanti, Fon, Joruba… Iako većina predmeta nije iz davne prošlosti, originalni su i autentični. Takođe, znalački su odabrani kao najkarakterističniji za određena područja i narode.

Prvobitni izgled MAU (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

„Hram afričke umetnosti i simbol nesvrstanosti“

 „Ravan krov podseća na krovove naših kuća pravljenih od zemlje. I baš kao kod nas, gde se na krovovima gaji povrće, ovde je napravljena livada“,  napisao je Kvesi Majls istoričar umetnosti iz Gane opisujući Muzej afričke umetnosti u Beogradu.  

Nekadašnji atelje Moše Pijade, odlukom Gradske skupštine dograđen je za potrebe budućeg muzeja. Po projektu arhitekte Slobodana Ilića originalna zgrada imala je travnati krov i laterne koje su propuštale svetlost na stalnu postavku, a prizemno zdanje se uklapalo u okolnu zelenu površinu.

Zbog prokišnjavanja, 1989. godine, po projektu arhitekte Slobodana Milićevića izgrađena je impozantna kupola na prvom spratu. Kupola je pokrila skoro čitav nekadašnji „travnati“ krov, a njenom izgradnjom dobilo se još 800 m2 prostora za izlaganje predmeta iz depoa.

Muzej je svečano otvoren 1977. godine, a o njemu se tada govorilo kao o „hramu afričke umetnosti i simbolu nesvrstanosti“. Promovisan je kao „jedini evropski antikolonijalni muzej“. Predsednik Josip Broz Tito je za otvaranje poklonio figuru antilope iz Benina. MAU je decenijama bio uključen u protokolarne posete državnih delegacija, a mnogi afrički zvaničnici prilikom posete Beogradu obogaćivali su zbirku poklanjajući predmete iz svojih zemalja.

Slađana Dimitrijević

Figura antilope, poklon Josipa Broza Tita za otvaranje muzeja (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Tegovi za merenje zlata (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Sa stalne postavke (fotografija iz foto-dokumentacije MAU) 

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Kuća porodice Veljković (foto: UNS)

A u Museu, osim dragocene kolekcije umetničkih dela nalazili su se i bronzani odlivci skulptura Mikelanđela Buonaratija. Museo je bio otvoren dva puta nedeljno besplatno.

Kao student prava na Sorboni, Vojislav Veljković (1865-1931) počeo je da sakuplja umetnička dela. Posle doktoriranja vraća se u Srbiju, postaje profesor na Velikoj školi, predsednik beogradske opštine za vreme austrougarske okupacije u Velikom ratu i ministar finansija.

Vojislav Veljković je inspirisan palatom Mediči sagradio zgradu Vračarske zadruge (danas zgrada Turske ambasade, na uglu Krunske i Kneza Miloša) u kojoj je bila smeštena njegova kolekcija. U manjoj kući u dvorištu zgrade jedno vreme živela je sa mužem Beta Vukanović, koja mu je bila savetnika pri pravljenju kolekcija, kao i Jovan Jovanović Zmaj.

U zbirci sa više od 250 umetničkih predmeta bila su i dela Nadežde Petrović, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Marka Murata, karikature Bete Vukanović, kao i slike oko 30 francuskih, engleskih i italijanskih slikara, navodi Bogdan Veljković.

“Dr Voja Veljković je umro 1931. godine potpuno nenadano u 65. godini. Onda je njegov brat Jovan napravio u dvorištu porodočne kuće u Birčaninovoj ulici paviljon Museo u koji je smestio kolekciju. Za statue, kopije Mikelanđelovih dela morao je da garantuje Vatikanu da se tokom godine temperatura neće menjati za više od jedan stepen, pa je u zgradu uveo neku vrstu ventilacije i grejanja, prvu na ovom prostorima. Tek kada je to uradio, statue su stigle u Beograd", priseća se Bogdan.

Mikelanđelov Mojsije u Beogradu

U Museu se nalazilo pet odlivaka Mikelanđelovih skulptura: „Mojsije”, dva "Roba", "Dan" i "Noć", kao i Hudonov "Volter" i još nekoliko odlivaka prema antičkim originalima. Već 1941. godine u kuću su useljeni zaštićeni stanari, a posle rata u Paviljonu je jedno vreme živeo Moša Pijade, potom vajar Sreten Stojanović, a zatim ga je opština Savski venac pretvorila u skladište cipela i kože.

Po Bogdanovim rečima, svi Mikelanđevi odlivci su sačuvani do danas i nalaze se pri Fakultetu likovnih umetnosti na Topčideru. Nekoliko skulptura nedostaje, dok je sudbina skoro cele kolekcije slika nepoznata.

"Slike nikada nisu bile zvanično oduzete, ali pošto su kuća i Museo, danas poznatiji kao Paviljon Veljković oduzeti, slike su razgrabljene. Kod porodice su ostale možda 3-4 slike.  Bilo je glasina da su viđene po nekim privatnim kućama, u potragu je bio uključen i Interpol, ali do sada nisu nađene. Pričalo se i kako su sekli originalne slike iz ramova, a potom pravili kopije i njih vraćali u ramove, jer je kuća bila zapečaćena, pa nisu mogli da ih odnesu”, priča Bogdan dodajući da je od vajara Save Popovića saznao da za vreme rata Nemci nisu dirali kolekciju, uzeli su samo  najveću zbirku vojnih karata, jer su Veljkovići u svakoj generaciji imali po jednog oficira.

Nekadašnji Museo (foto: UNS)

Kuća Veljkovića-spomenik kulture

Devedesetih godina prošlog veka porodična kuća je vraćena porodici Veljković, a kasnije i Paviljon. Po njihovim rečima, sve je bilo u potpunom raspadu, pa su uložena znatna sredstva za obnovu. Ceo kompleks - kuća i dvorišna zgrada je spomenik kulture, ne samo zbog arhitekture, već i zbog istorijskih ličnosti koje su tu živele.

Sestra Bogdana Veljkovića, Katarina Begbede osnovala je udruženje “Stare kuće Srbije”, koje je član udruženja Evropskih istorijskih kuća. Uslov je bio da kuća bude spomenik kulture, ali i da u njoj žive potomci starih loza. U Beogradu je samo pet takvih kuća, uključujući i kuću Veljkovića i one su otvorene za turističke posete.

Tokom Dana evropske kulturne baštine i manifestacije Noć muzeja kuća se otvara za posetioce. Tada se može videti deo sačuvane porodične zaostavštine - staro oružje, vojni atlasi, stara izdanja knjiga i časopisa, nameštaj sa kraja 19. i početka 20. veka, portreti članova porodice, kao i primerak Sretenjskog ustava čiji su potpisnici dva člana porodice Veljković. Jedna od zanimljivosti je i originalan parket koji se može videti po muzejima i palatama u Sant Peterburgu.

U okviru programa za decu "Naše kuće - vaše nasleđe" koji je osmislila Katarina Veljković Begbede, oko 1000 dece iz osnovnih i srednjih škola posetilo je svih pet istorijskih kuća u Beogradu. Po Bogdanovima rečima intersovanje je veliko, jer se ovde niko ne bavi kulturnim nasleđem na pravi način. Pre dve godine, kada je kuća Veljković tokom Noći muzeja bila otvorena za posetioce, bila je najposećenija lokacija.

U Paviljon Veljković, nekadašnji Museo, posetioci ne mogu još uvek jer je u lošem stanju. Porodica se nada da će jednog dana uspeti da ga obnovi i vrati mu stari sjaj. Kao uspomena na Voju Veljkovića, jednog od osnivača Zadužbine za negovanje i ulepšavanje Vračara, osnivača Srpskog književnog glasnika i čoveka čiji je san bio "da sve što postoji u Evropi postoji i u Srbiji".

Slađana Dimitrijević

Kuća porodice Veljković (foto: UNS)

Nekadašnji Museo (foto: UNS)

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Crnjanski u poseti NOLIT-u (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Ovim testamentom zaveštana su novčana sredstva za osnivanje Zadužbine koja bi čuvala upomenu na pisca, brinula o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu i podsticala domaće stvaralaštvo dodeljivanjem nagrade za najbolju prvu knjigu. 

Sudbina Zadužbine kao da je pratila sudbinu pisca. Novac koji je uglavnom bio u dinarima pojela je inflacija. Posle smrti Vidosave Crnjanski njihov stan u Mekezijevoj ulici “uzela je opština”, a sada se na zgradi nalazi samo tabla kao podesćanje da je tu živeo veliki pisac. Zadužbina se tokom četiri decenije postojanja mnogo puta selila, da bi tek poslednjih osam godina imala stalnu, ali ne trajnu adresu. Za sve ove godine za svoj rad nije dobila na dinara novca iz budžeta grada ili države. Uprkos svim ovim preprekama uspeli su da objave 16 tomova kritičkih izdanja dela Miloša Crnjanskog i redovno dodeljuju nagradu sa piščevim imenom. Među dobitnicima su Dušan Kovačević, Milosav Tešić, Borislav Pekić, Aleksandar Baljak, Dragan Velikić, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Aleksandar Gatalica, Gordana Ćirjanić, Milena Marković, Dejan Stojiljković, Goran Gocić i mnogi drugi.

Jedan od dobitnika nagrade “Stražilovo” za najbolji studentski rad o Milošu Crnjanskom je i Milo Lompar, sadašnji predsednik Zadužbine i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sa njim smo razgovarali kako Zadužbina funkcioniše danas, koji su problem sa kojima se suočava i kakvi su im planovi.  

Crnjanski kao maturant u Temišvaru (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Kakva je situacija danas posle višegodišnjeg seljenja sedišta Zadužbine?

U javnosti je mnogo puta pisano o tome da Zadužbina Miloša Crnjanskog nema – od osnivanja 1980. godine – prikladnu adresu. Posle smrti piščeve žene Vidosave Crnjanski, tadašnje vlasti su stanarsko pravo dodelile drugim osobama. Na osnovu stanarskog prava Ive Andrića napravili su od njegovog stana – muzej. Zadužbina Miloša Crnjanskog je jedno vreme boravila u Narodnoj biblioteci Srbije. Potom u jednoj privatnoj advokatskoj kancelariji. Veoma dugo u neuslovnoj sobici u Udruženju književnika Srbije: u sobici koja se nalazila pored toaleta. Nastojanjem Mlađana Đorđevića, tadašnjeg savetnika tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, Vlada Srbije donela je odluku o situiranju Zadužbine u službene kancelarije u Dečanskoj 9. Tu se nalazimo od 2012. godine. To su prostrane kancelarije: da ih okrečimo i zamenimo prozorsku stolariju pomoglo nam je preduzeće Informatika iz Beograda – Slobodan Srećković i Slavoljub Kačarević. U kancelarijama se nalaze knjige koje štampa Zadužbina, knjige novoobjavljenih dela Crnjanskog i ponešto od poklonjenih predmeta. Plaćamo zakup za te kancelarije, kao i drugi korisnici u toj zgradi.

Kakva je finasijska situacija, s obzirom da je osnivački kapital pojela inflacija?

U Zadužbini nema stalno zaposlenih lica. Članovi Upravnog odbora ne primaju nikakve honorare. Ni predsednik Zadužbine. Rad je sasvim dobrovoljan. Honorar primaju sekretar Zadužbine, koji vodi kancelariju, obavlja administrativne poslove i prepisku, računovođa i osoba koja održava sajt. Za sada smo sve obaveze uspešno ispunjavali.

Milo Lompar, profesor Filozofskog fakulteta, predsednik Zadužbine Miloš Crnjanski

Da li ostvarujete neke prihode od autorskih prava Miloša Crnjanskog?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbini su pripali autorski honorari za objavljivanje piščevih dela u zemlji i inostranstvu. To je glavni izvor prihoda.

Na koji način Zadužbina uspeva da funkcioniše u ovim vremenima?

Uobičajeno. Bez posebnih teškoća.

Da li Zadužbina i dalje ne dobija sredstva iz budžeta?

Ona nikad nije dobijala nikakva sredstva iz budžeta kao posebna ustanova, pa ni sad. Za razliku od nekih drugih zadužbina. I posebno za razliku od dela Radomira Konstantinovića koje je finansirala opština Šabac.

Na koji način se obezbeđuju sredstva za nagradu i kakva je saradnja sa izdavačkom kućom Klett?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbina dodeljuje Nagradu Miloša Crnjanskog na dve godine. Od kada sam predsednik, od 2008. godine, novčana sredstva za nagradu, plaketu i medalju, ukupno 3. 000 evra, uvek su obezbeđivana tako što smo pronalazili donatore. Članovi žirija ne dobijaju nikakav honorar: oni rade dobrovoljno. Poslednjih osam godina novčani iznos nagrade obezbedila je – u većem iznosu – Izdavačka kuća Klet, a u manjem – Informatika iz Beograda. Nikada nismo tražili novac iz budžeta za nagradu. Sa izdavačkom kućom Klet imamo uspešnu saradnju, jer su oni veoma revnosni u ispunjavanju postignutih dogovora. No, tekstove Crnjanskog koji se koriste u čitankama za škole ne naplaćujemo nijednom izdavaču, pa Klet nema nikakvih privilegija zbog svoje donatorske aktivnosti.

 Crnjanski, Ranković, Prica (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Zbog čega su do sada uručene samo dve nagrade "Stražilovo" i da li postoji interesovanje studenata za radove o Milošu Crnjanskom?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbina bi trebalo da dodeljuje i nagradu za najbolji studentski rad o Crnjanskom. Ta praksa je prekinuta davno pre mog dolaska na čelo Zadužbine: u vreme kada nisam imao nikakvog učešća u njenom radu. Ima veoma mnogo studentskih, master i doktorskih radova o Crnjanskom.

U kakvom je odnosu vaša nagrada Stražilovo i nagrada istog imena Brankovog kola?

To su dve sasvim različite nagrade.

Dokle se stiglo sa projektom kritičkih izdanja celokupnog dela Miloša Crnjanskog?

Objavljeno je 16 tomova. Trebalo bi da objavimo još jedan tom njegovih političkih članaka: iz vremena posle Drugog svetskog rata, najviše u časopisu El economista, koji je izlazio u Buenos Airesu. Crnjanski je povremeno pisao za te novine od 1952. do 1963. godine, kao i za jedne novine u Johanesburgu. Nedavno smo uspeli da nabavimo jedan broj članaka iz argentinskih novina: ti članci nisu bili ni evidentirani u bibliografiji Crnjanskog. To nije bilo jednostavno, jer tih novina uglavnom nema u evropskim bibliotekama. Sa člancima čiji prevod imamo, potrebno je sve proveriti, prevesti nove članke, i dati eventualna objašnjenja. Trebalo bi da to bude obimna knjiga. Tako bismo zaokružili njegov novinarski opus: uz razumnu sumnju, da je možda negde nešto promaklo. Ali, sa ovako detaljno urađenim knjigama, eventualne dopune će doći na prirodno mesto. Trebalo bi – kako su mi usmeno saopštili priređivači prof. dr Gorana Raičević i prof. dr Milivoj Nenin – da u poslednje tri knjige bude prepiska Crnjanskog. Kada se to objavi, čitav poduhvat bi bio gotov u ovoj redakciji. Uvek konkurišemo ravnopravno sa drugim učesnicima na konkursima Ministarstva kulture i grada Beograda i dobijamo izvesnu novčanu podršku za knjige kritičkog izdanja. U troškove spadaju honorari priređivača, pripreme teksta, opreme knjige i štampe. Ima priređivača – kao što je prof. dr Časlav Nikolić – koji su se odrekli honorara za urađen posao. Honorar ne dobija ni predsednik Zadužbine, koji je i glavni urednik kritičkog izdanja. Kako to nisu tiražna nego naučna izdanja, neophodna nam je pomoć drugih izdavača: tako je bilo od samog početka 1993. godine. Poslednja izdanja smo uradili sa izdavačkom kućom Catena mundi.

Ranko Mladenović, Gustav Krklec, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Da li postoji i kakva je saradnja sa Narodnom bibliotekom Srbije u kojoj se nalazi Legat Miloša Crnjanskog?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Narodnoj biblioteci Srbije su pripali materijalni predmeti zaostavštine Crnjanskih: sto, pisaća mašina, rukopisi, pisma. Nikada nismo imali nikakav spor sa Narodnom bibliotekom Srbije, već smo sve rešavali u dogovoru i saglasnosti.

Da li i koliko nagrada "Miloš Crnjanski", njeni dobitnici, kao i različiti događaji koje organizujete ili u njima učestvujete doprinose popularisanju imena i dela Miloša Crnjanskog?

Njegovo ime najviše predstavljaju i popularišu njegova dela: nedavno se pojavilo – uz pomoć Ministarstva kulture – izdanje Romana o Londonu na engleskom jeziku. Izdavačka kuća Lʼ Age dʼ Homme – koja je objavila jedanaest knjiga Crnjanskog na francuskom jeziku – odlučila je da  objavi drugo izdanje ove knjige na francuskom jeziku. U Italiji je otvorena stalna izložba posvećena našem piscu.

Da li razmišljate na koji način da približite delo Miloša Crnjanskog mlađim genracijama koje nisu previše sklone čitanju, bar ne "papirnih" knjiga?  

Najviše razmišljam o tome kako bi Zadužbina Miloša Crnjanskog mogla dobiti svoju nepromenljivu adresu i trajno obezbeđenje svog postojanja za vreme kada se piščeva autorska prava neće više naplaćivati. To bi – po sadašnjim pravilima – trebalo da bude 2047. godine. Možda će neko mlađe pokolenje imati sluha za ovu moju stalnu brigu.

Poslanica iz Pariza, rukopis Miloša Crnjanskog (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Istraživački tim Balkankulta uradio je projekat prema kojem bi se neka veća zgrada industrijskog nasleđa pretvorila u „Kuću muzeja“ u kojoj bi stalne postavke imali brojni privatni kolekcionari

(Foto: M.Miškov)

U Beogradu i Srbiji postoje na stotine zanimljivih i sasvim nesvakidašnjih privatnih kolekcija - od  umetničkih slika, ordenja, filatelije, karikatura do maketa vozova, automobila, kinder figurica, šolja ili starih ključeva iz Dubrovnika... Značajan broj tih kolekcija su samo odraz velike ljubavi osoba  koje su želele da imaju nešto svoje i jedintveno ili deo privatne, sentimentalne istorije neke porodice. Stručnjaci, međutim, procenjuju da u Srbiji ima stotinak zbirki koje bi zbog svoje autentičnosti mogle da prerastu u vrednu izložbenu postavku ili mali muzej. I da prezentacija široj javnosti tih kolekcija može biti od koristi za čitavo društvo. Ostaje nejasno kako napraviti granicu između zanimljivih zbirki koje se druže sa njihovim vlasnicima i prašinom i onih kolekcija koje bi mogle da imaju veliki kulturni i turistički potencijal za društvo.  
 
Privatni muzeji se kod nas pojavljuju krajem 90-etih godina prošlog veka, uglavnom predstavljajući kolekcije najrazličitijih upotrebnih predmeta ili narodne baštine gde pojedinačni predmeti po pravilu nemaju veliku vrednost, ali u zbirci otvaraju zanimljivu, edukativnu, dopadljivu priču.

I pored toga što je primetno sve značajnije prisustvo privatnih muzeja u kulturnoj i turističkoj ponudi, ne može se govoriti o velikom procvatu, ocenjuju stručnjaci, koji napominju da je neophodno da se te zbirke registruju i stručno obrade, jer sada ima primera da se i salaši ili ambicioznije kafane predstavljaju kao etno-muzeji.
Kako registrovati muzeje, uvrstiti ih u turističku ili kulturnu mapu grada budući da se ideja o privatnim muzejima sve više prepliće sa idejom biznisa...?

Tim Balkankult fondacije, predvođen ekspertom za privatne muzeje Dimitrijem Vujadinovićem, više godina je istraživao fenomen privatnih muzeja i kolekcija. Balkankult fondacija objavila je i dve knjige: „Razvoj privatnih muzeja i kolekcija u Srbiji“ i „Razvoj privatnih muzeja u Srbiji: osnova za mali / porodični posao i razvoj lokalnih ekonomskih resursa“ (instruktivni vodič). Ova fondacija održala je i tri radionice za vlasnike privatnih kolekcija koji su želeli da svoje kolekcije stave na uvid javnosti u Somboru, Sremskim Karlovcima i Beogradu.  

Za pojedine kolekcije, saznajemo, urađen je i konkretan biznis plan u kojem je dokazana mogućnost samofinansiranja ali i ekonomska korist lokalne zajednice.

- Nažalost, Ministarstvo kulture i Ministarstvo privrede, kao i Pokrajinski sekretarijat nisu bili zainteresovani za ovu temu i uključivanje privatnih muzeja i kolekcija u kulturni život. Privatni muzeji i kolekcije ostali su na nekoj margini,  što je većinu kolekcionara razočaralo - kaže Dimitrije Vujadinović.

(Foto: M.Miškov) 

Prema njegovim rečima, privatne kolekcije ili muzeji bi mogle da se se svrstaju u tri grupe - kolekcije koje su registrovane kao muzeji i dostupne javnosti, kao što je Muzej Cepter u Beogradu,  kolekcije koje su dostupne javnosti, ali nemaju pravni status muzeja,  iako u nazivu mogu koristiti reč muzej („Jeremija – srpski muzej hleba), dok najbrojniju grupu čine privatne kolekcije koje uopšte nisu dopstupne javnosti, ali bi njihovi vlasnici to želeli.

„Istražujući ovu temu došli smo do broja od preko 100 respektabilnih kolekcija u Srbiji čiji bi vlasnici želeli da ih izlože javnosti“, kaže Vujadinović.

Sve kolekcije, tvrde upućeni, koje su dostupne javnosti, kao i velika većina koja to nažalost nije, na svoj način su osobene i reprezentativne.

- Jedina razlika je u finansijskim i organizacionim mogućnostima. Ali svaka od kolekcija koje smo imali prilike da vidimo na poseban i atraktivan način donosi jedan narativ. U slučaju kolekcionarstva artefakti su bitni ali nisu dovoljni da kolekcija privuče pažnju potencijalnih posetilaca. Današnji muzeji i kolekcije moraju da donose jedinstven narativ, jer ono što privlači posetioce, posebno kada se radi o manjim kolekcijama, jeste doživljaj koji nude - priča Vujadinović.

Narativi koji kolekcija donosi mogu biti: porodična istorija (kao što je Muzej pčelarstva u Sremskim Karlovcima), prirodnjačke teme (kolekcija minerala, Beograd),  pojedine likovne teme (slikarske izložbe u Cepteru),  industrijsko nasleđe (Muzej automobila), proizvodne (kolekcija pisaćih mašina, Beograd),  folklorne (kolekcija nošnji Šokaca), etnološke (Etno kuća u Monoštoru), edukativne (Mini gradić za decu, Beograd), i turističke (kolekcija: faleristika, insigistika i numizmatike, Beograd). Tu su i kulinarske (kolekcija 2.000 kuvara iz celog sveta, Beograd), muzičke (kolekcija ploča, Beograd) ... Mnoge od tih kolekcija čine se, na prvi pogled, „trivijalnim“, ali sve one ipak, imaju svoju „priču“ koja je najčešće mnogo šira od samih predmeta.

Njihova registracija se obavlja u APR-u u statusu muzeja, fondacije, zadužbine, agencija, nevladinih organizacija...

(Foto: M.Miškov) 

- Registracija je vrlo jednostavna i rešenje se dobija u roku od nekoliko nedelja, ali kada se kolekcije pravno regustruju kao muzeji, onda to rešenje donosi i jasne organizacione uslove: adekvatan prostor, obavezan depo, zaposleni stručni kadar. Ukoliko se registruju po nekoj drugoj pravnoj osnovi ovi uslovi nisu obavezni - objašnjava Vujadinović.

Ako se kolekcija registruje kao muzej potrebno je ispuniti veoma striktne uslove jer zakon ne pravi razliku između državnih i privatnih muzeja. A za male kolekcionare ispunjavanje tih uslova je nedostižno - da bi neka kolekcija mogla biti na adekvatan način predstavljena nophodan je odgovarajući prostor, stručna postavka predmeta, definisano radno vreme, lice koje će biti prisutno u prostoru (ne mora biti u radnom odnosu), propratni štampani materijali...  

(Foto: M.Miškov)

Istraživački tim Balkankulta uradio je i projekat sa idejom da se neka veća zgrada industrijskog nasleđa, koja nije u upotrebi, pretvori u „Kuću muzeja“ u kojoj bi brojni privatni kolekcionari imali priliku da javnosti prikažu svoje kolekcije. Sve režijske troškove (izuzev zakupa prostora), kao i troškove osoblja snosili bi kolekcionari.

(Foto: M.Miškov)

- Ukoliko se takvi uslovi obezbede privatni muzeji/kolekcije mogu biti značajan sadržaj turističke i kulturne i edukativne ponude jednog grada. Treba naglasiti da u mnogim evropskim državama privatni „muzeji“ danas čine značajnu kulturnu i turističku ponudu i pravno imaju status fondacije ili zadužbine, kao što je recimo Gugenhajm u Veneciji. U Italiji je više od 40 odsto muzeja u privatnom vlasništvu - navodi naš sagovornik i napominje da se u Srbiji mnoge zbirke silom prilika gase:

- Kod nas se izlagačke delatnosti privatnih kolekcija u bilo kojoj pravnoj formi nisu uopšte razvile, jer kulturna politika na prepoznaje taj oblik kulturne ponude. U svim evropskim državama ulaganje u kulturne aktivnosti stimulisano je poreskom politikom. To je posebno razočaravajuće jer smo tokom istraživanja ove teme utvrdili da se ovde ne radi samo o kulturnoj aktivnosti, već značajnoj mogućnosti za razvoj malih, porodičnih samoodrživih poslova - dodaje Vujadinović.

Za kreatore naše kulturne politike je možda najvažnija  informacija da takve kolekcije ne bi opterećivale budžete za kulturu. Neke privatne kolekcije bi možda proširile horizonte naše kulture, a većina bi svakako proširila  turističku ponudu.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Marin Tartalja, Portret Milana Sekulića, oko 1930. godine (foto: Muzej grada Beograda)

Milan Sekulić družio se sa ruskim emigrantima koji su tih godina pristizali u Srbiju. Zapisa o ovim susretima nema, ali svedoči veliki broj ikona ruskih ikonopisaca koje je zajedno sa suprugom Pavom sakupljao. Nastanak najveće privatne kolekcije ikona na ovim prostorima, kolekcije Sekulić vezan je za ruske emigrante koji u Beograd dolaze bežeći od sovjetske revolucije. Milan i Pava kupuju od njih kako sami nazivaju „crvotočne slike“, i time se bave celog života. Posle Milanove smrti 1970. godine porodični stan, kolekciju od 164 ikone, zbirku umetničkih slika i nameštaj kao legat ostavili su gradu Beogradu. Ova kolekcija otvorena je 2001. godine za posetioce u porodičnom stanu u Uzun Mirkovoj 5, u okviru Muzeja grada Beograda.

Milan Sekulić (Sremska Mitrovica, 1895-Beograd, 1970) po završetku građevinskog odseka tehničkog fakulteta u Budimpešti 1920. godine dolazi u Beograd i zajedno sa arhitektom Dragišom Brašovanom otvara projektni biro „Arhitekt“. Posle četiri godine se razilaze i svako kreće svojim putem. Za Milanovo ime vezuje se više od 200 objekata u Beogradu, Novom Sadu, Šapcu, Smederevu… Projektovao je ili  učestvovao u projektovanju stare zgrade lista „Politika“, „Ruskog cara“, „Banovske palate“ u Novom Sadu, a učestvovao je i u izgradnji Palate Albanija. Posle Drugog svetskog rata firma mu je nacionalizovana, a 1948. godine osuđen je „zbog privredne sabotaže“. Posle dve godine zatvora, pomilovan je i postavljen za direktora građevinskog preduzeća „Rad“, a potom radi u Institutu u Vinči.

Leonid Mihailovič Brailovski, Sveti Đorđe, 1923. (foto: Muzej grada Beograda)

Najbolja zbirka grčkih ikona u Srbiji

U petosobnom stanu, nadomak Kalemegdana, sa pogledom na Studentski park na prvom spratu zgrade koju je Milan Sekulić sam projektovao nalazi se jedna od najvećih zbirki ikona ruskih, grčkih i ikonopisaca sa prostora bivše Jugoslavije. U popularnom stilu iz međuratnog perioda, svaka prostorija je drugačije uređena. Nameštaj iz trpezarije od orahovog drveta rađen je u bečkoj firmi Bernard Ludvig po uzoru na engleski nameštaj iz 18. veka. U drugim prostorijama nalaze se predmeti primenjene umetnosti u bidermajer stilu, rokokou, predmeti koji oponašaju italijansku renesansu. U „ruskoj sobi“, po uzoru na tradicionalne ruske prostore nameštaj u punoj hrastovini je rađen po nacrtu Milana Sekulića, a nacrt za polijelej je Dragiše Brašovana, kuma Milana Sekulića. 

U stanu su izložene ikone u rasponu od kraja 14. i početka 15. veka, pa sve do početka 20. veka. Osim ruskih, u kolekciji se nalazi i 60-ak ikona italokritskih majstora koji su stvarali na ostrvima između 15. i 18. veka. Među najvrednijim iz ove skupine su „Sveti Jovan Preteča“ Konstantina Zanea i 17. veka, sa sačuvanim potpisom autora, kao i „Bogorodica Strasna“, delo Andreja Rica ili nekog od njegovih neposrednih sledbenika.

U Helenskoj fondaciji za kulturu u Beogradu 2011. godine priređena je izložba kritskog ikonopisa iz Zbirke ikona Sekulić. Smatra se da je ovaj deo kolekcije najbolja zbirka grčkog ikonopisa u Srbiji koji se može videti na jednom mestu.

Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Treću celinu ove zbirke čine srpske ikone prikupljene na širem prostoru Balkana-Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Hrvatskoj. Posebno se ističe najstarija ikona u čitavoj zbirci sa predstavom „Svete Trojice“ ili „Gostoljublja Avramovog“.

Nažalost, Sekulići nisu ostavili mnogo podataka o ikonama, uglavnom se zna mesto gde su ih nabavljali. Dugo vremena je bilo potrebno da se uradi konzervacija za one koje su bile u lošem stanju, pa iz tog razloga se toliko čekalo da se zbirka „otvori za javnost“.

Nepoznati majstor, Bogorodica Eleusa (Umijenija), XVI vek (foto: Muzej grada Beograda)

Sekulići su putovali po celoj Jugoslaviji u potrazi za ikonama. Zbog nedostatka podataka bilo je potrebno dosta vremena da se uradi datovanje na osnovu stilskih i ikonografskih osobenosti. U poslednje vreme  se i neki stručnjaci iz inostranstva interesuju za ovu kolekciju, u nekim naučnim radovima pominju se ikone iz ove zbirke, pa se prave određene analogije. Takođe, jedan period stan je bio nacionalizovan, što je uticalo na način čuvanja ikona. S obzirom na broj ikona i njihovu starost bilo je potrebno dosta vremena da se urade konzervatorsko-restauratorski radovi. Stan je veličine 175 m2 a bilo je potrebno izvesti određene intervencije na celokupnom prostoru  da bi zbirka mogla da bude predstavljena javnosti.

Inače, publika je prvi put mogla da vidi neke od ikona na izložbi 1928. godine u „Cvijeti Zuzorić“.

Iako deluje da je ovo mesto još uvek „nepoznato“ na turističkoj mapi Beograda, organizuju se posete učenika, navraćaju stručnjaci koji proučavaju ikone, a među posetiocima ima dosta Francuza i Rusa koji vole da obiđu ovaj prostor. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je 1967. godine objavio publikaciju o zbirci ikona Sekulić, a u planu je savremeni vodič kroz stalnu postavku.

"Ruska soba" Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Samo jedan portret dragog prijatelja

„Skrušenog izraza lica, duge kose i smeđe brade, Hrist ovekovečen u svojoj patnji na krstu. Prostor oko krsta ispunjen je razjarenom masom naroda, a podno krsta Marija Magdalena u pratnji jevrejskih žena, oplakuje Hristovu smrt“.

Ovim rečima Isidora Savić u autorskom tekstu opisuje „Golgotu“, upečatljivu sliku crvenih kolorita Stevana Aleksića, čuvenog autora religioznih kompozicija koja se nalazi u stanu Sekulića. Ona je jedna od nekoliko desetina slika, koje se takođe mogu videti u ovoj kolekciji. Sekulići su sakupljali i dela srpskih slikara 18. i 19. veka, a pretežno su zastupljene istorijske kompozicije i portreti, kao i dela jugoslovenskih slikara koji su stvarali u međuratnom periodu. U stanu su izložene i slike Marka Čelebonovića, pejzaži Jovana Bijelića i Ignjata Joba. Deo kolekcije slika prenet je iz porodične kuće Milana Sekulića u Novom Sadu. Reč je uglavnom o portretima nepoznatih ljudi, a autori su srpski slikari Konstantin Danil, Jovan Klaić i Jovan Vorgić. Po formatu i monumentalnim dimenzijama izdvaja se „Golgota“ Stevana Aleksića, jedna od četiri verzije ove silke. Nastala nekoliko godina po završetku Velikog rata, ova slika svojim crvenim koloritom simboliše patnju krv i ratno stradanje, a nebo u pozadini prošarano munjama dočarava dramatičnost trenutka i može se tumačiti kao univerzalna scena ljudskog stradanja nakon rata.

Bračni par Sekulić živeo je izuzetno skromno, malo je njihovih ličnih tragova u stanu, osim umetničke kolekcije i nameštaja urađenog po Milanovim nacrtima. Jedini izuzetak je portret Milana Sekulića koji je naslikao Marino Tartalja, prijatelj porodice. Ovaj portret jedini je lični trag i dragoceno vizuelno svedočanstvo o Milanu Sekuliću.

Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Konstantin Zane, Sveti Jovan Preteča (Krstitelj), 17. vek (foto: Muzej grada Beograda)

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Arhivska zbirka Jovana Vujića broji 2.965 značajnih istorijskih dokumenata, od kojih je nastariji „Hristova geneologija“ iz 1581. godine (Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

Kada bi se među istoričarima umetnosti sprovela anketa ko je u najveći kolekcionar u srpskoj istoriji i u kome su današnji vlasnici mogli da imaju uzor u prošlosti, jedno ime bi se veoma lako izdvojilo – Jovan Joca Vujić (1863-1934). Odlučan da najveći deo dragocenosti koje je brižljivo skupljao i ostavio svom narodu, ovaj čovek je bio ktitor i veliki darodavac gotovo svih značajnih srpskih kulturnih institucija.  Bogata zaostavština ovog neumornog sakupljača slovenske starine, danas krasi Univerzitetsku biblioteku „Svetozar Marković“ u Beogradu, Narodni muzeju u Beogradu, Maticu srpsku u Novom Sadu, Gradski muzej u Senti, dok su eksponati novijeg datuma iz ove kolekcije našli svoje mesto u udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ kao deo legata Tatjane Kragujević i Vasilija Vince Vujića, unuka Jovana Vujića.  Za svoja dobročinstva Beogradskom univerzitetu, Vujić je odlikovan ordenom Svetog Save drugog reda. Matici srpskoj, čiji je član bio od 1922. godine, poklonio je 1933. godine 45 slika za otvaranje njihove galerije.  Posle otvaranja galerije proglašen je počasnim predsednikom novoosnovanog muzejskog odbora.

(Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

„Radio sam, bez velikih pretenzija, iz čiste ljubavi prema svojoj rasi i naciji, sakupljao sam kulturne spomenike naše prošlosti jedino iz duševne potrebe i nameravao sam da time podstreknem i mlađi naraštaj na ljubav i interesovanje prema kulturi srpskog naroda. Naročito sam, pak, obraćao pažnju na prošlost naše Vojvodine, dokazujući time da mi, Srbi Vojvođani, možemo biti ponosni na svoju prošlost i na svoje pretke, koji su pošteno i savesno vršili svoje dužnosti prema sebi, prema porodici i prema rodu svome i time položili čvrst temelj današnjoj našoj materijalnoj i duhovnoj kulturi i našem nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju ”,  citat je iz njegovog pisma Matici srpskoj 1925. godine.

Rođen kao najmlađe od šestoro dece Save Vujića, advokata i veleposednika i majke Terezije rođene Mudrić, Jovan Vujić sakupljao je, kako je u svom pismu iz 1931. godine objasnio, rasute ostatke naše kulturne istorije, nacionalne književnosti i likovne umetnosti, sa željom da svoju zbirku jednoga dana učini javnom, te da ona kao takva: „Može znatno da olakša rad naučnim radnicima, koji bi inače bili prinuđeni da svoje studije vrše po raznim bibliotekama i drugim mestima ne samo naše, nego i stranih zemalja“.
I kako to u nas obično biva ova poklon-zbirka najmanje je javna, a o životu i delu nesebičnog darodavca Jovana Joce Vujića, veleposednika iz Sente, domaća kulturna javnost vrlo malo zna ili ne zna ništa.

(Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

Jovan Vujić, na žalost nije dočekao da vidi ostvarenje svoje zamisli. Zaveštanje je ispunio njegov sin Jovan sa sestrom Darinkom. U ime Beogradskog univerziteta zbirku su 1940. iz Sente preuzeli Milan Nešić, dekan Tehničkog fakulteta, slikar Brano Popović i Uroš Džonić, upravnik Univerzitetske biblioteke.  

"Sakupljao je više od pola veka knjige, rukopise i sve što se odnosi na srpsku književnost, kulturu i istoriju. On o ovome piše i u pismu koje je uputio rektoru Beogradskog univerziteta kada mu i obrazlaže da je odlučio pokloniti je Univerzitetskoj biblioteci. Iz poklona je izuzeo ono što nije značajno za srpsku kulturu i istoriju, ili se pak ticalo njegovog rodnog grada ili familije. Po bogatstvu sadržaja i vrednosti dokumenata koja čine ovu zbirku, ova poklon-građa je sa jedne strane izuzetna kulturna baština, a sa druge naučna građa od izuzetnog značaja", kaže dr Tatjana Brzulović Stanisavljević, bibliotekar savetnik u Univerzitetskoj biblioteci i navodi:

"Veliki dobrotvor Jovan Vujić testamentarno je Univerzitetskoj biblioteci 1931. godine poklonio svoju ličnu biblioteku koja broji oko 10.000 primeraka knjiga i zbirku arhivske građe sa 2.989 dokumenata, koje su proglašene za kulturno dobro od velikog značaja. Zbirka umetničkih dela Joce Vujića u Senti, koju je marljivo prikupljao sadržala je oko 400 predmeta: ikona, slika, skulptura, crteža, grafika. Matici srpskoj poklonio je 45, a Beogradskom univerzitetu 250 umetničkih dela, dok je 70-esetak, uglavnom portreta ostalo u porodici".

Posle Drugog svetskog rata, veli naša sagovornica, jedan deo poklon-zbirke Joce Vujića iz Sente Beogradski univerzitet je predao na čuvanje (1949) Narodnom muzeju u Beogradu. Osnovni motiv za ustupanje bilo je stanje u kome su se nalazila umetnička dela ove zbirke tokom okupacije, kao i posle savezničkog bombardovanja i oštećenja zgrade Tehničkog fakulteta, gde su bile smeštene.

Najveći srpski kolekcionar, Jovan Joca Vujić veći deo svoga života posvetio je sakupljanju i očuvanju najvrednijih dela romantizma i bidermajera 19. veka. Branko Popović, slikar i dekan Tehničkog fakulteta u Beogradu, pak, sakrio je od Nemaca za vreme okupacije i spasao od američkog bombardovanja na Uskrs 1944. godine nekoliko najvažnijih dela iz kolekcije Joce Vujića, poklonjenih fakultetu. Tako su sačuvani jedna od najlepših slika Đure Jakšića, romantična „Devojka u plavom”, i portret „Umetnikova supruga Sofija Deli” Konstantina Danila, biser srpskog bidermajera.

Posebno treba istaći Vujićeve zasluge za sakupljanje radova Konstantina Danila čijom je ličnošću bio opčinjen i čije je radove smatrao vrhuncem našeg slikarstva građanske epohe. U godinama pred Prvi svetski rat, Danilo je prilično pao u zaborav. Posle ogromnih napora, troškova i pravih kolekcionarskih podviga, Vujić je 1924. godine u Narodnom muzeju sa Veljkom Petrovićem organizovao izložbu Danilovih slika i može se reći da ga je ponovo otkrio i našoj publici i istorijsko-umetničkoj nauci. Vujić je 1924. godine pronašao u Gracu i potom otkupio za 110.000 ondašnjih dinara 14 Danilovih slika, koje su tako obogatile fond srpskog slikarstva 19. veka.

(Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

"Među vrednostima koje je Jovan Vujić zaveštao Univerzitetskoj biblioteci svakako je i četiri hiljade pisama Miloša i Mihaila Obrenovića. Arhivska zbirka broji 2.965 dokumenata, odnosno 4.751 listova. Dokumenta obuhvataju period  između 1581-1918, od koji je najstariji „Hristova geneologija“ iz 1581. godine. On je u obliku svitka, ilustrovan i pisan na gotici. Dokumenta su pisana na tri pisma i 13 jezika. Zbirka je tematski podeljena na četiri celine. Najznačajniji deo ove zbirke je kneževa arhiva", priča dr Brzulović Stanisavljević uz komentar da je za ovu arhivu Vujić saznao i otišao u Temišvar da bi je otkupio 1926. godine.

Ona broji oko 1.500 dokumenata. Reč je o prepisci kneza Miloša Obrenovića 1839-1858, kada je bio u emigraciji. Tu je i deo porodične prepiske sa knezom Mihailom i ćerkom Petrijom. Tu su i pisma raznih ličnosti knezu Milošu, među njima i Ilije Garašanina, Ljubomira Nenadovića, Miše Anastasijevića, Vuka Karadžića...

Obrađeni katalog arhivske građe Joce Vujića, saznajemo, ima 3.016 inventarisanih jedinica. Od posebnog značaja je 21. poglavlje koje sadrži spise i beleške o srpskim slikarima, 983 predmeta o znamenitim istorijskim ličnostima, događajima, spomenicima i mestima. Tu su i 1.405 inventarisanih jedinica narodnih nošnji, vojničkih uniformi, spomenici, grbovi, diplome, plakate, bakrorezi, litografije, čelikorezi. U posebnom odeljku su oružje, gusle, nakit, posuđe i narodni radovi....

Veliki poduhvat obrade i objavljivanja kompletnog kataloga slika, skulptura i crteža iz Muzeja Joce Vujića uradili su Narodni muzej u Beogradu i Galerija Matice srpske iz Novog Sada 1989. godine. Deo ove izuzetne zbirke srpskog slikarstva 19. i početka 20. veka javnost je poslednji put imala prilike da vidi na velikoj izložbi „Dobrotvori Beogradskom univerzitetu” 2005. godine u galeriji SANU u Beogradu.

Nepravdeno zapostavljeni ktitor Beograda Jovan Joca Vujić, i pored nesebičnih darova i bogate zaostavštine još uvek nema ni svoju ulicu u Beogradu, mada je inicijativa pokrenuta davne 2012. godine.  Nama ostaje nada da ćemo makar u nekoj bliskoj budućnosti imati priliku da vidimo šta nam je to Jovan Jova Vujić ostavio u amanet i da ćemo istrajati na putu da se nepravda prema njemu ispravi.


Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Foto: Biblioteka SND

Ko ima petodinarku, kovanu povodom veka od Prvog srpskog ustanka na kojoj piše „Bog čuva Srbiju“, može da je proda za stotinak evra, ali ako ima onu sa greškom na kojoj je napisano „Bog Srbiju čuva“ može da dobije najmanje 5.000 evra. 

Prvi kolekcionar bio je Hugo Vajfert, koji je 1878. godine počeo da stvara svoju zbirku, da bi porodičnu strast nastavio njegov brat Đorđe Vajfert koji je imao 14.114 primeraka kovanog novca.

Foto: Biblioteka SND

Posle mnogo godina u Beogradu zbog pandemije korone nije organizovan ni jedan sajam numizmatike, koji su okupljali do 200 izlagača iz Italije, Austrije, Rumunije i drugih zemalja regiona.  

„To nas je prilično finansijski pogodilo, koristili smo i mere Vlade Srbije za isplatu minimalnog ličnog dohotka, pa još uvek nekako preživljavamo. I pored ove neslavne numizmatičke godine, naši članovi se nisu obeshrabrili“, kaže Dragan Pavlović, predsednik Srpskog numizmatičkog društva u Beogradu osnovanog 1956. godine.

U maratonskoj trci sa virusom i merama koje virus prate, mnogi od ljubitelja „starina“ pribegli su pravljenju sajtova, otvaranju profila na društvenim mrežama, sve u želji da makar virtuelnim putem stignu do novih numizmatskih materijala. Proređeno je i prusustvo sastancima SND-u, koji ima oko 500 članova, a koji  se decenijama unazad okupljaju svakog utorka od 16 do 19 sati u Ulici Svetog Save gde su razmenjivali i procenjivali numizmatičke materijale i nabavljali stručnu literaturu i potrebnu opremu. Ali najveći hendikep svakako jeste što nijedan od četiri redovna godišnja sajma numizmatike nije mogao da bude održan u hotelu Slavija. Posebno jer je Srbija vrlo interesantna kolekcionarima iz celog sveta budući da se nalazi na raskrsnici različitih kultura, tako da se na ovim prostorima mogu naći vrlo interesantni primeri novca i novčanica od antike do danas.

Foto: Biblioteka SND

Većina kolekcionara, saznajemo, ovde dolazi zbog dinara, novčanica nastalih od vremena Kneževine Srbije do danas. Posebno onih koje su radili veliki srpski slikari, poput Paje Jovanovića ili Beta Vukanović, za čiju su novčanicu od 50 dinara štampanu nakon izbijanja Prvog svetskog rata u Francuskoj kolekcionari bili spremni da plate i do 8000 evra.   

"U poslednje vreme sve to je nekako zamrlo jer su se mnoge okolnosti promenile. Mnogi naši članovi su se preorijentisali na internet i društvene mreže, da na taj način obogaćuju svoju zbirku. Ipak, smatramo da je i dalje neposredni kontakt najbolji što se tiče numizmatike. Zato su i važni naši redovni sastanci, ali i međunarodni sajmovi jer je tu dolazilo i do 700 ljudi i više od 200 izlagača  iz Italije, Austrije, Rumunije, drugih zemalja regiona...", priča Dragan Pavlović.

Srpsko numizmatičko društvo osnovano je 1956. godine i u proteklih šest decenija uspelo je da stekne zavidnu inostranu reputaciju. Kada je numizmatika u pitanju najviše se, priča Pavlović, sakuplja lokalni novac, kao što je novac moderne Srbije od 1868. godine, ali i srpska srednjevekovna valuta. Kolekcionari u svojim zbirkama vole da imaju papirni novac, odlikovanja, medalje.

Foto: Biblioteka SND

"To je opet srodna grana faleristika koja izučava ordenje i medalje, ali po interesovanju ne zaostaju ni notafiličari koji sakupljaju papirni novac. Traže se i hartije od vrednosti, deonice, obveznice", uverava nas Pavlović.

Najpoznatiji kolekcionar srpskog srednjevekovonog novca, svakako je, saznajemo, Slobodanka Stojaković, veliki kolekcionar papirnog novca je Željko Jelić, a u domenu metalnog novca prednjače Milorad Đurišić i Zoran Ilić, koji ima bogatu zbirku i metalnog i papirnog novca. 

Koja su to pitanja, dileme o kojima numizamatičari, faleristi, notafilisti razgovaraju? Koliko su solidarni?

"Svakako su solidarni, vidite kod ove moderne numizmatike ima mnogo nedorečenosti. Može da se pojavi neka zanimljivost kao greška prilikom štampanja ili prilikom kovanja. U našem društvu sve se zna šta je izdato od novca, kojim tokovima ide. Jedino kada je u pitanju stariji srpski srednjevekovni novac, tu evenutalno može da bude nekih nedoumica ili novih otkrića. Ostalo, što se moderne numizmatike tiče, sve je poznato i nema prevare", odgovara Pavlović.

Otuda ne čudi što SND-u, znaju da se obrate i stručnjaci sa Oksforda. Posebno kada je reč o rimskim rudničkim kvadransima budući da postoji tvrdnja da je jedan tip ove kovanice otkovan i na teritoriji današnjeg Velikog Gradišta na Dunavu, čije antičko ime PINCVM, asocira na natpis na novcu.

Foto: Biblioteka SND

Kada i koliko će aktuelne kovanice biti interesantne numizmatičarima, teško je predvideti. Ono što je svakako proverena činjenica jeste da, recimo novčanica od 100 dinara iz 1884. godine koja je bila u opticaju do Prvog svetskog rata, ima posebnu vrednost. Tada je u prometu ostalo njih 70, a sudbina većine nije poznata. To najbolje potvrđuje da novac ima i svoju cenu, posebno kada izađe iz opticaja. Ako još ima i grešku u štampanju ili kovanju to mu višestruko podiže vrednost jer je kolekcionarima uvek zanimljiv taj materijal.

Originalni primerak novčanice iz 1884. godine osim u Narodnom muzeju postoji i u kolekciji Željka Jelića, a smatra se da je sačuvano još svega njih desetak. Novčanica od 100 dinara iz 1884. godine, zavisno od stepena očuvanosti vredi od par hiljada evra do par desetina hiljada evra. Jedna od tih novčanica od 100 dinara Kraljevine Srbije iz 1884. godine kupljena je u Švedskoj za 8.000 evra.Vrednost, tvrde stručnjaci, nije u brojevima, već u detaljima. Isto tako, saznajemo, sav kovani novac sa likom Nikole Tesle je veoma popularan, bez obzira na tiraž. Za kolekcionare posebno je popularan kovani ili štampani novac u malom tiražu koji je bio u opticaju.

Foto: Biblioteka SND

Od velikog značaja je, smatraju numizmatičari, i prvi novac iz moderne Srbije iz 1868. godine. To je veliki istorijski trenutak kada Srbija koja je još uvek u vazalnom odnosu počinje da kuje sopstveni novac. Za kulturne institucije neki primerci novca svakako nemaju cenu. Među njima recimo novac ih 1875. godine je posebno zanimljiv,  jer je na njemu prvi put napisan natpis: dinar.

Kada je reč o kovanom novcu, neki primerci vrede od stotinak do nekoliko hiljada evra. Posebnu vrednost imaju pet dinara iz 1879. i četiri dukata u srebru iz 1926. godine. Veliku vrednost ima i dukat sa likom kralja Aleksandra I Karađorđevića, kovan 1934. godine, koji sadrži tri i po grama zlata. I to ne zbog zlata, već zato što ih je pre ubistva kralja otkovano svega dve hiljade. Ko ima pet dinara iz 1904. godine, kovanih povodom veka Prvog srpskog ustanka, na kojoj piše „Bog čuva Srbiju“, može da ih proda za stotinak evra. Zanimljivo je da onaj ko donese onu sa greškom iz kovanice, na kojoj je napisano „Bog Srbiju čuva“, može da je proda za najmanje 5.000 evra. Svaka greška na novcu i novčanicama drastično povećava pažnju kolekcionara i vrednost primerka.

Numizmatika u Srbiji ima dugu istoriju iza sebe – još 1878. godine svoju zbirku je počeo da sakuplja brat Đorđa Vajferta, Hugo, nastavio je otac Ignjat, da bi, na kraju, porodičnu strast za kolekcionarstvom nasledio sam Đorđe Vajfert i zbirku uvećao do impozantnog broja od 14.114 primeraka kovanog novca. Kolekcija je za njihovih života uvećavana nabavkama od beogradskih trgovaca, otkupom drugih zbirki i otkupom kostolačkog rudnika, smeštenog neposredno uz ostatke numizmatikom bogatog rimskog Viminacijuma.

Pred izbijanje Prvog svetskog rata, zbirka je po Vajfertovoj odluci užurbano spakovana i iz Pančeva prebačena u Beč, odakle je vraćena, da bi 1923. godine bila poklonjena Univerzitetu u Beogradu. Zbirku su u Vajfertovoj vili u Beogradu sređivali i popisivali poznati numizmatičari, a do predaje na čuvanje i proučavanje Narodnom muzeju u Beogradu bila je smeštena u Univerzitetskoj biblioteci...

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Izložba "Blago iz privatnih kolekcija", Dom vojske (foto: Fondacija "Plavo")

“Kada putujete Engleskom, svratite u neki zamak, platite par funti i potomak nekog lorda vas povede u obilazak da vidite umetnička dela koja su njegovi preci sakupljali generacijama. To će se dogoditi i kod nas, jer već postoji puno privatnih zbirki koje čekaju da budu otvorene. Rajko Mamuzić je osnovao galeriju, Pavle Beljanski spomen zbirku, Milena Pavlović Barili takođe galeriju u Požarevcu, Cepter je otvorio muzej, Macura takođe. Težište se pomera od muzeja prema privatnim kolekcionarima koji će uskoro biti značajniji nego muzeji i galerije”, kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac, možda jedan od najboljih poznavalaca dela koja se nalaze u privatnim kolekcijama kod nas.

Kusovac čak smatra da muzeji ne mogu da naprave ozbiljnu izložbu bez pozajmica od privatnih koekcionara.

“Muzeji postaju ostave starih stvari, jer se ne obnavljaju dovoljno dobro i dovoljno snažno. Država se pokazala nemoćnom da održava svoje institucije o čemu svedoči podatak da je bužet za kulturu manji od jedan odsto bužeta Srbije. Sa tim novcem ne možete ni da nahranite gladna usta onih koje ste kao birokrate napravili da se brinu o onome što su naši preci skupljali. Birokratija nam pojede ono što bi trebalo ulagati u nova umetnička dela. Mi danas imamo u Srbiji tako dobre privatne kolekcije, da muzeji moraju od njih da pozajmljuju ako hoće da naprave ozbiljnu izložbu“, dodaje Kusovac.

Decenijama kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac priznaje da je nekada privatne kolekcionare doživljavao kao konkurenciju, ili kao usputnu stanicu, jer je smatrao će sve što sakupe na kraju završiti u muzeju. Sada je mišljenja da ih treba negovati, jer od njihove dobre volje zavisi kakve će se izložbe praviti.

„Jedan mladi gospodin mi je nedavno pokazao sliku koju je kupio za oko 80 hiljada evra. To ne može da izdrži nijedno ministarstvo, koliko god da se napinje. Osiguranje za pozajmicu tako skupog materijala je ogromno, pa bez dobre volje kolekcionara ne bi se mogle napraviti izložbe“, navodi Kusovac.

Nikola Kusovac (foto: print skrin Jutjub, TV Happy)

Privatnici obogaćuju muzejske kolekcije

„Blago iz privatnih kolekcija“ naziv je izložbe koju je Nikola Kusovac priredio sa Fondacijom Plavo pre dve godine u Domu vojske. Na izložbi je prikazano više od 60 dela pozajmljenih od 17 privatnih kolekcionara. Na izložbi su se mogle videti slike koje nikada ili su retko bile dostupne javnosti – „Tri gracije“ Milana Konjovića, „Devojka sa kotaricom Mila Milunovića“, „Gračanica“ Nadežde Petrović… Komentarišući ovu izložbu Kusovac kaže da je izložbu nazvao „Sad i nikad više“ jer je ovo bila retka prilika da se vidi samo deo umetničkog blaga koje se nalazi u privatnim kolekcijama. Navodeći neke od „ozbiljnijih“ kolekcionara kod nas pominje Vasilija Mićića. U njegovom hotelu „Palisad“ na Zlatiboru može se videti deo umetničke kolekcije, među kojima su slike Save Šumanovića, Stojana Aralice, Petra Lubarde, Uroša Predića… Jovan i njegovi sinovi Aleksandar i Dragan vlasnici firme Adoc takođe poseduju impozantnu kolekciju. Deo radova je u njihovom hotelu „Envoy“u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu. U njihovoj kolekciji je i čuvena Kolektanea Eriha Šlomovića, sveska sa crtežima i posvetom Šagala, Matisa, Klea, Piakasa i mnogih drugih.

Deo kolekcija Radivoja Draževića, vlasnika firme „Radeks“ bio je prikazan prošle godine na izložbi „100 godina ULUS-a, 100 umetnika, 100 dela“ u „Cvijeti Zuzorić“. Posetioci su tada prvi put mogli da vide 40 dela iz bogate Draževićeve kolekcije savremene umetnosti koju je prikupljao tokom četiri decenije.  

Sa druge strane zahvaljujući darovima privatnih kolekcionara mnogi muzeji su obnovili svoje kolekcije. Donacijom Arse i Vojke Milatović Narodni muzej je obnovio kolekciju ikona, a po rečima Nikole Kusovca, svaka peta, šesta ikona u Narodnom muzeju je iz njihove kolekcije. Takođe u ovom muzeju kolekcija savremene umetnosti obnovljena je zahvaljujući daru Jakova Smodlake koji je poklonio dela nastala između 60-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Izložba "Blago iz privatnih kolekcija", Dom vojske (foto: Fondacija "Plavo")

Jugoeksport je kolekciju od 75 slika i skulptura nastalu otkupom uglavnom na izložbama i od pojedinaca poklonio Muzeju grada Beograda. Među delima su i slike Save Šumanovića, Uroše Predića, Petra Lubarde, Ivana Meštrovića, Rista Stijovića, Mila Milunovića, Stojana Aralice, Nadežde Petrović, Lazara Vozarevića, Marka Čelebonovića, Zore Petrović…

Značajan deo kulturnog blaga nalazi se i u posedu crkve. Po Kusovčevim rečima ne samo ono što je vezano za dalju prošlost kada je crkva bila mecena mnogim umetnicima već se i danas mnogi privatni kolekcionari radije odlučuju da svoje kolekcije poklanjaju crkvi. Navodi i da je posredovao poklonu kada je jedan naš poslovni čovek iz Amerike otkupio i donirao Crkvi Ružici ikonu Svete Petke u prirodnoj veličini, rad Dimitrija Avramovića.

Na opasku da mnogim privatnicima umetnička dela predstavljaju kapital Kusovac se ne slaže. Smatra da velika većina to radi iz velike ljubavi, a često se dešava i da nešto pretplate ili ulože više novca, pa to posle ne mogu da izvuku. Dodaje i da o svojim kolekcijama pažljivo brinu, neki imaju i konzervatore sa kojima sarađuju, a pojedinci i bolje usove za čuvanje nego muzeji. Pošto većinu poznaje i često im daje savete kaže da ga nikada nisu odbili kada im je tražio slike pri organizovanju izložbi.

„Ima takvih kolekcionara da prosto morate da im skinete kapu“, zaključuje Kusovac.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Foto: UNS

 
Mislite li da to vodi čemu: živeti? O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu. (Rastko Petrović, 1898. Beograd -1949. Vašington)

Da je divno što su u intelektualnom domu Petrovića, otac Mita  književnik i naučni radnik i majka Mileva učiteljica, među devetoro dece živeli Nadežda i Rastko svedoči njihova porodična spomen zbirka koja uprkos brojnim nedaćama, odoleva patini vremena. Predratno zdanje u kojem je smešten spomen muzej Nadežde i Rastka Petrovića nalazi se u jednom od najlepših delova Beograda,  u Ulici Ljube Stojanovića.  Sagrađeno je u periodu od 1928. do 1935. godine kao tipična kuća Profesorske kolonije.

Nadežda Petrović, 1909, oto: Narodni muzej u Beogradu

Upravo u ovoj zgradi živela je slikarka Ljubica Luković, Nadeždina i Rastkova mlađa sestra, koja je poštujući bratovljevu želju, i zgradu i sve što je u njoj poklonila kao porodični legat Narodnom muzeju u Beogradu. Ugovor o darivanju potpisala je 1967. godine sa Lazarom Trifunovićem, tadašnjim direktorom Narodnog muzeja. Osim zgrade koju čini pet soba, Ljubica Luković zaveštala je muzeju i kompletan nameštaj, lične predmete umetnika, biblioteku, skulpture, kolekciju svojih slika, brojne Nadeždine radove, ali i drugih slikara čija dela je posedovala. Tu je i kolekcija Rastkovih likovnih dela, njegove grafike, crteži drugih autora, među kojima i: Pabla Pikasa, Maksa Ernsta, Andrea Derena, Marka Šagala, Amadea Modiljanija, Ogista Rodena, Haima Sutina, Žorža Braka, Pola Elijara, Luja Aragona, kao i veći deo zbirke afričke umetnosti Rastka Petrovića, budući da je bio opčinjen Afrikom. Kolekciju čine i umetnički predmeti koje je sakupljao u Meksiku, njegovi rukopisi, putopisni filmovi,  gramofonske ploče...

Nadežda Petrović, Košutnjak 1904, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Nažalost, zbog veoma loših uslova u samoj zgradi u Profesorskoj koloniji, spomen muzej je veoma kratko bio otvoren za publiku, do 1986. godine. Fotodokumentarni i studijski materijal, rukopisna i knjižna građa iz zaostavštine Rastka Petrovića, čuvaju se trenutno u Dokumentacionom centru Narodnog muzeja u Beogradu.

- Spomen zbirku Petrovića čine pokretna kulturna dobra i sama zgrada. Za pokretna kulturna dobra smo već dugi niz godina pronašli mesto u centralnoj zgradi Narodnog muzeja u Beogradu, i tu se čuvaju i izlažu po potrebi radovi Nadežde i Rastka Petrovića, kako u okviru stalne postavke, tako i kao deo tematskih izložbi. Što se zgrade tiče, problem je veliki i još uvek nerešen. Zdanje je i  70-etih godina prošlog veka, kada je i poklonjeno Narodnom muzeju u Beogradu, zapravo, već bilo u kritičnom stanju. Arhitektonske intervencije koje su tada, uoči otvaranja izvedene pomogle su da ta  zgrada bude otvorena za posetioce, istina samo nekih pet- šest godina. Problemi sa zgradom koji nisu uspeli temeljno da budu rešeni ponovo su postali aktuelni. To se pre svega odnosi na vlagu i građevinske radove. Očekujemo da se napravi ozbiljna studija izvodljivosti, da se proveri šta je moguće sa njom uraditi. Sve to nam, svakako, nije bilo primarno prethodnih godina jer smo se  nosili sa još većim problemom, a to je stanje centralne zgrade Narodnog muzeja u Beogradu-, kaže Lidija Ham Milovanović, viši kustos Narodnog muzeja i naglašava:

Zgrada Muzeja Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji (foto: UNS)

- Radovi Nadežde i Rastka Petrovića nisu izloženi u okviru jedne celine, nego u okviru tematskih izložbi i same postavke muzeja. Veći broj Nadeždinih radova, predstavili smo, recimo kada smo radili njenu veliku monografsku izložbu pre pet godina u Domu vojske.
Slikarka pejzaža, ljudi i žena iz naroda i sa juga Srbije, rodonačelnica moderne u srpskom slikarstvu, Nadežda Petrović jedna je od najvažnijih heroina srpskog impresionalizma, reklo bi se i najpoznatija nacionalna umetnica. Bogatu zaostavštinu Petrovića čini i privatna prepiska članova ove porodice bez čije priče je naša skorija umetnička prošlost nezamisliva. Brojna porodica Petrovića živela je u kući Nadeždinog dede hadži Maksima, na Paliluli. Ta kuća je bila prava umetnička riznica. Posedovala je veliku zbirku ikona, jednu od najboljih biblioteka, zbirku muzičkih instrumenata... Kod Petrovića se okupljala srpska kulturna i politička elita, u  takvom okruženju živela je i formirala se Nadežda; inidividualna, svojstvena sebi i jedinstvena. Prve časove slikanja dobijala je od ujaka Svetozara Zorića, profesora Velike škole.  Svoja dela lucidna Nadežda nije potpisivala, niti datirala, a hronogiju i dalje otežava njen heterogen stil i istraživački duh koji je sve morao da ispita. Bila je skromna, a njen unutrašnji svet nije ostavljao prostor egu i narcisoidnosti. Život je završila 1915. godine u bolnici u Valjevu, kao ratna bolničarka zaražena tifusom.

Nadežda Petrović, "Šljivik u Resniku", 1904-1905, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Najznačajniju celinu radova Nadežde Petrović svakako čini 30-etak dela, među kojima su „Bavarac“, „Betovenova maska“, „Kaluđer“, „Šljivik u Resniku“, „Mod Alan“. Valja pomenuti  i sedam akvarela Rastka Petrovića, „Bekstvo u Egipat“, „Predeo iz džungle“, „Orijentalna igračica“. Izdvajaju se i dela predvodnika istorijskih avangardi: bakropis Pabla Pikasa „Žena sa knjigom“, crtež Amedea Modiljanija „Ženski akt“, crtež Žana Koktoa „Skica“, slika Moiza Kislinga „Poluakt devojke“, grafika Žorža Ruoa „Glava Ibija“, akvarel Ogista Rodena „Ženski akt“, crtež Maksa Ernsta „Prvi značajan razgovor sa Himerom“. Celokupan umetnički materijal, od ukupno 64 dela, čuva se u okviru postojećih zbirki Narodnog muzeja.

Poznato je da je Nadežda Petrović u više navrata i radila motive sa Kosova i Metohije. Koliko je poznato Gračanicu je slikala četiri puta, dva puta samu crkvu i dva puta crkvu sa predelom koji je okružuje. Nadahnuta Prizrenom, slikala ga je pet puta, uvek viđenog sa drugog mesta i na sasvim drugačiji način, a radila je dva puta i  Vezirov most. Tu je i raskošna serija „Resnik“ od kojih je slika koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu Nadeždino remek-delo.

Likovna publika posebno voli sliku „Žena sa suncobranom" koju je Nadežda naslikala 1907. godine. Na slici Nadežda portretiše upravo svoju sestru Ljubicu obučenu u dugu svetlu haljinu, sa suncobranom u ruci kako šeta u zatvorenom prostoru, verovatno dvorištu, obraslom rastinjem. Boje su nežne,  sa puno belih i pastelnih tonova...

Rastko Petrović, "Sveti ratnik iz Žiče", 1922, Foto: Narodni muzej u Beogradu

„Goruća crvena traka puta, sa pegama žutog svetla i ljubičastih senki, sa toplim zelenim krošnjama nad mrkim plotom i modrim obroncima brda u daljini, eto omiljene kompozicije i cele Nadeždine palete, znala je da primeti Katarina Ambrozić, istoričar umetnosti.
Priča o životu i umetničkom stasavanju Nadežde Petrović kroz 49 slika dvadesetak autora predstavljena je na postavci „Srpsko slikarstvo Nadeždinog doba" je u čačanskoj Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ koja se i danas prepričava. Poštovaoci Nadeždinog stvaralaštva imali su priliku na jednom mestu da vide radove iz dve zbirke Narodnog muzeja u Beogradu „Srpsko slikarstvo 18. i 19. veka“ i „Jugoslovensko slikarstvo 20. veka“, među njima i sliku njenog učitelja Đorđa Krstića, ali i druge slikarkine radove, budući da je učestvovala u svemu značajnom kada je reć o našoj moderni.. Kada govorimo o moderni, valja podsetiti da ona kod nas počinje upravo Nadeždinom izložbom  1900. u Beogradu, na kojoj je prvi put predstavila impresionističke i secesionistike slike.

Zbirke Narodnog muzeja sadrže i izvanredne autoportrete Nadeždinih savremenika, prijatelja, umetnika značajnih za to vreme. Nadežda i Rastko Petrović kroz svoja dela žive i danas, a nama ostaje da uputimo apel kulturnoj javnosti i poslenicima kulture da se založe za temeljnu obnovu njihovog poklon-zdanja u Profesorskoj koloniji, jer oni svojim darom, nesebičnošću i odanošću svome narodu, to svakako zaslužuju.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Zgrada Muzeja Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji (foto: UNS)

Legat dr Aleksandra Kostića u Grockoj, foto: Miomir Magdevski, CC BY-SA 4.0

Sakupljajući artefakte iz daleke prošlosti na koje je nailazio, dr Aleksandar Kostić je 1978. godine došao na ideju osnivanja legata. Svoju dragocenu i veliku zbirku poklonio je Opštini Grocka, da bude izložena u Rančićevoj kući. Tako je i otvorena pod imenom „Zavičajni muzej Grocke“. Tokom godina posle raspada Jugoslavije, ekonomske krize i ratova, Rančićeva kuća doživela je sudbinu mnogih neodržavanih i zaboravljenih kulturnih celina, te je i zatvorena. Sin dr Aleksandra Kostića, Vojislav Voki Kostić, razočaran stanjem u Grockoj i uplašen mogućnošću da legat potpuno propadne u memljivim podrumima, povukao je „Dubočajsku zbirku“ koja je narednih dvadeset godina ostala sklonjena od očiju javnosti.

Dr Aleksandar Kostić, foto: Arhiva Centra za kulturu Grocka

Poslednjih nekoliko godina, Centar za kulturu Grocka (Rančićeva kuća) zasijao je novim sjajem i okupio ljude koji gaje iskrenu želju da od Grocke naprave ne samo prirodni, već i kulturni biser nadomak Beograda. Obnovljena je „Gročanska čaršija“. U okviru ove jedinstvene ambijentalne celine i prostora biblioteke „Ilija Garašanin“, pronađeno je mesto za čak dva legata – Ilije Garašanina, čijom zaslugom je sredinom 19. veka osnovana prva javna biblioteka u Grockoj i dr Aleksandra Kostića.

Legat dr Aleksandra Kostića u Grockoj, foto Centar za kulturu Grocka

Zbirka dr Kostića obuhvata paleontološke nalaze iz perioda neolitske starčevačke kulture pa do novog veka. U vitrinama današnjeg legata izloženi su okamenjeni puževi, lišće, glave bivola, zubi i kosti mamuta, ali i artefakti poput kamenog oruđa, koplja, narukvica, rimskih fibula, posuda iz različitih perioda, pa i novca iz vremena turske i austrougarske vladavine. Ima tu i ostataka rimskih ratnika, jer je Dubočaj bio značajna kota na putu Singidunum – Viminacijum. Profesor dr Aleksandar Kostić iscrtao je grafički prikaz „Evolucija živih bića i razvoj civilizacije“ kako bi likovno predstavio ali i naučno povezao geološke periode i materijal koji je pronađen u iskopavanjima. Vojislav Voki Kostić, gastronom, kompozitor i pisac, sin Smilje i Aleksandra Kostića dopunio je očevu zbirku rukopisima, bibliotekom i ličnim predmetima svog oca, među kojima se nalazi i škrinja koja je „putovala“ preko Albanije i u kojoj je slavni lekar preneo svoj „Medicinski rečnik“.

Prvi letnjikovac u Grockoj - Bela vila, izgrađena 1931. godine bila je mesto gde se okupljala srpska elita, ali i utočište supružnika Kostić, nosilaca Legije časti (pored Pjera i Marije Kiri, dr Aleksandar i dr Smilja Kostić, pedijatar, bili su jedini bračni par nosilaca ovog ordena). Humanisti i lekari, dr Smilja i dr Aleksandar proveli su zajedno skoro 70 godina, živeći skladno i u ljubavi, prkoseći svim teškoćama koje im je život priredio – od gubitka sina Ivana Vanje tokom Drugog svetskog rata, do udaljavanja sa fakulteta i nepravde koja im je tako naneta. Ordeni Legije časti bračnog para Kostić nestali su tokom jedne pljačke „bele vile“, a sećanje na njih čuvali su sin Vojislav Voki i njegova supruga Vera Nikolajević, balerina, novinarka i koreograf, kao i brojni stanovnici Grocke koji su u redovima čekali da doktorka Smilja, poznata kao izuzetan dijagnostičar i pedijatar, besplatno pregleda i leči njihovu decu.

Dr Aleksandar i Dr Smilja Kostić, foto: Arhiva Centra za kulturu Grocka

Voki i Vera Kostić su od gročanske vile napravili mali raj i okupljalište umetnika, gde se živelo u skladu sa prirodom, pripremali raznovrsni specijaliteti i stvarala umetnička dela. Vera Kostić je kuću ostavila Ljiljani Mihajlović koja je o njoj i Vokiju brinula dve decenije. Kada je obnovljen Legat Aleksandra Kostića, Ljiljana Mihajlović je deo zaostavštine porodice Kostić ustupila legatu, te se među eksponatima danas mogu videti i dve pisaće mašine doktora Kostića, grančica smilja koji je Aleksandar ubrao na Kajmakčalanu za svoju Smilju, njegov pribor za pisanje, fotografije, slike, njegova bista i drugi predmeti.

Artefakti iz Legata dr Aleksandra Kostića, foto foto Miomir Magdevski, CC BY-SA 4.0

Angažovanjem kustosa iz Centra za kulturu Grocka, ovaj legat preko noći je postao jedno novo mesto okupljanja posetilaca, a tokom meseci ograničenog kretanja i smanjenih mogućnosti putovanja, zbog pandemije izazvane koronavirusom, mnogi su odlučili da upoznaju Grocku i njene lepote. Ovog leta 2020. godine, Legat dr Aleksandra Kostića i „Rančićeva kuća“ u Grockoj beleže rekordne posete.

Ime ovog jedinstvenog čoveka otrgnuto je od zaborava, a legat u Grockoj postao je nova tačka na kulturnoj mapi Srbije.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Suzana Spasić/Press centar UNS

Narodna biblioteka Srbije (foto UNS)

To je prvi legat jednog rok muzičara u ovoj instituciji u kojoj se nalaze 20 legata književnika, naučnika i profesora univerziteta. U ovom „hramu knjige“ čuvaju se i legati Miloša Crnjanskog, književnog istoričara Petra Kolendića, istoričara Mihaila Dinića, filozofa dr Miloša Đurića, etnologa Veselina Čajkanovića, književnika i osnivača časopisa Zenit Ljubomira Micića…  

Da li u Srbiji i dalje postoji kultura zadužbinarstva, da li su legati smešteni u NBS dostupni javnosti i u kakvom su stanju, razgovarali smo sa Veliborom Prelićem, voditeljem zbirke legata i biblioteka celina u Narodnoj biblioteci Srbije.

- Da li vam se nude na poklon knjige, ima li novih zaostavština?

- Nude nam se razne zaostavštine, ali moramo da pravimo izbor – kod nas su biblioteke i rukopisne zaostavštine Crnjanskog, Milana Rakića, Desanke Maksimović, Jovana Ćirilova… i kao Narodna biblioteka moramo da držimo neki nivo. Mislim da su ljudi i dalje svesni da je potrebno da ostavljaju vredne stvari institucijama. Skoro je dolazila Jovana Jovičić, ćerka Stevana Hristića zbog dogovora. Ima jedna interesantna stvar - ljudi neće da ostavljaju stvari tamo gde su radili, iako bi tu zbirka bila najkorisnija. To je neka pravilnost, svako ima svoje razloge, ali uglavnom žele da im legati budu van institucija u kojima su radili.

- Šta radite u slučajevima kada procenite da neki „poklon“ nije za Narodnu biblioteku?

- Kada procenimo da nešto nije za nas, onda upućujemo na gradske biblioteke ili zavičajne fondove po lokalnim bibliotekama, jer oni često imaju problema i sa popunjavanjem redovnog fonda. Mi kao krovna organizacija podstičemo i stvaranje legata i u regionalnim centrima i gradskim bibliotekama. Narodna biblioteka prihvata i knjige na poklon, ali i tu pravimo selekciju – imamo sve knjige od rata na ovamo i većinu knjiga od pre rata, jer je obnovljen fond koji je stradao u bombardovanju. Ne kompletno, ali imamo sva domaća izdanja, pa nema potrebe da uzimamo knjige koje već imamo.

- Da li su knjige za vas najvredniji pokloni?

- Rukopisna građa je najkorisnija, najbolja vrsta građe. Lične biblioteke su lepa stvar – u legatu Miloša Crnjanskog je više od 500 knjiga, ali on ih je uglavnom nabavio ili dobio nakon povratka u Beograd. Samo par komada su starije knjige. Te knjige postoje u svakoj kući, ali dobro, ovo su knjige Miloša Crnjanskog. Sa njima ništa ne može da se radi, stoje na polici. Rukopisna zaostavština - radovi, prepiska, fotografije, to je materijal na kome može dalje da se radi.

- Institucije najčešće imaju problem i sa prostorom za smeštaj nove građe. Kakva je situacija kod vas?

- Sledeće godine se navršava 50 godina kako je biblioteka useljena u ovu zgradu. Napravljeni su planovi za proširenje magacina, ali pitanje je kada će to biti realizovano. Fond legata je za sada u dobroj situaciji. Još neko vreme imamo mesta za sve, ali generalno biblioteka ima problema sa prostorom.

Velibor Prelić, voditelj zbirke legata i biblioteka celina u NBS (foto Velibor Prelić)

- Pretpostavljam i da nije sve što dobijete u dobrom stanju, da se suočavate i sa oštećenom građom.

- Imamo odličnu službu za konzervaciju, verovatno najbolju u Srbiji. Najbitnija stvar kada se legat primi je da se odmah odvoje primerci koji moraju hitno da se konzerviraju.  Takođe, ako se nešto rasušilo i raspalo, da se odvoji i ponovo poveže. Knjige koje se nalaze u legatu se ne izdaju korisnicima, osim ako je to jedini primerak koji postoji u biblioteci. Generalni plan je da digitalizacijom zaštitimo najosetljiviju rukopisnu građu i na tome se radi već neko vreme. Krenulo se od srednjovekovnih rukopisa kao najosetljivijih, ali to je ogroman posao. Nemamo dovoljno tehnike i ljudstva da to ide brže. To je jedini način da se građa zaštiti, da ne mora fizički da se izdaje, jer svako manipulisanje može da dovede do oštećenja. Na primer, za časopis Zenit je objavljeno fototipsko izdanje sa pratećom monografijom još pre desetak godina. Digitalizacija će nam pomoći da ove stvari ostanu zaštićene, a da budu dostupne na digitalnim platformama.

Narodna biblioteka Srbije (foto UNS)

- Sve više knjiga se objavljuje u elektronskom obliku. Kako će to uticati na vaš rad?

- Biće sve više publikacija koje neće biti štampane, koje će postojati sam u elektronskoj formi. To su tendencije na koje ne možemo da utičemo ali možemo da ih pratimo i da se pripremimo na vreme. Imamo ceo sistem u koji ulaze samo elektronska izdanja, npr. arhiviranje veb sajtova jer i oni su neka vrsta publikacija, samo u elektronskoj formi. Tehnološki se mnogo toga promenilo i imamo ljude koji prate tehnološki aspekt i prilagođavamo se novim načinima objavljivanja. Sigurno će se smanjiti količina knjiga ili će tiraži biti znatno manji, a elektronske verzije dominantnije, ali tu smo da sve to pratimo. Mi imamo ljude koji traže prelom knjige na CD. Zapravo je krajnja ideja, ako se opremi cela biblioteka na odgovarajući način, da korisnik ne dobija knjigu u fizičkom obliku, već digitalnu koju može da čita sa ekrana. Time bi se definitivno zaštitio fond, jer knjige ne bi ni izlazile iz magacina. Jednog dana, kada se tehnički opremi biblioteka, biće moguće da se knjige dobijaju samo u elektronskoj formi, a magacini će biti komore u kojima stoje knjige, odnosno komadi koji predstavljaju tradicionalni oblik  knjige.

- U vašem radu neophodna je i saradnja sa drugim institucijama naročito prilikom selektovanja različite građe.

- Saradnja sa drugim institucijama nam najviše pomaže u istraživačkom radu, da se rukopisna zaostavština sredi, da se prepoznaju dokumenti. Sestre Janković, utemeljivačice naše etnomuzikologije su ostavile više od 50 kutija građe, a u svakoj kutiji po pet, šest fascikli papira. To je razvrstano, prepoznato i krenula je obrada dokumenata. Crnjanski je već i digitalizovan i objavljeni su katalozi biblioteke i rukopisne zaostavštine. Desanka takođe ima katalog biblioteke. Sve što se nalazi u legatima dostupno je publici preko izložbi. Ne dolaze ovde ljudi da vide spomen sobu Miloša Crnjanskog, ona je samo ilustracija legata koje i imamo. Nije nam bila namera da na muzejski način predstavimo nekoga, već se trudimo da kroz izložbe, izdavanje rukopisa, saradnju sa institucijama, predstavimo ne samo legate nego i fondove NBS. Bitno je da se nešto čuva, ali i da se radi sa tim, da bude živo a ne samo da stoji na polici.      

Miloš i Vida Crnjanski na zimovanju (iz Legata Miloša Crnjanskog, foto NBS)

- Neki legati su specifični, osim u NBS nalaze se i u drugim institucijama.

- Kada je Ljubomir Micić umro, bez naslednika, istoričarka umetnosti Irina Subotić je pregledala zaostavštinu i napravila podelu na Narodni muzej i Narodnu biblioteku. U muzej su otišle slike, skulpture, deo biblioteke koji ima veze sa likovnom umetnošću, a kod nas je stigla književnost, istorija, književna kritika, časopis Zenit i sva prepiska. Zadužbina Miloša Crnjanskog je vlasnik autorskih prava i vlasnik građe i postoji ugovor između biblioteke i njih da se građa čuva kod nas, ali za korišćenje mora da se traži saglasnost i od Zadužbine, pogotovo za objavljivanje. Zadužbina Milana Mladenovića je i dalje vlasnik svega što su predali, ali morali bi da imaju jake razloge i novi ugovor da bi odneli sve iz biblioteke. Postoji deljeno vlasništvo, autorska prava da pripadaju zadužbini, a čuva se ovde. Za sestre Janković sva autorska prava i sva svojinska prava pripadaju biblioteci. Sve zavisi kako se poklonodavci i naslednici dogovare.

- U Srbiji se osnivaju i privatni muzeji knjiga. Da li ih doživljavate kao konkurenciju?

- Nije lako biti konkurencija Narodnoj biblioteci, jer ovde su uslovi za smeštaj, način obrade i način zaštite najbolji. Nadam se da će i drugi dostići naše standarde ili ih makar slediti. Jer svaki korak u očuvanja vrednih rukopisa, biblioteka i zanimljivih knjiga je dobrodošao. Tu se otvaraju neka druga pitanja - da bi nešto bilo biblioteka mora da ima inventarne knjige, stručno lice, nekoga ko je položio stručni ispit za bibliotekara, da zna da radi u našim programima, da zna standarde za obradu knjižne građe i na pravom mestu da imaju dobre uslove za smeštaj. Svakome ko se bavi kulturom i čuvanjem knjiga želim da i dalje dobija knjige i da brine o njima, jer to i mi radimo.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Časopis Zenit (iz Legata Ljubomira Micića, foto NBS)

Jovan Bikicki, Iriski venac:ž:120051 (foto: Foto dokumentacija Vojvodjanske banke) 

U oktobru 2016. godine upriličena je izložba „Odgovorno u kulturi“ na kojoj je predstavljeno 40 eksponata iz vredne zbirke Vojvođanske banke u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Na slici „Lutajuće sunce“ Milana Konjovića ( Sombor, 1898.-  Sombor, 1993) dominira priroda stvorena iz slikarevih složenih emotivnih procesa koji ukazuju na njegovu čvrstu vezu sa podnebljem iz kojeg je ponikao. Ovaj rad,  pored slika: „Pejzaž sa kućom“, Ulica“, „Kukuruz“, „Strast“... samo je deo Konjovićevih umetničkih ostvarenja koja su vlasništvo kolekcije Vojvođanske banke koja je još 80-etih godina prošlog veka započela jedinstvenu, imaginarnu neoročenu štednju - sakupljanje svoje umetničke zbirke.

Svoju kolekciju banka je brižljivo dopunjavala kako redovnim održavanjem umetničkih kolonija, tako i  planskim otkupom. Tako je i formirana ova značajna zbirka srpske nacionalne umetnosti druge polovine 20. veka koja trenutno broji više od 600 umetničkih radova brojnih autora.  U izuzetnoj selekciji slika, pored Konjovića, mesto su našla i dela poput  „A voćnjak je u bizini“ Jovane Popović Benišek, „Iriški venac“ Jovana Bikickog, „Bedem pod krošnjom“ Pavla Blesića, „Crkva u daljini“ Isidora Bate Vrsajkova, „Dvorište“ Nikole Graovca. Umetnički krug nad Vojvodinom i bankom koja je po pokrajini dobila ime zaokružuju  radovi Vere Zarić, Petra Mojaka, Bogomila Karlavarisa, Milana Keraca, Milana Kečića, Stojana Trumića, Zorana Petrovića, umetnika koji su obeležili vojvođansko umetničko podneblje u drugoj polovini 20.veka.

Vera Zarić, Trg u Sent Andreji, ulju na platnu, 60x80 cm, 1993, Foto dokumentacija Vojvodjanske banke

„Verovanje u trajanje sopstvenog imetka bilo je ono što je navodilo čelnike Vojvođanske banke da angažuju najtalentovanije umetnike ne bi li oni uz njihovu pomoć ostvarili umetničko delo za pamćenje. Trajanje odlikuje stabilnost generacijskog kvaliteta, a umetnička dela zapravo su  menice koje u vremenu nikako ne gube vrednost, naprotiv!“, kaže Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske uz konstataciju:

„To su prepoznali i ljudi iz Vojvođanske banke kada su pokrenuli prikupljanje slika u vreme kada osamdesetih godina dvadesetog veka, termin društvena odgovornost još nije postojao u današnjem značenju. Tada su nastojali da otkupima umetničkih dela savremenih umetnika pomognu razvoj umetničke scene, ali i da sopstveni radni prostor učine ugodnijim za boravak. Na svu sreću ta praksa se nastavila i u narednom vremenu, da bi umetnička zbirka Vojvođanske banke polako zadobijala karakter, savremene, pre svega, vojvođanske umetnosti. Termin vojvođanska umetnost usko je vezan za razvoj srpske i jugoslovenske umetnosti modernizma, pogotovo ako, kao stožerne autore čija dela se nalaze u ovoj zbirci: Milana Konjovića i Milivoja Nikolajevića, prirodno vidimo kao njene najreprezentativnije predstavnike. Uz njih se nalaze i ostali važni učesnici likovnog života Vojvodine i Jugoslavije druge polovine dvadesetog veka koji su svojim prepoznatljivim slikarskim delovanjem obeležili suštinske vrednosti umetnosti Vojvodine toga doba“.

Stilska i tematska raznolikost kolekcije Vojvođanke banke pruža uvid u najznačajnije domete vojvođanske umetnosti. Otuda i karakteristični motivi koji su bili inspiracija brojnim autorima: salaši, ulice, reke, žitna polja, kapije, crkve...

Milan Konjović, Pejzaž sa kućom, ulje na lesonitu, 54x80, 1954, Foto dokumentacija Vojvodjanske banke

Tako je Jovan Binicki na svojoj slici „Iriški venac“ prikazao najviši prevoj, raskrsnicu, gde se seku putevi na Fruškoj gori -Iriški venac- put koji okružuje gusta šuma i gde se u daljini vidi spomenik „Sloboda“, podignut u čast palih boraca, dok je Pavle Blesić svoju sliku „Bedem pod krošnjom“ stvarao inspirisan napuštenim kapijama i zaboravljenim bedemima Ravangrada, starim zapisima, pečatima, škrinjama, medaljonima... Branislav Bane Vuleković na slici „Kuće na dnu“ likovno je iskazao bogatstvo i raznovrsnost vojvođanske ravnice. U prvom planu dominira obrađena, ravničarska zemlja prikazana kao sklad linija i kolorita... u daljini se naziru kuće iznad kojih se prostire nebo.

„Tradicija likovnih kolonija u Vojvodini potiče iz pedesetih godina prošlog veka.  Prvi nosilac ove ideje i inspirator bio je slikar i likovni kritičar Jožef Ač, koji je prvu umetničko-slikarsku koloniju u Vojvodini pokrenuo u Senti 1952. godine. Tada su poznati umetnici, između ostalih, Milivoj Nikolajević, Milan Konjović, Stevan Maksimović, Zoran Petrović, čija se dela nalaze u zbirci Vojvođanske banke, započeli novu epohu vojvođanskog slikarstva, izvan svojih ateljea u društvu umetničke oslobođenosti, lišeni ideoloških stega tadašnjeg socijalističkog društva. Njih je Jožef Ač okarakterisao kao učesnike kolonije mladalački egzaltirane i romantičarski zaljubljene u senćanske prizemljuše i ritmiku krivudavih sokaka. Kolonije su izvršile i deo one misije sadržane u približavanju umetnika podneblju, pejzažu, boji, zvuku, mirisu, nečem našem izvornom“, primećuje mr Danilo Vuksanović i podseća da je Vojvođanska banka tu tradiciju nastavila, i svojom zbirkom slikarskih dela danas podseća na bogatstvo, ali i na sasvim drukčiju ulogu slikarstva u tom vremenu - slikarstva koje se ponajviše bavi vojvođanskim pejzažom, ali i onim što se u njemu može posmatrati.

Milan Kečić, Jesenje krošnje, ulje na platnu, 73x 100 cm, 1991, Foto dokumentacija Vojvodjanske banke

U oktobru 2016. godine upriličena je izložba „Odgovorno u kulturi“ na kojoj je predstavljeno 40 eksponata iz vredne zbirke Vojvođanske banke u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Prikazani izbor iz ove kolekcije Vojvođanske  predstavio je presek različitih stilskih i tematskih opredeljenja i raznovrsnih tehnika likovnog izražavanja. Tako formirana izložba, kao sekvenca vojvođanskog modernizma, osmišljena je kao primer odgovornosti u kulturi ostvarene kroz sakupljanje i brigu o umetničkim delima pod krovom Vojvođanske banke, a u saradnji sa Galerijom Matice srpske. U aprilu 2017., izložba "Odgovorno u kulturi" upriličena je i u zgradi Narodne banke u Beogradu, ali je zbog prilagođavanja prostoru sačinjen izbor od 33 dela iz bogate kolekcije Vojvođanske banke, sa akcentom na slikama velikog formata i značajnim imenima vojvođanske likovne scene. Na dobrom iskustvu prezentacije kolekcije u Novom Sadu i Beogradu, osmišljen je program manjeg obima: Umetnički karavan, sa izborom od pet slika različitih autora: Milana Kerca, Milana Kečića, Boška Petrovića, Pavla Blesića i Save Stojkova, koje su putovale po gradovima Srbije i bile izlagane u ekspoziturama banke. Priliku da kroz postavku originalnih dela upoznaju deo umetničke kolekcije Vojvođanske banke, dobili su Kragujevčani, Čačani, Apatinci, Zrenjaninci i Subotičani.

Izlaskom u javnost ova zbirka se pozicionirala kao važan segment vojvođanske, odnosno srpske umetnosti druge polovine dvadesetog i samog početka dvadeset prvog veka.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Aleksandar Boričić (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Aleksandar kada dođe u bilo koji grad kupi 20-30 razglednica, napiše šta mu se dopalo na putovanju, pažljivo ispiše adrese, zalepi poštanske marke i pošalje ih rodbini i prijateljima. Zadovoljstvo mu je kada mu neko od njih javi da se obradovao kada je među gomilom računa video razglednicu i da ga je taj gest vratio u detinjstvo. Aleksandra takođe pomalo nervira što se na pisma sve češće stavljaju pečati, pa današnja deca ne znaju kako izgleda poštanska marka. Silno ga nervira i što u njegovom rodnom Beogradu teško možete poslati pismo ili razglednicu, jer poštanske marke se kupuju samo u pošti. I zato razglednice iz Beograda skoro da niko više ne šalje.

Aleksandar sa početka teksta preziva se Boričić i legenda je srpske odbojke. Skroman po prirodi, od televizijskih kamera se uglavnom sklanja, a javnosti je manje poznato i da je ne samo uspešan sportski radnik, već i filatelista. Boričić poseduje jednu od najbogatijih filatelističkih zbirki u Srbiji, a bio je i dugogodišnji predsednik Saveza filatelista Srbije. Ni sam ne zna koliko je medalja osvojio ili učestvovao u njihovom osvajanju kao igrač, trener i predsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Takođe, ne može da nabroji ni medalje koje je osvajao za zbirke maraka na svetskim filatelističkim takmičenjima. Jedini je sa ovih prostora osvojio Grand Prix za kolekciju „Poštanska istorija Srbije“ na balkanskoj izložbi u Mariboru. U Galeriji RTS-a bila je priređena i izložba „Mozaik izvornih svedočanstava" - Srbija u Velikom ratu” na kojoj je bio predstavljen samo deo iz ogromne kolekcije dokumenata o Prvom svetskom ratu koje Aleksandar Boričić poseduje.

Govoreći o prvim koracima u filateliji Boričić se priseća detinjstva i dela grada u kome je odrastao - Varoš kapije. Tu je škola „Braća Ribar“, sada „Kralj Petar Prvi“ gde je sedeo u istoj klupi sa Draganom Kapičićem, predsednikom Košarkaškog saveza Srbije. Tu je kao devetogodišnji dečak od komšije, deda Sime koji je imao ogromnu kolekciju poštanskih maraka, dobio na poklon prvi album sa markama. A, u blizini, u ulici Maršala Birjuzova, bio je klub u kome su se okupljali filatelisti. I tako je počela priča „najvećeg entuzijaste među filatelistima“ kako Aleksandra Boričića nazivaju prijatelji.

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Poštanska istorija  Srbije - lepa pisma u teškim vremenima

Dva kopača zlata iz Srbije početkom 20. veka sa Aljaske pišu knjižaru Valožiću da im pošalju nove knjige jer su sve dosadašnje pročitali. Vojnici sa fronta za vreme Velikog rata javljaju najbližima da su živi i pisma završavaju porukom „Živela Srbija!“. Za vreme Balkanskih ratova pisma iz Srbije odlaze u Kostariku, Venecuelu, Salvador, Haiti, Brazil, Argentinu, Urugvaj, Meksiko, Mozambik, Mauricijus, ali i holandsku Gijanu.

Ovo su samo neke od zanimljivosti iz možda najbogatije privatne kolekcije fotografija, pisama, plakata, dopisnica i poštanskih maraka koje poseduje Aleksandar Boričić, a od kojih je najveći deo vezan za Veliki rat.

„Rano sam počeo da skupljam sve o Prvom svetskom ratu, iako u školi nismo puno učili o njemu. Imam ogromnu kolekciju razglednica, dokumenata, knjiga, pisama i dopisnih karata kako vezano za 1914/15 kada se rat vodio ovde kod nas tako i vezano za Solunski front, za Krf, kao i mesta gde su naši bili u zarobljeništvu u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj i Bugarskoj. Preko tog rata nekako sam se vezao i za medicinske misije. Imam kolekciju lepih pisama u teškom vremenu koja je Ledi Padžet pisala iz zarobljeništva. A otišla je u zarobljeništvo da bi sačuvala srpske vojnike. Imam i „kolekciju okupacije Srbije“, jer su okupacione države pravile propagandu kroz razglednice koje govore o smrti Srbije, nestanku Srbije. Sve najgore o Srbima što je moglo da se stavi oni su stavili na te razglednice, pogotovo o kralju Petru i kralju Nikoli. Poštanska istorija Srbije bila je dosta teška i komplikovana i za tu kolekciju sam dobio naš jedini ’Grand Prix’ “, navodi Boričić dodajući da je u sportu važno osvojiti medalju, dok je u filateliji za njega uvek cilj bio da dopuni kolekciju. Priseća se i kako je sa Svetskog prvenstva u odbojci u Argentini doneo pola kofera dokumenata koji potiču od naših iseljenika.

Radoznale prirode Boričić je za svoju kolekciju prikupljao raznovrsne predmete. Osim dokumenata vezanih za Veliki rat zanimljivi su i počeci naše avio pošte - golubija i balonska pošta, kao i marke prvih pilota. Poseduje i malu kolekciju prvih srpskih brodova sa Save i Dunava. U njegovoj zbirci je i kolekcija retkih pečata srpske pošte, među kojima su i dva pisma sa retkim zelenim pečatima iz manastira Studenice. Među retkostima su i partizanska pisma, jer su se retko slala, i ona sačuvana su uglavnom iz druge polovine rata. Među zanimljivijim pismima je jedno sa ustaškim i patizanskim pečatom. Radi se o uputnici za robu koju su ustaše poslale iz Zagreba za Jelsu i stavile svoj pečat. Međutim, dok je roba stigla, partizani su već osvojili Jelsu i stavili svoj pečat da je roba primljena. Ova uputnica je i svedočanstvo kako su patrizani osvajali teritorije tokom Drugog svetskog rata.

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Gubitak ugleda među filatelistima

„Ranije, Srbija i Crna Gora su bile popularne među filatelistima ali posle svih događaja od pre skoro 30 godina to interesovanje je jako opalo. Ono što istorijski vredi za naše kolekcionare nije više tako interesantno strancima. S jedne strane dobro je da se dokumenta vraćaju, a s druge nije, jer mnogo ste vredniji ako vas međunarodni svet prepoznaje. Sada nam je samo ostalo da se preko međunarodnih izložbi promovišu naše marke, pisma, dopisnice, razglednice, dokumenti i sve ono što je vezano za taj vid kolekcionarstva“, kaže Boričić, dodajući da ne samo da je srpska filatelija izgubila ugled u svetu koji je nekada imala, već su i domaći filatelisti potcenjeni u svojoj domovini.

„Ako u Njujorku na svetskoj izložbi među ogromnim brojem izlagača, od nas šest iz Srbije, pet dobije zlatne medalje, to vam najbolje govori koliko svet prepoznaje naš značaj. Ali isto tako mogu da kažem, pošto sam godinama bio predsednik Saveza filatelista, svedok sam da ogroman broj važnih ljudi ne zna da je Srbija osnivač Svetske poštanske unije. Po našim saznanjima to je možda i jedina svetska institucija gde je Srbija osnivač. I mi smo se borili da plaćamo iz privatnih džepova članarinu u svetskoj i evropskoj federaciji da nas ne bi izbacili, konstatuje Boričić dodajući da su i izložbe u Srbiji retke, jer ne samo da nedostaju odgovarajući prostori, već nema ni dovoljno vitrina koje su neophodne da bi se organizovale filatelističke izložbe.

Iako se pisma više ne šalju, a poštanske marke nisu toliko popularne kao ranije, ipak ima i mladih kolekcionara. Praveći paralelu sa sportom Boričić kaže da im se uvek obraduje.

„Mi jedva čekamo da se pojavi neko mlađi da bi doneo novu energiju. Mladi uvek imaju veliku želju, nemaju znanje, ali ko ima pozitivnu energiju i želju da nauči, on će sigurno brzo napraviti napredak i početnu kolekciju. Kada u sportu napravite prvi poen, prvi gol, niko nije radosniji od vas kao mladog igrača. A malo kasnije vidite da to nije nešto. Ali taj početak je važan. Kada se napravi prva kolekcija svaki kolekcionar je ponosan na svoju kolekciju iako je ona možda vrlo skromna, ali ta radost i taj ponos to je nešto što i mi kao Savez filatelista želimo da pomognemo“, zaključuje Boričić poručujući da za kolekcionarstvo nije potreban veliki novac, već posvećenost i želja da se dođe do prave informacije.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Collegium Hungaricum - Odeljenje za kulturu Ambasade Mađarske obeležava sedamdesetpetogodišnjicu smrti Bele Bartoka, mađarskog etnomuzikologa, pijaniste i jednog od najznačajnijih kompozitora 20. veka programom pod nazivom "Bartok 75" koji će biti održan online, na Facebook stranici Collegium Hungaricum Beograd: https://www.facebook.com/collegiumhungaricumbelgrad, u četvrtak, 19. novembra 2020. godine, u 18 časova.

Predavanje o Beli Bartoku održaće Ana Vrbanec, stručni savetnik za umetnost i kulturu, dok će pijanisti En Vang i Petra Hrženjak svirati Bartokove kompozicije. Program: Četiri dela iz ciklusa "Za decu" i Svita za klavir, op. 14, 1. i 4. stav.

U sklopu izložbe "U apoteci kod ugarskog kralja Svetog Stefana" biće upriličena stručna vođenja, uz primenu i poštovanje svih mera Kriznog štaba, donetih usled aktuelne epidemiološke situacije, izazvane virusom COVID 19. Stručna vođenja Jelene Manojlović, autorke izložbe i kustosa Muzeja za istoriju farmacije, biće održana svakog 19, 24. i 26. novembra 2020, od 11 do 14 časova (u Collegium Hungaricumu, Gračanička 14, Beograd).

Collegium Hungaricum - Odeljenje za kulturu Ambasade Mađarske u saradnji sa Radio televizijom Srbije, učestvuje u realizaciji TV šou-programa "Virtuozi V4+", koji se održava pod pokroviteljstvom Vlade Republike Mađarske i promoviše mlade talente klasične muzike.

Collegium Hungaricum i RTS zajedno su organizovali izbor srpskih predstavnika za takmičenje u Budimpešti: raspisan je javni poziv na koji se prijavilo 60 mladih talenata iz cele Srbije. Po propozicijama, pravo učešća imaju instrumentalisti do 18 i pevači do 20 godina. Selekciona komisija sastavljena od muzičkih stručnjaka, odabrala je 30 najboljih kandidata za audiciju koja je održana početkom avgusta ove godine, u Studiju 8, na Košutnjaku, na kojoj su izabrana četiri predstavnika Srbije na takmičenju u Budimpešti.

Televizijski šou program "Virtuozi" postoji u Mađarskoj već šest godina, ove godine takmičenje je prošireno na internacionalni nivo, pod nazivom "Virtuozi V4+", okuplja kandidate iz Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske i Srbije, a održava se pod sloganom "Sviramo zajedničkim jezikom".

Sledeća epizoda ovog talent šou-programa će biti emitovana u subotu, 21. novembra 2020, na RTS 2, sa početkom u 22.50 časova.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Tadija Janičić, Don Kihot, ulje na platnu, foto: Ivan Zupanc

Pokušali smo da napravimo pregled savremene umetničke scene Srbije u prvoj deceniji 21. veka, sa akcentom na mladim značajnim umetnicima, ali i  značajnim osvrtom na autore koji su već afirmisani kao što su Mrđan Bajić, Raša Todosijević, Neša Paripović,  Mileta Prodanović.

Priča o jednoj od najmlađih umetničkih kolekcija počela je 2007. godine, kada je uprava velike kompanije Telenor odlučila da, zajedno sa stvaranjem inovatinog radnog prostora, kulturnoj mapi Srbije doda još jednu adresu na kojoj stanuje vrhunska umetnost. Tako je počelo kreiranje nesvakidašnje moderne korporativne umetničke kolekcije u kojoj je svoja imena upisalo 100 umetnika sa 250 radova.

Ivan Zupanc, iz serije Digitalna istraživanja, fotografija

"Pokušali smo da napravimo spoj mladog kreativnog potencijala i proverenih vrednosti, odnosno umetnika koji su se  uveliko dokazali. Da na konkretnom primeru damo dignitet mladim umetnicima da idu dalje, da im bude čast što su se našli među renomiranim autorima naše likovne scene“, ovim rečima kustos Saša Janjić objašnjava umetnički rukopis kojim se vodila kompanija Telenor u stvaranju istoimene Telenor kolekcije.

Počela je gradi svoje mesto na likovnoj sceni Srbije samo godinu dana nakon što je norveški mobilni operater stigao u zemlju, u saradnji sa kustosima Remonta, nezavisne umetničke asocijacije, po standardima koji prate savremene trendove u izboru selekcije. Kakav je bio izazov formiranje ozbiljne kolekcije savremene srpske umetnosti u okviru kompanije koja je učinila iskorak kada je odlučila da na ovom podneblju ne bude samo prisutna samo u svetu biznisa, impulsa, megabajtova već i da na ozbiljan način uđe u svet umetnosti.

"Pored osnovnog biznisa, naša kompanija ima značajnu društvenu odgovornost, a jedan važan deo te priče odnosi se na stvaranje umetničke kolekcije. Ona je stvarana i kao korporativna kolekcija, umetnički radovi nalazi se u samim poslovnim prostorijama, kancelarijama kompanije. Svi ti radovi „žive“ sa zaposlenima, sa ambicijom da im približimo savremenu umetnost. U isto vreme, Telenor kompanija želela je da svojim ulaganjima u savremenu umetnost pomogne srpskim umetnicima", kaže Saša Janjić.

Mileta Prodanović, Rolling Sky, akril na platnu, foto: Ivan Zupanc

Na pitanje koji su izazovi bili u stvaranju zbirke, koje standarde prati i koje vrednosne kriterijume moraju da zadovolje selektovani radovi, Janjić odgovara da „radovi koji su otkupljivani za potrebe ove zbirke moraju da zadovoljavaju osnovne umetničke kriterijume“.

„Znači da se biraju što kvalitetnija, snažnija dela koja se bave savremenim pitanjima. Koja promišljaju savremenu realnost i ono što nam se dešava:  „nedoumice“ modernog čoveka, njegovo okruženje, probleme sa kojim se susreće... Sa druge strane ideja o stvaranju kolekcije nije bila samo to da se otkupe radovi umetnika, nego da se na izvestan način problematizuje i pitanje nepostojećeg tržišta za savremene radove,  takođe i da se pomogne umetnicima, podvlači Janjić i dodaje:

"Zapravo, ideja je bila da otkupom radova na neki način pomognemo umetnicima, da im damo pozitivni input koji do tada nažalost nisu u dovoljnoj meri dobijali od naših muzeja, države, društva. Namera je bila da pokušamo da napravimo pregled dešavanja na savremenoj umetničkoj sceni Srbije u prvoj deceniji 21. veka, sa akcentom na mladim značajnim umetnicima, ali i  značajnim osvrtom na autore koji su  već afirmisani kao što su Mrđan Bajić, Raša Todosijević, Neša Paripović,  Mileta Prodanović.
Saša Janjić ujedno otkriva koliko je za našu umetničku scenu u vremenu kada tržište savremenih dela praktično ne postoji važan ovakav reprezent.

Mrđan Bajić, Organi, terakota, poliester, aluminijum, mesing, drvo, emajl, akrilna boja, foto: Ivan Zupanc

"Ovo je po meni jedna od važnijih stvari koja se desila na našoj sceni, na tom tržištu u vreme kada je na njemu Telenor kolekcija bila jedina privatna, korporativna zbirka. Ona je bila javna, u smislu da smo mi, tokom 2008, 2009, 2010, godine izlagali otkupljena dela, ali i organizovali brojne izložbe po Srbiji na kojima smo prikazivali te radove stavljajući do znanja i društvu i umetnicima da postoji neko ko misli na njih. Mislim da je ova zbirka pokrenula neke tokove, jer su se nedugo zatim pojavile neke druge umetničke kolekcije. Želeli smo upravo to, da povežemo umetnički segment sa korporativnim svetom biznisa i da podstaknemo da se mnogo više novca ulaže u kulturu", priča Saša Janjić.

Biljana Đurđević, Loše ponašanje, ulje na platnu, foto: Ivan Zupanc

Telenor zbirka nema stalni klasični muzejski prostor, a otkupljeni radovi nalaze se u njihovim prostorijama, od Beograda preko Niša, Novog Sada, Subotice, Kragujevca. Ostaje nejasno kako je, osim na izložbama, moguće videti radove iz ove kolekcije?

"Trudili smo se da u kolekciju ne ulaze samo beogradski umetnici, već i iz cele Srbije. Kolekcija je korporativna i nije moguće videti fizički, ali je moguće je ispratiti te radove na internetu, na kojem svako može da prelista katalog Telenor kolekcije. Iskreno se nadam da ćemo u narednom periodu prirediti i nove postavke, pokazati sve što se desilo u poslednjih pet-šest godina, predstaviti nova dela koja smo otkupili. Za sada smo dakle, samo virtuelno prisutni, na internetu. Novi otkupljeni radovi, su ugavnom radovi mladih umetnika, kao recimo Tadije Janičića, Nemanje Nikolića, umetničkog para diSTRUKTURA, Miloša Tomića. U fokusu su nam bili zanimljivi autori koji su tek stupili na likovnu scenu, sa ambicijom da se podsetimo  najznačajnijih umetnika koji su trenutno u  svaralačkom naboju", podvlači Janjić.

diSTRUKTURA, Dutch Sky, akril na platnu, foto: Ivan Zupanc

Ova korporativna kolekcija se neprestano razvija, konstantno se razmišlja o njenoj strukturi, značaju, obogaćivanju i unapređivanju... Tokom proteklih godina, valja podsetiti,  organizovane su i postavke otkupljenih radova, poput one naslovljene sa „Vidi dalje“. Koliko te postavke menjaju negativnu sliku i stereotipe koji nesumnjivo postoje?

"Na početku, kada smo formirali kolekciju, imali smo seriju izložbi. Krenuli smo od postavke u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić",  da bismo radove kasnije predstavili u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, zatim u galeriji "Nadežda Petrović" u Čačku, pa  u Vršcu, Nišu, Kraljevu. Ta likovna tura je išla po Srbiji i upravo spojila tu krilaticu "Vidi dalje". Trudili smo se da  predstavimo savremenu umetnost, mlade umetnike, ali i taj vid saradnje između kulturne scene i biznis sektora. U planu je bilo i nekoliko izložbi u inostranstvu koje nažalost nisu realizovane, ali to ne znači da se to neće desiti. Katalozi koje smo štampali smo slali na sve strane", kaže naš sagovornik.

Bratislav Milenković, Slova, print na papiru, foto: Ivan Zupanc

Telenorova ulaganja u savremenu umetnost tokom prethodne decenije svakako je pomak vredan pažnje i istovremeno poruka drugim kompanijama da i one otvore vrata umetničkog sveta. Kakvi su dalji planovi kada je ova zbirka u pitanju?

"Telenor kompanija neprestano ulaže u kulturu i savremenu umetnost, tako da pored ove kolekcije ima još mnogo drugih projekata koje smo realizovali i koje planiramo da realizujemo sa drugim partnerskim organizacijama.
Telenorova korporativna umetnička  kolekcija  „živi“ u poslovnom, ali i u javnom prostoru sa zaposlenima i u svakodnevnoj je komunikaciji sa njima, ali i sa posetiocima. Kakav je, zapravo, to spoj u kojem zaposleni postaju neka vrsta svakodnevnih posetioci muzeja ili galerije.
Uspeli smo da promenimo percepciju naših zaposlenih, njihov odnos prema umetnosti koja je svakodnevno oko njih, koja živi oko njih. Napravili smo i posebne legende sa zanimljivim kratkim tekstovima, pored svake slike , tako da zaposleni i posetioci  mogu da se upoznaju sa delom. Na kraju su zaposleni počeli da otkupljuju dela, da kada neko od kolega odlazi iz kolektiva oni mu poklone neko umetničko delo. Sve to potvrđuje da smo bili na dobrom putu, da smo uspeli da  promenimo percepciju ljudi, u ovom slučaju nabolje", zaključuje Janjić.

Srđan Đile Marković, The Fall, akril na platnu, foto: Ivan Zupanc

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Pored mogućnosti da poseti svoje omiljene muzeje, publika će moći preko sajta Manifestacije da pogleda sve digitalne sadržaje koje pružaju ustanove kulture Srbije.  Istovremeno, u cilju aktivnijeg uključenja publike pokrenut je Nagradni konkurs: „Predstavi svoj muzej”, kojim je publika pozvana da u formi kratkog video sadržaja predstavi svoj omiljeni muzej.

Fokus ovogodišnje Manifestacije je da muzeji svojim aktivnostima pomognu ljudima da se opuste i uklone stres i time učine značajan doprinos poboljšanju mentalnog zdravlja nacije. Manifestacija će biti održana uz pridržavanje svih procedura propisanih od Vlade Republike Srbije, a koje se odnose na sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti COVID-19.

Ovogodišnja tema, koja je ujedno i tema Međunarodnog dana muzeja je: MUZEJI ZA JEDNAKOST: RAZNOLIKOST I INKLUZIJA
Tema podstiče jačanje raznolikosti i inkluzije u ustanovama kulture i naglašava osnovnu društvenu vrednost muzeja - potencijal da stvore značajna iskustva za ljude bez obzira na njihovu etničku pripadnost, pol, socioekonomsku pozadinu, nivo obrazovanja, fizičke sposobnosti, političku pripadnost i verska uverenja.

Ove godine 16. Evropska noć muzeja se obeležava u subotu 14. novembra. Manifestacija se održava pod pokroviteljstom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a koordinira je Nacionalni komitet ICOM Srbija

IZ PROGRAMA

Muzej Jugoslavije:

„Znakovni muzej" - vođena tura gluvog vodiča Mihaila Gordića. Muzej Jugoslavije u Beogradu već tri godine uspešno realizuje program u kome pripadnici zajednice gluvih vode kroz stalnu postavku Muzeja na srpskom i internacionalnom znakovnom jeziku.

Istorijski muzej Srbije:

Izložba „Kraljevi i svetitelji srpski”, pruža posetiocima mogućnost da vide brojne dragocenosti koje svedoče o najznačajnijoj srpskoj srednjovekovnoj dinastiji Nemanjić i epohi koja joj je prethodila:

Gradski muzej Sombor: Manifestacija „Dani egipatske umetnosti u Somboru" i izložba „Šapat doline Nila”, na kojoj su izložena 22 predmeta iz staroegipatske zbirke somborskog muzeja.

Zavičajni muzej „Paraćin“: Radionica: "Mali arheolozi" gde će se deca na kreativan i zanimljiv način upoznati sa zanimanjem arheologa i paleontologa.

Narodni muzej Užice: Izložba „Nakit kroz vreme – neprolazna lepota i majstorstvo“ predstavljanje dela bogatog muzejskog fonda iz arheološke i etnografske zbirke

Narodni muzej Leskovac: radionice „Dodirni prošlost“,„Slagalica“, „Bako, deko vodim vas u muzej“

Muzej u Prijepolju: tokom manifestacije publika će moći da vidi najvredniji trofej u inače trofejnoj galeriji posvećenoj Divcu - "Košarkaški oskar" koji je naš proslavljeni košarkaš dobio prilikom prošlogodišnjeg ulaska u košarkašku Kuću slavnih u Springfildu i koji je pre dvadesetak dana lično ustoličio u stalnu postavku  Muzeja u Prijepolju.

Više o programima i nagradnom konkursu na www.muzejisrbije.rs

Osobe za kontakt:
Slavko Spasić  063 215 455
Biljana Đorđević 060 807 5001
Koordinacioni tim
Muzeji za 10
www.muzejisrbije.rs

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Aleksandar Pajvančić ALEX, Plakat Beogradski politički plakat 44–1974, 1974.

Izložba se sastoji od dva segmenta, dokumentarnog, pod nazivom "Dokumenta" i ilustrativnog, pod nazivom "Muzejski plakat".

Prvi segment izložbe "Dokumenta" prikazauje istorijat i hronologiju delovanja Muzeja. Kroz dokumetnovanje negovanog programskog identiteta i kontinuiteta delovanja Muzeja tokom 70 godina, pokazaće se širok dijapazon delatnosti, raznorodnost kolekcija, kao i različite manifestacije,  izložbe, ličnosti i događaji. Drugi segment izložbe "Muzejski plakat", sastoji se od izabranih muzejskih plakata koji, kao veoma indikativan i komunikativan vid grafičkog dizajna, uverljivo ilustruju raznorodnu i raznoliku delatnost Muzeja tokom 70 godina postojanja i rada.

Premijer Ujedinjenog Kraljevstva Margaret Tačer na otvaranju izložbe Englesko srebro, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 24. septembar 1980.

Tokom trajanja izložbe planiran je i poseban Događaj – koncept u okviru koncepta – prezentacija dizajnera nedelje i predmeta nedelje na veb sajtu Muzeja i na izložbi.

Radomir Stević Ras, Plakat Muzej Primenjene Umetnosti 9. XII 1951., 1951.

Realizacija izložbenog segmeta "Dokumenta": mr Ljiljana Miletić Abramović, direktor Muzeja i muzejski savetnik; Draginja Maskareli, viši kustos; Mioljub Kušić, kustos i Srđan Rakonjac, dokumentalista, u saradnji sa kustosima Odeljenja umetničkih zbirki Muzeja.

Kustos izložbenog segmenta "Muzejski plakat": Slobodan Jovanović, viši kustos

Vizuelni identitet izložbene postavke: Borut Vild

Organizacioni odbor proslave 70 godina od osnivanja Muzeja primenjene umetnosti čine: prof. Zoran Blažina, grafički dizajner;  prof. Zoran Bulajić, arhitekta, predsednik UO Muzeja; prof. dr Dragan Bulatović, istoričar umetnosti i muzeolog; prof. Čedomir Vasić, vizuelni umetnik;  akademik Milan Lojanica, arhitekta;  prof. dr Miodrag Marković, istoričar umetnosti, dopisni član SANU; mr Ljiljana Miletić Abramović, istoričar umetnosti, direktor Muzeja; Dušan Milovanović, istoričar umetnosti; Radmila Milosavljević, arhitekta;  Slavimir Stojanović, grafički dizajner i Igor Todorović, modni kreator.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Manifestacija je osmišljena sa idejom bliže saradnje i zajedničkog nastupa muzeja u Srbiji, a u cilju efikasnije rada i veće vidljivosti, kao i čvršće povezanosti s lokalnom zajednicom, što ujedno rezultira intenzivnijom interakcijom sa publikom i većom posetom. Istovremeno, bogati i raznovrsni programi obogađuju kulturno-turističku ponudu Srbije.

Tokom sedam dana besplatnog programa, obeležavajući Međunarodni dan muzeja, Evropsku noć muzeja i Nacionalnu nedelju muzeja u gradovima širom Srbije, muzeji i srodne institucije kulture na brojnim lokacijama pripremaju raznovrsne sadržaje. Osim izložbi, od kojih se mnoge mogu videti baš tih dana, posetioci će moći da se uključe i u dodatne programe koji se sastoje od intenziviranih autorskih i stručnih vođenja, interaktivnih radionica za decu i odrasle, predavanja, projekcija filmova, predstava i performansa, promocija knjiga, koncerata i drugih aktivnosti.

****

Već tradicionalno, Manifestacija je trebalo da se održi tokom maja meseca, ali je zdravstvena situacija u svetu i potpuno zatvaranje muzeja uticalo da se ovaj događaj odloži. Iako su uvedene epidemiološke mere ograničavale mogućnosti muzeja da dopru do svoje publike u punoj meri, muzeji u Srbiji su pokazali veliku kreativnost koristeći snagu društvenih mreža i internet platformi.

Svojim aktivnostima u digitalnom svetu muzeji su pomogli ljudima da što bolje prebrode izolaciju, da se opuste i uklone stres. Istovremeno, nastavljane su pripreme za održavanje Manifestacije "Muzeji za 10" u novom terminu,  od 9 do 15. novembra 2020. godine uz pridržavanje svih procedura propisanih od Vlade Republike Srbije, a koje se odnose na sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti COVID-19.

Kako bi još aktivnije uključili publiku pokrenuli smo Nagradni konkurs: "Predstavi svoj muzej", kojim ćemo publiku pozvati da u formi kratke video forme predstavi svoj omiljeni muzej. Klipove ćemo predstaviti na društvenim mrežama, a najkreativnije i nagraditi. (Više o nagradnom konkursu na: www.muzejisrbije.rs )

Ovogodišnja tema, koja je ujedno i tema Međunarodnog dana muzeja je: MUZEJI ZA JEDNAKOST: RAZNOLIKOST I INKLUZIJA

Tema podstiče jačanje raznolikosti i inkluzije u ustanovama kulture i naglašava osnovnu društvenu vrednost muzeja - potencijal da stvore značajna iskustva za ljude bez obzira na njihovu etničku pripadnost, pol, socioekonomsku pozadinu, nivo obrazovanja, fizičke sposobnosti, političku pripadnost i verska uverenja.

Vreme trajanja Manifestacije: 9 – 15. novembar 2020.

Ove godine 16. Evropska noć muzeja se obeležava u subotu 14. novembra.

Manifestacija se održava pod pokroviteljstom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Osobe za kontakt:

Slavko Spasić 063 215 455

Biljana Đorđević 060 807 5001

Koordinacioni tim

Muzeji za 10

www.muzejisrbije.rs

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.