UNS Press centar :: PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/rss.html sr http://presscentar.uns.org.rs/img/logo.png UNS Press centar :: PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/rss.html Ako osoba ima hendikep, ne znači da ima mentalni problem http://presscentar.uns.org.rs/info/5813/ako-osoba-ima-hendikep-ne-znaci-da-ima-mentalni-problem.html Približavanjem osoba sa hendikepom ljudima bez hendikepa, donosiocima odluka, onima koji pružaju usluge, medijima doprineće da ih percipiraju kao osobe koje imaju iste potrebe kaže za podkast UNS-a Milan Janković, izvršni direktor i tim menadžer Akademske inkluzivne asocijacije. ]]>  

Milan Janković

Autor: Slađana Dimitrijević

Socijalna distanca između osoba koje imaju i one koje nemaju hendikep po njegovim rečima i dalje je veoma prisutna. Napominje i da se veliki broj osoba sa hendikepom ponaša i funkcioniše  uklapajući se u postojeće modele predrasuda.

„Predrasude su prisutne i idu u dva smera. Sa jedne strane se potcenjuje osoba sa hendikepom, u smislu da šta god je uradila ili postigla to je „vau“, jer se to ne očekuje od nje. Kao kada vam dete od pet godina pročita nešto na latinici, „to je super, napredno dete“. A drugi vid predrasuda je prikaz nekih vidova heroizacije. Ako je neka osoba uradila nešto što je za nju svakodnevna rutina, sledi oduševljenje, kao da je to neka posebna stvar“, kaže Janković.  

Najčešća predrasuda po njegovim rečima je što većina ljudi smatra da ako osoba ima neki hendikep, to se preliva i na njeno mentalno funkcionisanje.

Predrasude po njegovim rečima ne potiču samo od okruženja, već su često i osobe sa hendikepom delimično krive za stereotipe koji vladaju o njima.

Osobe koje su hendikep stekle u starijem dobu, a često nisu obrazovane ili su bile izolovane zbog načina života, nemaju u dovoljnoj meri razvijene socijalne veštine, a često imaju i neadekvatne reakcije u komunikaciji sa drugim ljudima.

„Utisak je da zbog manjka samopouzdanja, osobe sa hendikepom na neki način potvrđuju stereotipe ili predrasude koju neko ko ih ne poznaje, ima ili pretpostavlja. Pa se ili povuku, ili ne budu istrajni da kažu da nešto znaju ili umeju. Ako vas je sagovornik ocenio da ste „za dvojku“ i vi se ponašate „za dvojku“, steći će utisak da ste „dovoljan“, kaže Milan Janković.

On kaže da sve ono što je karakteristika osobe bez hendikepa, sve pozitivne i negativne osobine su karakterisitika i osobe sa hendikepom. Ne znači da osobe sa hendikepom nemaju potrebu da se raspravljaju, da vređaju nekoga, da se napiju, da idu na utakmicu, da vređaju protivnika dok navijaju...

„Sve ono što je potreba svih ljudi u nekom uobičajenom funkcionisanju, jeste i potreba osoba sa hendikepom. Samo će ta potreba biti zadovoljena na neki drugačiji način. Ili čak i neće. Jer osobe sa hendikepom najveći deo svojih potreba zadovoljavaju na isti način kao i osobe bez hendikepa, osim onih potreba na koje direktno utiče situacija hendikepa“, kaže Janković.

Foto: UNS

Odliv radne snage podstakao zapošljavanje osoba sa hendikepom

Kada je u pitanju zapošljavanje osoba sa hendikepom, Janković kaže da poslodavci nisu u dovoljnoj meri senzibilisani, a zakonska rešenja nisu dovoljno dobra. Kao pozitivni trend ističe da sve veći broj stranih kompanija koje posluju kod nas donose neke standarde inkluzivnosti iz inostranstva, naročito na nivou ljudskih resursa, pa se situacija poboljšava. Problematično, po njegovim rečima je što te politike inkluzivnosti sprovode naši ljudi koji nisu u dovoljnoj meri upoznati sa problemima osoba sa hendikepom.

Smatra da veliki broj poslodavaca osobe sa hendikepom zaošljava samo deklarativno. Ili na nekim nižim pozicijama, na najjednostavnijim poslovima, a smatraju da su inkluzivna kompanija. Janković dodaje da na taj način ponižavaju osobe sa hendikepom koje se nisu školovale za takve poslove.

Njegova organizacija radi na informisanju kompanija da zapošljavanje ne bude samo deklarativno već na nivou profesije za koju su se osobe sa hendikepom školovale.

U poslednje vreme, po njegovim rečima dolazi do porasta zapošljavanja osoba sa hendikepom, kao posledica odliva radne snage.

Međutim, zaključuje da „svaki trend koji počiva na neznanju nije osuđen dugoročno na uspeh“.

__________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“


]]>
Tue, 28 May 2024 10:46:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5813/ako-osoba-ima-hendikep-ne-znaci-da-ima-mentalni-problem.html
U Novom Sadu sutra (29. maj) od 12 sati Srpski pokret Njegoš predstavlja tri zbornika o Njegošu http://presscentar.uns.org.rs/info/5809/u-novom-sadu-sutra-29-maj-od-12-sati-srpski-pokret-njegos-predstavlja-tri-zbornika-o-njegosu.html U organizaciji Srpskog pokreta Njegoš i Matice srpske sutra, 29. maja, od 12 sati, u Svečanoj sali Matice srpske u Novom Sadu (Ulica Matice Srpske 1) biće predstavljena tri zbornika o Njegošu. ]]> Prisutne će pozdraviti prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske i Branislav Baćović, predsednik Srpskog pokreta Njegoš, dok će u razgovoru o zbornicima učestvovati prof. dr Miloš Ković, dr Duško Babić i Milutin Mićović.

Reprint izdanje Spomenice Njegoševe iz 1926. (Cetinje), posvećeno je obnovi kapele na Lovćenu pod pokroviteljstvom Kralja Aleksandra Karađorđevića; drugi zbornik je posvećen pedesetogodišnjici razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu (novi tekstovi savremenih autora) i treći zbornik, Dani Njegoševi, čini izbor tekstova sa nekoliko poslednjih manifestacija „Dani Njegoševi“ u organizaciji Književnog društva Njegoš. 

Prva dva zbornika izdala je Mitropolija Crnogorsko – primorska 2023. godine.

Priča o Njegoševoj kapeli, kao simbolu istorijske Crne Gore, aktuelna je već više od jednog veka. U tu priču utkana je duhovna, kulturna i politička polemika, vezana za osnovni smisao Crne Gore.

Noseći tekstovi Spomenice Petra II Petrovića Njegoša, koju je uredio čuveni profesor i arhivista tog doba, Dušan Viksan, svojevrsno su tumačenje Njegoševog ukupnog dela, koga prožimaju ideja slobodarske Crne Gore, visoka etika i duhovna visina  Njegoševog dela, kosovska žrtva, koja je u temelju svih bitaka za oslobođenje srpskog naroda iz viševekovne okupacije. Autori ovih tekstova, akcentuju da su sve ideje Njegoševe – o čoveku, Bogu, slobodi, smislu istorijskog i kulturnog nasleđa, sublimirane u unutrašnjem smislu Kapele na Lovćenu, koja Crnu Goru veže s nebom.

Pored prološkog teksta Odbora za povratak Kapele na Lovćen, ovde su i značajni prilozi: Govor Mitropolita Crnogorsko – primorskog Gavrila Dožića, čuveni govor vladike Nikolaja Velimirovića o Njegošu i Crnoj Gori, pozdravno slovo Marka Cara, otpozdravi Kralja Aleksandra na dobrodošlice koje su mu uputili crnogorski prvaci na ispraćaju Njegoševih kostiju na Lovćen.  

U ovom zborniku Dušan Vuksan, sabrao je oko 300 manje poznatih Njegoševih pisama, koja osvetljavaju lik Njegoša gospodara Crne Gore i njegovo vrijeme. 

U drugom Zborniku – Pedeset godina od razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu, sabrani su tekstovi sa istoimenog simpozijuma održanog u sabornom hramu u Podgorici 2022. godine. Zbornik sačinjavaju izlaganja učesnika na tom okruglom stolu.

Tematski okvir ovih izlaganja je u osnovi – duhovni smisao Njegoševe kapele kao unutrašnji smisao Crne Gore – i tekstovi koji se bave arhivskim dokumentima u kojima se dokumentuje ceo proces u vezi sa rušenjem Kapele i podizanja Mauzoleja.

Ovaj zbornik može se smatrati prirodnim nastavkom zbornika Sumrak Lovćena koji je tri  puta reizdat u Crnoj Gori, kao i nastavak  prvog zbornika radova, koji je pokrenuo u drugoj polovini dvadesetog veka veliku jugoslovensku polemiku oko rušenja Kapele na Lovćenu, sabranu u časopisu Umetnost (1971, Beograd). 

Sva tri ova zbornika bave se istom i temeljnom pričom, vezanom za značaj Njegoševog dela u srpskoj kulturi, kao i sudbinom Njegoševe kapele i njegove testamentarne volje da bude sahranjen u njoj. 

Poznato je da su Austrijanci planski bombardovali Kapelu 1916. godine, kako bi na njenom mestu podigli gromadni spomenik caru Franju Josifu. Ta je gradnja bila do detalja isplanirana na osnovu gotovog projekta, što bi se i dogodilo da Prvi rat nije završen porazom okupatora. 

Taj naum Austrije mnogo govori o simboličnoj važnosti Lovćena i simbola koji stoji na njemu. Tadašnja štampa beleži da je u prostoru austrijske carevine, bombardovanje Kapele izazvalo opšte oduševljenje, više nego retke njihove  pobede na bojnom polju tokom Prvog rata.

U rušenju Kapele od strane jugoslovenskih komunista i podizanju Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, vidimo dugoročnu strategiju i matricu za razaranja duhovnog i kulturnog identiteta Crne Gore, što su naši najznačajniji intelektualci i stvaraoci uočili na samom početku. 

I u našoj savremenoj društvenoj i duhovnoj zbilji, možemo videti direktne veze između projektovanog, antisrpskog smisla  Crne Gore, i antisrpskog smisla Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu (na što eksplicitno ukazuje i sam Meštrović).

I danas u Crnoj Gori postoji značajan deo naroda, koji povratak Njegoševe kapele smatra neprijateljskim i po njima, anti – crnogorskim činom. Okupatorske ideje, očito još se čvrsto drže u jednom delu naroda, iako najčešće nisu svesni porekla i smisla tih ideja.

Autori u ovom zborniku, reaktiviraju ovu tematiku, naglašavaju da je postavljanje Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, međurešenje, s obzirom na to da je zamišljeni spomenik Franju Josifu, direktnom okopatoru Crne Gore, bio onemogućen. Savremeni autori daju kroz ovu složenu, no postojanu tematiku, uvide u savremeno idejno konfliktno stanje u Crnoj Gori. 

Nama danas (dakle neoprostivo kasno!) postaje sve jasnije da su okupatori, bolje mnogo nego narod u Crnoj Gori, znali da simbol na Lovćenu određuje smisao Crne Gore. Rušenje kapele na Lovćenu i od strane okupatora, Austrougarke carevine, i kasnije od strane komunističke Jugoslavije, jeste urušavanje osnovnog smisla istorijske Crne Gore, što smo videli i u poslednjih četvrt veka.    

U trećem zborniku, Dani Njegoševi sabrani su tekstovi sa okruglog stola: Smisao borbe u Njegoševom delu, održanom 2023. godine u Nikšiću, u okviru tradicionalne manifestacije Dani Njegoševi. 

U ova dva poslednja zbornika, između ostalih, nalaze se tekstovi: Mitropolita Joanikija, Mira Vuksanovića, Radmila Marojevića, Duška Babića, Časlava Koprivice, Draga Perovića, Dušana Krcunovića, Jelice Stojanović, Borisa Brajovića, Radoja Golovića, Budimira Dubaka, Jovana Plamenca, Ivana Petrovića, Jovana Markuša, Pavla Kondića, arhitekte Svetislava Popovića, sveštenika Nemanje Krivokapića, Veselina Matovića, Milutina Mićovića, kao i intervjui Mila Lompara i Slavenka Terzića.

Značajan deo poslednjeg zbornika posvećen je prevodima dela Luča mikrokozma na ruski i rumunski jezik, kao i prevodu Njegoševe Bilježnice na ruski jezik.

 

Izvor: Srpski pokret Njegoš


Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.


]]>
Tue, 28 May 2024 08:33:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5809/u-novom-sadu-sutra-29-maj-od-12-sati-srpski-pokret-njegos-predstavlja-tri-zbornika-o-njegosu.html
Janković: Mogućnost da svi studenti sa hendikepom sa 36 ESPB bodova budu „na budžetu“ i imaju pravo na stipendiju je uspeh http://presscentar.uns.org.rs/info/5810/jankovic-mogucnost-da-svi-studenti-sa-hendikepom-sa-36-espb-bodova-budu-na-budzetu-i-imaju-pravo-na-stipendiju-je-uspeh.html „Dok sam studirao nije bio razvijen sistem personalne asistencije. Ali sam imao podršku vojnika na civilnom služenju vojnog roka i to mi je puno značilo“, počeo je priču za podkast UNS-a Milan Janković, izvršni direktor i tim menadžer Akademske inkluzivne asocijacije (AIA). ]]>

Milan Janković

Autor: Slađana Dimitrijević

Milan kaže da se kod nas još uvek razvija svest o tome šta su sistemi podrške u društvu, jer još uvek preovladava sistem socijalne zaštite koji ne može na pravi način da odgovori potrebama ljudi sa hedikepom, „prvenstveno za one koji žele da budu aktivni i da ostvare svoje potencijale i ambicije u društvu“.

Većina mladih sa hendikepom ne dobija sve vidove podrške, a često se dešava da podrška nije adekvatna, jer je „sistem još uvek oslonjen na medicinske kategorizacije i procente hendikepa“.

Problem je, kaže Milan, i što najveći broj servisa podrške funkcioniše projektno, odnosno sporadično i što su uglavnom vezani za velike gradove gde postoje organizacije civilnog društva.

Ističe da je najvažnije da mladi sa hendikepom budu prepoznati, da bi uopšte mogli da dobiju neki vid podrške. Osobe kod kojih je hendikep vidljiv lakše postaju korisnici nekih vidova podrške. Međutim, kod velikog broja mladih, kod kojih hendikep nije vidljiv, teže dolazi do podrške.

Janković dodaje i da sve veći broj mladih zavisi od posebnih režima ishrane, što im znatno otežava funkcionisanje. Takođe, postoje i neke vrste hendikepa koje se periodično javljaju, a koji zahtevaju mirovanje, smanjeno angažovanje ili dodatno prilagođavanje.

„Ono što nedostaje u najvećoj meri, jeste posebna služba u visokoobrazovnim institucijama koja bi bila zadužena za planiranje i sprovođenje potrebnih vidova podrške. Oni bi bili kontakt tačka koja bi omogućila lakšu komunikaciju student – nastavno osoblje“, kaže Milan Janković.

Studenti sa „nevidljivim“ hendikepom i dalje nevidljivi

Pre 30-40 godina u Beogradu je postojao jedan manji studentski dom za studente osetljivog zdravlja.

Taj dom, „Mika Mitrović“, je posle rekonstukcije u najvećoj meri prilagođen osobama sa hendikepom. Još četiri-pet domova, po Milanovim rečima, je rekonstruisano 2011. godine, pa je i u njima povećana pristupačnost za osobe sa hendikepom. Ono što je po njemu pozitivna promena je i što su nekada svi studenti sa hendikepom bili u jednom domu, „kao u getu, a sada, bar trećina ih je u drugim domovima“.

Kada je u pitanju arhitektonska pristupačnost, kaže da velik broj visokoškolskih ustanova nisu pristupačne za korisnike kolica. Dodaje i da je veliki broj zgrada u kojima se nalaze fakulteti pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture, pa predstavnici fakulteta to često koriste kao izgovor da „ne porade na pristupačnosti“.

„Veliki broj visokoškolskih ustanova ima rampu na ulazu i 'čekirali' su da su pristupačni. A kada uđete u zgradu, nakon nekoliko metara se susretnete sa tri - četiri stepenika, dok svaki drugi prilaz nije pristupačan, ili mu nedostaje lift. Ili su, na primer, na drugim nivoima slušaonice, toaleti, biblioteke, studentska služba“, kaže Milan.

U ostalim univerzitetskim gradovima, po njegovim rečima, uprave studentskih domava odredile su određen broj soba, uglavnom u prizemlju, za studente koji se otežano kreću.

Navodi i da ni u jednom od studentskih centara ne postoji personalna asistencija, osim ako je student sam ne obezbedi. Akademska inkluzivna asocijacija zalaže se za to da se napravi sistem da studenti koji ne ispunjavaju uslove za smeštaj u studentskom domu, ipak dobiju mesto, ako prihvate ulogu personalnog asistenta.

Kao lošu stvar Milan navodi da su sve češće u ulozi personalnog asistenta članovi porodice, roditelji, a neretko bake i deke. Smatra da je to neprirodna situacija, da je odrasla osoba prisutna u društvu mladih. Da članovi porodice u ulozi personalnih asistenata predstavljaju barijeru da student sa hendikepom ostvari interakciju sa vršnjacima.

Milan dodaje da je sve veći problem povećanje broja studenata koji imaju neka hronična stanja, dijabetes, alergije i zbog toga imaju poseban režim ishrane. Za sada njegova organizacija nije uspela da nađe rešenje za ovaj problem. Smatraju da je potrebno malo više razumevanja i odgvornosti da se stvore uslovi da ovi studenti ne budu ugroženi neadekvatnom ishranom. Sada ti studenti moraju sami da spremaju hranu, mole upravu fomova da im dozvoli korišćenje frižidera...     

Kao uspeh, Janković navodi da je njegova organizacija uspela da obezbedi da uslov za upisivanje godine o trošku državnog budžeta za studente sa hendikepom bude 36 ESPB bodova. Ta mera dovela je do toga da se u poslednjih pet godina znatno povećao broj studenata sa hendikepom „na budžetu“.  

Za one koji ipak ne uspeju da ostvare ovaj prag, zbog poteškoća u vezi sa hedikepom, Akademska inkluzivna asocijacija može, u njihovo ime, da uputi molbu fakultetu za umanjenje ili oslobađanje plaćanja školarine.

Milan kaže da visokoškolske ustanove sve više postaju „organizacije koje se bave biznisom“ i sve su stroži uslovi za umanjenje školarine. Sa druge strane fakulteti humanističkih nauka, po njegovim rečima, češće izlaze u susret takvim zahtevima, pogotovo kada je neko zbog lečenja ili rehabilitacije bio onemogućen da polaže ispite u nekom roku.

Dodaje i da su privatne visokoškolske ustanove u tom pogledu jako rigidne i da nema podatak da je u poslednjih osam godina ijedna privatna visokoškolska ustanova oslobodila studenta sa hendikepom plaćanja školarine u stprocentnom iznosu.

Svi studenti sa hendikepom koji studiraju na fakultetima čiji je osnivač Republika Srbija imaju pravo na stipendije. Za dobijanje ovih stipendija za njih važe isti uslovi kao i za ostale studente, osim proseka ocena.

Milan kaže da je ovo jedna od vredosti za koje se zalaže njegova organizacija, da mera bude vid podrške, a ne privilegija. Jer student sa hendikepom koji redovno daje ispite i upisuje redovno godine „na budžetu“ nije neko „ko ima slabija postignuća“. 

Sa druge strane, Akademska inkluzivna asocijacija nema mehanizme da zahteva od Ministarstva prosvete da dodeli stipendije nekom ko studira na privatnom fakultetu.

Međutim, i tu ima pozitivnih iskoraka i neke lokalne samouprave u svojim konkursima za dodelu stipendija nemaju uslov da kandidat mora da studira na visokoškolskoj ustanovi čiji je osnivač Republika Srbija.

Kada je u pitanju literatura, Milan kaže da situacija malo bolja, ali zbog napretka tehologije i lakšeg skeniranja, odnosno lakše dostupnosti literature u elektronskoj formi.

Dodaje da danas skoro svi udžbenici postoje u elektronskoj formi, ali profesori, koji su najčešće autori udžbenika, većinom ne žele da ih podele sa studentima sa hendikepom, zbog pozivanja na autorska prava. 

Nastavno osoblje na fakultetima spremno je, po Milanovim rečima, da izađe u susret studentima koliko je to „stvar njihove lične kulture“. Kaže i da često studenti kada se obrate direktno profesorima, budu okarakterisani kao „foliranti“.

Ali ako zahtev za, na primer dodatnim rokovima, kolokvijumima ili angažovanje personalnog asistenta, u ime studenta uputi njihova organizacija, profesoru, upravi fakulteta i prodekanu za nastavu, mnogo je veći nivo pozitivne reakcije.

Kaže da do sada nisu imali razloga da pokreću tužbe zbog diskriminacije, ali su se obraćali službi Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za mišljenje. Navodi primer jednog privatnog fakulteta, na kome su za vreme epidemije korona virusa profesori koristili maske, što je onemugućavalo praćenje nastave studentu koji čita sa usana. Posle intervencije Poverenika, počeli su da nose providne vizire. 

Kao najčešći problemi zbog kojih se studenti obraćaju njegovoj organizaciji, Janković navodi zahtev za dodatanim rokovima za studente koji su bili hospitalizovani u vreme redovnih rokova, obezbeđivanje literature u elektronskoj formi, pogotovo kada profesori već koriste prezentacije koje su u elektronskoj formi.

Kada je u pitanju literatura na Brajevom pismu, Milan kaže da je ona sve manje zastupljena jer sve više studenata koristi govorne softvere.

Milan Janković u podkastu UNS-a

Stolica u muzeju, ekran sa titlom u pozorištu...

Kada se govori o društvenom životu studenata sa hendikepom Milan kaže da ono što je karakteristika opše populacije, to važi i za ovaj vid populacije. Nekada je osobama sa hendikepom to izazovnije, ali u manjoj ili većoj meru uspevaju da zadovolje minimalne društvene potrebe.

Kulturne ustanove, naročito muzeji, po njegovim rečima, pokušavaju da približe svoje programe, naročito kada je reč o korisnicima kolica. Međutim, često se po njegovim rečima dešava da je reč o pseudopristupačnosti, odnosno da nisu svi segmenti pristupačni.

Kaže da bi njemu lično značilo da u muzejima postoji više stolica, gde bi osobe sa hendikepom mogle da predahnu. Naglašava i da sve više slepih osoba koristi veštačku inteligenciju za opis slika u muzejima i galerijama i na taj način postižu neki novi samostalnosti.

Smatra da bioskopi i pozorišta tek sporadično imaju „izlete u pristupačnost“.

Kada bi svaka predstava imala ekran sa titlom, povećala bi se mogućnost da osobe koje ne čuju posećuju pozorišta. Ili da postoji neki vid audiodeskripcije za slepe osobe. Ovako, po njegovim rečima sve je to sporadično.

Uprkos svim barijerama, Janković kaže da se povećava broj mladih sa hendikepom koji studiraju, što vidi kao uspeh i društva, a i njegove organizacije, da stvore bolje uslove za ovu populaciju.

Iako se stvari popravljaju za mlade sa vidljivim hendikepom, onaj nevidljivi i dalje se doživljava kao bauk.

Te osobe imaju dodatni psihološki pritisak jer ih okolina doživljava kao manje vredne, „oštećene“...

„Zbog toga osobe sa nevidljivim hendikepom često ne prijave pri upisu na fakultet da im je potreban neki vid podrške. I često se zbog 'guranja stvari pod tepih', na trećoj-četvrtoj godini fakulteta 'sapletu o taj tepih', odnosno ne uspeju da održe ritam uslova za budžet i dovode sebe u rizik da prekinu školovanje. Tek tada se obraćaju Studentskoj inkluzivnoj asocijaciji, a mi koliko je u našoj moći uspevamo da obezbedimo neke vidove podrške“, kaže Milan Janković. __________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“


]]>
Tue, 28 May 2024 08:46:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5810/jankovic-mogucnost-da-svi-studenti-sa-hendikepom-sa-36-espb-bodova-budu-na-budzetu-i-imaju-pravo-na-stipendiju-je-uspeh.html
Na Kolarcu danas (28. maj) od 18 sati Srpski pokret Njegoš predstavlja tri zbornika o Njegošu http://presscentar.uns.org.rs/info/5797/na-kolarcu-danas-28-maj-od-18-sati-srpski-pokret-njegos-predstavlja-tri-zbornika-o-njegosu.html U organizaciji Srpskog pokreta Njegoš danas, 28. maja, od 18 sati, u Maloj sali Kolarčeve zadužbine, biće predstavljena tri zbornika o Njegošu. ]]> U razgovoru o zbornicima „Spomenica Njegoševa“, „Peddeset godina od razaranja kapele na Lovćenu“ i „Dani Njegoševi“ učestvovaće: mitropolit crnogorsko primorski Joanikije, akademik Matija Bećković, prof. dr Časlav Koprivica, dr Mikonja Knežević. Razgovor će voditi dr Nemanja Dević.

Reprint izdanje Spomenice Njegoševe iz 1926. (Cetinje), posvećeno je obnovi kapele na Lovćenu pod pokroviteljstvom Kralja Aleksandra Karađorđevića; drugi zbornik je posvećen pedesetogodišnjici razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu (novi tekstovi savremenih autora) i treći zbornik, Dani Njegoševi, čini izbor tekstova sa nekoliko poslednjih manifestacija „Dani Njegoševi“ u organizaciji Književnog društva Njegoš. 

Prva dva zbornika izdala je Mitropolija Crnogorsko – primorska 2023. godine.

Priča o Njegoševoj kapeli, kao simbolu istorijske Crne Gore, aktuelna je već više od jednog veka. U tu priču utkana je duhovna, kulturna i politička polemika, vezana za osnovni smisao Crne Gore.

Noseći tekstovi Spomenice Petra II Petrovića Njegoša, koju je uredio čuveni profesor i arhivista tog doba, Dušan Viksan, svojevrsno su tumačenje Njegoševog ukupnog dela, koga prožimaju ideja slobodarske Crne Gore, visoka etika i duhovna visina  Njegoševog dela, kosovska žrtva, koja je u temelju svih bitaka za oslobođenje srpskog naroda iz viševekovne okupacije. Autori ovih tekstova, akcentuju da su sve ideje Njegoševe – o čoveku, Bogu, slobodi, smislu istorijskog i kulturnog nasleđa, sublimirane u unutrašnjem smislu Kapele na Lovćenu, koja Crnu Goru veže s nebom.

Pored prološkog teksta Odbora za povratak Kapele na Lovćen, ovde su i značajni prilozi: Govor Mitropolita Crnogorsko – primorskog Gavrila Dožića, čuveni govor  vladike Nikolaja Velimirovića o Njegošu i Crnoj Gori, pozdravno slovo Marka Cara, otpozdravi Kralja Aleksandra na dobrodošlice koje su mu uputili crnogorski prvaci na ispraćaju Njegoševih kostiju na Lovćen.  

U ovom zborniku Dušan Vuksan, sabrao je oko 300 manje poznatih Njegoševih pisama, koja osvetljavaju lik Njegoša gospodara Crne Gore i njegovo vrijeme. 

U drugom Zborniku – Pedeset godina od razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu, sabrani su tekstovi sa istoimenog simpozijuma održanog u sabornom hramu u Podgorici 2022. godine. Zbornik sačinjavaju izlaganja učesnika na tom okruglom stolu.

Tematski okvir ovih izlaganja je u osnovi – duhovni smisao Njegoševe kapele kao unutrašnji smisao Crne Gore – i tekstovi koji se bave arhivskim dokumentima u kojima se dokumentuje ceo proces u vezi sa rušenjem Kapele i podizanja Mauzoleja.

Ovaj zbornik može se smatrati prirodnim nastavkom zbornika Sumrak Lovćena koji je tri  puta reizdat u Crnoj Gori, kao i nastavak  prvog zbornika radova, koji je pokrenuo u drugoj polovini dvadesetog veka veliku jugoslovensku polemiku oko rušenja Kapele na Lovćenu, sabranu u časopisu Umetnost (1971, Beograd). 

Sva tri ova zbornika bave se istom i temeljnom pričom, vezanom za značaj Njegoševog dela u srpskoj kulturi, kao i sudbinom Njegoševe kapele i njegove testamentarne volje da bude sahranjen u njoj. 

Poznato je da su Austrijanci planski bombardovali Kapelu 1916. godine, kako bi na njenom mestu podigli gromadni spomenik caru Franju Josifu. Ta je gradnja bila do detalja isplanirana na osnovu gotovog projekta, što bi se i dogodilo da Prvi rat nije završen porazom okupatora. 

Taj naum Austrije mnogo govori o simboličnoj važnosti Lovćena i simbola koji stoji na njemu. Tadašnja štampa beleži da je u prostoru austrijske carevine, bombardovanje Kapele izazvalo opšte oduševljenje, više nego retke njihove  pobede na bojnom polju tokom Prvog rata.

U rušenju Kapele od strane jugoslovenskih komunista i podizanju Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, vidimo dugoročnu strategiju i matricu za razaranja duhovnog i kulturnog identiteta Crne Gore, što su naši najznačajniji intelektualci i stvaraoci uočili na samom početku. 

I u našoj savremenoj društvenoj i duhovnoj zbilji, možemo videti direktne veze između projektovanog, antisrpskog smisla  Crne Gore, i antisrpskog smisla Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu (na što eksplicitno ukazuje i sam Meštrović).

I danas u Crnoj Gori postoji značajan deo naroda, koji povratak Njegoševe kapele smatra neprijateljskim i po njima, anti – crnogorskim činom. Okupatorske ideje, očito još se čvrsto drže u jednom delu naroda, iako najčešće nisu svesni porekla i smisla tih ideja.

Autori u ovom zborniku, reaktiviraju ovu tematiku, naglašavaju da je postavljanje Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, međurešenje, s obzirom na to da je zamišljeni spomenik Franju Josifu, direktnom okopatoru Crne Gore, bio onemogućen. Savremeni autori daju kroz ovu složenu, no postojanu tematiku, uvide u savremeno idejno konfliktno stanje u Crnoj Gori. 

Nama danas (dakle neoprostivo kasno!) postaje sve jasnije da su okupatori, bolje mnogo nego narod u Crnoj Gori, znali da simbol na Lovćenu određuje smisao Crne Gore. Rušenje kapele na Lovćenu i od strane okupatora, Austrougarke carevine, i kasnije od strane komunističke Jugoslavije, jeste urušavanje osnovnog smisla istorijske Crne Gore, što smo videli i u poslednjih četvrt veka.    

U trećem zborniku, Dani Njegoševi sabrani su tekstovi sa okruglog stola: Smisao borbe u Njegoševom delu, održanom 2023. godine u Nikšiću, u okviru tradicionalne manifestacije Dani Njegoševi. 

U ova dva poslednja zbornika, između ostalih, nalaze se tekstovi: Mitropolita Joanikija, Mira Vuksanovića, Radmila Marojevića, Duška Babića, Časlava Koprivice, Draga Perovića, Dušana Krcunovića, Jelice Stojanović, Borisa Brajovića, Radoja Golovića, Budimira Dubaka, Jovana Plamenca, Ivana Petrovića, Jovana Markuša, Pavla Kondića, arhitekte Svetislava Popovića, sveštenika Nemanje Krivokapića, Veselina Matovića, Milutina Mićovića, kao i intervjui Mila Lompara i Slavenka Terzića.

Značajan deo poslednjeg zbornika posvećen je prevodima dela Luča mikrokozma na ruski i rumunski jezik, kao i prevodu Njegoševe Bilježnice na ruski jezik.

 

Izvor: Srpski pokret Njegoš


Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.


]]>
Tue, 28 May 2024 12:21:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5797/na-kolarcu-danas-28-maj-od-18-sati-srpski-pokret-njegos-predstavlja-tri-zbornika-o-njegosu.html
Otvoreno pismo filmskim autorima: „Mi želimo da verujemo u to da ćemo moći da gradimo naše karijere u zdravoj filmskoj zajednici“ http://presscentar.uns.org.rs/info/5799/otvoreno-pismo-filmskim-autorima-mi-zelimo-da-verujemo-u-to-da-cemo-moci-da-gradimo-nase-karijere-u-zdravoj-filmskoj-zajednici.html Otvoreno pismo filmskim autorima – članovima Upravnog odbora i direktoru Udruženja UFUS AFA ZAŠTITA Stefanu Gelineu ]]>  

Foto: Pixabay/geralt

Članovi upravnog odbora:

Jovana Nikolić,

Srdan Golubović,

Darko Bajić,

Predrag Perišić,

Milan Knežević,

Đorđe Milosavljević,

Žarko Dragojević,

Srđan Dragojević,

Darko Lungulov,

Goran Marković,

Predrag Popović.

 

Poštovane kolege filmski autori,

Nakon što smo se prošle godine upoznali sa aktivnostima organizacije Filmskih autora Srbije (UFUS AFA ZAŠTITA) uvideli smo da prema Statutu samog udruženja i Zakonu o zaštiti autorskih prava ispunjavamo sve uslove da postanemo punopravni članovi. Udruženje je javno pozivalo autore da se učlanjuju putem javnog panela organizovanog u sklopu Martovskog festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma na kome smo mi svi učestvovali kao autori a jedan od filmova sa kojim se koleginica Mina Vavan prijavila u udruženje „Anatomija hipomanije“ osvojio je nagradu za najbolji dokumentarni film do 50 minuta na ovom festivalu.

Budući da su naši filmovi prikazivani na javnom servisu – RTS, bili smo jako zadovoljni što na samom početku naših karijera kao filmskih autora već postoji funkcionalno udruženje koje bi trebalo da se bavi naplatom tantijema od reemitovanja naših dela kod kablovskih operatera kao i kolektivnom zaštitom naših autorskih prava.

Zato nas je šokirao negativni odgovor iz marta meseca ove godine koji smo dobili mejlom od direktora ovog udruženja u kome smo obavešteni da UFUS AFA ne želi da štiti naše filmove nastale u okviru prestižne radionice za filmske autore „Atelje Varan“ i odbija nas za prijem u članstvo čime nas ne priznaje kao filmske autore. Time nas direktno diskriminište iako bi trebalo da nas štiti.

Ova potpuno neosnovana i ishitrena odluka je doneta na osnovu novog dokumenta nazvanog „Mišljenje“ formiranog 9. januara prema kome: „UFUS AFA ZAŠTITA ne treba da štiti filmska dela koja su stvorena pod mentorstvom.“ Ovo „mišljenje“ sačinjeno je nakon što je nas nekoliko mladih filmskih autora podnelo zahtev za prijem u članstvo krajem prošle godine i o sadržaju tog mišljenja nikada nismo obavešteni.

Ovo „mišljenje“ direktno se protivi Zakonu o zaštiti autorskih prava i u kontradikciji je sa Statutom Udruženja UFUS AFA ZAŠTITA, kao i sa dosadašnjim odlukama udruženja. I u ovom trenutku UFUS AFA ZAŠTITA štiti dela i autore koji su primljeni pod istim uslovima pod kojima smo mi i naša dela odbijeni. U Statutu udruženja koji je dosupan javnosti navodi se: „Autorima filmskog dela se smatraju pisac scenarija, reditelj i glavni snimatelj.“ Ni na jednom mestu nije pomenuto da prisustvo mentora utiče na status autora ili na bilo koji način dovodi autorstvo u pitanje. Zakon o autorskim i srodnim pravima je takođe nedvosmislen po pitanju toga ko se smatra autorom u filmskom delu. Kao takavi, Statut i Zakon ne mogu da podleže tumačenju ni mišljenju jer je u oba dokumenta termin autora vrlo precizno definisan. Takođe, i Zakonom i Statutom su precizno određene nadležnosti udruženja, ali i princip prema kome UFUS AFA ZAŠTITA treba da postupa kada je u pitanju prijem novih članova. Pod to svakako ne spadaju bilo kakav vrednosni sud kao ni ispitivanje autorstva, što je učinjeno u našem slučaju.

U produkciji filmskih škola i radionica redovno nastaju dela koja nisu imala mentorski uticaj, kao što u profesionalnim produkcijama redovno nastaju dela pod mentorskim uticajem. Sastavni i prirodni deo razvoja svakog profesionalnog filma je odlazak na filmske radionice na kojima autori imaju sesije sa mentorima koji imaju indirektan i često odlučujuć faktor na strukturu filma. Ovo ne znači ta su ti autori manje autori ili da njihovi mentori polažu pravo na autorstvo. Jedna od takvih radionica za filmske autore je između ostalog i radionica Atelje Varan u okviru koje smo mi razvijali naše autorske filmske projekte.

Uticaj mentora na status autora nije do sada bio dovođen u pitanje, pogotovo kada se radilo o odlučivanju o prijemu novih članova, upravo zato što bi to značilo da UFUS AFA radi protivno svom Statutu ali i Zakonu o autorskom i srodnim pravima, što se upravo sada dešava u našem slučaju.

Dodali bismo činjenicu da jedno od najvećih i najstarijih udruženja za kolektivnu zaštitu autorskih prava – LeScam neupitno štiti filmove autora nastalih na radionici Atelje Varan u Francuskoj što se bez problema dešava i sa drugim udruženjima u svim drugim zemljama, osim u Srbiji.

Ovo je prvi put ikada da se iznosi mišljenje prema kome mentorstvo na bilo koji način utiče na autorstvo i da postojanje mentora znači ne priznavanje autora. Advokatski tim UFUS AFA zaštite na javnim nastupima insistira na tome da neko uvek mora biti pravni vlasnik autorskih prava i da se ono tretira jednako kao i imovinsko pravo. Ko je u tom slučaju vlasnik autorskih prava naših filmova, ako to nismo mi?

Dodali bismo da su naši filmovi nagrađivani na domaćim i stranim festivalima za autorske pozicije. Mi smo se sa tim filmovima ostvarili kao autori i na osnovu njih nas filmska zajednica, festivali i publika priznaju kao autore. Kako je onda moguće da jedina institucija čija je to obaveza, ne može ili ne želi to da uradi?

Zbunjeni ovako naglom promenom mišljenja i donošenjem odluka koje nisu u skladu sa Zakonom i Statutom, a koje ranije nisu bile pominjane, pitali smo se koji su razlozi za takvu naglu promenu stava. Odgovor na naša pitanja, nakon što smo ih više puta poslali, nismo dobili ni od direktora, ni od Saveta autora, ni od Upravnog odbora UFUS AFA. Obratili smo se i Zavodu za zaštitu intelektualne svojine koji naša pisma ignoriše.

Ovim pismom nemamo nameru nikoga da targetiramo niti da kritikujemo rad udruženja. Svesni smo da smo tek na početku naših karijera i da naš opus još uvek nije na tako zavidnom nivou. Ali to nije razlog da budemo diskriminisani pred jedinom institucijom u okviru koje bi trebalo da se esnafski organizujemo u budućnosti, pogotovo kada nas svi osim te institucije priznaju kao autore. Smatramo postupke direktora, Saveta autora i Upravnog odbora krajnje nekolegijalnim, i sve što tražimo jeste uspostavljanje komunikacije i prestanak sa ignorisanjem mladih autora.

Naš postupak nije motivisan ni politički ni nekim materijalnim ili bilo kakvim drugim interesom. Mi želimo da verujemo u to da ćemo moći da gradimo naše karijere u zdravoj filmskoj zajednici i uz pomoć institucija koje štite prava svih autora. Želimo da prestanu da nam se daju razlozi za odlazak iz zemlje i započinjanje karijera u nekim drugim zajednicama, pogotovo od strane autora čija su nas dela podsticala na solidarnost i motivisali da gradimo zdrave odnose unutar naše zajednice, umesto da iz nje bežimo.

U nadi da će ovo pismo konačno proizvesti odgovor i rezultirati fer odlukom UO Udruženja UFUS AFA ZAŠTITA po pitanju našeg prijema u članstvo i priznavanja naših autorskih filmova

Danilo Stanimirović (film Beogradski pupoljak),
Mina Vavan (film Anatomija hipomanije),
Zoja Čvoro (film Dobrinka),
Maja Paunović (film Jednogodišnjak)

 


Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.


]]>
Mon, 27 May 2024 12:39:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5799/otvoreno-pismo-filmskim-autorima-mi-zelimo-da-verujemo-u-to-da-cemo-moci-da-gradimo-nase-karijere-u-zdravoj-filmskoj-zajednici.html
"Pacijenti gube svaku nadu, Zakon o presađivanju ljudskih organa pune tri godine na čekanju" http://presscentar.uns.org.rs/info/5793/pacijenti-gube-svaku-nadu-zakon-o-presadjivanju-ljudskih-organa-pune-tri-godine-na-cekanju.html Neophodno je da Srbija u ovoj godini reši pitanje Zakona o presađivanju ljudskih organa, kao i da program transplantacije dobije nacionalni prioritet, kako bi pacijenti na listi čekanja mogli da dočekaju svoju šansu za novi život, rečeno je na današnjoj panel diskusiji “Transplantacija organa u Srbiji: zašto su na čekanju Zakon, i životi više od 2.000 ljudi?” koju je organizovalo Udruženje Donorstvo je herojstvo. ]]> "Pacijenti gube svaku  nadu, Zakon o presađivanju ljudskih organa pune tri godine na čekanju"

PREDSTAVLJENI PREDLOZI I PONOVO POKRENUTA INICIJATIVA ZA REŠAVANJE ZAKONSKE REGULATIVE

 

Foto: Press centar UNS

 

Zakon o presađivanju ljudskih organa je pune tri godine na čekanju, s obzirom da je Ustavni sud u maju 2021. godine proglasio neustavnim član 23 koji se odnosio na uslove za darivanje ljudskih organa umrlog lica. Vlada Republike Srbije je u maju 2023. godine usvojila izmene i dopune Zakona i prosledila ih Narodnoj Skupštini Srbije na usvajanje. Uprkos urgentnosti teme koju Zakon zastupa pomenuti predlog i izmene i dopune Zakona nisu došle na dnevni red, dok je Skupštinski saziv u novembru 2023. godine raspušten, te će biti potrebno da Zakon o izmenama i dopunama ponovo prođe kompletnu proceduru. Za to vreme Srbija je na začelju po broju urađenih kadaveričnih (sa preminulog donora) transplantacija, za prvih pet meseci ove godine samo dva pacijenta sa liste su transplantirana.


Iz Udruženja su podsetili da su u prethodne tri godine ukazivali na probleme kroz različite aktivnosti – pokrenuta je peticiju za koordinisan prustup transplantacijama koju je podržalo više od 13.000 građana, upućivano je otvoreno pismo od strane više udruženja pacijenata iz naše zemlje i regiona predsedniku države Aleksandru Vučiću, tadašnjoj premijerki Ani Brnabić, kao i ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru.


Dr Aleksandra Vlačić, direktorka Uprave za biomedicinu, Ministarstva zdravlja, istakla je na današnjem panelu: Po stupanju novog Zakona na snagu predviđeno je donošenje Pravilnika o registru lica koja ne žele da daruju svoje organe, odnosno tkiva. Osobe koje ne žele da budu davaoci organa/donori izjavu mogu dati kod svog izabranog lekara u pisanoj formi ili kod ovlašćenog državnog službenika u Upravi za biomedicin. S obzirom da su od početka godine urađene samo 2 transplantacije, najveće prepreke koje onemogućavaju veći broj kadaveričnih transplantacija u našoj zemlji su nedovoljno razvijena svest o značaju darivanja i transplantacije organa.

 

Mirjana Kecman, pomoćnica poverenica za zaštitu ravnopravnost, podsetila je da je poverenica za zaštitu ravnopravnosti јe još 2022, a zatim i 2023.  godine, nakon Odluke Ustavnog suda, ukazala na neophodnost  što hitnijih izmena i dopuna Zakona kako bi se uspostavio potpuni pravni okvir i uredila transplantacija organa i tkiva sa umrlih osoba. 


·       Za mnoge od pacijenata na listi čekanja  transplantacija јe uјedno i poslednja nada za preživljavanje ili kvalitetniјi život, zbog čega јe važno što hitnije nastaviti sve započete aktivnosti u cilju rešavanja ovog važnog pitanja skladu sa Ustavom i ratifikovanim konvencijama, јer ne možemo dozvoliti da zbog nedostatka pravnog okvira izgubimo neki ljudskih život. 


Dr Marta Sjeničić, predsednica Udruženja pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije  -  SUPRAM istakla je da donošenje izmena zakona često, pa i u ovom slučaju, rogobatna i spora procedura, ali i da nam sveukupni pravni okvir Republike Srbije kazuje da je javni interes i interes pojedinca da se postupci presađivanja nastave. 

·       Potrebno je samo ustanoviti precizan postupak poštovanja volje umrlog davaoca, na način kojim se ničiji interesi ne ugrožavaju – ni volja davaoca, ni želje srodnika, ni potreba primaoca.

Vladića Ilić, menadžer Pravnog tima Beogradskog centra za ljudska prava objasnio je da je u odlukama Ustavnog suda  naglašeno da zakonska pretpostavka saglasnosti za darivanje nije suprotna Ustavu, ali da je potrebno preciznije i jasnije urediti pojedine delove postupka darivanja.

·       Srbija bi trebalo da, kao i sve zemlje u okruženju, ratifikuje Dodatni protokol uz Konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini koji se bavi pitanjem presađivanja ljudskih organa i koji govori o tome da bi volja umrlog lica o (ne)darivanju njegovih/njenih organa uvek trebalo da bude ispoštovana. Zbog toga bi najcelishodnije rešenje - koje je u skladu sa Ustavom Srbije i pomenutim protokolom - moglo biti da se građanima ostavi mogućnost da se bilo pozitivno bilo negativno izjašnjavaju o tome da li žele da budu darivaoci organa u slučaju moždane smrti. Ovakvim rešenjem bi se zakonska pretpostavka saglasnosti za darivanje primenjivala samo u slučaju kada ne postoji evidentirana pozitivna ili negativna izjava preminulog o darivanju njegovih/njenih organa kod nadležnog organa. Na ovaj način bismo motivisali građane da razmišljaju o temi darivanja organa i stvorili uslove da kampanja o donorstvu - koju bi trebalo da predvode država i Ministarstvo zdravlja - bude efektivnija.


Pored problema sa Zakonom hroničan problem je i koordinisan pristupom transplantacionog sistema, s obzirom da je od početka godine bilo svega 11 potencijalnih donora. Poređenja radi, u susednoj Hrvatskoj koja ima približno isti broj stanovnika kao i naša zemlja bilo više od 50 donora za isti vremenski period. Ivana Jović, predsednica Udruženja Donorstvo je herojstvo navela je da se ovo Udruženje kontinuirano bori  da se što pre reši pitanje Zakona, kao i da se isti po donošenju primenjuje, uz poštovanje volje pojedinaca pre svega. 

·       U potpunosti podržavamo ideju da registar postoji u oba slučaja bilo da se građani pozitivno ili negativno izjašnjavaju o tome da li bi u slučaju moždane smrti bili potencijalni donori organa. Ujedno, potrebno je da prijavljivanje u oba registra bude jednostavno i lako dostupno za sve. Nadamo se da ćemo ovim panelom dati svoj doprinos Ministarstvu zdravlja u rešavanju zakonske regulative, ali i da ćemo im kroz buduće aktivnosti biti podrška da program transplantacije organa dobije nacionalni prioritet.  

Iza brojke od 2.000pacijenata na listi čekanja, su ljudske sudbine, kojima je u poslednjih nekoliko godina uskraćeno pravo i na nadu da će dočekati svoju šansu za novi život. Kako izgleda njihov život, kao i kakva su njihova očekivanja u vezi sa najvažnijim pozivom možete da pogledate ovde. 

 

NAPOMENA:


Video priče možete koristiti u svojim prilozima, dostupne za prezimanje putem linka, za korišćenje fotografija u prilogu imejla izvor je Press centar UNS.

 

* Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

 

Kontakt organizatora: Ivana Jović,  063/8574206; 

Informacije o događaju i našim aktivnostima možete ispratiti na: 

https://donorstvojeherojstvo.rs/   Instagram          Facebook           LiinkedIn



*** Video snimak panel diskusije u HD rezoluciji možete pogledati na: https://www.youtube.com/watch?v=XpYQdmlscHE&t=1s

 

*** Fotografije sa događaja možete preuzeti na: https://presscentar.uns.org.rs/foto/2172/transplantacija-organa-u-srbiji-zasto-su-na-cekanju-zakon-i-zivoti-vise-od-2000-ljudi.html

]]>
Thu, 23 May 2024 15:37:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5793/pacijenti-gube-svaku-nadu-zakon-o-presadjivanju-ljudskih-organa-pune-tri-godine-na-cekanju.html
Da li je turizam pristupačan svima? http://presscentar.uns.org.rs/info/5790/da-li-je-turizam-pristupacan-svima.html Frižideri sa sladoledom, kontejneri, parkirana kola, dva stepenika nekom ne znače ništa, a nekom su prepreka. Neinformisanje i neznanje o osobama sa hendikepom, često dovode do barijera, ne samo fizičkih, već i psihičkih, ali pristupačan turizam svima omogućuje dostojanstveno korišćenje turističkih usluga. ]]> Kada je pristupačan turizam u pitanju, svi pomisle na primamljive i jeftine turističke aranžmane, ali zapravo on predstavlja uspostavljanje jednakosti između svih turista, bez obzira na to kojih su godina i da li su osobe sa hendikepom. Iako se u većini svetskih gradova učinilo mnogo toga da budu pristupačniji za sve, neki i dalje zaostaju.

U Srbiji, kako se navodi u Republičkom zvodu za statistiku (2023), šest odsto populacije čine osobe sa hendikepom, a oko dva odsto su osobe čije je status nepoznat, dok je najviše osoba koje imaju problema sa hodom. Osobe sa hendikepom se svakodnevno suočavaju sa preprekama i problemima. Nedostatak taktilnih staza, zvučnih semafora i rampi čest su problema koji može dovesti do opasnoti.

Aleksa Kuzmanović, student francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, trenutno je na omladinskoj razmeni u Strazburu, korisnik je belog štapa i istakao je da postoji razlika kada su u pitanju dostupnost taktilnih staza i zvučnih semafora u Srbiji i inostranstvu.

Foto: UNS

,,Što se tiče Beograda, on nije toliko snabdeven taktilnim stazama, a s druge strane ima solidnu pokrivenost zvučih semafora, što je svakako dobra stvar. Govorim o centru grada, mada i Novi Beograd ne zaostaje. Strazbur je u potpunosti snabdeven taktilnim stazama, dok je, nažalost,  malo zvučnih semafora. Naleteo sam na svega tri semafora, ali uzmimo u obzir da je Strazbur šest puta manji od Beograda. Ipak, kada su u pitanju zvučni semafori, mi nismo loši. U Užicu sam bio, imaju zvučne semafore”, rekao je Kuzmanović.

U Nemačkoj je situacija drugačija, a u mnogim regionima ove zemlje ulaže se ogroman trud kada su u pitanju osobe sa hendikepom. Oni poštuju Konvenciju Ujedinjenih nacija, koja je na snazi od 2009. Tim zakonom je zagarantovana ravnopravnost u društvenom životu svih ljudi.

,,Pošto je Strazbur na granici sa Nemačkom bio sam u malom gradiću preko reko, koji je potpuno snabdeven  taktilnim stazama i zvučnim semaforima, bio sam i na razmeni u Drezdenu koji je takođe potpuno snabdeven, kada je u pitanju za slepe, Nemačka bi mogla da se nazove pristuačnom zemljom, ne u potpunosti, ali to je neko moje subjektivno iskustvo”, zaključuje on.

Milena Sredojević, studentkinja komunikologije na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu, koja je korisnica kolica govorila je o ugostiteljskim objektima, nedostatku rampi, kao i Kuzmanović navela je Nemačku kao primer kada je reč o pristupačnosti.

„Ugostiteljski objekti u Srbiji retko su prilagođeni, još nisam ušla u neki da je potpuno prilagođen, uvek razmišljam kako ću, što se tiče klubova visoki stolovi, toalet ne postoji, dok sam u Nemačkoj išla u jedan klub u studenstkom gradiću, oduševila sam se iako bi ovako nešto trebalo da bude normalna stvar, pre svega prilagođen je ulaz, ima više prostorija sa različitom muzikom, nigde nema stepenika, čak postoji poseban toalet”, kazala je Sredojevićeva.

Foto: UNS

Kada je reč o prevoznim sredstvima, pogotovo kada su u pitanju korisnici kolica, autobusi nisu idealno rešenje, jer su uglavnom nepristupačni, a vozači veoma nesigurni. Jedan od najbezbednijih prevoznih sredstava je avion, najkasnije 48 sati pre puta osobe sa hendikepom se javljaju avio kompaniji sa zahtevom kakva im je pomoć potrebna, zatim oni angažuju službe i bez dodatne naplate obezbeđuju opremu koja će služiti za udobno ukrcavanje i iskrcavanje iz aviona, navodi Er Srbija.

„Putujući autobusom moram da razmišljam o previše stvari, ko će da me unese, da me spusti, mora da bude neko fizički spreman i tada putovanja podrazumevaju mnogo planiranja, dok je na aeodromu asistencija izvežbana, vode računa o tome da sve bude na vreme, ponekad se desi da se više čeka”, rekla je naša sagovornica.

Dok je za slepe i slabovide osobe u prevozu najveći problem zvučno obaveštenje o stjalištima u gradskom prevozu, u Beogradu je postojalo ali su ukinuli, navodi se da se očekuje ponovo uključenje ove godine, dok u većini gradova u našoj zemlji to nije praksa.

Što se tiče kulturnih objekata u našoj zemlji 80% nije uvelo procedure i strateška načela za sistematsko sprovođenje principa pristupačnosti, a 10% muzejskih ustanova se izjasnilo da ima izrađen plan, navodi se u Kulturi pristupačnosti, zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.

Muzej ljudskih prava u Kanadi smatra se jednim od najpristupačnijih na svetu. Tokom izgradnje pitani su svi predstavnici udruženja osoba sa hendikepom, tako da se on drugačije zove i muzej za sve, jer poštuje apsolutno sve principe univerzalnog dizajna.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (2023) u svetu 16 dosto populacije ima neku vrstu hendikepa,  a u demografskom razvoju ističe se porast broja osoba sa hendikepom, tako da se naglašava da se mora preduzeti sve za prioritetno rešavanje ovog pitanja.

Autorka Jovana Damjanović učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”.

]]>
Thu, 23 May 2024 14:01:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5790/da-li-je-turizam-pristupacan-svima.html
Poslodavac bi da zaposli osobu sa invaliditetom, ali da nema invaliditet http://presscentar.uns.org.rs/info/5788/poslodavac-bi-da-zaposli-osobu-sa-invaliditetom-ali-da-nema-invaliditet.html Od više od 350 hiljada ljudi koje su se na poslednjem popisu izjasnile kao osobe sa invaliditetom, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) samo njih oko 10 hiljada traži posao. Poslednja analiza koliko osoba sa invaliditetom je zaposleno rađena je za popis iz 2011. godine, kada je utvrđeno da tek devet odsto osoba sa invaliditetom radi. ]]>

Milan Janković (foto: Press centar)

Autor: Slađana Dimitrijević

Osim podataka iz popisa stanovništva, u kojima se sami izjašnjavaju da li su osobe sa invaliditetom, po izjavi Nacionalne službe za zapošljavanje datoj Bi-Bi-Siju na srpskom „ni jedna institucija u Srbiji ne raspolaže celovitim bazama podataka o osobama sa invaliditetom“. 

Milan Janković iz Akademske inkluzivne asocijacije smatra da ima daleko veći broj osoba sa hendikepom koje traže zaposlenje, ali nisu na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, jer nisu odradile procenu radne sposobnosti, koja je neophodna da bi mogle da ostvare neke od pogodnosti pri zapošljavanju.

Dodaje i da mnoge osobe sa hendikepom žive u ruralnim sredinama i potrebno im je veliko angažovanje da urade procenu radne sposobnosti i prijave se na evidenciju nezaposlenih. Dodatan izazov tim osobama je da se svaka tri meseca javljaju NSZ, pa ih onda brišu sa evidencije.

Smatra takođe da za veliki broj osoba sa hendikepom sistem nije predvideo podršku - skraćeno radno vreme, dodatni broj slobodnih dana ili fleksibilno radno vreme. Te osobe, koja imaju neka hronična stanja ili neki hendikep koji nije vidljiv, apsolutno su izgubljene iz sistema i zakon ih ne prepoznaje kao osobe sa invaliditetom. 

 

Jovana Krivokuća Milovanović (foto: Press centar)

Poslodavci evo vam zakon, zapošljavajte osobe sa invaliditetom

Poslodavci bi hteli da zaposle osobu sa invaliditetom, ali da nema invaliditet, kaže Jovana Krivokuća Milovanović iz Forma mladih sa invaliditetom, organizacije koja je već godinama jedna od vodećih u zapošljavanju ove kategorije stanovništva.

„Mi smo kao društvo puni predrasuda i stereotipa. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da ljudi na osobe sa invaliditetom gledaju kao na osobe koje su manje vredne, koje imaju manje znanja, nemaju razvijene veštine. Pojedinci gledaju na osobe sa invaliditetom kao na nekoga ko nije ravnopravan član društva. Zaglavljeni su u medicinskom modelu gde se samo gleda šta ove osobe ne mogu“, kaže Krivokuća.

Pre 15 godina donet je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je trebalo stvori ravnopravne uslove za uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada. Propisano je da na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednu osobu sa invaliditetom.

Na svakih 50 zaposlenih poslodavac mora da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom. Na svakih narednih 50 zaposlenih poslodavac mora da zaposli po jednu osobu sa invaliditetom.  Za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio, poslodavac plaća penale u iznosu od 50 odsto od prosečne zarade. 

Krivokuća Milovanović kaže da poslodavci nisu bili pripremljeni na koji način tu obaveze mogu da izvrše.

„Prosto je bilo - evo vama obaveza, vi zapošljavajte. Nisu postojale ni adekvatne informacije ko su osobe sa invaliditetom, ni šta znači procena radne sposobnosti, ni kako prilagoditi radno mesto, ni kako komunicirati sa osobama sa invaliditetom. U dosadašnjem sprovođenju Zakona primećeno je da se najveći broj kompanija koje su u obavezi da zaposle osobe sa invaliditetom uglavnom odlučuju na plaćanje određene nadoknade u budžet Republike Srbije ,nego da aktivno pristupe zapošljavanju. Potencijalni benefiti za poslodavce, koje je Vlada Srbije definisala Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ostaju tako u drugom planu kao nedovoljan motiv najvećem broju kompanija da se aktivnije uključe u zapošljavanje osoba sa invaliditetom“, kaže Krivokuća Milovanović.

Godišnje pet milijardi dinara za zapošljavanje osoba sa invalididtetom

Po izveštaju Državne revizorske institucije u Budžetski fond u koji se slivaju sredstva poslodavaca koji po Zakonu o zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne ispunjavaju zakonsku obavezu, svake godine je sve više novca. U 2020. godini taj iznos bio je više od pet milijardi dinara (5.027.956.617). Taj novac namenjen je podsticanju zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije nezaposlenih osoba sa invaliditetom, subvencija zarada zaposlenih u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom ili socijalnim preduzećima i organizacijama, poboljšanju uslova rada, unapređenju proizvodnih programa, uvođenje standarda, poboljšanje kvaliteta proizvoda i pruženih usluga, prilagođavanje radnih mesta i druge svrhe u skladu sa zakonom.

U ovom izveštaju Državna revizorska institucija navodi da je 2020. godine izdvojeno 700 miliona dinara za podršku preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i 650 miliona dinara za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom putem Nacionalne službe za zapošljavanje.

DRI, Profesiolnalna rehabilitacija i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom

Ovi zakonom propisane su subvencije na zarade osobe za osobe sa invaliditetom, kao i refundacija troškova za prilagođavanje radnog mesta.

Krivokuća kaže da iako su poslodavci svesni da je prilagođavanje radnog mesta važno, nisu svi spremni da ga izvrše. Jedan od razloga je što se često radi na arhitektonskom prilagođavanju, koje zahteva određeno vreme, često tendere, dodatno angažovanje. Takođe, smatraju da je dokumentacija koju traži Nacionalna služba obimna.

Po njenim rečima, dosta poslodavaca bi i zaposlilo osobu sa invaliditetom, ako ne mora mnogo da se angažuje.

„Poslodavci često nisu svesni značaja prilagođavanja radnog mesta i radnih uslova, što svakako spada u jednu od najvećih barijera za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Problem je što negativni stavovi poslodavaca, zajedno sa nedovoljnom dostupnošću informacija o specifičnostima zapošljavanja osoba sa invaliditetom dovodi do toga da se poslodavci i ne informišu o svim mogućnostima i tako Zakon doživljavaju kao namet“, navodi Krivokuća Milovanović.

Ona kaže i da su najčešće velike strane kompanije zainteresovane da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, jer imaju razvijene procedure za inkluzivnost i društveno odgovorno poslovanje i to su interne procedure koje su donele iz inostranstva.

Drugi razlog je što kao veliki poslodavci imaju zakonsku obavezu zapošljavanja velikog broja osoba sa invaliditetom. Kaže da u saradnji sa velikim kompanijama oni uvek kreću od treninga za menadžere ljudskih resursa, a potom i za ostale menadžere. Na tim treninzima razgovaraju o komunikaciji sa osobama sa različitim vrstama invaliditeta, sa kojim barijerama se suočavaju, šta može da se učini da se barijere uklone, kao i na koji način se vrši regrutacija, selekcija, intervjuisanje i uvođenje u posao osoba sa invaliditetom.

Direkti i indirektni korisnici bužetskih sredstava koji su izvršili najveće uplate u Budžetski fond u periodu 2018 - 2020. godine zbog nezapošljavanja osoba sa invalididtetom u skladu sa kvotama (izvor Državna revizorka institucija, Profesionlna rehabilitacija i zapošljavanje osoba sa invaliditetom) 

Univerzitetski klinički centar Srbije

109.791.791 dinara

Univerzitetski klinički centar Niš

76.153.407 dinara

Grad Beograd

41.057.981 dinara

Zdravstveni centar Kosovska Mitrovica

30.192.102 dinara

Apoteka Beograd

25.496.443 dinara

Predškolska ustanova „Boško Buha” Palilula, Beograd

22.878.910 dinara

Opšta bolnica Pirot

18.922.960 dinara

Dom zdravlja Niš

18.849.008 dinara

Ginekološko akušerska klinika „Narodni front”

18.489.929 dinara

Opšta bolnica Bor

17.120.805 dinara 

Veliki broj osoba su invaliditet stekle tokom života i često se dešava da ne mogu u potpunosti da ga prihvate. Svakodnevno se suočavaju sa barijerama, nemaju samopouzdanje, a na razgovorima za posao retko briljiraju, pune su samopouzdanja, motivacije...

„Često se dešava da osoba na razgovoru za posao bude zatvorena, demotivisana i sa nedostatkom samopouzdanja, te da ne ume da pokaže svoja znanja i veštine na pravi način. Kada dođemo kod poslodavca moramo da znamo šta je sve potrebno u oblasti prilagođavanja radnog mesta, radnih zadataka i radne sredine. Osnaženi pojedinci, kako osobe sa invaliditetom, tako i poslodavci, doći će do zajedničkog plana prilagođavanja radnog mesta i uspešne inkluzije u radnu sredinu“, kaže Krivokuća-Milovanović.

Osobe sa invaliditetom imale su manje prilika da se obrazuju, manje su društveno aktivne

Problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom je i loša obrazovna struktura. Po popisu iz 2011. godine, čak 45 odsto osoba sa invaliditetom nije završila osnovnu školu. Tek petina ima završenu srednju, a tek 6,2 odsto je završilo višu školu i fakultet. Čak 62,9 odsto osoba sa invaliditetom su penzioneri.

Milan Janković smatra da veliki broj osoba sa hendikepom koje su izvršile procenu radne sposobnosti ima manjak profesionalnih kompetencija, a da ni sistem ne nudi kompetencije koje su u skladu sa trendovima na tržištu rada.

Uglavmo pohađaju edukacije koje su na nivou manulenog rada. Takođe, osobe sa vidljivim hendikepom imale su malo prilika da se obrazuju, manje su društveno aktivne i samim tim imaju manje mogućnosti da učestvuju kada je u pitanju bilo koja društvena oblast, pa i oblast zapošljavanja.

Osim toga, značajan broj osoba sa hendikepom imaju više od 40, 50 godina, pohađale su specijalne škole i nisu stekle profesionale kompetencije.

„Tim osobama je potrebna integracija u smislu sticanja dodatnih profesionalnih veština i jačanje portfolia kako bi bile konkuretne na tržištu rada. Nije smisao svih afirmativnih zakona da osobe sa hendikepom budu zaposlene zbog sažaljenja, već da poslodavac ima dobrobit kao i od svakog drugog zaposlenog. Samo što se za njihovo radno angažovanje obezbeđuje neki vid podrške”, kaže Milan.

Doktor nauka zaposlen preko javnih radova

Nacionalna služba za zapošljavanje subvencioniše zapošljavanje osoba sa invaliditetom kroz različite programe- subvencije za samozapošljavanje, subvencije za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih, subvencije zarada za osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva i javni radovi. Po izveštaju Državne revizorske institucije za ove programe u 2020. godini izdvojeno je nešto više od 87 miliona dinara. Analizom obuka utvrđeno je da se pojedine obuke iz godine u godinu ponavljaju, bez obzira što se potrebe tržišta rada menja. U ove obuke, po izveštaju iz 2020. godišnje je bilo uključeno oko 500 - 600 osoba sa invaliditetom.

 

Kada je u pitanju podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, najveći broj uključen je u javne radove- između 1000 i 1500 osoba od 2018. do 2020. godine.

Javni radovi jesu mogućnost da osobe sa invaliditetom koje nisu imale nikakvo radno iskustvo isto steknu“, ali, kako kaže Milan Janković, misli da je to iskustvo uglavnom formalno.

On smatra da su javni radovi poražavajući za dostojanstvo osoba sa hendikepom, jer na taj način mogu da steknu godišnje samo 3-4 meseca radnog staža i da tih nekoliko meseci imaju lični dohodak.

„Ostatak godine ti ljudi su pasivni primaoci pomoći ili sistema ili okoline. To je prilično kampanjsko rešenje koje daje pogrešan uvid našem sistemu da je doprineo poboljšanju položaja osoba sa hendikepom. Najveći broj korisnika su učesnici javnih radova, ta brojka ’napumpa’ i ostale statistike i beleži se kao uspešna mera. A u stvari je to jedno pseudorešenje koje tim ljudima skrati godinu na tri ili četiri meseca“, navodi Milan.

Uz to, naknade za učešće u javnim radovima su niske i daleko ispod minimalne zarade.

Milan kaže da su pre više godina konkurisali za zapošljavanje osoba sa hendikepom u okviru javnih radova i imali su loša iskustva. Od pet osoba koje su angažovali samo jednu su mogli zaista da uposle, jer je bilo reč o osobi koja je doktor nauka. To je, po njemu, još jedan poražavajući podatak - da doktor nauka bude angažovan preko javnih radova. Ostale osobe koje su angažovali, „nisu imale kvalifikacije da obavljaju poslove u skladu sa savremenim tržištem rada, pa su obavljale kurirske poslove i radove na uređenju prostora“.

Procena radne sposobnosti

Svaka osoba ima pravo da Nacionalnoj službi za zapošljavanje podnese zahtev za procenu radne sposobnosti. Ovaj zahtev sa sobom povlači prikupljanje određene dokumentacije koja je uglavnom medicinska. Dokumentaciju predaju Nacionalnoj službi za zapošljavanje prema mestu prebivališta. Potom se formira komisija i zakazuje razgovor. Komisija pregleda dokumentaciju, razgovara sa podnosiocem molbe i nakon toga donosi rešenje o proceni radne sposobnosti.

Invaliditet može da bude I stepena, koji kaže da su prepreke i teškoće male, da prilagođavanje može a i ne mora, odnosno da je potrebno minimalno prilagođavanje radnog mesta, radnih uslova i radne sredine. Drugi stepen govori da su teškoće i prepreke znatne i da je neophodno prilagođavanje. Drugi stepen dobijaju korisnici kolica jer je neophodna  pristupačnost i osobe koje su potpuno slepe pa je neophdno da postoji govorni softver. Odluka komisije da je u pitanju treći stepen znači da osoba ne može da ide na otvoreno tržište rada.  

Osobe sa invaliditetom se tretiraju kao marginalni građani

Mnogi poslodavci kada čuju ili vide na prijemnom formularu da je za posao aplicirala osoba oštećenog vida uglavnom je ne pozovu na razgovor.

„Na našim trenizima puno govorimo o mogućnostima osoba sa oštećenjem vida, te upotrebi računara uz pomoć govornog softvera“, kaže Krivokuća-Milovanović.

Dodaje i da se u Forumu trude da poslodavcima objasne da nisu sve mere prilagođavanja komplikovane, ponekad je potrebna samo dobra volja. Navodi primer momka sa oštećenim sluhom koji je aplicirao za poziciju u HR-u. U startu je odbijen jer po sistematizaciji radnog mesta mora da učestvuje u intervjuima. Posle sugestije da on može da obavlja druge radne zadatke, momak je primljen na posao. Takođe, dve slepe osobe koje su bile na praksi u sektoru ljudskih resursa u dve različite kompanije pokazale su se odlično i dobile su sve preporuke poslodavaca.

Jovana kaže da je njena organizacije napravila veb portal za zapošljavanje osoba sa invaliditetom zaposljavanje fmi.rs. Njihovi korisnici mogu da se registruju i da i popunjavaju onlajn profile. Takođe, poslodavci objavljuju oglase za posao.

Iako smatra da su napravili odličan veb alat koji bi trebalo da pospeši zapošljavanje osoba sa invaliditetom, smatra da to nije dovoljno.

„Mi i dalje zovemo poslodavce, pričamo u vezi oglasa, razgovaramo oko procesa regrutacije i selekcije, dajemo savete i preporuke. Ceo proces je zaista jako kompleksan i gotovo je nemoguće da se odvija sam od sebe“, navodi Krivokuća Milovanović

Milan Janković smatra da jedan od razloga zbog kojih poslodavci izbegavaju da zaposle osobe sa hendikepom neinformisanost poslodavaca da zapošljavanje osoba sa hendikepom mogu da ostvare nekoliko vrsta subvencija koje mogu da se koriste istovremeno-od adaptacije radnog mesta, oslobađanje plaćanja doprinosa na zaradu u prvoj godini, do refundacije zaposlenom koji bi bio u ulozi radnog asistenta. Takođe, postoji strah da ako zaposle osobu sa hendikepom, ona je „zaštićena kao beli medved i ne može da dobije otkaz“. On navodi da osobe sa hendikepom potpisuju opšti ugovor o radu kao i drugi zaposleni i poslodavac im može dati otkaz po bilo kom zakonskom osnovu.

Možda i najveći problem je socijalna distanca koja postoji prema osobama sa hendikepom. Sa tim se slaže i Jovana Krivokuća-Milovanović navodeći da jedna od najzastupljenijih barijera pri zapošljavanju osoba sa hendikepom psihička barijera.  

„Živimo u društvu gde se osobe sa invaliditetom tretiraju kao marginalni građani. Mnogi se hvataju za slamke spasa da bi ostvarili neki radni staž  i uzeli invalidsku penziju. Koliko god da je mizerna, to je neka sigurna zona. Mi radimo na osnaživanju ljudi koji dolaze u naš karijerni centar, uključujući i osobe koji primaju invalidske penzije. Cilj je da se možda jednog dana odreknu invalidskih penzija i da izađu na tržište rada. Jer zaista imaju potencijal, znanje i veštine“, kaže Krivokuća.

Dodaje da nije lako kada osoba sa invaliditetom ode na nekoliko  razgovora za posao i zbog različitih vidova diskriminacije loše prođe i ne dobije zaposlenje. To loše utiče na njih, smatraju da ne mogu da se takmiče na tržištu rada, da ne mogu da budu konkurentni. Ističe da se njena organizacija već godinama bori da motiviše te ljude, ali ako su doživeli loše iskustvo, to se teško menja. 

Foto: UNS

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“


]]>
Thu, 23 May 2024 14:07:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5788/poslodavac-bi-da-zaposli-osobu-sa-invaliditetom-ali-da-nema-invaliditet.html
Kako je nestalo više od 200 hiljada osoba sa invaliditetom između dva popisa http://presscentar.uns.org.rs/info/5774/kako-je-nestalo-vise-od-200-hiljada-osoba-sa-invaliditetom-izmedju-dva-popisa.html Po rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, broj osoba sa invaliditetom u Srbiji je 356.404. Prethodni popis utvrdio je da je broj ovih osoba 571.780. Za jedanaest godina „nestalo“ je 215.376 osoba sa invaliditetom. Dok se ukupno stanovništvo, po rezultatima popisa, smanjilo za 6.9 odsto između dva popisa, broj osoba sa invaliditetom smanjen je više od trećine ]]> Autor: Slađana Dimitrijević

Foto: UNS

Stručnjaci iz oblasti demografije slažu se da je do ovako drastične razlike došlo zbog promenjene metodologije koja je primenjena u dva popisa. Međutim, o konkretnim uzrocima nema saglasnosti. Ivan Marinković, viši naučni saradnik, zamenik upravnika Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka u tekstu „Novi popis, nova rešenja, stari problemi“, objavljenom u časopisu „Stanovništvo“ kao osnovni problem, ne samo kada su u pitanju osobe se invaliditetom, navodi da je ovo prvi popis u kome su korišćeni administrativni izvori za kontrolu, ali i prikupljanje podataka.

„Istraživači i drugi korisnici popisa u Srbiji su upravo najviše iznenađeni nenajavljenim korišćenjem administrativnih podataka, i to ne u cilju kontrole kvaliteta popisnih podataka, nego za popisivanje lica koja nisu popisana od strane popisivača. Na taj način je ukupnom „na terenu“ popisanom broju stanovnika pridodato oko 200.000 lica, što je približno tri odsto populacije“, navodi Marinković.

Korišćenje administrativnih izvora značilo je da su lica koja nisu popisana na terenu dodata ukupnom broju stanovnika korišćenjem administrativnih podataka. Administrativni izvori i evidencije koje su korišćene bili su: Centralni registar stanovništva, Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja, evidencija Nacionalne službe zapošljavanja, Jedinstveni informacioni sistem prosvete, evidencija Fonda za penzijsko i invalidsko osigranje, evidencije Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja i Ministarstva za demografiju i brigu o porodici o korisnicima različitih vrsta socijalne pomoći i evidencija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje o korisnicima zdravstvenih knjižica.

Kriterijum da lice bude dodato ukupnom broju stanovništva bio je njegova prisutnost u najmanje dva administrativna izvora koja nedvosmisleno pokazuju da je lice u Srbiji.

Ivan Marinković navodi da su na predavanju o popisu, održanom na poziv Društva demografa Srbije, nadležni iz Republičkog zavoda za statistiku izneli tvrdnje da je „obuhvat popisanih lica u Popisu 2022. godine značajno bolji od prethodnih popisa“. Međutim, on navodi da popis pruža mnogo širi spektar podataka, a kojih nema u administrativnim izvorima i da se ovakvim dodavanjem gubi u kvalitetu kod određenog obeležja stanovnika. Kako primer, navodi etničku strukturu stanovništva.

„Etnička struktura stanovištva Srbije, kao prvo obeležje koje se publikuje, upravo pokazuje osnovni nedostatak administrativnog načina prikupljanja podataka u odnosnu na tradicionalno popisivanje. Tako je rubrika nepoznato dodatno brojčano uvećana, jer administrativni podaci ne sadrže informacije o etničkoj i verskoj pripadnosti, metarnjem jeziku“, navodi Marinković.

Takođe, Ivan Marinković navodi da se na osnovu izlaganja nadležnih iz RZS-a za pomenutom sastanku moglo zaključiti da je, osim korišćenja administrativnih izvora, na poslednjem popisu bio znatno manji broj popisivača i instruktora.

Osobe sa invalididtetom prema vrsti problema, Popis 2011. i 2022. (na oba popisa osobe su mogle da prijave više problema)

 

Vid

Sluh

Hod ili penjanje stepenicama

Pamćenje/

koncentracija

Samostalnost u odevanju/ishrani

održavanju lične higijene

komunikacija

Popis 2011.

239.454

144.648

340.029

90.032

88.188

58.202

Popis 2022.

116.047

90.525

213.885

62.824

84.385

45.477

razlika

123.407

54.123

126.144

27.208

3.803

12.725

Deca mlađa od dve godine nisu popisana, između dve i četiri delimično popisana

Ljiljana Đorđević, načelnica odeljenja Popisa stanovništva Republičkog zavoda za statistiku takođe navodi da je došlo do izvesnih metodoloških promena u međupopisnom periodu. Kaže i da prilikom tumačenja podataka o invaliditetu treba imati u vidu da su oni rezultat subjektivnog stava ispitanika i veštine popisivača prilikom postavljanja pitanja.

„Sociološki pristup podrazumeva da osoba koja daje odgovor može smatrati da, i pored postojanja određenog zdravstvenog problema, nema poteškoća u obavljanju svakodnevnih aktivnosti kod kuće, u školi ili na poslu, zahvaljujući podršci okoline, korišćenju odgovarajućih pomagala i slično. Podaci dobijeni popisom mogu da pruže samo neke osnovne informacije, to jest, da daju okvir za druga specijalizovana istraživanja“, navodi Đorđević u odgovoru UNS-u.

Foto: UNS

Ona nas je uputila i na analizu podataka iz poslednjeg popisa „Stanovništvo prema statusu invaliditeta i vrsti problema sa invaliditetom“ u kojoj se navodi da su u Popisu 2011. godine odgovori na pitanje o invaliditetu prikupljani za kompletno stanovništvo, dok u Popisu 2022. godine podaci nisu prikupljani za decu mlađu od dve godine. Za decu starosti dve do četiri godine prikupljani su samo podaci za probleme sa vidom, sluhom i hodanjem.

Međutim, nisu navedeni razlozi zbog čega za decu mlađu od pet godina podaci ili nisu, ili su delimično prikupljani.

U poslednjem popisu 109.343 osobe nisu se izjasnile da li imaju neku vrstu invaliditeta, odnosno status njihvog invaliditeta je nepoznat. U Popisu 2011. godine taj broj je bio nešto veći - 119.482 osobe.

Kako sa ovkavim podacima planirati podršku osobama sa invalididtetom?

U oba popisa podaci o invaliditetu dobijeni su na osnovu odgovora ispitanika na pitanja o tome da li imaju poteškoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti zbog problema sa vidom, sluhom, hodom ili penjanjem uz stepenice, pamćenjem/koncentracijom, samostalnošću pri odevanju, ishrani i održavanju lične higijene i komunikacijom. Na svako od šest pitanja ponuđeni su sledeći odgovori: nema poteškoća, ima malo poteškoća, ima mnogo poteškoća, potpuno je onemogućeno u obavljanju svakodnevnih aktivnosti i ne želi da odgovori.

U grupu osoba sa invaliditetom u oba popisa uključene su sva lica koja usled najmanje jednog od navedenih problema imaju mnogo poteškoća ili su sasvim onemogućena u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

Ova pitanja koncipirana su po preporuci Vašingtonske grupe, ekspetrkog tela sačinjenog od predstavnika stotinak nacinalnih statističkih institucija i nevladinih organizacija osoba sa invaliditetom, koja deluje pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Međutim, u analizama rezultata Popisa 2011. godine, na kome su prvi put postavljana pitanja o poteškoćama koje stanovnici imaju, navodi se da ovaj način treba da se identifikuje većina osoba sa invaliditetom, ali da bi metod koji bi omogućio veću preciznost podataka bio skrining, odnosno jasna i usmerena studija koja bi imala za cilj posmatranje i otkrivanje svih relevantnih pitanja i faktora samo u vezi sa osobama sa poteškoćama.

Takođe, jedan od problema je i što u velikom broju slučajeva osobe sa invaliditetom ne odgovaraju same na pitanja, već to čini neko drugi umesto njih. Za poslednji popis nemamo podatke koliko je osoba sa invaliditetom samostalno odgovorilo na pitanja. Za prethodni, u 30 odsto slučajeva na popisno pitanje odgovor je davao član domaćinstva, a u 2.9 odsto neko drugo lice. Taj slučaj je najdrastičniji za osobe koje imaju probleme u vezi sa komunikacijom i razumevanjem, a koje su u samo 20,65 odsto slučajeva samostalno odgovarale.

Snežana Lazarević (foto: UNS)

Snežana Lazarević iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), kaže da na poslednjem popisu popisivač u njihovoj kući uopšte nije postvljao pitanja da li imaju neke poteškoće. Smatra i da sa podacima iz ova dva popisa nešto nije u redu, jer je nemoguće da se toliko smanjio broj osoba sa invalidtitetom.

“Smatram da nisu hteli da idu direktno sa pitanjem da li ste vi osoba sa invaliditetom, jer bi se to smatralo nekim vidom diskriminacije. Ovako, pitali su da li imate poteškoće sa vidom, sluhom, kada se penjete uz stepenice. Ja imam artritis i imam poteškoće sa penjanjem uz stepenice, a nisam osoba sa invaliditetom. Nije dovoljno da neko ima dijagnozu, već da li ga te teškoće ometaju u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, iako na primer koristi neka pomagala. Pitanje je šta se ovim popisom popisivalo i da li zaista želimo da vidimo ko su i koliko ima osoba sa invaliditetom. I na koji način će država na osnovu ovih podataka da planira podršku za te ljude?” pita Snežana.

 

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

]]>
Wed, 22 May 2024 10:31:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5774/kako-je-nestalo-vise-od-200-hiljada-osoba-sa-invaliditetom-izmedju-dva-popisa.html
U izveštavanju o osobama sa hendikepom izbeći senzaciju i heroizaciju http://presscentar.uns.org.rs/info/5779/-u-izvestavanju-o-osobama-sa-hendikepom-izbeci-senzaciju-i-heroizaciju.html Životni uspesi ili pak otežane okolnosti u životu osoba sa invaliditetom neretko su u komercijalnim medijima prikazani kao senzacija. Zadire se u njihovu intimu i time dugoročno iskrivljuje slika o njima u široj javnosti.Upravo iz tog razloga Akademska inkluzivna asocijacija iz Beograda zajedno sa Udruženjem novinara Srbije pokrenula je projekat „Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom“. Zahvaljujući podršci Švedske na ovom projektu u okviru šireg programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ predstavnici medija u tri grada edukovani su o etičkom i objektivnom izveštavanju o toj temi, a planirano je i formiranje mreže novinara za socijalnu inkluziju. O tome je sa predsednikom Akademske inkluzivne asocijacije Milanom Jankovićem razgovarala Milijana Kočić ]]>

Milan Janković (foto: Press centar)

Autor: Milijana Kočić, emisija Sektor plus, Radio televizija Vojvodine

Prošle godine vaša asocijacija je sa partnerima pokrenula projekat kako bi edukovala novinare o socijalnoj inkluziji i uticala na promenu medijske slike o osobama sa hendikepom. Na koji način, odnosno šta ovaj projekat obuhvata?

U pitanju je projekat „Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom“ koji je usmeren na poboljšavanje medijske slike o osobama sa hendikepom. Sam projekat ima nekoliko akcija, jer smo kao organizacija koja ima već 24 godine iskustva u podršci osobama sa hendikepom prepoznali više uzroka zbog kojih su osobe sa hendikepom na ne baš adekvatan način prezentovane u medijskom prostoru. S jedne strane posvećeni smo edukaciji novinara u okviru koje pokušavamo pre svega da prikažemo koje su to „zamke“ u koje novinari najčešće, iz dobre namere, upadnu. Sa druge strane, želimo da ulažemo u budućnost, pa smo imali i jednu grupu studenata koji su na studijama novinarstva i to sa sva četiri fakulteta u Srbiji - iz Novog Sada, dva iz Beograda i iz Niša. Takođe, osnažili smo grupu mladih sa hendikepom za nastup u medijima sa ciljem da samim novinarima omogućimo što je moguće bolje i kompetentnije sagovornike, koji će na pravi način približiti izazove i probleme sa kojima se susreću osobe sa hendikepom.

Projekat je zapravo deo šireg programa „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ sa jedne strane, a sa druge strane imamo partnerstvo Udruženja novinara Srbije. Ovim projektom nismo fokusirani samo na aktuelni vremenski period, jer smo predvideli da u okviru projekta kreiramo jedan priručnik koji će biti namenjen svim novinarima kako bi lakše i na bolji način prezentovali osobe sa hendikepom. Ideja je da se ostavi prostor da se realizuje još ovakvih projekata i da se formira jedna grupa novinara, a ona bi imala neformalni naziv Mreža novinara za inkluziju. Jer smatramo da u sličnoj situaciji kao što su osobe sa hendikepom su i druge društvene populacije koje su u riziku od socijalne isključenosti.

Ono što slušaoci verovatno primećuju jeste da vi dosledno upotrebljavate pojam hendikep. Razlog za to je stav vaše asocijacije da termin hendikep, iako je ustaljen naziv invaliditet ili invalidnost, ima širi kontekst i obuhvata neke kategorije ljudi kojima je potrebna podrška a koji nisu do sada bili obuhvaćeni. O čemu je reč?

Koncept hendikepa je mnogo širi koncept, jer obuhvata i ljude kod kojih situacija hendikepa nije tako vidljiva. Sa jedne strane imamo veliki broj osoba koje su rekonvalescenti od neke vrste kancera. Imamo i značajan broj ljudi iz oblasti mentalnog zdravlja, kao što su anksioznost, depresija. Tu su u poslednje vreme, da li zbog stila života i uticaja raznih faktora i ulcerozni kolitis ili Kronova bolest i slična hronična stanja koja utiču da osobe ne mogu u punoj meri da ostvare svoj potencijal, odnosno da im je potrebna neka vrsta podrške. I suštinski, kada je u pitanju upoređivanje koncepata invaliditeta i hendikepa suštinska razlika je u tome što invaliditet prepoznaje stanja koja su kategorisana kroz neke komisije ili lekarske nalaze, dok hendikep prepoznaje ljude koji u nekoj situaciji u njihovom funkcionisanju, da li trajno ili periodično, da im  im je potreban neki vid podrške.

Da se vratimo na projekat. Kada je reč o izveštavanju medija, gde to mi novinari najčešće grešimo? Dajte nam neke primere kako ne treba izveštavati?

Ono što smo primetili sa jedne strane jeste tendencija ka senzacionalizmu, odnosno stvaranje nekih postignuća osoba sa hendikepom kao posebnih, iako su to neke rutinske stvari. Ako neka osoba ima neku vrstu hendikepa, na primer oštećenje vida, to ne znači da ta osoba ne može da piše na kvalitetan način ili  da se bavi muzikom ili da se školuje, naročito kada imamo dosta različitih vidova asistitivnih tehnologija. Sa druge strane ono što jeste problem u okviru tog senzacionalizma, postoji u velikoj meri zadiranje u lične priče. Mi smo svesni da publika želi ličnu priču, nešto što je direktno ljudsko, ali sa aspekta ljudskih prava, smatramo da je mnogo bolje da se ukaže na izazov i barijeru, odnosno na ono što je potreban vid podrške nekome da bi mogao da bude ravnopravan ili da se prikaže njegova uspešnost u smislu da je bez obzira ne barijere nešto postigao, nego da se zadire u ličnu priču kako je nastao hendikep, da li je neko nekada posustao, neretko da li je razmišljao o samoubistvu i slično, zbog toga što mu je teško pala situacija hendikepa. Tako da znamo da je to sa jedne strane emotivno, atraktivno, da publika voli taj aspekt dramaturgije ili heroizacije ljudi sa hendikepom. Sa druge strane smatramo da je mnogo bolje da se prikažu kao osobe koje imaju svoje ambicije, svoje želje, a da im nedostaju neki vidovi podrške u društvu ili da su osobe to postignuće zbog koga su sagovornici to postigle na jedan poseban način i da su na poseban način prevazišle barijere. Zaista smatramo da svako od nas ima pravo na intimu i da nije potrebno da novinari zbog recimo znatiželje publike zadiru u intimu. Ili da je naglasak na nečemu što nije nikakva atrakcija, što je deo svakodnevne rutine osobe. Jer ako je neko slep i ide do pekare i kupi pecivo, a pri tom je naučio stazu, to nije nikakva atrakcija, on radi nešto što radi i bilo koja druga osoba koja ima potrebu da kupi hranu.

Kakva je situacija sa društvenim mrežama? Njih teško možemo da kontrolišemo. Tu nije reč samo o novinarima koji objavljuju takve stvari. Vrlo često imamo zloupotrebljene fotografije nekih osoba sa hendikepom, koje koriste kolica, a pozivaju na neku vrstu sažaljenja. Kako sprečiti takve klik-bajtove?

Sa jedne strane postoje zaštitna pravila društvenih mreža, gde može da se prijavi da je u pitanju neki vid zloupotrebe. Ono što mislimo da je zaista značajnije jeste određeni vid edukacije javnog mnjenja, odnosno korisnika određenih medija, da ne daju na povećanju vidljivosti takvih vidova zloupotrebe. Ako mogu i ako prepoznaju, da označe sa dva ili tri klika da je u pitanju zloupotreba sadržaja. Suštinski, čini nam se da je edukacija i podizanje svesti najznačajniji vid borbe protiv takvih pojava.

Možda bi upravo mreža koju ste pomenuli, Mreža novinara za socijalnu inkluziju mogla da pomogne u sprečavanju takvih stvari. Šta očekujete kao rezultate?

Ono što su očekivanja, pre svega, jeste stvaranje jednog oslonca u borbi protiv predrasuda i stereotipa, odnosno promocija ispravnih pristupa i etičkog sagledavanja svih ljudi koji su u nekom kontekstu u riziku da li od siromaštva, da li od socijalne isključenosti. Takođe, međusobna saradnja između novinara koji će biti deo te mreže, koji će međusobno moći da razmenjuju informacije. Da se kvalitetnije informiše deo javnosti, a što da ne i cela javnost u nekom trenutku, ako ta mreža bude dobar motiv novinarima. Jer ta mreža neće biti privatna, neće biti zatvorena, biće na neki način jedan vid društvenog dobra.

Ja se nadam da će ova mreža zaživeti i da će se proširiti kako bi se medijski pristup socijalnoj inkluziji bar malo promenio. Hvala vam na razgovoru Milane.   

]]>
Tue, 21 May 2024 13:08:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5779/-u-izvestavanju-o-osobama-sa-hendikepom-izbeci-senzaciju-i-heroizaciju.html
Predrasude najveća prepreka http://presscentar.uns.org.rs/info/5775/predrasude-najveca-prepreka.html BEOGRAD - Predrasude su najveća prepreka u zapošljavanju osoba sa invaliditetom, jer poslodavci često kandidate gledaju kroz njihov invaliditet, a ne kroz njihovo znanje i veštine, rekla je FoNetu programska direktorka Foruma mladih sa invaliditetom Slađana Lević. ]]>

Izvor: FoNet | Katarina Tomović

Ona je u serijalu razgovora Stigma ukazala na to da se osobe sa invaliditetom često sreću sa različitim barijerama, a da su predrasude i stereotipi ti koji pogoršavaju postojeće probleme.

Foto: snimak ekrana, Stigma, Fonet

“Sve je nekako međusobno povezano, zato što ukoliko imate prepreke za kretanje, ne možete da koristite gradski prevoz, niti možete da izaberete obrazovnu instituciju koju ćete da pohađate", objasnila je Lević.

Zato se osobe sa invaliditetom odlučuju po tome koja je škola pristupačna i koja možda ima dostupne materijale, dodala je ona i predočila da posle toga slede prepreke kada dođe do samog zapošljavanja.

Kada je reč o radu i zapošljavanju, Lević naglašava da je potrebno da poslodavac obezbedi svom zaposlenom uslove za rad koji su prilagođeni njegovim potrebama.

“Najvažnije je razumevanje poslodavaca kada su u pitanju prilagođavanja radnog mesta i radnih zadataka”, kazala je Lević.

Ta prilagođavanja, kako kaže, podrazumevaju postojanje rampe, pristupačnog toaleta, pristup različitim delovima zgrade, pristup govornom sistemu i drugim pomagalima, ali i obezbeđivanje više kratkih pauza u toku radnog vremena, kao i fleksibilno radno vreme.

Prema njenim rečima, potrebno je poslodavce edukovati o tome koje vrste invaliditeta postoje i koja prilagođavanja su potrebna za takve osobe.

Govoreći o tome da li poslodavci imaju razumevanja za potrebe zaposlenih sa invaliditetom Lević je naglasila da se ne može generalizovati, ali da uglavnom imaju i da je samo potrebno preduzeti konkretne akcije i primeniti u praksi sve ono što oni već teorijski znaju.

“Forum mladih s invaliditetom upravo kroz projekat ‘Posao po meri’ pruže podršku i poslodavcima i osobama s invaliditetom u procesu zapošljavanja, osobama s invaliditetom u procesu karijernog vođenja i savetovanja, a poslodavcima upravo da se na adekvatan način pripreme za proces zapošljavanja osoba s invaliditetom”, istakla je Lević.

Objasnila je da Forum pruža podršku i kroz proces radne prakse i naglasila da su ove godine, zahvaljujući programu “Posao po meri”, 22 praktiknta imali priliku da obave praksu kod 20 poslodavca.

“To je takođe upravo jedan način da se ruše predrasude i stereotipi”, ocenila je Lević, uverena da društvo može da pomogne unapređenju položaja osoba sa invaliditetom i podstakne njihovo zapošljavanje tako što će svako dati svoj mali doprinos.

“Mediji su tu da prenose pozitivne poruke o osobama s invaliditetom i njihovim radnim sposobnostima, poslodavci treba da se edukuju, a država i društvo da budu senzibilisani i razumeju sve potrebe i prepreke u zakonodavnom sistemu i propistima koje treba menjati”, zaključila je Lević. (kraj) zvs/kt/dj

]]>
Tue, 21 May 2024 12:37:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5775/predrasude-najveca-prepreka.html
Oni su heroji – Zašto je Ivana Banovački heroina? http://presscentar.uns.org.rs/info/5773/oni-su-heroji--zasto-je-ivana-banovacki-heroina.html Ivana Banovački, koordinatorka studentskog servisa podrške Akademske inkluzivne Asocijacije (AIA), prijavljena je za konkurs „Oni su heroji“ koji organizuje Delegacija Evropske unije u Srbiji. Za nagradu ju je predložio Marjan Tufegdžić iz Beograda. ]]> Ivana Banovački je borac za prava ljudi koji su u riziku od marginalizacije u društvu, iako je i sama zdravstveno i životno ugrožena. Zbog Leberove hereditarne neuropatije, koja je nasledno oboljenje, u 17-oj godini se susrela sa visokim oštećenjem vida.

U roku od 2-3 sedmice na levom oku je došlo do potpunog gubitka vida, a na desnom u roku od 2-3 meseca vid je sveden na manje od 2 posto. S obzirom na to da je bolest progresivna, u dobu od oko 29 godina pogoršanje napreduje i zahvata i mišićne nerve i samim tim sve mišiće u telu. Od tada stanje se konstantno pogoršava i od blagog zamora i slabosti mišića uz pridruženu dijagnozu osteoporoze, kretanje i fizičko funkcionisanje je veoma izazovno i otežano. Ivana se kreće uz korišćenje hodalice kao i asistenciju i podršku porodice, prijatelja, kolega i sugrađana.

Nema stabilan hod i zbog blage nestabilnosti je u riziku da padne, a svaki njen pad je dodatni rizik da se njeno stanje dodatno pogorša. Ipak, ona svakodnevno ide na posao bez obzira na fizičke barijere na koje neretko nailazi prilikom odlaska na posao - što još jedna pobeda sama po sebi. Barijere su nesavesno parkirani automobili na trotoru zbog kojih ne može da prođe hodalicom, neravnine na kolovozu i trotoaru zbog kojih je više desetine puta pala i doživela povrede, autobusi gradskog prevoza čiji su stepanici previsoki i zbog kojih mora da čeka naredni prevoz, kao i semafori bez zvučne signalizacije.

Zbog uticaja navedenih barijera, Ivana od stana do kancelarije putuje više od 45 minuta iako kao podstanarka živi u istoj ulici u kojoj se nalazi kancelarija u kojoj radi, i na udaljenosti koja je kraća od jednog kilometra. Pobeda je trud koji ulaže bez obzira na ljudske, infrastrukturalne i atmosferske uslove koji su u njenom slučaju barijere i nepogode.

Druga njena pobeda i uspeh su zadovoljni korisnici, uglavnom mladi sa hendikepom, kao i njihovi članovi porodice, kojima je posao koji Ivana radi prilika da ostvare svoje ambicije ili poslednja nada da ne ostanu bez upisanog fakulteta, bez zaslužene stipendije, studentskog smeštaja ili prilike za zaposlenje. Iako je sistem u Srbiji često "slep" i često uskraćuje prava onima koji nisu moćni,

Ivana svojim radom, dopisima, telefonskim pozivima ka fakultetima i drugim institucijama doprinosi da svake godine veliki broj mladih ljudi sa hendikepom ne ostane bez motivacije, ambicija i podrške koja im je često neophodna. Ivana se na robinhudovski način bori za prava drugih i svakog dana ulaže veliki trud, i to je razlog zbog kog je heroina našeg vremena.

Ivana Banovački u okviru svog posla svakodnevno pomaže studentima sa hendikepom u visokom obrazovanju, ali i srednjoškolcima, kao i drugim osobama sa hendikepom. Ivana je angažovana na poziciji koordinatorke studentskog servisa podrške u Akademskoj inkluzivnoj asocijaciji. Bez obzira na izazove sa kojima se susreće, često i požrtvovano pruža podršku osobama sa hendikepom, i na taj način im omogućava da i oni istraju u svom nastojanju da se obrazuju i nastave svoj razvoj i ne ostanu na marginama društva, već da steknu uslove da dostojanstveno žive. Broj osoba kojima Ivana pomogne je godišnje preko 200. Za 4 godine njenog rada, preko 900 osoba sa hendikepom je ostvarilo pravo u visokom obrazovanju, zapošljavanju, ili dobilo savet na koji način da izađe na kraj sa svakodnevnim problemima, ili u situacijama u kojima osećaju da su žrtve nerazumevanja ili diskriminacije. Pored angažovanja u pružanju podrške osobama sa hendikepom, Ivana je aktivna i u realizaciji drugih projekata čiji cilj je unapređenje položaja osoba sa hendikepom i njihovo dostojanstveno učešće u zajednici. 

]]>
Mon, 20 May 2024 15:47:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5773/oni-su-heroji--zasto-je-ivana-banovacki-heroina.html
Kako slepi i slabovidi vide svet kroz naočare veštačke inteligencije http://presscentar.uns.org.rs/info/5770/kako-slepi-i-slabovidi-vide-svet-kroz-naocare-vestacke-inteligencije.html Dobijanje detaljnog opisa okruženja i fotografije jednim klikom na pametnom telefonu, koje je do skoro delovalo nezamislivo, danas je moguće zahvaljujući veštačkoj inteligenciji. Besplatni AI alati, dostupni svima za preuzimanje, učinili su da slepe i slabovide osobe lakše pristupaju medijskom sadržaju. ]]>

Autor: A. Ničić

Foto:  UNS/ M. Miškov

Od lakšeg praćenja medijskog sadržaja, predstava, filmova i serija do modnih saveta i opisa okruženja, osobama koje ne vide veštačka inteligencija otvorila je brojne mogućnosti. Do pre nekoliko godina bio je dostupan samo opis teksta koji su koji su generisali čitači ekrana ugrađeni u računare. Danas su napredniji govorni softveri dostupni na internetu za preuzimanje svima i potpuno su besplatni.

Čitači ekrana, kako kaže studentkinja Fakulteta političkih nauka i korisnica asistivne tehnologije Danica Cvetković, na mobilnim telefonima izgovaraju sve što se vidi na ekranu, a nekad čak i opise emotikona. Na računarima se, dodaje Cvetković, mogu skinuti i naprednije verzije koje imaju bolju detekciju elemenata na ekranu.

„Prvi put sam čitač ekrana počela da koristim na laptopu i tada sam bila manje sigurna da li govorni softver zaista čita ono što je prikazano. S druge strane, znala sam manje komandi i prečica“, kaže ona.

Kako objašnjava IT stručnjak i član Akademske inkluzivne asocijacije Miloš Selaković,  kada osoba koja ne vidi želi da pročita nešto sa ekrana, dovoljno je da dvaput klikne na određeno mesto i govorni softver će to pročitati. Osobe koje su vešte u korišćenju čitača će, kaže Selaković, često i ubrzati glasovni opis ekrana, kako bi lakše pročitale tekst u nekom mediju, pristupile određenom sajtu ili pak poslale SMS poruku.

 

Postoje, kako dodaje, komande koje bi mogle funkcionisati na bolji način, a kao primer navodi robotski glas, koji nije dovoljno prirodan, što nekim korisnicima može da zasmeta.

Od veštačke inteligencije do razumevanja sadržaja na fotografijama

Do sada je, kažu sagovornici, kod korišćenja čitača problematična bila pojava šumova prilikom pristupanja fotofrafijama, odnosno nemogućnost čitača da audioopiše fotografiju. Stvari je promenio nagli razvoj veštačke inteligencije, pa brojni AI alati korišćenjem algoritama za analizu slika i opcija za proizvodnju tekstualnih i audio opisa omogućuju slepim osobama da razumeju šta se nalazi na fotografijama.

Takve su aplikacije kao što je Microsoft Seeing AI, Google Lookout, TapTapSee. Telefoni sa ugrađenim programom OCR imaju mogućnost da slepim i slabovidim osobama pročitaju tekstualni sadržaj ispisan na fotografiji.

Kao korisnu za opis vizuelnog sadržaja na internetu, ali i fizičkog okruženja, Danica Cvetković i Miloš Selaković istakli su aplikaciju Be my eyes. Sa ovom kompanijom sarađuju brojni operateri koji slepim i slabovidim osobama na maternjem jeziku opisuju i objašnjavaju šta se nalazi u njihovom okruženju.

Dovoljan je jedan klik za poziv, a centrala korisnika povezuje sa operaterom za manje od pola minuta. Da bi neko postao volonter, dovoljno je da se prijavi putem aplikacije, a pozive može prihvatiti kad god želi.

Volonterka Be my eyes Marina Đurović kaže da je prvi poziv dobila kako bi dala modni savet ženi koja ne vidi.

„Najpre sam se zbunila jer nisam znala da li uopšte postoji potreba za ovom alikacijom na našem govornom području. Zbog toga sam se javila kao da pričam engleski i gospođa sa druge strane je pitala ‘Speak Serbian? Tada me je pitala da li su pantalone koje je probala odgovarajuće dužine za svečanu priliku“, navela je ona.

Strahovala je, kako kaže, zbog mogućnosti da neće biti u stanju da pruži odgovarajuću podršku svakom korisniku. Međutim, nakon toga, stizali su drugi upiti, na koje je uspešno odgovarala.

„Sećam se gospodina koji me je pozvao da mu pomognem da pronađe frizerski salon u koji se uputio. On je šetao i držao telefon, a ja sam mu čitala nazive lokala sve dok nije došao do salona. Drugi gospodin me je pitao da mu pročitam specifikaciju proizvoda. Pozvala je i gospođa koja je kuvala ručak, pa me je pitala da joj pročitam za koliko će biti gotov“, rekla je ona.

Za razliku od njih, Danica Cvetković, koja sebe smatra introvertnom osobom,  opredelila se za opciju „Be my AI“. U okviru ove opcije aplikacija „Be my eyes“ uz pomoć veštačke inteligencije generiše opis onoga što je na fotografiji.

„Pošto sam zatvorenija osoba, nije mi bilo toliko prijatno da na video pozivu komuniciram sa osobom koju ne poznajem. Zato me je obradovalo kada je kompanija uvela veštačku inteligenciju u aplikaciju i omogućila da se dobije tekstualni opis nečega što fotografišemo, a da nam zatim taj opis govorni softver pročita“, rekla je Cvetković.

Kako kaže, ova opcija joj je komfornija za korišćenje.

„Naravno, videći volonteri su nezamenljivi, zato što AI ne može uvek pružiti odgovarajuću pomoć i njene odgovore treba uzeti sa rezervom“, ističe ona.

Cvetković dodaje da aplikacija da je opis na jeziku koji je odabran kao podrazumevani na telefonu, a moguće je dobiti i dodatne informacije pomoću opcije „Ask more“.

Kako razvoj veštačke inteligencije stalno omogućava nove opcije za osobe koje ne vide, Miloš Selaković smatra da će ona uskoro moći da generiše audio deskripciju u realnom vremenu.

„Netfliks i HBO platforme poseduju audio deskripciju koja se može uključiti i isključiti. U ovim kompanijama postoje ljudi koji su plaćeni da opisuju vizuelni sadržaj, odnosno scene koje su između dijaloga. Ima malo domaćih TV serija sa audio deskripcijom, pa smo uskraćeni za domaći sadržaj. Verujem da će veštačka inteligencija u budućnosti moći da opisuje te scene i da za to neće morati da se plaćaju ljudi, već će sve to moći da bude generisano uz pomoć AI alata“, kaže Selaković.

Iako je veštačka inteligencija u ranoj fazi napretka, njen razvoj iznedrio je dosad nezamislive mogućnosti za prilagođavanje multimedijalnog sadržaja osobama osobama koje ne vide i ne čuju. Ako se napredak nastavi ovim tokom, osobe sa ovim senzornim invaliditetom moći će bez problema da prate medijski sadržaj, serije, filmove i predstave u isto vreme kao i ostatak auditorijuma, uz pomoć veštačke inteligencije.

]]>
Mon, 20 May 2024 14:13:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5770/kako-slepi-i-slabovidi-vide-svet-kroz-naocare-vestacke-inteligencije.html
„Uhvati film“ – umetnošću protiv predrasuda o osobama sa invaliditetom http://presscentar.uns.org.rs/info/5759/uhvati-film--umetnoscu-protiv-predrasuda-o-osobama-sa-invaliditetom.html „Satkani smo na vrednostima poštovanja ljudskih prava. Na spajanju i povezivanju svih različitosti. Na razvijanju empatije i društvene odgovornosti. Na želji da promenimo ustaljena gledanja na svet. Da podstaknemo na preispitivanje sebe i društva u kojem živimo. I na koncu, na podsticaju na akciju – kako bismo zajedničkim snagama izgradili pravedniji svet za sve“, kažu organizatori festivala „Uhvati film“. ]]> Autor: K. Kovač Nastasić

Foto: M.Tomić

„Uhvati film“ je međunarodni filmski festival na temu invaliditeta, a po višegodišnjoj tradiciji, svake godine u oktobru održava se najpre u Novom Sadu, a zatim i u Rijeci, Banjaluci i Kotoru.

Kako za UNS kaže portparolka festivala u Novom Sadu Marijana Ramić, cilj je da kroz umetnost menjaju stereotipe i predsrasude o osobama sa invaliditetom, ali i da afirmišu njihove umetničke potencijale.

Program festivala čine projekcije kratkometražnih filmova, umetnički program, diskusije, radiocnice. U Novom Sadu se festival, tradicionalno, održava u bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

„'Uhvati film' traje pet dana, od srede do nedelje. U toku festivala prikaže se oko 30-ak filmova koji su prošli selekciju. Festivali u Rijeci, Banjaluci i Kotoru traju kraće, pa se na njima prikaže manji broj filmova“, kaže Ramić.

Foto: M.Tomić

Jedan deo festivala uvek je posvećen i umetničkim talentima osoba sa invaliditetom.  

Foto: M.Tomić

„Trudimo se da afirmišemo umetničke talente osoba sa invaliditetom, da i na taj način, kroz umetnost menjamo stereotipe i predrasude. Kroz performanse, muzičke i scenske nastupe, promociju knjiga i druge oblike umetnosti, 'Uhvati film' postaje inkluzivna spona među umetnicima sa invaliditetom duž regiona“, kažu organizatori.

Invalidnost kao različitost, a ne kao bolest ili senzacija

Svake godine u februaru, organizatori festivala raspisuju konkurs za filmove, a ove godine, iz celog sveta, pristiglo je njih 385.

„Selektorka i žiri kroz selekciju odaberu 30-ak i oni budu prikazani u toku festivala. Filmovi su dokumentarni, igrani, animirani… i veoma su kvalitetno urađeni“, kaže Ramić.

Ona ističe da je za odabir filmova koji će biti prikazani važno da odgovaraju temi i da ne prikazuju osobe sa invaliditetom na stereotipan i diskriminatorski način.

Foto: M.Tomić

„Iako je u konkursu za filmove jasno naglašeno da filmovi koji promovišu invalidnost kao bolest/tragediju/kaznu od Boga odnosno stereotipe neće ući u selekciju, ipak se dešava da stignu i filmovi puni (očiglednih ili manje očiglednih) stereotipa“, kaže Ramić.

„Verujem da je to najčešće iz neznanja i bez loše namere, ali to je rezultat pre svega način na koji se u medijima svakodnevno izveštava o osobama sa invaliditetom - stereotipno. Takođe, na društvenim mrežama imamo poplavu diskriminatorskog odnosa prema ovim osobama, što je takođe posledica neinformisanosti čitavog društva, ali i nedovoljne interakcije sa osobama sa invaliditetom“, ističe ona.

Ramić navodi da se u medijima osobe sa invaliditetom uglavnom prikazuju u dve krajnosti, ili kao bolesni, bespomoćni ljudi kojima treba pomoć, ili kao superheroji.

„U slučaju druge krajnosti, stiče se utisak da su osobe sa invaliditetom osobe koje ništa ne mogu, što nije tačno, pa je eto super što su nešto uspele, kako često pišu mediji, 'uprkos' invaliditetu“, a nije problem invaliditet, već sistemske i društvene prepreke“, kaže Ramić.

Ona ističe da prikazivanje nečega što neko radi na drugačiji način od onog na koji to radi neko drugi ne sme da bude senzacionalističko.

„Osobe sa invaliditetom samo možda nešto rade na drugačiji način i to ne treba prikazivati kao senzaciju, već kao različitost“, rekla je ona.

U suprotnom se, kako navodi, pospešuje širenje stereotipa.

 „Suština je da svako društvo ima obavezu i odgovornost da bude pristupačno svima. Društvene prepreke i sistemski problemi su izazovi koje svi treba da rušimo“, rekla je Ramić.

Filmovi su emotivni i dirljivi, ali ne i patetični

„Kada u diskusijama posle projekcija pitamo publiku kakav je film, oni često kažu – emotivan, dirljiv. Na naše pitanje da li je i patetičan odgovore negativno. I to je naš cilj. Da pokažemo da empatija i solidarnost mogu da idu bez patetike“, priča Ramić za UNS.

Svakog dana prikazuje se oko dva sata filmova, odnosno ukupno sedam sati u toku četiri dana festivala.

Nakon svake projekcije organizovani su razgovori, diskusije sa publikom. One su tematski povezane sa prikazanim filmom ili stavljaju u fokus teme o kojima se ne govori često u javnosti.

Foto: M.Tomić

„Teme filmova su univerzalne“, kaže Marijana, o ljubavi, prijateljstvu, podršci, porodičnim vrednostima, borbi sa sistemom…

„Ipak, svake godine imamo i nešto novo sa čime se, kao temom, susrećemo prvi put. Na primer, jedne godine je prikazan film o osobi koja ne prepoznaje i ne pamti lica, ili o osobama koje nemaju čulo mirisa i ukusa i tome kako oni funkcionišu. Zaista najširi mogući spektar tema i na to smo ponosni“, kaže Ramić.

Na festivalu bude i fimova koji govore o višestrukoj marginalizaciji osoba sa invaliditetom, o onima koji su transrodni, pripadnici LGBT populacije, onima koji su u situacijama rata, siromaštva…

„Postoji jedan film koji prikazujemo često u okviru karavana i edukacija – projekata koji su deo 'Uhvati film' brenda, zove se 'Mis Ronaldo'. Govori o devojčici iz Sirije koja je ostala bez noge kada je pala bomba dok je igrala fudbal. Odličan film koji tera na razmišljanje, pa diskusije o ovom filmu budu uvek 'žive'“, kaže Ramić.

Ona podseća da i po propozicijama konkursa, osobe sa invaliditetom ne moraju uvek biti glavna tema filma.

Foto: M.Tomić

„Film može biti o nekoj sasvim drugoj temi, a invaliditet samo provučen kroz priču“, kaže Ramić i navodi primer filma koji je prikazan prošle godine o srednjoškolki čija je najbolja drugarica u filmu osoba sa invaliditetom.

Filmovi, fotografije, objave pristupačne svima

Svi filmovi koji se prikažu na festivalu, budu maksimalno moguće prilagođeni osobama sa invaliditetom.

„Vodimo računa o pristupačnosti svih naših sadržaja u najvećoj mogućoj meri. Novosadski ’Uhvati film’ održava se u maksimalno postojećem fizički pristupačnom prostoru (pristupačan bioskopski prostor i toalet za osobe sa invalidetom). Svi programi festivala su pristupačni i gluvim i nagluvim osobama, filmovi su opisno titlovani na srpski jezik, govorni segmenti prevode se na znakovni jezik. Filmski program je audioopisan i  sinhronizovan i time dostupan i slepim i slabovidim osobama. Ulaz na Festival je besplatan za sve kako bi kvalitetan kulturni sadržaj koji nudimo bio što dostupniji svima“, kaže Ramić.

Ona dodaje da o pristupačnosti vode računa u svakom segmentu svog rada, pa tako i u promociji festivala, kao i na društvenim mrežama.  

„Trudimo se da nam i društvenim mrežama objave budu pristupačne osobama sa invaliditetom. Svaka fotografija je opisana alternativnim tekstom, svaki video audioopisan i sinhronizovan, titlovan ili preveden na srpski znakovni jezik. I sama promocija festivala je takva. Normalno je da ako govorite o pristupačnosti i nastup treba da vam bude takav“, kaže ona.

Često se desi, priča, da događaji koji se organizuju i namenjeni su osobama sa invaliditetom njima ne budu prilagođeni.

„To je apsurd, organizujete konferenciju, a prostor vam, na primer, nije prilagođen. Ili napravite poziv za slepe i slabovide osobe i nemate audio opis… Važno je, i uvek apelujemo i na medije, i na civilni sektor - brinite o pristupačnosti, to će, osim što ćete ispoštovati Ustav, zakone i ne narušiti ljudska prava, poboljšati i vaš događaj, imaćete različitu i bogatu publiku“, kaže Ramić.

Volonteri su neizostavni deo „Uhvati film-a“

Već sedam godina, osim konkursa za filmove, organizatori „Uhvati film“ festivala raspisuju i konkurse za volontere.

Konkurs za volontere prevodioce je upravo završen, a kako navode u organizaciji, pred sam početak festivala, biće raspisan još jedan poziv – za volontere koji će pomagati u toku festivala.

„Ove godine stiglo nam je 25 prijava za volontere prevodioce. Oni imaju veoma zahtevan zadatak da prevedu filmove na srpski, a  prevode i sinopsise filmova, razgovore na samom festivalu i drugo. Veoma smo zahvalni i srećni jer imamo jedan broj volontera koji nam se svake godine vraća“, kaže Marijana.

Poruke sa festivala namenjene široj publici

I publika koja dolazi na festival je svake godine sve brojnija. Dolaze često i organizovano iz različitih gradova Srbije i regiona.

Foto: M.Tomić

„Festival je namenjen široj javnosti, ne samo osobama sa invaliditetom. Zapravo, najveći broj poruka u filmovima je namenjen upravo široj publici i radujemo se što se naša publika svake godine povećava“, rekla je Ramić za UNS.

Ona ističe i da je upravo zbog svoje pristupačnosti ovaj festival jedinstven i da zbog toga što su filmovi audio-opisani i sinhronizovani na srpski jezik, opisno titlovani, a svi govorni sadržaji prevedeni na srpski znakovni jezik, gluve i nagluve i slepe osobe mogu ovde doživeti nešto što inače nemaju često prilike u Srbiji i regionu da dožive. 

 

„Uhvati film” nastao je kao međunarodna filmska manifestacija „Uhvati sa mnom ovaj dan” 2003. godine, u organizaciji Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom u Novom Sadu.

Manifestacija je postala festival koji od 2011. nosi naziv „Uhvati film”, kada je održan i prvi Riječki deo Festivala. Banjalučki Filmski festival o osobama sa invaliditetom je postao deo „Uhvati film“ mreže 2017. godine, a prvi „Uhvati film” u Kotoru održan je 2019. godine.

Novosadski Festival organizuje ekipa Kreativno afirmativne organizacije Parnas (KAO „Parnas”) koji su osnovali bivši članovi/ce i volonteri/ke Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom (NSUSI).

KAO Parnas je, kako navode na svom sajtu, „grupa entuzijasta i entuzijastkinja koji/e su se sa svojim znanjem, iskustvom, interesovanjima, motivacijom i uverenjima okupili oko zajedničkih ideja“.

 

__________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

]]>
Fri, 17 May 2024 10:13:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5759/uhvati-film--umetnoscu-protiv-predrasuda-o-osobama-sa-invaliditetom.html
Uručenje priznanja đacima pobednicima konkursa "Svetosavlje i naše doba" http://presscentar.uns.org.rs/info/5755/urucenje-priznanja-djacima-pobednicima-konkursa-svetosavlje-i-nase-doba.html Đaci pobednici konkursa "Svetosavlje i naše doba" i njihovi mentori dobiće priznanja 18. maja od 12 sati u Istorijskom arhivu grada Novog Sada. ]]> Ovogodišnji konkurs "Svetosavlje i naše doba" bio je posvećen patrijarhu Pavlu, a nagrađeni đaci i njihovi mentori 18. maja od 12 sati primiće priznanja u Novom Sadu.

Ovo je godina u kojoj obeležavamo 110 godina od rođenja srpskog patrijarha Pavla i 15 godina od njegovog upokojenja (1914-2009).

 "Svetosavlje i naše doba" konkurs je koji se održava trideset i drugu godinu po redu.

Organizatori su uz Kolo srpskih sestara Eparhije bačke Novi Sad, i Ministarstvo prosvete Republike Srbije, Katihetski odbor Eparhije bačke, Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine i Udruženje vojvođanskih učitelja.

Na ovogodišnjem konkursu „Svetosavlje i naše doba“ učestvovala su deca iz 403 predškolske ustanove i učenici osnovnih i srednjih škola iz Republike Srbije, Republike Srpske/BiH, Republike Crne Gore, Republike Slovenije i Republike Hrvatske.

Konkurs je trajao od 27. januara do 12. aprila 2024. godine

Među prispelih 2.857 radova bilo je 262 literarna, 2037 likovnih i 558 kaligrafskih.  Komisije su imale težak zadatak, ali su izdvojile i nagradile 48 učenika, pohvalile njih 38. Takođe, nagrade je dobilo i 14 mentora, a pohvale njih četvoro.

Za izložbu je odabrano 438 radova - 340 likovna i 98 kaligrafskih.

Završna svečanost na kojoj će biti uručene nagrade će se održati 18. maja 2024. godine u 12 časova u Istorijskom arhivu grada Novog Sada u Ulici Filpa Višnjića 2a.

Svečanost otvara himnom Svetom Savi hor novosadske Srednje elektrotehničke škole “Mihajlo Pupin” koji predvodi dirigentkinja Eva Videc. Potom će se skupu obratiti direktor Arhiva, Petar Đurđev, prezviter Leo Malešević i predsednica Kola srpskih sestara Eparhije bačke Novi Sad, Mirjana Šuljmanac Šećerov.

Nakon dodele nagrada, organizovan je izlet u manastire Sv. Arhangela u Kovilju i Vaskrsenja Hristova u Kaću, kao i ručak u restoranu Omorika, za nagrađene i pohvaljene učenike i njihove mentore.

Kontakt osoba za medije je: +381 60 7641564 Maja Sabadoš

 

Foto: Pixabay/Darkmoon_Art

]]>
Thu, 16 May 2024 14:50:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5755/urucenje-priznanja-djacima-pobednicima-konkursa-svetosavlje-i-nase-doba.html
Stiču radno iskustvo i imaju svoj dinar: Mladi koji žive ispod granice siromaštva grade bolju budućnost http://presscentar.uns.org.rs/info/5745/sticu-radno-iskustvo-i-imaju-svoj-dinar-mladi-koji-zive-ispod-granice-siromastva-grade-bolju-buducnost.html Od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, trećina ili oko 130.000 ljudi, spada u kategoriju teško zapošljivih. Socijalno preduzetništvo ima za cilj da im ponudi radna mesta, ali kod nas je još nerazvijeno i opstaje "na mišićima" društveno angažovanih organizacija i pojedinaca. Državna pomoć se najavljuje, a u praksi se malo šta čini. ]]> Izvor: N1, Autor: Miloš Đošić

 

Prilika da nauči zanat i radi potpuno je promenila život 20-godišnjeg Viktora Matića.

„Rekao bih preko 90 odsto, sve mi je bolje i bolje. Hvala Bogu, imam svoj stan, radim. Baš mi je super“, priča šanker i konobar Viktor Matić.

Uspeće i drugi ako su uporni, poručuje mladima koji slede njegov primer.

„Učio, trudio se i u međuvremenu sam počeo da radim, na neko vreme i škola i posao. Hvala Bogu, pomogli su mi da završim školu. Završio sam školu i ostao na ovom poslu kako bih sve više i više pomogao i drugoj deci“, dodao je.

Od otvaranja, oko sto prilika za mlade otvorio je Kafe bar 16 u Cetinjskoj.

„Pričamo o mladima koji su napunili 16 godina, po zakonu mogu da rade. Žive u jako teškim ekonomskim uslovima, najčešće u neformalnim naseljima u Beogradu, iz različitih objektivnih razloga nisu u mogućnosti da nastave školovanje, a potreban im je posao“, kaže Jasna Bratičević iz Kafea bar 16.

Obučavaju se, stiču radno iskustvo, zapošljavaju i imaju svoj dinar. Korak po korak, tako mladi koji žive ispod granice siromaštva i uslovljeni su na rad na ulici – grade bolju budućnost.

„Imamo puno mladih koji su, nakon što su počeli da rade i istrajali u tome, uspeli su da iznajme i stan koji se ne nalazi u neformalnim naseljima. Dakle, čitava njihova perspektiva je promenjena“, dodaje Bratičević.

Ključ je u promeni perspektive za teško zapošljive grupe. Odgovor na taj problem daje socijalno preduzetništvo, jer njihove potrebe stavlja ispred profita.

U zakonu se definiše kao „obavljanje delatnosti od opšteg interesa, radi stvaranja novih i inovativnih mogućnosti za rešavanje društvenih problema, problema pojedinaca ili društveno osetljivih grupa i sprečavanja nastajanja i otklanjanja posledica socijalne isključenosti, jačanja društvene kohezije i rešavanja drugih problema u lokalnim zajednicama i društvu u celini“.

Uz organizaciju Liceulice ljudi iz marginalizovanih grupa počeli su sami da zarađuju. U kafiću „Zvuci srca“ kafu služe mladi sa smetnjama u razvoju. Iza modnog brenda „Women on the way“ stoje žene izbegle iz Ukrajine. Od recikliranih materijala žene starije od 45 godina u Ekobagu prave torbe. Primera je mnogo, a potrebe su još veće.

„Možete biti beskućnik, osoba sa invaliditetom, žena preko 45 godina, Romi, migranti… Sve te kategorije potpadaju pod interesovanje socijalnih preduzeća. To interesovanje može biti da se odlučim da ga zaposlim. Onda je pitanje tranzicijskog perioda, koliko ti ostaješ marginalizovan. To je najčešći prosek, dve godine su potrebne da ja tebe ojačam da bi izašao na otvoreno tržište“, navodi Dina Rakin iz Koalicije za solidarnu ekonomiju.

Iako je po novom zakonu registrovano tek 12 socijalnih preduzeća, nevladin sektor procenjuje da ih u Srbiji ukupno ima oko 500, najviše kao udruženja. Svi oni takmiče se na tržištu, još uvek, bez velikog oslonca na državu.

„Kada vam fokus nije profit, odnosno, vi taj profit ostvarujete kroz socijalno preduzeće, ali ga usmeravate u širi obuhvat korisničke grupe koja će da ima koristi od onoga što radite – finansijkse i poreske olakšice, subvencije od strane države bi znatno doprinele“, rekla je Jasna Bratičević.

Uz institucionalnu, bitna je i podrška građana preduzećima.

„Vrlo je teško ljudima izgraditi poverenje da ja ne želim da se bavim profitom, ne želim da zloupotrebljavam ljude. Želim im pomoći na način na koji radim. Nemamo mi to poverenje. Druga stvar, kod kupaca je vrlo teško objasniti, čak i da ne želiš, prvo da kupuješ lokalni proizvod i da možeš platiti taj proizvod koji je neminovno skuplji“, kaže Dina Rakin.

Predstoji još mnogo posla na razvoju socijalnog preduzetništva. Nakon decenija priprema Srbija je tek 2022. godine dobila zakon, a na Program razvoja se još čeka. Do kad? Na pitanja N1 nisu odgovorili iz Ministarstva za rad.

Od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, trećina ili oko 130.000 ljudi, spada u kategoriju teško zapošljivih. Socijalno preduzetništvo ima za cilj da im ponudi radna mesta, ali kod nas je još nerazvijeno i opstaje "na mišićima" društveno angažovanih organizacija i pojedinaca. Državna pomoć se najavljuje, a u praksi se malo šta čini.

]]>
Tue, 14 May 2024 14:45:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5745/sticu-radno-iskustvo-i-imaju-svoj-dinar-mladi-koji-zive-ispod-granice-siromastva-grade-bolju-buducnost.html
Jarkovčanka osvojila zlato na državnom prvenstvu u paratekvondu http://presscentar.uns.org.rs/info/5742/jarkovcanka-osvojila-zlato-na-drzavnom-prvenstvu-u-paratekvondu.html Violeta Todorov iz Jarkovca osvojila je nedavno zlatnu medalju na državnom prvenstvu Srbije u paratekvondu. ]]> Izvor: NMR Info


Violeta ima 27 godina i uspešna je sportistkinja bez obzira na hendikep s kojim je rođena. Snalažljiva je, pokretna, aktivna i sposobna. Retko traži pomoć od drugih i kaže da sve može da uradi sama. Bez obzira na to što nema šake i stopala, ona vozi automobil i hobi joj je slikarstvo.
„Profesionalno se bavim sportom od 2017. godine. Treniram paratekvondo za reprezentaciju Srbije. Trebalo je da upišem fakultet. Međutim, zakasnila sam na upis. Odlučila sam da pauziram tih godinu dana. Tako je sve počelo“, rekla je ona za portal NMR info.

Violeta Todorov/Foto:Jelena Čolović

Osvojila je brojne nagrade na svetskim i evropskim takmičenjima, ali ovo je njeno prvo zlato.
„Najbolja stvar kod ovog sporta je to što putujem svetom. Videla sam druge zemlje, druge običaje i drug kulture“, kazala je Violeta.
Ona je rekla da ne voli sažaljenje i da se trudi da ne obraća pažnju kada primeti da je ljudi čudno gledaju.

 

Violeta Todorov/Foto:Jelena Čolović

„Od malena sam naučila da sve mogu da radim, za sve sam sposobna. Ne vidim poentu da meni neko pomaže. Ni ne volim da mi pomaže bilo ko. Sve živ čovek može sam da nauči. Ljudima je čudno zato što ja radim stvari na neki moj način, a oni nisu navikli tako“, objasnila je ona.
Tokom 2019. godine položila je vozački ispit. Kaže da je to učinila kako ne bi zavisila od drugih, a vožnja joj prija i uživa da sama vozi.
Osim što je nadarena za sport, snalazi se i u umetnosti. U više navrata njeni radovi našli su se na izložbama.
„Volim da slikam prirodu. Slikam i portrete ljudi, ali prirodu volim najviše“, navela je Violeta.
Hrabra Jarkovčanka kaže da voli iste stvari kao i svaka druga mlada osoba i da se oseća prihvaćeno i voljeno, a da joj je veliki oslonac porodica.
„Moj životni moto je nikada nemojte da odustajete i uvek budete jaki šta god bilo u životu“, zaključila je.

 

Autorka: Jelena Čolović

]]>
Tue, 14 May 2024 11:55:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5742/jarkovcanka-osvojila-zlato-na-drzavnom-prvenstvu-u-paratekvondu.html
Neophodno je i značajno primenjivati i zvučne udžbenike u obrazovanju http://presscentar.uns.org.rs/info/5738/neophodno-je-i-znacajno-primenjivati-i-zvucne-udzbenike-u-obrazovanju.html Ilija Živković učenik je treće godine srednje Poljoprivredne škole u Futogu. Usled naglog pogoršanja dioptrije koja mu je sada na oba oka veća od minus dvadeset, otežano mu je čitanje, pa samim tim i učenje, odnosno klasično usvajanje znanja. ]]>

Autor: Predrag Rava 

Preporuka lekara je, kako kaže, da se ne napreže prilikom čitanja, jer postoji opasnost da potpuno izgubi vid.

Ilija u ranom detinjsvtu nije imao problema sa vidom, pa nije naučio da koristi Brajevo pismo, a čak i da ga poznaje, ne postoje taktilni udžbenici za sve školske predmete. Kroz razgovor sa njim zaključili smo da bi zvučni udžbenici iz svih predmeta bili jedino pravo rešenje za osobe sa oštećenim vidom.

Dok čeka da ode na hiruršku intervenciju u inostranstvo, Ilija ipak uspeva da ostvari odličan uspeh tako što ulaže ogroman napor da, sedeći u prvom redu, zapamti sve što čuje od profesoru na časovima. Na svu sreću ima razumevanje nastavnog osoblja koji mu izlazi u susret, kao i veliku podršku odeljenskog starešine Biljane Lalić. Ali njegove ambicije su mnogo veće. On želi da studira, što će svakako biti novi izazov. 

,,Imam dioptriju preko minus 20, trebalo bi da imam operaciju u Rusiji. Savetuje se na poziv doktora, odnosno, na upozorenja doktora, da treba da se pridržavam mera, da ne primenjujem klasičan sistem obrazovanja kako ne bi došlo do slepila i pogoršanja zdravstvene situacije. Postoji rešenje. Za dve do tri godine trebalo bi da imam operaciju u Rusiji, u Kalugi, koja se nalazi u moskovskoj oblasti. Tamo bi trebalo da uradim skeroplastiku i da skinem dioptriju i poboljšam vid. Trenutno se nalazim u prelaznom periodu gde zdravstvena siituacija varira. Mnogo bi mi značila modernizacija i uvođenje savremenih načini učenja, odnosno korišćenje audio udžbenika, bez ugrožavanja autorskih prava. Smatram da bi to pomoglo nama koji spadamo u poluinvalidnu katagoriju, ali i bi značilo i ostalim ućenicima. U Evropi je modernizacija obrazovnog sistema na višem nivou. Smatram da bi trebalo da se uradi i edukacija profesora. Ja bih želeo da idem na teološki fakultet za svešteni lice. Smatram da je to lep poziv i da, sa sociološkog aspekta, doprinosi boljitku“.

Iz audio biblioteke ,,Mr Omer Marinkov“ Saveza slepih Vojvodine kažu da su u skladu sa svojim mogućnostima i resursima kreirali nekoliko zvučnih udžbenika, a da se sada time više bavi Ministarstvo prosvete.

Ističu da to uglavnom nisu udžbenici za stručne predmete.

Saznali smo da postoji rešenje i u vidu programa koji reči pretvara u zvuk. Potrebno je samo da se tekst  nalazi u elektronskom formatu. Međutim, prvi problem je taj što nisu svi udžbenici dostupni na taj način, a drugi da se program plaća, što je trošak koji Republički zdravstveni fond ne pokriva u svim situacijama.

Do sada je, uzimajući u obzir sve činjenice, inkluzivna nastava bila više usresređena na predškolski i školski uzrast. Kako bi se učenicima sa različitim poteškoćama pomoglo u procesu obrazovanja, škole uglavnom formiraju timove za profesionalnu orijentaciju i podršku, kao i prilagođene nastavne planove, ali ono što nedostaje je više savremenih sredstava za prenošenje znanja.

Pored tehničkog dela, potrebno je jačati profesionalne kapacitete nastavnog kadra i primena primera dobre prakse iz inostranih škola, a kako bi se učenicima omogućila veća interaktivnost, razvoj i napredak, te na taj način dalo do znanja da su ravnopravni članovi društva.

]]>
Fri, 10 May 2024 13:49:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5738/neophodno-je-i-znacajno-primenjivati-i-zvucne-udzbenike-u-obrazovanju.html
Bez titlova osobe sa oštećenim sluhom emisije na srpskom gledaju kao da su na kineskom http://presscentar.uns.org.rs/info/5736/bez-titlova-osobe-sa-ostecenim-sluhom-emisije-na-srpskom-gledaju-kao-da-su-na-kineskom.html „Ni jedna emisija, niti dnevnik, ni jedan kanal, od nacionalne frekvencije do drugih kanala, nema titlove na srpskom jeziku za osobe sa oštećenim sluhom ili nekog ko ne može pažljivo da sluša“ rekao je advokat Nikola Ristović u podkastu UNS-a ]]>

Osobe sa oštećenim sluhom, po njegovim rečima, popuno su isključene iz praćenja televizijskih programa na srpskom jeziku.

Nikola ima specifično oštećenje sluha jer ne čuje visoke tonove, pa mu je otežana komunikacija. Kaže da je pokušavao da na našim kanalima preko teleteksta uključi titl za gluve osobe, ali do sada nije naišao ni na jednu emisiju za koju takav titl postoji. Dodaje da možda takva mogućnost postoji, ali nigde nije mogao da pronađe obaveštenje za koje emisije postoji titl za gluve osobe.

Nikola Ristović u svakodnevnoj komunikaciji koristi aplikacije za mobilni telefon, ali na engleskom jeziku, koje automatski prevode govorni u pisani jezik. Pita se zašto takve aplikacije ne postoje za srpski, a naročito za televizijske programe. Titlovanjem televizjskih emisija osobe sa oštećenim sluhom bile bi potpuno uključene u gledanje televizijskih emisija.

On smatra da je pitanje za televizijske produkcije zašto takve aplikacije ne postoje ili se ne koriste na našim televizijama. Dodaje da ne veruje da je u pitanju samo novac koji je potrebno izdvojiti za takve aplikacije, jer imajući u vidu da u Srbiji postoji veliki broj osoba sa oštećenim sluhom, takvo ulaganje ne bi bilo veliko.

„Domaće TV serije, Dnevnik, emisije, za mene koji učestvujem u javnom životu, su apsolutno neupotrebljivi. Jer 50 odsto toga, ili da kažem 60, 70 odsto, ne razumem, pa uvek gledam sa nekim sagovornikom, koji mi nakon toga prenese šta kažu. Osobe sa oštećenim sluhom mogu da gledaju televizijske programe, ali to je kao da ja gledam na kineskom ili vi, sa kineskim prevodom. I niko već decenijama ne pokreće to pitanje“, kaže Nikola.

Ne samo što je televizijski program nedostupan osobama sa oštećenim sluhom, oni ne mogu samostalno da gledaju ni domaće filmove u bioskopima niti da prate pozorišne predstave. Nikola kaže da je samo jedanput kao mali bio u pozorištu, ali kada je video da je dva sata potrošio gledajući ljude koje ništa ne razume, više ne ide u pozorište. Ponekad ode da pogleda domaći film, pošto tu nešto „uspe da uhvati“.

Kaže da se nije do sada sreo sa titlovanim domaćim filmovima niti sa mogućnošću telekoila (uređaj preko kog se mogu učitati titlovi – prim.nov.) ili nekih aplikacija preko kojih bi mogao da prati film ili predstavu.   

Ljudi su uvređeni kada ih zamolim da ponove šta su rekli

Nikola Ristović kaže da je nerazumevanje nešto sa čime se gluve osobe najčešće susreću.

„Ja imam specifično oštećenje sluha i kao mali nisam nosio aparate. I kada nekome kažete da ne čujete, a ne nosite aparate, ljudi ne veruju da ne čujem. Ili počnu da viču. Nije problem, polako, ponovite, kažite razumljivije. Ili kada nekome kažem da je problem zato što me ne gleda dok priča. Ljudi kao da su uvređeni kada ih to zamolim. Jednu profesorku na fakultetu sedam puta sam molio da ponovi pitanje, jer je sve vreme spuštala glavu i gledala dole. I na kraju je neki kolega rekao: pobogu koleginice, student ne čuje, pogledajte ga i recite mu“, priča Nikola.

Radeći kao advokat kaže i da u svom poslu često nailazi na nerazumevanje. Kaže da u skoro svakom sudu postoje monitori preko kojih može da se prati zapisnik, odnosno sve ono što se dešava u sudici. Iako je pitao različite sudije da se monitor upali, jer u tom slučaju ne bi morao da prekida suđenje kada nešto ne razume, ni jedan sudija u Beogradu nije mu izašao u susret. Sudija kojeg je pitao zašto se monitori ne pale odgovorio je „ko zna šta će advokati da urade“. Ti monotori inače nemaju tastaturu i advokati im nemaju pristup. 

Nikola kaže da u Višem sudu u Sremskoj Mitrovici i u sudu u Kraljevu uvek upale monitore, jedino u Beogradu to ne žele da urade.

Navodi i da svi advokati na suđenjima u Posebnom odeljenju specijalnog suda za organizovani kriminal moraju da ostave mobilne telefone na prijavnici. Njemu je mobilni telefon povezan preko aplikacije sa slušnim aparatom i na taj način kontroliše zvuk. Tri puta je morao da piše i postupajućem sudiji i predsedniku suda, da šalje izveštaje od lekara da mu je telefon neophodan, da bi mu dopustili da ga koristi u sudnici.

„Pa valjda bi bilo dovoljno da kažem da mi je neophodan telefon, pošto je povezan sa aparatima, da kažu - uđite. To je jedan od primera šta sve treba da uradite da bi vam neko dao da koristite pravo koje bi svako normalan trebalo da ima“, kaže Nikola. 

Poražavajuće je da većina osoba sa invaliditetom nije uključena u društveni život

Nikola Ristović ne zna od kada ima probleme sa sluhom. Kaže da su problem otkrili kada je imao oko osam-devet godina. Dešavalo se često da mu nešto kažu, a on ne uradi, pa su sumnjali u njegove mentalne sposobnosti. U osnovnoj školi sedeo je u poslednjoj klupi, odakle ni sada sa aparatima ne može ništa da čuje, pa nije bio neki đak. Kaže da niko u školi nije pridavao previše pažnje tome da on ne čuje. Pošto je bio „ono što se kaže popularan u društvu“, a svoj hendikep je malo i krio, druga deca ga nisu zadirkivala.

„Kao mali nisam nosio aparat, ali kod nas u Srbiji neko ko nosi aparat ili neka deca koja imaju velike dioptrije, to već kreće zadirkivanje i te, da kažemo, klinačke šale. Siguran sam da to utiče dosta na tu decu“, kaže Nikola.

Na faklutetu je na svim predavanjima sedeo u prvom redu, mada dodaje da Pravni fakultet može da završi svako ko može da „se malo smiri i čita i ima logiku u razmišljanju“. Kaže da su mu neki profesori izlazili u susret kada kaže da ne čuje, a neki ne. Jednog profesora koji je tokom predavanja šetao kroz amfiteatar molio je da stoji u mestu, jer kada okrene leđa, on ništa ne razume. Međutim, profesor je odgovorio da ne može na taj način da predaje.

Po završetku fakulteta volontirao je kao pripravnik u Drugom osnovnom sudu, a potom je položio pravosudni ispit i sam sebe zaposlio, odnosno ima svoju advokatsku kancelariju. Iako on nije imao problem, misli da osobe sa invaliditetom nailaze na puno prepreka pri zapošljavanju. On je registrovan u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao osoba sa najmanjim stepenom invaliditeta i na osnovu toga ima neke olakšice. Smatra da zakon kojim je propisano da svaka firma na određeni broj zaposlenih mora da zaposli i osobe sa invaliditetom ili da plaća penale u fond namenjen osobama sa invaliditetom predstavlja pomak u poboljšanju njihovog položaja.

Nikola smatra i da osim nerazumevanja, osobe sa invaliditetom nailaze na različite predrasude. Često mu u razgovoru govore da ne veruju da je završio fakultet. Čak i neki lekari su mu govorili da je nemoguće da on uopšte govori, a kamoli da je završio fakultet i radi kao advokat.

Neshvatlivo mu je da država Srbija ne ulaže dovoljno u obrazovanje osoba sa invaliditetom i da jako mali broj njih završava fakultete.

„Većina njih ne samo da ne završi fakultet, nego nije uključena u društveni život. To je poražavajuće za jedno društvo. A imamo ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi. Međutim, mislim da ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi, više se bavi nekim drugim stvarima, nego pomaganju osobama sa hendikepom“, kaže Nikola.

Pita se i kakav je odnos prema osobama sa hendikepom kada odu u policiju, u neko ministarstvo, u E-agrar, u organe državne uprave po neki dokument, gde je sigurno niži stepen poznavanja ljudskih prava i na kakvo neraumevanje i neshvatanje nailaze.

„Imate ono malo prozorče na šalterima, neki put nema ni mikrofon. I kako da čujete bilo šta. Treba da pišemo na cedulji ili nosim znak na grudima da ne čujemo, ili da ne vidimo, ili da ne možemo da hodamo“, konstatuje Nikola.

Kažu da gluvi izmišljaju da ne čuju, jer ne žele da čuju

„Razumevanje osoba sa hendikepom i njihovih problema u Srbiji je nula, apsolutna nula. Mi treba da se stidimo što imamo neki hendikep. Pa kada neko treba da nam izađe u susret, mi moramo da pitamo, da zamolimo. I na sve to da osećamo kao da nam on nešto čini, neku veliku uslugu. Eto takvo je kod nas ostvarivanje naših prava“, kaže Nikola Ristović.

Dodaje da često čuje kako gluvi izmišljaju da ne čuju, jer u stvari ne žele da čuju.

„Ne bi me čudilo da kažu ljudima koji ne mogu da hodaju, da mogu da hodaju, a da su tu samo da bi imali neka prava“, dodaje.

Smatra da je porodica prvi stepen gde osobe sa hendikepom dobijaju podršku. Ali da i druge ljude treba edukovati što ovoj populaciji odgovara, a šta ne odgovoara i kako jedni drugima mogu da pomognu. Međutim, država, odnosno njena ministarstva i državna uprava su ti koji moraju da imaju svest da osobe sa hendikepom postoje i da ne mogu da učestvuju u društvenom životu ako im se ne izađe u susret.  

„Za nekoga će to biti zapisnik, za nekoga veća slova na tom zapisniku, za nekoga će to biti rampa za ulaz, pomaganje pri ustajanju… Za nekoga će to biti pauza, jer ne može da izdrži dugo zbog neke bolesti. I u Ustavu se to zove pozitivna diskriminacija. Kada nekome date veća prava da bi bio ravnopravan sa drugim ljudima“, kaže Nikola.

Da bi se poboljšao odnos u društvu prema osobama sa hendikepom smatra da je potrebna stalna edukacija, da se o tome stalno govori u javnosti i insistira na poštovanju prava ovih osoba. Takođe, da mora da postoji sankcija ako neko krši prava osoba sa hendikepom.

„Ukoliko ja pet puta nešto tražim, a niko ne postupa po tome, a nema sankcije, onda pravilo neće ni važiti“, smatra Nikola.

Misli da će razgovor u javnosti o problemima osoba sa hendikepom ohrabriti ove osobe da više insistiraju na svojim pravima.

„Osobe sa hendikepom treba da budu uključene u te teme na televiziji, u emisijama, u edukaciji. Da bi i drugi ljudi videli da je to nešto o čemu se priča, da postoji. Da ljudi budu svesni da neko možde i nema nikakav fizički hendikep, možda ima neki problem i na koji način može da mu se pomogne“, smatra Nikola. 

Dodaje da mi imamo konvencije o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, zakone o zabrani diskriminacije, ali ako to samo stoji negde zapisano i niko se time ne bavi, sve te konvencije i zakoni ničemu ne služe. Navodi i da ako on sudiji koji ne želi upali monitor na suđenju spomene te zakone, a sudja nastavi po starom, jasno je da taj zakon ne služi ničemu.

„Ali ako mi stalno pričamo i stavljamo do znanja da ti ljudi postoje i da njihova prava postoje, promeniće se opšta klima prema tim ljudima, moraće da se promeni. Sve se razgovorom i rešava, dijalogom, uključivanjem tih ljudi i edukacijom. I na kraju te sankcije koje već postoje će biti i primenljive. Ljudi će znati za njih, znaće da mogu da podnesu pritužbe.  I ako neko u krajnjem slučaju ne želi da pruži osobama sa hendikepom prava koja im pripadaju, biće sankcionisan“, zaključuje Nikola.  

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

]]>
Fri, 10 May 2024 12:33:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5736/bez-titlova-osobe-sa-ostecenim-sluhom-emisije-na-srpskom-gledaju-kao-da-su-na-kineskom.html
Terapijsko jahanje konja za decu sa hendikepom http://presscentar.uns.org.rs/info/5729/terapijsko-jahanje-konja-za-decu-sa-hendikepom.html Za konje važi epitet plemenitih životinja, a kada se njima dodaju ljudi velikog srca - dobijete nešto gotovo jedinstveno u Srbiji, pa i šire. Na Sarić salašu, kod Subotice, već nekoliko godina sprovodi se terapijsko jahanje konja, koje po svim merilima čini prava čuda u poboljšanju kvaliteta zdravlja i života mnoge dece i osoba sa hendikepom. ]]> Autor: Aleksandra Orlić

Sedmogodišnjem Viktoru Matlaku doktori su predviđali najgore dijagnoze. Rođen je u šestom mesecu trudnoće sa  četvrtim stepenom krvarenja na mozgu. On pak prkosi svemu i dokazuje da uz adekvatnu negu i svakodnevni trud ništa nije nemoguće.

Na Sarić salašu, kod Subotice, već nekoliko godina se sprovodi terapijsko jahanje konja – hipoterapija, koja poboljšava kvalitet zdravlja i života osoba sa invaliditetom. O tome svedoči i priča malog Viktora koji je zahvaljujući ovoj terapiji pre četiri meseca prohodao, a već sada može i da potrči.

„Doktori mu nisu davali šanse da preživi, a i ako preživi predviđali su mu da će biti gluv, slep i da će patiti, a i mi sa njim kao porodica“, priča Jasna Matlak, Viktorova majka.

Za terapijsko jahanje Viktorova majka je čula, nakon bezbroj neučinkovitih potraga i pokušaja kojima su pribegavali.

Zoranu Sariću, vlasniku Sarić salaša ideja o terapijskom jahanju probudila se još pre mnogo godina, a realizuje je već tri godine. U ovome mu pomaže supruga Iva, koja je takođe hipoterapeutkinja.

Kako kaže, sa ovom vrstom terapije se prvi put susreo u Americi. Nekoliko godina kasnije, kada je njegovom sinu dijagnostifikovan autizam, završio je kurs za hipoterapeuta.

U hali za jahanje, tokom cele godine, o tridesetak dece brine stručni tim ljudi, čije znanje se ne ogleda samo u brojnim sertifikatima, nego u rezultatima koje postižu mališani.

Hipoterapija je retkost u regionu, a tome svedoči i porodica Stojanović, koja dva puta nedeljno dolazi iz Mađarske, kako bi pomogli svom detetu koje ima autizam.

Video prilog na ovu temu možete pogledati.

]]>
Thu, 9 May 2024 14:30:00 +0100 PC info http://presscentar.uns.org.rs/info/5729/terapijsko-jahanje-konja-za-decu-sa-hendikepom.html