Kreativnost, ključ transformativnih promena, je u središtu ovog događaja. Izložba umetnosti će predstaviti radove brojnih talentovanih lokalnih i međunarodnih umetnika, a takođe će sadržati kulturni program namenjen kako deci, tako i odraslima. Posetioci će imati priliku da se angažuju i učestvuju u raznim kreativnim aktivnostima, slaveći čuda inovacije i mašte.

Pozivamo vas da doživite "Dane Nikole Tesle 2024" na ovoj multimedijalnoj umetničkoj izložbi, gde Teslin genije oživljava kroz živopisne umetničke izraze.

Centralni program proslave počinje konferencijom „Teslina naučna fondacija i Matica srpska“ 8. jula u Novom Sadu, koju će otvoriti predsednici ove dve organizacije Nikola Lončar i dr Dragan Stanić, i na kojoj će glavna tema biti kako je Tesla, i kako u budućnosti tek može da bude, spona povezivanja srpskog naroda u matici i u rasejanju, takozvanog Teslinog naroda.

Dan kasnije, 9. jula, u beogradskoj Zadužbini Ilije Kolarca, sada već tradicionalnom mestu julskog okupljanja poštovalaca lika i dela Nikole Tesle, brojni predavači iz Srbije, regiona i ostalih delova sveta će predstaviti šta je to bitno što se dešavalo u prethodnih godinu dana, a da ima veze sa legatom našeg velikog naučnika. Predstaviće se Nikola Tesla klubovi iz Sjedinjenih Američkih Država, Holandije, Mađarske, Republike Srpske i Srbije, a posebno zanimljivo će biti uključenje članova ogranka Tesline naučne fondacije iz Ugande. Predavanje na temu Tesle i karikature će održati Vladimir Jelenković, dugogodišnji urednik Naučnog programa RTS-a i nekadašnji direktor Muzeja Nikola Tesla u Beogradu. Ekskluzivno sa Univerziteta Sinsinati u SAD-u nam dolazi profesorka Kristen Iversen koja više od decenije, na multidisciplinarni način istražuje rad i život Nikole Tesle u zemlji u kojoj je proveo dve trećine života.

Trećeg dana konferencije, 10. jula, vrsni poznavaoci Teslinog dela, ali i tematike kulturne diplomatije će u beogradskom Pres centru Udruženja novinara Srbije, diskutovati na temu zloupotrebe Teslinog imena, projekta Teslinog naroda i Nikola Tesla klubova. Članovi Tesline naučne fondacije će predstaviti glavne projekte koji su realizovani u prethodnih 20 godina rada fondacije.

Kao prateći program konferencije u Beogradu će se održati dve izložbe sa bogatim programom, jedna od 1. do 15. jula u Galeriji Nikola Radošević, na kojoj će posetioci moći da uživaju u slikama, skulpturama i fotografijama inspirisanih Nikolom Teslom autora iz Sjedinjenih Američkih Država, sa Kube, iz Izraela i Rusije, zemalja bivše Jugoslavije i iz Srbije. S obzirom da se galerija nalazi u pešačkoj zoni u neposrednoj blizini Knez Mihailove ulice, svakog drugog dana tokom trajanja izložbe biće organizovani radionice i zajednička druženja uz umetnost za najmlađe.

Trećeg jula se otvara izložba slika na temu Nikole Tesle u galeriji Kuće Đure Jakšića u Skadarliji, gde su selektovani radovi iz umetničke kolekcije Tesline naučne fondacije koje su umetnici darivali svih ovih godina, kao i deo radova nastalih posebno za ovu izložbu. I ovde je predviđen bogat prateći program koji počinje radionicama „Mali Nikolica i veliki zmaj“ umetnika Jovice Pantića Joleta i „Slova ćirilice“ (5. jula), nastavlja se dečijom radionicom i književnom promocijom „Dečak Tesla osvetljava maštu deteta“ dečije književnice Maje Cvetković Sotirov i njenih gostiju (6. jula), a završava se kljiževnom večeri „Priča o Nikoli Tesli“ Ivane Đorđević (7. jula).

Manifestacija „Dani Nikole Tesle 2024 – 20 godina očuvanja Teslinog nasleđa“ se završava donatorskom večeri 10. jula u beogradskom hotelu Palas, kada će se rukovodstvo Tesline naučne fondacije zahvaliti svima koji su svih ovih godina omogućavali da se priča o Nikoli Tesli, njegovim pronalascima, ali i njegovim moralnim i duhovnim vrednostima, širi kroz umetnost i tehnologiju do svih krajeva sveta.

Informacije o programima i dešavanjima tokom julske konferencije o Tesli svi zainteresovani mogu pratiti putem portala Nikolatesla.org.rs, kao i brojnih kanala društvenih mreža Tesline naučne fondacije/Tesla Science Foundation (Fejsbuk, Instagram, Jutjub).

Najveći broj programa je dostupan svim zainteresovanima, s tim što se moraju obratiti organizatorima u vezi sa proverom raspoloživih slobodnih mesta za posetioce.

Gosti:

- Miodrag Jakšić

- Ilija Šaula

- Bogdan Miščević

* * *

Bogdan Miščević je rođen 1936. godine u malom selu u Kordunu. Već 1963. godine kreće za Pariz da bi tamo ostvario svoju mladalačku ljubav u slikarstvu, a 1970. godine se sa suprugom seli za Baltimor (Merilend).

Živeći u Americi učestvuje u mnogim kolektivnim i samostalnim izložbama, uključujući Merilendski Bijenale pri Baltimorskom muzeju slikarstva gde je dobio Samuel Holtzman nagradu. U više navrata izlaže sa velikim uspehom na Vašington skver vilidžu u Njujorku gde je dobio George Buckett nagradu. Slede kolektivne i samostalne izložbe u Jaro galeriji na Medison aveniji kao i na Njujorškom Artekspou u više navrata.

Njegovi radovi nalaze se u mnogim kolekcijama širom Amerike i Evrope. 1984. godine izlaže u Kulturnom centru u Beogradu, Zagrebu i rodnom Topuskom. U kolekciji manastira Hiladar nalazi se jedna njegova slika koju je darovao ovom manastiru.

* * *

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Priručnik je usklađen sa Kodeksom novinara Srbije, Zakonom informisanju i Zakonom o zabrani diskriminacije.

Autor Priručnika je novinarka Katarina Tomović.  

Danica Cvetković (foto: privatna arhiva)

Autor: Katarina Petrović

Jedno od takvih rešenja je audio deskripcija – vid sinhronizacije u kome narator prevodi vizuelni sadržaj na ekranu, koji nije moguće zapaziti čulom sluha, u reči. Ipak, većina kulturnih i edukativnih događaja u Srbiji 2024. godine još uvek nije uvela audio deskripciju. O diskriminaciji koju zbog nedostatka vida doživljava u bioskopu, pozorištu, muzeju, ali i kada želi da prati film ili seriju kod kuće, razgovarala sam sa Danicom Cvetković, devojkom koja je sa samo 14. godina osvojila Svetosavsku nagradu (priznanje za postignute izuzetne rezultate u oblasti obrazovanja i vaspitanja) od Ministarstva prosvete. Studentkinja Fakulteta političkih nauka i aktivna članica Akademske inkluzivne asocijacije otkrila mi je kako izgleda praćenje filmova i predstava bez audio deskripcije, koliko bi njeno uvođenje promenilo njen doživljaj umetničkih dela, zašto nema inicijative za njeno uvođenje u veći broj dela domaće kinematografije i kulturne ustanove širom Srbije , ali i koji zakoni i kampanje bi mogle da doprinesu željenom cilju.

Koliko bi uvođenje audio deskripcije u filmove i pozorišta širom Srbije promenilo tvoj doživljaj umetničkih dela?

“Kada sam bila mlađa, članovi porodice su mi obično opisivali scene koje se događaju na filmu, za koje znaju da ja neću moći da ih zapazim. Međutim, audio deskripcija nudi mnogo bolji doživljaj, jer mogu da gledam film bez stalnog zapitkivanja i remećenja pažnje osobe koja mi prepričava radnju filma. Neki ljudi misle da ukoliko osoba ne vidi sliku filma dobija slabiji doživljaj, ali ja nemam takav utisak. Na primer, strašne scene u horor filmovima podjednako utiču na mene i na osobe koje prate sliku. Ne mislim da je potrebno pratiti sliku filma da bi se film doživeo.”  

Znači li to da ti je za praćenje filma ili predstave bez audio deskripcije potrebna pratnja koja će ti prepričati određene segmente?

“Da. Krucijalni događaji za razumevanje filma često se ne mogu čuti. Nekada se recimo samo čuje muzika, a u pozadini se dešavaju događaji bitni za razumevanje nastavka filma. Film može da se prati, ali potpuno razumevanje istog bez pratnje nije moguće.”

Koliko to utiče na učestalost tvojih odlazaka u pozorište ili bioskop?

“Moja porodica i prijatelji sa kojima sam obično odlazila u bioskop ili pozorište su se postarali da mi uvek pruže podršku u vidu dodatnog objašnjenja ili opisa neke scene, tako da uz njih zaista nikada nisam osetila snebivanje da posetim kulturni događaj, iako sam znala da podrška od strane samih organizatora neće biti obezbeđena. To je moj doživljaj, međutim ne smemo zanemariti činjenicu da neki ljudi, iz bilo kog razloga, žele samostalno da posete kulturni događaj, što treba da im bude omogućeno da učine. Time bi se izbeglo da osoba mora da se usklađuje ili zavisi od vremena, organizacije i planova drugih ljudi, posebno u slučaju da se ne poklapaju sa njenim. Smatram da je isto kao kada organizatori preuzimaju na sebe nabavku i podelu 3D naočara gledaocima tokom projekcije filma, sa ciljem da oni imaju maksimalan doživljaj, podjednako važno da organizatori preuzmu na sebe i uvođenje audio deskripcije, radi maksimalnog doživljaja osoba kojima je taj vid podrške neophodan za ispunjenje tog cilja. Naravno, prisutan je i određeni psihološki faktor, u smislu da se ja osećam neugodno jer sam svesna da čak i razgovor tokom filma, koji je uvek bio na nivou šapata, može da pokvari doživljaj ostalim gledaocima na obližnjim sedištima. Međutim, ovo me nikad nije sprečilo da odgledam film ili predstavu koja me zanima.”

Kako izgleda praćenje predstave, izložbe ili filma sa audio deskripcijom?

“Nikada nisam pratila predstavu ili izložbu sa audio deskripcijom iz razloga što su te izložbe obično jednokratne, odnosno obično nude audio deskripciju samo prvih nekoliko dana. Znam  za neke događaje u “Plavom pozorištu”, ali im 0nisam prisustvovala. Audio deskripcija u filmovima je tu da dopuni kontekst tako što će govorom objasniti trenutnu scenu. Na primer, obznanjeno je da se na sceni dvoje ljudi nalazi na vidikovcu i gledaju pejzaž sa pogledom na grad, a iznad njih je zvezdano nebo. Kada naš mozak procesuira tu informaciju (bez obzira na to da li je ona dospela putem čula vida ili čula sluha), on kreira slike, tačnije sopstveni doživljaj te scene, koji je naravno upotpunjen ostalim zvučnim efektima, koji se svakako mogu čuti na filmu tokom te scene. Nepobitan dokaz da doživljaj nije umanjen praćenjem filma na ovakav način sam dobila kada sam shvatila da mogu lako da se povežem sa likovima, u smislu da itekako osetim emocije u scenama koje su režirane sa namerom da ih izazovu. Na primer, ako sam uprkos tome što je u filmu i dalje scena dvoje bezbrižnih ljudi na vidikovcu, putem deskripcije i doživljaja pomoću ostalih zvučnih efekata, dobila informaciju da ih neka treća osoba posmatra iz prikrajka i drži oružje, u meni će se javiti napetost i neizvesnost, kao kod bilo kog drugog gledaoca.”

Koliko je izazovno pratiti audio deskripciju u filmovima sa brzom radnjom, kao što su akcioni filmovi?

“Nekad zna da bude izazovnije, jer se previše toga dogodi, a scene se prebrzo smenjuju da bi narator mogao da postigne sve da opiše pravovremeno. To se događa jer je audio deskripcija inkorporirana tako da se glas naratora ne preklapa sa govorom glumaca ili zvučnim efektima, koji su važni za doživljaj scene. Sa te strane, nekad mi je potrebno da se ponovo vratim na scenu koju nisam uspela iz prvog pokušaja da shvatim ili čak da isključim titlove, zato što mi oni u slučaju kada mi je krucijalno da se skoncentrišem na opis, odvlače pažnju. Ipak, u većini filmova koje sam pogledala to nije slučaj ili je prisutno u svega nekoliko scena.”

Na kojim stranim online platformama je moguće pratiti serije i filmove sa audio deskripcijom?

“Disnep plus i HBO nude audio deskripciju, međutim platforma sa definitivnom najvećim procentom filmova i serija sinhronizovanih na ovaj način je Netflix. Ipak, audio deskripcija je često ograničavajući faktor i na Netflixu, jer se često dešava da filmovi ili serije koje želim da pogledam nisu na taj način sinhronizovane, zbog čega obično odustanem od gledanja. Takođe, postoji i volonterski sajt Audiovault na kome su filmovi u audio obliku (bez slike) sa audio deskripcijom. Na tom sajtu se mogu naći filmovi koji nisu dostupni na Netflixu i ostalim platformama.”

Na kojim jezicima pomenute platforme nude audio deskripciju?

“Najveći broj audio deskripcija je na engleskom jeziku. Na Netflixu postoji i na drugim jezicima, ali to je slučaj za mali broj filmova. Ipak, skoro mi se desilo da je film koji sam tražila imao audio deskripciju na italijanskom, francuskom i nemačkom, ali nije imao na engleskom, tako da nisam mogla da pogledam taj film. Mene audio deskripcija na engleskom jeziku ne ograničava, ali činjenica da nije dostupna na našem jeziku generalno jeste veliki problem, zato što ne poznaju svi dovoljno dobro engleski jezik.”

RTS je od skoro počeo sa uvođenjem audio deskripcija u pojedine serije, kao što su “Jutro će promeniti sve”, “Nečista krv”, “Koreni” i “Montevideo, bog te video”. Kako ti se čini ubačena audio deskripcija, ukoliko si ispratila neku od njih?

“Pokušala sam da nađem serije “Nečista krv” i “Koreni” na RTS Planeti, ali nažalost nisam uspela da nađem.”

Šta je glavna prepreka uvođenju audio deskripcije u kulturne ustanove širom Srbije?

“Mislim da je najveći razlog za to činjenica da je potrebno izdvajanje posebnog budžeta za realizaciju audio deskripcije. Pored toga, prepreka je i nedostatak inicijative i svesti da je to potrebno. Imam osećaj da ljudi ne žele da se zauzmu za audio deskripciju, jer misle da će je koristiti veoma mali broj ljudi, međutim to nije istina. Broj korisnika je mnogo veći, a bitna stvar je i da je takav vid podrške održiv, jer kada se jednom snimi audio deskripcija ona ostaje. Postoje ljudi koji se bave audio deskripcijom na RTS-u, takođe sam pronašla nekoliko članaka o toj temi na internetu, ali ozbiljniju inicijativu za njeno uvođenje nisam primetila.”  

Na koji način se pomenute prepreke mogu prevazići?

“Kampanjama na društvenim mrežama bi se sigurno podigla svest o tome, ali je potrebno neko održivije rešenje. Na primer, politika Netflixa je određeni procenat filmova i serija mora da bude sinhronizovan na ovaj način, kao i da moraju da urade audio deskripciju za određeni broj filmova i serija na mesečnom nivou. Slična zakonske regulative bi poboljšale situaciju. Opcija je i uvođenje kaznenih penala, međutim ne znam koliko bi to bilo delotvorno zato što bi se većina verovatno pre odlučila za plaćanje penala, nego za snimanje audio deskripcije.” 

Foto: M. Miškov/UNS

Autor: Boban Kocev, Radio Glas Pravoslavne Eparhije niške

„Mi smo kao udruženje želeli da pored ovog globalnog cilja ostvarujemo i neke specifične ciljeve, a ti ciljevi se pre svega odnosne na ostvarivanje i jačanje ljudskih prava naših članova“, kaže Petrović.

„Što se tiče ciljeva mi podstičemo humane i solidarne stavove u društvu, informišemo javnost o značaju očuvanja čula vida i rizicima njegovog oštećenja, radimo na otkrivanju osoba sa oštećenim vidom i pre svega se bavim kako sportsko zdravstvenim, tako rekreativnim i kulturnim aktivnosti, istakao je Petrović.

Objasnio je da sve ciljeve Udruženja u borbi protiv slepila ostvaruju kroz određene aktivnosti, a te aktivnosti su upoznavanje javnosti sa problemima i dostignućima naših članova, organizovanje savetovanja, simpozijuma i tribina.

Kada je u pitanju društvena informisanost o očuvanju čula vida, Petrović smatra da je u pitanju jedan vrl važan i delikatan problem, a to je kultura zdravlja.

„Mi smo se kao udruženje bavili tom problematikom i shvatili smo da bez kulture zdravlja i kroz rad većeg broja udruženja koja su posvećena ovoj problematici ne može da se dođe do važnih rezultata u društvu“, rekao je on.

Foto: M. Miškov/UNS

Dodao je da je njihovo Udruženje osnovano prvenstveno sa ciljem da se kod ljudi, a pre svega kod mladih osoba razvije svest o značaju očuvanja vida i adekvatnim načinima zaštite.

„Sama procedura dolaska do lekara oftamologa je dosta komplikovana. Zato je neophodno da cela zajednica pokrene pitanje kako na lakši način doći do lekara specijaliste“, smatra Petrović.

Petrović je izjavio da ovo udruženje ne okuplja samo osobe koje već imaju problem sa vidom, već osobe koje na adekvatan način žele da se zaštite i sačuvaju svoj vid, a pre svega apeluju na mlade ljude.

Koliko je važna adekvatna zaštita čula vida, s obzirom na to da svakodnevno koristimo „nove tehnologije“ za komunikaciju i posao poput mobilnih telefona, tableta i računara, u podkastu je govorila i članica udruženja Vidik Milijana Nikolić.

Foto: M. Miškov/UNS

Vojislav Stojsavljević, Danas

Brojne institucije u našoj zemlji nemaju adekvatne prilaze i njihova arhitektura nije prilagođena osobama sa hendikepom, a pre svega korisnicima kolica.

Zbog toga su im, svesno ili nesvesno, brojna prava uskraćena. Jedno od tih prava jeste i pravo glasanja na izborima.

Izvršni direktor Akademske inkluzivne asocijacije (AIA) Milan Janković za Danas objašnjava da jednom delu osoba sa hendikepom nije potreban nikakav vid podrške, a da se to, pre svega, odnosi na osobe koje nemaju motoričku vrstu hendikepa.

„Kada su u pitanju ostale osobe, kojih je više, sporadično im je obezbeđena mogućnost da ravnopravno glasaju kao i ostatak biračkog tela“, ukazuje on.

Janković pojašnjava da određene kategorije ljudi nailaze na različite barijere.

„Veliki broj glasačkih mesta nije pristupačan korisnicima kolica i osobama sa motoričkim hendikepom. Mi smo nasumičnim uvidom na 10 ili 12 mesta utvrdili da većina nije pristupačna, odnosno da korisnici kolica ne bi mogli samostalno da pristupe biračkom mestu“, navodi naš sagovornik.

On naglašva da je činjenica da biračka mesta nisu pirsupačna u dovoljnoj meri, ali da postoje i drugi izazovi.

„Najviši nivo ugroženosti, kada je u pitanju glasačko pravo, imaju osobe koje ne vide. Oni se oslanjaju na podršku personalnog asistenta i ne mogu da provere da li je neko ko je u toj ulozi zaokružio onaj broj na listiću koji njima odgovara“, ukazuje Janković.

Za takve slučajeve, kako dodaje, u Srbiji nije razvijena adekvatna podrška.

„U većini zemalja postoji jedan modul koji se stavlja preko glasačkog listića, koji ima rupe iznad rednih brojeva, a pored tih rupa je na brajevom pismu napisano koji je to redni broj. Na taj način se omogućava osobama koje su slepe da glasaju samostalno. Nekoliko naših članova koji su slepi su se susreli sa situacijom da ne mogu da glasaju samostalno, već su morali da vode personalne asistente“, navodi on.

Janković napominje da tu nije kraj problemima.

„Imali smo primer, kada su članovi izborne komisije čuli insturkciju slepe osobe koji redni broj da zaokruži njen personalni asistent, oni su hteli da ospore taj glas i tražili su dodatnu dozvolu da ta osoba može da glasa za nju, što ne postoji“, kaže on.

Janović podseća da postoji vodič za članove biračkog odbora, koji je kreirala Republička izborna komisija (RIK), a koji se odnosi na podršku glasanju osobama sa invaliditetom.

„Međutim, taj vodič je usmeren uglavnom na podršku osobama sa vidljivom vrstom hendikepa, dok ne obuhvata osobe sa različitim drugim vrstama hendikepa“, ukazuje on.

Foto: M. Miškov/UNS

Naš sagovornik dodaje da nije mali broj ljudi koji imaju sociljalne fobije, zbog depresije ili nekog drugog mentalnog stanja.

„Zbog toga te osobe ne mogu da izađu na biračko mesto, a članovi biračkog odobra ne bi zbog toga došli kod njih u stan ili kuću da im omoguće da glasaju. Zbog toga će se mali broj njih odlučiti da iskoristi svoje biračko pravo“, smatra Janković.

On navodi da takvo stanje nije tabu tema, ali da odmah osobe sa takvim i sličnim stanjima etiketiraju kao teže psihijatrijske slučajeve, čak i ako je u pitanju samo nelagoda zbog date situacije.

„Verovatno ima preko 400 ili 500 hiljada ljudi u odnosu na ukupan broj glasača koji su u takvoj situaciji. To je neki potencijalni broj ljudi, ali ne postoji tačan broj“, kaže Janković.

Kao dodatni problem on naglašva i to da postoji značajan broj ljudi koji se zbog rehabilitacije ili lečenja nalaze u nekoj zdravstvenoj ustanovi i ni njima nije omogućeno da glasaju.

„Ne mogu da glasaju zbog toga što su ti korisnici ustanove neretko van svog mesta prebivališta. Ni to nije rešeno preporukama RIK-a. Ni broj tih ljudi nije manji od četiri ili pet hiljada“, navodi Janković.

Takođe, kako dodaje, i osobe koje su na trajnom smeštaju u nekom od domova su u istoj situaciji.

Što se tiče osoba koje su slepe, kako navodi Janković, njima je pristupačno da odu do glasačkog mesta, ali naizlaze na mnogo drugih barijera.

„Dobar deo osoba koje su slepe koristi faksimil, a često znaju članovi biračkog odobra da im traže potvrdu o tome da oni mogu da koriste faksimil iako je situacija očigledna. I onda oni moraju da dokazuju svoj hendikep“, ukazuje naš sagovornik.

Janković podseća i da ne postoji evidencija sa biračkih mesta o broju osoba sa hendikepom koje glasaju.

„Na prošlim izborima, članovi biračkih odbora u zapisnicima sa biračkih mesta nisu navodili koji broj glasača je glasao uz podršku. Zbog toga je teško da se stekne tačan uvid, a to bi bio značajan pokazatelj o broju osoba sa hendipekom koje su ostvarile svoje biračko pravo“, kaže on.

Član Gradske izborne komisije (GIK) Zoran Alimpić navodi da otežano glasanje osoba sa invaliditetom predstavlja jedan od problema na koji se godinama upozorava.

„Međutim, nadležni organi i Izborne komisije nisu do sada u dovoljnoj meri bili posvećeni rešavanju ovih problema i stvaranju uslova da i lica sa različitim stepenom i oblikom invaliditeta mogu ravnopravno da pristupe glačkim mestima i da glasaju uz obezbeđenje tajnosti“, ukazuje on.

Prema njegovim rečima, u preporukama OEBS-a, odnosno ODIHR-a iz februara ove godine traži se da se olakša pristupačnost i nezavistan pristup glasačima sa invaliditetom.

„Veliki broj biračkih mesta locira se na mestima koja nisu prilagođena pristupu osoba koja koriste invalidska kolica ili se otežano kreću“, kaže Alimpić.

On pojašnjava da birači koji nisu u mogućnosti da glasaju na biračkom mestu usled teške bolesti, starosti ili invaliditeta mogu da glasaju van biračkog mesta.

„Oni o tome treba da obaveste lokalnu izbornu komisiju najranije 72 sata pre dana glasanja, a najkasnije do 11 sati na dan glasanja, odnosno birački odbor na dan glasanja, najkasnije do 11 sati“, podseća naš sagovornik.

Ipak, prema njegovim rečima, u praksi ne ide uvek sve kako treba.

„Neretko se događa da Birački odbori ne uspeju da obiđu sve takve birače i nema garancija da će svi birači koji se prijave za glasanje van biračkog mesta zaista uspeti i da glasaju“, napominje Alimpić.

On ističe i da je Zakon o izboru narodnih poslanika predvideo mogućnost da birač koji nije u stanju da sam popuni glasački listić ima pravo da glasa na biračkom mestu uz pomoć pomagača kojeg sam odredi da umesto njega, onako kako mu naloži, popuni glasački listić.

Alimpić podseća da je poverenica za zaštitu ravnopravnosti, a kada je u pitanju GIK u Beogradu, još 2018. godine donela mišljenje da je ta izborna komisija stavila slepa lica u nepovoljniji položaj u odnosu na druge birače, na osnovu ličnog svojstva – invaliditeta.

„Tada je povernica dala i preporuke našoj komisiji da preduzme sve neophodne mere i aktivnosti iz svoje nadležnosti kako bi se ubuduće organizovali izbori na način da se omogući slepim i slabovidim osobama da glasaju na pristupačnim glasačkim listićima, odnosno na pristupačan način. I da se u budućim aktima bliže uredi postupak sprovođenja glasanja slepih i slabovidih uz poštovanje dostojanstva osoba sa invaliditetom. I pored ponovljenih zahteva pojedinih članova GIK da se ove preporuke sprovedu, to do sada nije učinjeno“, kaže on.

To potvrđuje i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, koja za Danas navodi da su najveći broj pritužbi dobili 2018. godine od strane udruženja Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije, koje je istraživalo pristupačnost biračkih mesta za osobe sa invaliditetom na teritoriji nekoliko gradskih opština u Beogradu, Kragujevcu i Somboru.

„Tada je podnet značajan broj pritužbi povodom kojih je, na naš predlog, sproveden postupak posredovanja, i zaključen Sporazum o razumevanju između ove organizacije, GIK i gradskih opština Vračar i Savski venac. Time su se učesnici medijacije saglasili da će ubuduće sarađivati i preduzimati aktivnosti radi unapređenja svih oblika pristupačnosti kako biračkih mesta, tako i drugih objekata za javne namene, uključujući fizičku, ali i funkcionalnu pristupačnost za osobe oštećenog vida, sluha i druge oblike invaliditeta, uz punu posvećenost realizaciji dogovorenih aktivnosti i ostvarenju zajedničkih ciljeva“, podseća ona.

Janković kaže da pomaci u tom smeru jesu vidni, iako problema još uvek ima.

„Zahvaljujući inicijativama, preporukama mera i mišljenjima Poverenika u konkretnim slučajevima, poslednjih godina je zaista urađeno mnogo na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom u izbornom procesu. U pogledu arhitektonske pristupačnosti biračkih mesta napravljen je najveći pomak“, objašnjava ona.

Kako dodaje, oni su 2019. godine uputili RIK-u preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u izbornom procesu.

„RIK je prihvatio našu preporuku i doneo Odluku o proceni pristupačnosti biračkih mesta koja je uredila način i postupak procene pristupačnosti biračkih mesta, a sačinjen je i Vodič za procenu pristupačnosti biračkih mesta“, ističe ona.

Janković dodaje da je predviđeno da i gradske i opštinske uprave predlažu objekte koji ispunjavaju standarde pristupačnosti.

„Čiji je prvenstveno ulaz pristupačan, vrata dovoljno široka za prolaz kolica, sa obeleženim parking mestom za osobe sa invaliditetom i pristupačnim prilazom objektu. Ukoliko objekat ima pristupačno prizemlje, glasanje treba da bude organizovano u ovim delovima objekta, da se utvrdi mogućnost otvaranja taktilne linije za slepe i slabovide, ukazano je na potrebu da na biračkim mestima moraju biti uklonjene komunikacione i informacione barijere, a preporučeno je i da se birački odbori ohrabre na saradnju sa udruženjima osoba s invaliditetom prilikom pronalaženja načina za prevazilaženje barijera na biračkim mestima“, navodi naša sagovornica.

Mađutim, kako kaže, praksa pokazuje da po broju pritužbi građana, invaliditet svih ovih godina ostaje u vrhu po učestalosti podnetih pritužbi.

„Problemi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju nisu prisutni samo u izbornom danu, oni su svakodnevni, brojni i raznovrsni. Osobe sa invaliditetom su u većem riziku od diskriminacije, neretko su izloženi i višestrukoj i intersekcijskoj diskriminaciji, rasprostranjeni su stereotipi i predrasude, a da ne govorim o tome da se mnogi naši građani sa invaliditetom nalaze u nezavidnoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji“, ukazuje Janković.

Ona podseća i da su u jednom periodu imali veći broj pritužbi od organizacija civilnog društva u vezi sa pristupačnošću izbornim mestima, ali da je taj broj poslednjih godina smanjen.

„Pristupačnost, kao jedan od osnovnih preduslova za puno i ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom u svim segmentima života, nije jednostavno dostići. Za osobe sa fizičkim invaliditetom, pristupačnost javnih prostora i zgrada je od najveće važnosti, dok je za osobe sa intelektualnim i senzornim invaliditetom od vitalne važnosti da primaju i dostavljaju informacije u pristupačnim formatima“, smatra Janković.

Ona ističe da su i prethodne godine uputili Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture nekoliko inicijativa koje bi značajnije doprinele rešavanju ovog problema.

„Izdvojila bih inicijativu za izradu sistemskog dugoročnog plana na nacionalnom nivou za otklanjanje arhitektonskih barijera i unapređenje pristupačnosti na svim objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama. Na ovaj način bismo, u razumnom vremenskom periodu, planski, mogli da obezbedimo pristupačnost, ne samo biračkim mestima, nego svim objektima poput domova zdravlja i drugih ustanove zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovnih institucija, sudova, ali i ustanova kulture i sl, kako bi uvek bili dostupni svim našim građanima i građankama. Činjenica je da imamo još mnogo nepristupačnih objekata i zato je potreban dodatan i zajednički napor svih nadležnih organa i institucija“, poručuje Janković.

Ona naglašva i da je RIK, na njihovu preporuku, objavio i Priručnik za obuku za rad u biračkim odborima.

„A u okviru obuke osoba zaduženih za sprovođenje izbora, posebna pažnja je posvećena osobama sa invaliditetom, koje su i neposredno uključene u ove procese. Ostaje da se u budućem periodu sagledaju mogućnosti usvajanja nekih primera dobre prakse kada je glasanje slepih u pitanju“, navodi Janković.

Miloš Resanović, foto: snimak ekrana, FoNet

Autor: Katarina Tomović, FoNet

On je u serijalu razgovora Stigma objasnio da u aplikaciji svi mogu da dele informacije o pristupačnosti određenih lokacija i objekata.

Svaka lokacija koja je već ocenjena i opisana može da se komentariše tako da korisnici stalno imaju ažurirane podatke o tome da li je određeni objekat dovoljno pristupačan.

“Aplikacija funkcioniše tako što osobe izaberu grad, kategoriju i karakteristike željene lokacije i na mapi se prikazuju svi objekti koji ispunjavaju date karakteristike”, objasnio je Resanović.

Kako je precizirao, svi registrovani korisnici mogu besplatno da unesu pristupačne lokacije na mapu, kako bi svima bile dostupne.

Prema njegovim rečima, aplikacija je, pre svega, namenjena osobama sa otežanim kretanjem.

Glavni kriterijum da bi lokacija bila pristupačna je da ima obeleženo parking mesto, rampu u ulazu, dovoljno široka vrata ili lift i toalet koji je pristupačan za korisnike kolica, objasnio je Resanović.

On je na ideju o kreiranju takve aplikacije došao na takmičenju na Fakultetu organizacionih nauka.

“Ideja mi je bila da nekoj grupi građana pomognemo u njihovoj svakodnevici. Istraživanjem sam došao do toga da u Srbiji živi čak 10 odsto osoba sa invaliditetom, a čak 140.000 ima najteži oblik kretanja“, ukazao je Resanović.

Oni moraju da koriste proteze, štake, neka druga ortopedska pomagala ili su nažalost u kolicima.

U test fazi, Resanović je uključio upravo glavne potencijalne korisnike aplikacije i dobio pozitivne reakcije.

Njegovu aplikaciju je podržala Privredna komora Srbije, ali Resanović očekuje da se sve velike firme i državne institucije uključe da bi što veći broj lokacija bio unet na mapu i da bi u što kraćem vremenskom periodu one bile dostupne svim osobama sa invaliditetom.

Rukovodilac grupe za razvoj pravnih procesa u Naftnoj industriji Zvonko Nikolić je i sam korisnik kolica, a za aplikaciju Help hendikep kaže da je “nešto što stvarno obećava”.

“Pristupačnost i arhitektonske barijere za osobe sa invaliditetom u Srbiji su glavna prepreka”, smatra Nikolić i dodaje da upravo te prepreke pasiviziraju ljude, jer se stalno suočavaju sa ograničenjima u kretanju.

Nikolić napominje da su najveći problem nepristupačni toaleti, neoboreni ivičnjaci i nedostatak rampi.

Naglašava da u inostranstvu postoje razna arhitektonska rešenja za te probleme i poručuje da je kod nas potreban sistemski pristup da bi se taj problem rešio u celosti.

“Kada sam posetio Antverpen, na mene niko nije obraćao pažnju, jer sam u sve objekte ulazio bez ičije pomoći, a kada me ovde u Beogradu troje ljudi pentra uz stepenice, naravno izgledam kao svetsko čudo”, zaključio je Nikolić.

Tamara Đorđević

Autor: Boban Kocev, Radio Glas Pravoslavne Eparhije niške

Kada kaže neko autizam neki uglavnom dobijamo različite asocijacije. Neki kažu to je moderna bolest današnjice, neki kažu epidemija. Kod pojedinih ljudi i dalje izaziva čuđenje, a nekako nam je sve to, ma koliko govorili o autizmu, nejasno. Verujem da većina, prvo što pomisli kada kažemo autizam je – ma neće to meni da se desi. Nikada ne znamo ko je osoba sa autizmom u našem okruženju, a da li dovoljno znamo o autizmu. O tome ćemo govoriti sa današnjom gošćom koja se time profesionalno bavi više od 10 godina. Tamara Đorđević je psiholog i psihoterapeut iz Centra za psihoterapiju i savetovanje Psihosfera.

Kako biste vi kao stručnjak opisali autizam?

Autizam je neurorazvojni poremaćaj, to je stanje, a ne bolest. Osobe nisu bolesne od autizma, prosto imaju to stanje. Simptomi su prisutni u različitim stepenima - imamo osobe koje su niskofunkcionalne, osobe koje ne govore, do osoba koje su visokofunkcionalne, ali su takođe u spektru autizma. One govore, imaju svoje profesije, porodice, ali su otkrili da imaju autizam.

Autizam nije ona slika koju ljudi imaju iz filma “Kišni čovek”, ili nekih serija. Ono što je svima zajedničko je da imaju problem u komunikaciji i u socijalno emocionalnom razvoju. Ako dete govori, ne znači da nema autizam. Ako gleda u oči, ne znači da nema autizam. Ako pokazuje prstom ne znači da nema autizam. Ono što daje dijagnozu autizma je problem u komunikaciji i socijalizaciji. Dete može da bude inteligentno, ali to ne određuje da li ima autizam ili ne. Imamo decu koja idu na evropska takmičenja iz matematike, a imju dijagnozu autizma. To su deca koja sa dve godine znaju da prepoznaju slova, roditelji budu oduševljeni kako je pametno. Međutim, sve te stvari koje nisu karakteristične za decu određenog uzrasta nisu dobre. Sa dve godine kreću da govore engleski, znaju automobile, dinosauruse sa tri godine, znaju da čitaju, pišu. Sve to govori o njihovoj inteligenciji, a ne da li imaju autizam. Takođe, fizički mogu da budu spretni, a i ne moraju. Autizam, da ponovim određuje samo komunikacija i socio-emocionalni razvoj.   

Ceo podkast možete pogledati u nastavku. 

Autor: Ivana Ivanović

Naš sagovornik Marijan Tufegdžić, apsolvent je istorije na Filozofskog fakulteta u Beogradu. U toku srednjoškolskog obrazovanja počeo je da se interesuje za dalekoistočnu istoriju. Ističe da je od malih nogu imao različita interesovanja prema medicini, kulinarstvu i istoriji.

“Ovih dana je izašla lista najuspešnijih studenata, treći sam na listi”, ističe Marijan.

Osnovno obrazovanje za Marijana je bilo podeljeno na dva dela, na državnu i privatnu školu. Zbog nedostatka razumevanja prosvetnih radnika i učenika tokom prve četri godine, upisao je privatnu školu. Tamo su se nastavnici više prilagoditi njegovim potrebama.

Potom je Marijan upisao državnu gimnaziju. Zbog nedovoljne upućenosti učenika o njegovom mentalnom funkcionisanju, došlo je do vršnjačkog nasilja.

Kako ističe Marijanova majka, počelo je sa šalom učenika iz odeljena na Marijanov račun, a to je preraslo u sukob, jer nisu bili upućeni u njegov hendikep. Iako im je on uporno govorio za njega.

Prvi put Marijan je hospitalizovan sa 16 godina i tada mu je utvrđena prava diagnoza -  Aspergerovog sindroma. U periodu puberteta, kažu stručnjaci, sindrom se iskristališe. Aspergerov sindrom, poznat i kao ‘visokofunkcionalni autizam’, pripada hroničnom neurorazvijenom poremećaju. Ovaj sindrom pripada kategoriji poremećaja iz spektra autizma. Deca ili ti osobe sa Aspergerovim sindromom kasnije počinju da govore. Radom sa logopedom, govor se poboljšava i smatraju se prosečno ili iznadprosečno inteligentnim. Karakteristike sindroma mogu biti poteškoće u komunikaciji sa drugima, slaba socijalna interakcija i motorika, kao i stereotipno ponajvljajuće ponašanje sa ograničenim interesovanjem, nerazumevanje šale, sarkazma i ironije.

Marijan je studira po afirmativnim merama na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

“Učim sa mamom, oko osam sati dnevno. Potrebno mi je više vremena da nešto naučim i zapamtim, pa tražim od profesora da pošalje literaturu bar mesec dana pre ispita, kako bih stigao  da ga spremimo”, ističe Marijan.

Marijan smatra da profesori nisu svesni njegovog hendikepa, baš zato što nije na prvi pogled uočljiv. Iako profesori znaju da studira po afirmativnim merama, ipak se susretao sa diskriminacijom. Tri puta je pokušavao da položi jedan ispit, ali nije uspevao, bez obrazloženja profesora. Marijanova majka se obraćala sekretarici na odseku istorije koja nije pokazala interesovanje za ovaj slučaj. Pomoć je potražila od Akademske inkluzivne asocijacije, koja se obratila  upravi fakulteta i šefu katedre. Predočili su da je zbog hendikepoa Marijan sklon da prilikom odgovaranja napravi digresiju i temetski se udalji od predmeta i ispita koji polaže. Nakon intervencije Akademske inkluzivne asocijacije došlo je do povećanja broja profesora koji Marijanu obezbeđuju podršku u vidu vođenih podpitanja i produženja vremena na ispitu.

Socializacija osoba sa Apergerovim sindromom je otežana, imaju uzak krug interesovanja i njihovi razgovori su svedeni na usko specijalizovane teme o kojima većina ljudi ne zna mnogo. Nedostatak socijalne inteligencije dovodi do poteškoća u razumevanju nečijih emocija i ponašanja, isto tako humora i sarkazma, pa pitanja i šale moraju biti jasno razumljive i naglašene.

Marijan kaže da ne voli da posećuje kafiće, smeta mu glasna muzika. Kada se druži, voli da ide na mirnija mesta. Do sada nije upoznao nekog ko ima isti sindrom kao on.

Pitali smo Marijana šta bi društvo moglo da učini za njega?

„Korenita promena, mi kao društvo usko gledamo, ne obraćamo mnogo pažnje na ljude sa nevidljivim hendikepom, treba korenita reforma, ne generacijska, vekovna. Promeniti obrazovni sistema.“

Životni izazovi osoba s Aspergerovim sindromom, koje često nose teret nevidljivog hendikepa, nisu prepoznati u drušvu, prenstveno zbog nevidljivosti. Edukacijom, osvešćivanjem i prilagođavanjem okoline, možemo stvoriti okruženje koje pruža podršku i omogućava osobama s Aspergerovim sindromom da iskažu svoje potencijale i doprinesu zajednici na punopravan način.

Foto: M. Miškov/UNS

Autor: Teodora Conić

Jedan od najvećih problema je arhitektonska nepristupačnost.

“Pre nego poželim negde da odem da li je to kafić, restoran, pozorište, bioskop ili pak prisustvujem nekom događaju poput koncerta, izložbe ili  književne večeri prvo moram da proverim pristupačnost prostora za kolica” kaže Natalija.

Nedostatak pristupačnosti utiče na kvalitet života, jer sprečava osobe sa hendikepom da u potpunosti učestvuju u društvenim i kulturnim aktivnostima.

“Moj život nije sadržajan onoliko koliko bih želela, jer ne mogu da prisustvujem svim događajima na kojima bih želela” objašnjava ona.

Negativna iskustva sa neprilagođenim institucijama su brojna.

“Kada sam krenula u peti razred osnovne škole (do ;etvrtog je učitelj dolazio kod mene kući), na ulazu nije bilo prilazne rampe za kolica, iako se znalo da ću ići u tu školu. Uvek je neko od pomoćnih radnika sa mojim ocem nosio kolica, da bih mogla da uđem u zgradu. I tako godinu dana. Isto se desilo i u srednjoj školi, ali je čekanje trajalo manje”, navodi ona.

Zapošljavanje je još jedan veliki izazov za osobe sa hendikepom u Srbiji.

“Trenutno sam u potrazi za poslom. Nisam u CV-ju napomenula da sam osoba sa hendikepom koja koristi kolica, jer nisam želela da dovedem sebe u rizik da ne budem zbog toga uopšte uzeta u razmatranje. Želela sam da se gledaju moji kvaliteti i veštine”.

Što se tiče zdravstvene zaštite, iskustva su uglavnom pozitivna, ali postoje i problemi.

“Bilo je dobro dok sam imala prilike da idem u banju. Ali, otkako sam postala punoletna više ne mogu da idem u banju o trošku države, jer nemam pravo na pratioca, a ne mogu samostalno da funkcionišem bez nečije pomoći”, kaže ona.

Pristupačnost banja i rehabilitacionih centara ocenjuje kao dobru, ali naglašava potrebu za pravom na pratioca bez obzira na godine pacijenta.

Foto: M. Miškov/UNS

Natalija smatra da su za poboljšanje položaja osoba sa hendikepom u Srbiji neophodne promene, posebno u oblasti arhitektonske pristupačnosti i javnog prevoza.

“Ima pomaka što se tiče arhitektonskih barijera i prilagođenosti toaleta za osobe sa hendikepom, ali još uvek ne svugde. Takođe, mislim da mora postojati više autobusa prilagođenih za osobe sa hendikepom, kao i više zvučnih semafora na primer kako bi se olakšalo učestvovanje u saobraćaju. Besmisleno je imati popust na autobusku kartu ako je nemoguće ući u autobus” ističe ona.

Kao ključnu promenu koja bi poboljšala kvalitet života osoba sa hendikepom navodi veću zastupljenost osoba sa hendikepom u što većem broju sfera poslovnog i društvenog života.

Na pitanje o različitim terminima koji se u medijima koriste za osobe sa hendikepom, Natalija ističe:

“Lično, nemam odbojnost ni prema jednom od ova dva termina hendikep i invaliditet, mada mi više prija prvi. Takođe, jednom sam čula da kao predlog postoji termin "osobe sa drugačijim mogućnostima" i to mi je u redu. Nebitno mi je kako se to naziva, već kakav mi je kvalitet života”.

Milan Janković

Autor: Slađana Dimitrijević

Socijalna distanca između osoba koje imaju i one koje nemaju hendikep po njegovim rečima i dalje je veoma prisutna. Napominje i da se veliki broj osoba sa hendikepom ponaša i funkcioniše  uklapajući se u postojeće modele predrasuda.

„Predrasude su prisutne i idu u dva smera. Sa jedne strane se potcenjuje osoba sa hendikepom, u smislu da šta god je uradila ili postigla to je „vau“, jer se to ne očekuje od nje. Kao kada vam dete od pet godina pročita nešto na latinici, „to je super, napredno dete“. A drugi vid predrasuda je prikaz nekih vidova heroizacije. Ako je neka osoba uradila nešto što je za nju svakodnevna rutina, sledi oduševljenje, kao da je to neka posebna stvar“, kaže Janković.  

Najčešća predrasuda po njegovim rečima je što većina ljudi smatra da ako osoba ima neki hendikep, to se preliva i na njeno mentalno funkcionisanje.

Predrasude po njegovim rečima ne potiču samo od okruženja, već su često i osobe sa hendikepom delimično krive za stereotipe koji vladaju o njima.

Osobe koje su hendikep stekle u starijem dobu, a često nisu obrazovane ili su bile izolovane zbog načina života, nemaju u dovoljnoj meri razvijene socijalne veštine, a često imaju i neadekvatne reakcije u komunikaciji sa drugim ljudima.

„Utisak je da zbog manjka samopouzdanja, osobe sa hendikepom na neki način potvrđuju stereotipe ili predrasude koju neko ko ih ne poznaje, ima ili pretpostavlja. Pa se ili povuku, ili ne budu istrajni da kažu da nešto znaju ili umeju. Ako vas je sagovornik ocenio da ste „za dvojku“ i vi se ponašate „za dvojku“, steći će utisak da ste „dovoljan“, kaže Milan Janković.

On kaže da sve ono što je karakteristika osobe bez hendikepa, sve pozitivne i negativne osobine su karakterisitika i osobe sa hendikepom. Ne znači da osobe sa hendikepom nemaju potrebu da se raspravljaju, da vređaju nekoga, da se napiju, da idu na utakmicu, da vređaju protivnika dok navijaju...

„Sve ono što je potreba svih ljudi u nekom uobičajenom funkcionisanju, jeste i potreba osoba sa hendikepom. Samo će ta potreba biti zadovoljena na neki drugačiji način. Ili čak i neće. Jer osobe sa hendikepom najveći deo svojih potreba zadovoljavaju na isti način kao i osobe bez hendikepa, osim onih potreba na koje direktno utiče situacija hendikepa“, kaže Janković.

Foto: UNS

Odliv radne snage podstakao zapošljavanje osoba sa hendikepom

Kada je u pitanju zapošljavanje osoba sa hendikepom, Janković kaže da poslodavci nisu u dovoljnoj meri senzibilisani, a zakonska rešenja nisu dovoljno dobra. Kao pozitivni trend ističe da sve veći broj stranih kompanija koje posluju kod nas donose neke standarde inkluzivnosti iz inostranstva, naročito na nivou ljudskih resursa, pa se situacija poboljšava. Problematično, po njegovim rečima je što te politike inkluzivnosti sprovode naši ljudi koji nisu u dovoljnoj meri upoznati sa problemima osoba sa hendikepom.

Smatra da veliki broj poslodavaca osobe sa hendikepom zaošljava samo deklarativno. Ili na nekim nižim pozicijama, na najjednostavnijim poslovima, a smatraju da su inkluzivna kompanija. Janković dodaje da na taj način ponižavaju osobe sa hendikepom koje se nisu školovale za takve poslove.

Njegova organizacija radi na informisanju kompanija da zapošljavanje ne bude samo deklarativno već na nivou profesije za koju su se osobe sa hendikepom školovale.

U poslednje vreme, po njegovim rečima dolazi do porasta zapošljavanja osoba sa hendikepom, kao posledica odliva radne snage.

Međutim, zaključuje da „svaki trend koji počiva na neznanju nije osuđen dugoročno na uspeh“.

__________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Reprint izdanje Spomenice Njegoševe iz 1926. (Cetinje), posvećeno je obnovi kapele na Lovćenu pod pokroviteljstvom Kralja Aleksandra Karađorđevića; drugi zbornik je posvećen pedesetogodišnjici razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu (novi tekstovi savremenih autora) i treći zbornik, Dani Njegoševi, čini izbor tekstova sa nekoliko poslednjih manifestacija „Dani Njegoševi“ u organizaciji Književnog društva Njegoš. 

Prva dva zbornika izdala je Mitropolija Crnogorsko – primorska 2023. godine.

Priča o Njegoševoj kapeli, kao simbolu istorijske Crne Gore, aktuelna je već više od jednog veka. U tu priču utkana je duhovna, kulturna i politička polemika, vezana za osnovni smisao Crne Gore.

Noseći tekstovi Spomenice Petra II Petrovića Njegoša, koju je uredio čuveni profesor i arhivista tog doba, Dušan Viksan, svojevrsno su tumačenje Njegoševog ukupnog dela, koga prožimaju ideja slobodarske Crne Gore, visoka etika i duhovna visina  Njegoševog dela, kosovska žrtva, koja je u temelju svih bitaka za oslobođenje srpskog naroda iz viševekovne okupacije. Autori ovih tekstova, akcentuju da su sve ideje Njegoševe – o čoveku, Bogu, slobodi, smislu istorijskog i kulturnog nasleđa, sublimirane u unutrašnjem smislu Kapele na Lovćenu, koja Crnu Goru veže s nebom.

Pored prološkog teksta Odbora za povratak Kapele na Lovćen, ovde su i značajni prilozi: Govor Mitropolita Crnogorsko – primorskog Gavrila Dožića, čuveni govor vladike Nikolaja Velimirovića o Njegošu i Crnoj Gori, pozdravno slovo Marka Cara, otpozdravi Kralja Aleksandra na dobrodošlice koje su mu uputili crnogorski prvaci na ispraćaju Njegoševih kostiju na Lovćen.  

U ovom zborniku Dušan Vuksan, sabrao je oko 300 manje poznatih Njegoševih pisama, koja osvetljavaju lik Njegoša gospodara Crne Gore i njegovo vrijeme. 

U drugom Zborniku – Pedeset godina od razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu, sabrani su tekstovi sa istoimenog simpozijuma održanog u sabornom hramu u Podgorici 2022. godine. Zbornik sačinjavaju izlaganja učesnika na tom okruglom stolu.

Tematski okvir ovih izlaganja je u osnovi – duhovni smisao Njegoševe kapele kao unutrašnji smisao Crne Gore – i tekstovi koji se bave arhivskim dokumentima u kojima se dokumentuje ceo proces u vezi sa rušenjem Kapele i podizanja Mauzoleja.

Ovaj zbornik može se smatrati prirodnim nastavkom zbornika Sumrak Lovćena koji je tri  puta reizdat u Crnoj Gori, kao i nastavak  prvog zbornika radova, koji je pokrenuo u drugoj polovini dvadesetog veka veliku jugoslovensku polemiku oko rušenja Kapele na Lovćenu, sabranu u časopisu Umetnost (1971, Beograd). 

Sva tri ova zbornika bave se istom i temeljnom pričom, vezanom za značaj Njegoševog dela u srpskoj kulturi, kao i sudbinom Njegoševe kapele i njegove testamentarne volje da bude sahranjen u njoj. 

Poznato je da su Austrijanci planski bombardovali Kapelu 1916. godine, kako bi na njenom mestu podigli gromadni spomenik caru Franju Josifu. Ta je gradnja bila do detalja isplanirana na osnovu gotovog projekta, što bi se i dogodilo da Prvi rat nije završen porazom okupatora. 

Taj naum Austrije mnogo govori o simboličnoj važnosti Lovćena i simbola koji stoji na njemu. Tadašnja štampa beleži da je u prostoru austrijske carevine, bombardovanje Kapele izazvalo opšte oduševljenje, više nego retke njihove  pobede na bojnom polju tokom Prvog rata.

U rušenju Kapele od strane jugoslovenskih komunista i podizanju Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, vidimo dugoročnu strategiju i matricu za razaranja duhovnog i kulturnog identiteta Crne Gore, što su naši najznačajniji intelektualci i stvaraoci uočili na samom početku. 

I u našoj savremenoj društvenoj i duhovnoj zbilji, možemo videti direktne veze između projektovanog, antisrpskog smisla  Crne Gore, i antisrpskog smisla Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu (na što eksplicitno ukazuje i sam Meštrović).

I danas u Crnoj Gori postoji značajan deo naroda, koji povratak Njegoševe kapele smatra neprijateljskim i po njima, anti – crnogorskim činom. Okupatorske ideje, očito još se čvrsto drže u jednom delu naroda, iako najčešće nisu svesni porekla i smisla tih ideja.

Autori u ovom zborniku, reaktiviraju ovu tematiku, naglašavaju da je postavljanje Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, međurešenje, s obzirom na to da je zamišljeni spomenik Franju Josifu, direktnom okopatoru Crne Gore, bio onemogućen. Savremeni autori daju kroz ovu složenu, no postojanu tematiku, uvide u savremeno idejno konfliktno stanje u Crnoj Gori. 

Nama danas (dakle neoprostivo kasno!) postaje sve jasnije da su okupatori, bolje mnogo nego narod u Crnoj Gori, znali da simbol na Lovćenu određuje smisao Crne Gore. Rušenje kapele na Lovćenu i od strane okupatora, Austrougarke carevine, i kasnije od strane komunističke Jugoslavije, jeste urušavanje osnovnog smisla istorijske Crne Gore, što smo videli i u poslednjih četvrt veka.    

U trećem zborniku, Dani Njegoševi sabrani su tekstovi sa okruglog stola: Smisao borbe u Njegoševom delu, održanom 2023. godine u Nikšiću, u okviru tradicionalne manifestacije Dani Njegoševi. 

U ova dva poslednja zbornika, između ostalih, nalaze se tekstovi: Mitropolita Joanikija, Mira Vuksanovića, Radmila Marojevića, Duška Babića, Časlava Koprivice, Draga Perovića, Dušana Krcunovića, Jelice Stojanović, Borisa Brajovića, Radoja Golovića, Budimira Dubaka, Jovana Plamenca, Ivana Petrovića, Jovana Markuša, Pavla Kondića, arhitekte Svetislava Popovića, sveštenika Nemanje Krivokapića, Veselina Matovića, Milutina Mićovića, kao i intervjui Mila Lompara i Slavenka Terzića.

Značajan deo poslednjeg zbornika posvećen je prevodima dela Luča mikrokozma na ruski i rumunski jezik, kao i prevodu Njegoševe Bilježnice na ruski jezik.

Izvor: Srpski pokret Njegoš

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Milan Janković

Autor: Slađana Dimitrijević

Milan kaže da se kod nas još uvek razvija svest o tome šta su sistemi podrške u društvu, jer još uvek preovladava sistem socijalne zaštite koji ne može na pravi način da odgovori potrebama ljudi sa hedikepom, „prvenstveno za one koji žele da budu aktivni i da ostvare svoje potencijale i ambicije u društvu“.

Većina mladih sa hendikepom ne dobija sve vidove podrške, a često se dešava da podrška nije adekvatna, jer je „sistem još uvek oslonjen na medicinske kategorizacije i procente hendikepa“.

Problem je, kaže Milan, i što najveći broj servisa podrške funkcioniše projektno, odnosno sporadično i što su uglavnom vezani za velike gradove gde postoje organizacije civilnog društva.

Ističe da je najvažnije da mladi sa hendikepom budu prepoznati, da bi uopšte mogli da dobiju neki vid podrške. Osobe kod kojih je hendikep vidljiv lakše postaju korisnici nekih vidova podrške. Međutim, kod velikog broja mladih, kod kojih hendikep nije vidljiv, teže dolazi do podrške.

Janković dodaje i da sve veći broj mladih zavisi od posebnih režima ishrane, što im znatno otežava funkcionisanje. Takođe, postoje i neke vrste hendikepa koje se periodično javljaju, a koji zahtevaju mirovanje, smanjeno angažovanje ili dodatno prilagođavanje.

„Ono što nedostaje u najvećoj meri, jeste posebna služba u visokoobrazovnim institucijama koja bi bila zadužena za planiranje i sprovođenje potrebnih vidova podrške. Oni bi bili kontakt tačka koja bi omogućila lakšu komunikaciju student – nastavno osoblje“, kaže Milan Janković.

Studenti sa „nevidljivim“ hendikepom i dalje nevidljivi

Pre 30-40 godina u Beogradu je postojao jedan manji studentski dom za studente osetljivog zdravlja.

Taj dom, „Mika Mitrović“, je posle rekonstukcije u najvećoj meri prilagođen osobama sa hendikepom. Još četiri-pet domova, po Milanovim rečima, je rekonstruisano 2011. godine, pa je i u njima povećana pristupačnost za osobe sa hendikepom. Ono što je po njemu pozitivna promena je i što su nekada svi studenti sa hendikepom bili u jednom domu, „kao u getu, a sada, bar trećina ih je u drugim domovima“.

Kada je u pitanju arhitektonska pristupačnost, kaže da velik broj visokoškolskih ustanova nisu pristupačne za korisnike kolica. Dodaje i da je veliki broj zgrada u kojima se nalaze fakulteti pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture, pa predstavnici fakulteta to često koriste kao izgovor da „ne porade na pristupačnosti“.

„Veliki broj visokoškolskih ustanova ima rampu na ulazu i 'čekirali' su da su pristupačni. A kada uđete u zgradu, nakon nekoliko metara se susretnete sa tri - četiri stepenika, dok svaki drugi prilaz nije pristupačan, ili mu nedostaje lift. Ili su, na primer, na drugim nivoima slušaonice, toaleti, biblioteke, studentska služba“, kaže Milan.

U ostalim univerzitetskim gradovima, po njegovim rečima, uprave studentskih domava odredile su određen broj soba, uglavnom u prizemlju, za studente koji se otežano kreću.

Navodi i da ni u jednom od studentskih centara ne postoji personalna asistencija, osim ako je student sam ne obezbedi. Akademska inkluzivna asocijacija zalaže se za to da se napravi sistem da studenti koji ne ispunjavaju uslove za smeštaj u studentskom domu, ipak dobiju mesto, ako prihvate ulogu personalnog asistenta.

Kao lošu stvar Milan navodi da su sve češće u ulozi personalnog asistenta članovi porodice, roditelji, a neretko bake i deke. Smatra da je to neprirodna situacija, da je odrasla osoba prisutna u društvu mladih. Da članovi porodice u ulozi personalnih asistenata predstavljaju barijeru da student sa hendikepom ostvari interakciju sa vršnjacima.

Milan dodaje da je sve veći problem povećanje broja studenata koji imaju neka hronična stanja, dijabetes, alergije i zbog toga imaju poseban režim ishrane. Za sada njegova organizacija nije uspela da nađe rešenje za ovaj problem. Smatraju da je potrebno malo više razumevanja i odgvornosti da se stvore uslovi da ovi studenti ne budu ugroženi neadekvatnom ishranom. Sada ti studenti moraju sami da spremaju hranu, mole upravu fomova da im dozvoli korišćenje frižidera...     

Kao uspeh, Janković navodi da je njegova organizacija uspela da obezbedi da uslov za upisivanje godine o trošku državnog budžeta za studente sa hendikepom bude 36 ESPB bodova. Ta mera dovela je do toga da se u poslednjih pet godina znatno povećao broj studenata sa hendikepom „na budžetu“.  

Za one koji ipak ne uspeju da ostvare ovaj prag, zbog poteškoća u vezi sa hedikepom, Akademska inkluzivna asocijacija može, u njihovo ime, da uputi molbu fakultetu za umanjenje ili oslobađanje plaćanja školarine.

Milan kaže da visokoškolske ustanove sve više postaju „organizacije koje se bave biznisom“ i sve su stroži uslovi za umanjenje školarine. Sa druge strane fakulteti humanističkih nauka, po njegovim rečima, češće izlaze u susret takvim zahtevima, pogotovo kada je neko zbog lečenja ili rehabilitacije bio onemogućen da polaže ispite u nekom roku.

Dodaje i da su privatne visokoškolske ustanove u tom pogledu jako rigidne i da nema podatak da je u poslednjih osam godina ijedna privatna visokoškolska ustanova oslobodila studenta sa hendikepom plaćanja školarine u stprocentnom iznosu.

Svi studenti sa hendikepom koji studiraju na fakultetima čiji je osnivač Republika Srbija imaju pravo na stipendije. Za dobijanje ovih stipendija za njih važe isti uslovi kao i za ostale studente, osim proseka ocena.

Milan kaže da je ovo jedna od vredosti za koje se zalaže njegova organizacija, da mera bude vid podrške, a ne privilegija. Jer student sa hendikepom koji redovno daje ispite i upisuje redovno godine „na budžetu“ nije neko „ko ima slabija postignuća“. 

Sa druge strane, Akademska inkluzivna asocijacija nema mehanizme da zahteva od Ministarstva prosvete da dodeli stipendije nekom ko studira na privatnom fakultetu.

Međutim, i tu ima pozitivnih iskoraka i neke lokalne samouprave u svojim konkursima za dodelu stipendija nemaju uslov da kandidat mora da studira na visokoškolskoj ustanovi čiji je osnivač Republika Srbija.

Kada je u pitanju literatura, Milan kaže da situacija malo bolja, ali zbog napretka tehologije i lakšeg skeniranja, odnosno lakše dostupnosti literature u elektronskoj formi.

Dodaje da danas skoro svi udžbenici postoje u elektronskoj formi, ali profesori, koji su najčešće autori udžbenika, većinom ne žele da ih podele sa studentima sa hendikepom, zbog pozivanja na autorska prava. 

Nastavno osoblje na fakultetima spremno je, po Milanovim rečima, da izađe u susret studentima koliko je to „stvar njihove lične kulture“. Kaže i da često studenti kada se obrate direktno profesorima, budu okarakterisani kao „foliranti“.

Ali ako zahtev za, na primer dodatnim rokovima, kolokvijumima ili angažovanje personalnog asistenta, u ime studenta uputi njihova organizacija, profesoru, upravi fakulteta i prodekanu za nastavu, mnogo je veći nivo pozitivne reakcije.

Kaže da do sada nisu imali razloga da pokreću tužbe zbog diskriminacije, ali su se obraćali službi Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za mišljenje. Navodi primer jednog privatnog fakulteta, na kome su za vreme epidemije korona virusa profesori koristili maske, što je onemugućavalo praćenje nastave studentu koji čita sa usana. Posle intervencije Poverenika, počeli su da nose providne vizire. 

Kao najčešći problemi zbog kojih se studenti obraćaju njegovoj organizaciji, Janković navodi zahtev za dodatanim rokovima za studente koji su bili hospitalizovani u vreme redovnih rokova, obezbeđivanje literature u elektronskoj formi, pogotovo kada profesori već koriste prezentacije koje su u elektronskoj formi.

Kada je u pitanju literatura na Brajevom pismu, Milan kaže da je ona sve manje zastupljena jer sve više studenata koristi govorne softvere.

Milan Janković u podkastu UNS-a

Stolica u muzeju, ekran sa titlom u pozorištu...

Kada se govori o društvenom životu studenata sa hendikepom Milan kaže da ono što je karakteristika opše populacije, to važi i za ovaj vid populacije. Nekada je osobama sa hendikepom to izazovnije, ali u manjoj ili većoj meru uspevaju da zadovolje minimalne društvene potrebe.

Kulturne ustanove, naročito muzeji, po njegovim rečima, pokušavaju da približe svoje programe, naročito kada je reč o korisnicima kolica. Međutim, često se po njegovim rečima dešava da je reč o pseudopristupačnosti, odnosno da nisu svi segmenti pristupačni.

Kaže da bi njemu lično značilo da u muzejima postoji više stolica, gde bi osobe sa hendikepom mogle da predahnu. Naglašava i da sve više slepih osoba koristi veštačku inteligenciju za opis slika u muzejima i galerijama i na taj način postižu neki novi samostalnosti.

Smatra da bioskopi i pozorišta tek sporadično imaju „izlete u pristupačnost“.

Kada bi svaka predstava imala ekran sa titlom, povećala bi se mogućnost da osobe koje ne čuju posećuju pozorišta. Ili da postoji neki vid audiodeskripcije za slepe osobe. Ovako, po njegovim rečima sve je to sporadično.

Uprkos svim barijerama, Janković kaže da se povećava broj mladih sa hendikepom koji studiraju, što vidi kao uspeh i društva, a i njegove organizacije, da stvore bolje uslove za ovu populaciju.

Iako se stvari popravljaju za mlade sa vidljivim hendikepom, onaj nevidljivi i dalje se doživljava kao bauk.

Te osobe imaju dodatni psihološki pritisak jer ih okolina doživljava kao manje vredne, „oštećene“...

„Zbog toga osobe sa nevidljivim hendikepom često ne prijave pri upisu na fakultet da im je potreban neki vid podrške. I često se zbog 'guranja stvari pod tepih', na trećoj-četvrtoj godini fakulteta 'sapletu o taj tepih', odnosno ne uspeju da održe ritam uslova za budžet i dovode sebe u rizik da prekinu školovanje. Tek tada se obraćaju Studentskoj inkluzivnoj asocijaciji, a mi koliko je u našoj moći uspevamo da obezbedimo neke vidove podrške“, kaže Milan Janković. __________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Reprint izdanje Spomenice Njegoševe iz 1926. (Cetinje), posvećeno je obnovi kapele na Lovćenu pod pokroviteljstvom Kralja Aleksandra Karađorđevića; drugi zbornik je posvećen pedesetogodišnjici razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu (novi tekstovi savremenih autora) i treći zbornik, Dani Njegoševi, čini izbor tekstova sa nekoliko poslednjih manifestacija „Dani Njegoševi“ u organizaciji Književnog društva Njegoš. 

Prva dva zbornika izdala je Mitropolija Crnogorsko – primorska 2023. godine.

Priča o Njegoševoj kapeli, kao simbolu istorijske Crne Gore, aktuelna je već više od jednog veka. U tu priču utkana je duhovna, kulturna i politička polemika, vezana za osnovni smisao Crne Gore.

Noseći tekstovi Spomenice Petra II Petrovića Njegoša, koju je uredio čuveni profesor i arhivista tog doba, Dušan Viksan, svojevrsno su tumačenje Njegoševog ukupnog dela, koga prožimaju ideja slobodarske Crne Gore, visoka etika i duhovna visina  Njegoševog dela, kosovska žrtva, koja je u temelju svih bitaka za oslobođenje srpskog naroda iz viševekovne okupacije. Autori ovih tekstova, akcentuju da su sve ideje Njegoševe – o čoveku, Bogu, slobodi, smislu istorijskog i kulturnog nasleđa, sublimirane u unutrašnjem smislu Kapele na Lovćenu, koja Crnu Goru veže s nebom.

Pored prološkog teksta Odbora za povratak Kapele na Lovćen, ovde su i značajni prilozi: Govor Mitropolita Crnogorsko – primorskog Gavrila Dožića, čuveni govor  vladike Nikolaja Velimirovića o Njegošu i Crnoj Gori, pozdravno slovo Marka Cara, otpozdravi Kralja Aleksandra na dobrodošlice koje su mu uputili crnogorski prvaci na ispraćaju Njegoševih kostiju na Lovćen.  

U ovom zborniku Dušan Vuksan, sabrao je oko 300 manje poznatih Njegoševih pisama, koja osvetljavaju lik Njegoša gospodara Crne Gore i njegovo vrijeme. 

U drugom Zborniku – Pedeset godina od razaranja Njegoševe kapele na Lovćenu, sabrani su tekstovi sa istoimenog simpozijuma održanog u sabornom hramu u Podgorici 2022. godine. Zbornik sačinjavaju izlaganja učesnika na tom okruglom stolu.

Tematski okvir ovih izlaganja je u osnovi – duhovni smisao Njegoševe kapele kao unutrašnji smisao Crne Gore – i tekstovi koji se bave arhivskim dokumentima u kojima se dokumentuje ceo proces u vezi sa rušenjem Kapele i podizanja Mauzoleja.

Ovaj zbornik može se smatrati prirodnim nastavkom zbornika Sumrak Lovćena koji je tri  puta reizdat u Crnoj Gori, kao i nastavak  prvog zbornika radova, koji je pokrenuo u drugoj polovini dvadesetog veka veliku jugoslovensku polemiku oko rušenja Kapele na Lovćenu, sabranu u časopisu Umetnost (1971, Beograd). 

Sva tri ova zbornika bave se istom i temeljnom pričom, vezanom za značaj Njegoševog dela u srpskoj kulturi, kao i sudbinom Njegoševe kapele i njegove testamentarne volje da bude sahranjen u njoj. 

Poznato je da su Austrijanci planski bombardovali Kapelu 1916. godine, kako bi na njenom mestu podigli gromadni spomenik caru Franju Josifu. Ta je gradnja bila do detalja isplanirana na osnovu gotovog projekta, što bi se i dogodilo da Prvi rat nije završen porazom okupatora. 

Taj naum Austrije mnogo govori o simboličnoj važnosti Lovćena i simbola koji stoji na njemu. Tadašnja štampa beleži da je u prostoru austrijske carevine, bombardovanje Kapele izazvalo opšte oduševljenje, više nego retke njihove  pobede na bojnom polju tokom Prvog rata.

U rušenju Kapele od strane jugoslovenskih komunista i podizanju Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, vidimo dugoročnu strategiju i matricu za razaranja duhovnog i kulturnog identiteta Crne Gore, što su naši najznačajniji intelektualci i stvaraoci uočili na samom početku. 

I u našoj savremenoj društvenoj i duhovnoj zbilji, možemo videti direktne veze između projektovanog, antisrpskog smisla  Crne Gore, i antisrpskog smisla Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu (na što eksplicitno ukazuje i sam Meštrović).

I danas u Crnoj Gori postoji značajan deo naroda, koji povratak Njegoševe kapele smatra neprijateljskim i po njima, anti – crnogorskim činom. Okupatorske ideje, očito još se čvrsto drže u jednom delu naroda, iako najčešće nisu svesni porekla i smisla tih ideja.

Autori u ovom zborniku, reaktiviraju ovu tematiku, naglašavaju da je postavljanje Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, međurešenje, s obzirom na to da je zamišljeni spomenik Franju Josifu, direktnom okopatoru Crne Gore, bio onemogućen. Savremeni autori daju kroz ovu složenu, no postojanu tematiku, uvide u savremeno idejno konfliktno stanje u Crnoj Gori. 

Nama danas (dakle neoprostivo kasno!) postaje sve jasnije da su okupatori, bolje mnogo nego narod u Crnoj Gori, znali da simbol na Lovćenu određuje smisao Crne Gore. Rušenje kapele na Lovćenu i od strane okupatora, Austrougarke carevine, i kasnije od strane komunističke Jugoslavije, jeste urušavanje osnovnog smisla istorijske Crne Gore, što smo videli i u poslednjih četvrt veka.    

U trećem zborniku, Dani Njegoševi sabrani su tekstovi sa okruglog stola: Smisao borbe u Njegoševom delu, održanom 2023. godine u Nikšiću, u okviru tradicionalne manifestacije Dani Njegoševi. 

U ova dva poslednja zbornika, između ostalih, nalaze se tekstovi: Mitropolita Joanikija, Mira Vuksanovića, Radmila Marojevića, Duška Babića, Časlava Koprivice, Draga Perovića, Dušana Krcunovića, Jelice Stojanović, Borisa Brajovića, Radoja Golovića, Budimira Dubaka, Jovana Plamenca, Ivana Petrovića, Jovana Markuša, Pavla Kondića, arhitekte Svetislava Popovića, sveštenika Nemanje Krivokapića, Veselina Matovića, Milutina Mićovića, kao i intervjui Mila Lompara i Slavenka Terzića.

Značajan deo poslednjeg zbornika posvećen je prevodima dela Luča mikrokozma na ruski i rumunski jezik, kao i prevodu Njegoševe Bilježnice na ruski jezik.

Izvor: Srpski pokret Njegoš

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Foto: Pixabay/geralt

Članovi upravnog odbora:

Jovana Nikolić,

Srdan Golubović,

Darko Bajić,

Predrag Perišić,

Milan Knežević,

Đorđe Milosavljević,

Žarko Dragojević,

Srđan Dragojević,

Darko Lungulov,

Goran Marković,

Predrag Popović.

Poštovane kolege filmski autori,

Nakon što smo se prošle godine upoznali sa aktivnostima organizacije Filmskih autora Srbije (UFUS AFA ZAŠTITA) uvideli smo da prema Statutu samog udruženja i Zakonu o zaštiti autorskih prava ispunjavamo sve uslove da postanemo punopravni članovi. Udruženje je javno pozivalo autore da se učlanjuju putem javnog panela organizovanog u sklopu Martovskog festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma na kome smo mi svi učestvovali kao autori a jedan od filmova sa kojim se koleginica Mina Vavan prijavila u udruženje „Anatomija hipomanije“ osvojio je nagradu za najbolji dokumentarni film do 50 minuta na ovom festivalu.

Budući da su naši filmovi prikazivani na javnom servisu – RTS, bili smo jako zadovoljni što na samom početku naših karijera kao filmskih autora već postoji funkcionalno udruženje koje bi trebalo da se bavi naplatom tantijema od reemitovanja naših dela kod kablovskih operatera kao i kolektivnom zaštitom naših autorskih prava.

Zato nas je šokirao negativni odgovor iz marta meseca ove godine koji smo dobili mejlom od direktora ovog udruženja u kome smo obavešteni da UFUS AFA ne želi da štiti naše filmove nastale u okviru prestižne radionice za filmske autore „Atelje Varan“ i odbija nas za prijem u članstvo čime nas ne priznaje kao filmske autore. Time nas direktno diskriminište iako bi trebalo da nas štiti.

Ova potpuno neosnovana i ishitrena odluka je doneta na osnovu novog dokumenta nazvanog „Mišljenje“ formiranog 9. januara prema kome: „UFUS AFA ZAŠTITA ne treba da štiti filmska dela koja su stvorena pod mentorstvom.“ Ovo „mišljenje“ sačinjeno je nakon što je nas nekoliko mladih filmskih autora podnelo zahtev za prijem u članstvo krajem prošle godine i o sadržaju tog mišljenja nikada nismo obavešteni.

Ovo „mišljenje“ direktno se protivi Zakonu o zaštiti autorskih prava i u kontradikciji je sa Statutom Udruženja UFUS AFA ZAŠTITA, kao i sa dosadašnjim odlukama udruženja. I u ovom trenutku UFUS AFA ZAŠTITA štiti dela i autore koji su primljeni pod istim uslovima pod kojima smo mi i naša dela odbijeni. U Statutu udruženja koji je dosupan javnosti navodi se: „Autorima filmskog dela se smatraju pisac scenarija, reditelj i glavni snimatelj.“ Ni na jednom mestu nije pomenuto da prisustvo mentora utiče na status autora ili na bilo koji način dovodi autorstvo u pitanje. Zakon o autorskim i srodnim pravima je takođe nedvosmislen po pitanju toga ko se smatra autorom u filmskom delu. Kao takavi, Statut i Zakon ne mogu da podleže tumačenju ni mišljenju jer je u oba dokumenta termin autora vrlo precizno definisan. Takođe, i Zakonom i Statutom su precizno određene nadležnosti udruženja, ali i princip prema kome UFUS AFA ZAŠTITA treba da postupa kada je u pitanju prijem novih članova. Pod to svakako ne spadaju bilo kakav vrednosni sud kao ni ispitivanje autorstva, što je učinjeno u našem slučaju.

U produkciji filmskih škola i radionica redovno nastaju dela koja nisu imala mentorski uticaj, kao što u profesionalnim produkcijama redovno nastaju dela pod mentorskim uticajem. Sastavni i prirodni deo razvoja svakog profesionalnog filma je odlazak na filmske radionice na kojima autori imaju sesije sa mentorima koji imaju indirektan i često odlučujuć faktor na strukturu filma. Ovo ne znači ta su ti autori manje autori ili da njihovi mentori polažu pravo na autorstvo. Jedna od takvih radionica za filmske autore je između ostalog i radionica Atelje Varan u okviru koje smo mi razvijali naše autorske filmske projekte.

Uticaj mentora na status autora nije do sada bio dovođen u pitanje, pogotovo kada se radilo o odlučivanju o prijemu novih članova, upravo zato što bi to značilo da UFUS AFA radi protivno svom Statutu ali i Zakonu o autorskom i srodnim pravima, što se upravo sada dešava u našem slučaju.

Dodali bismo činjenicu da jedno od najvećih i najstarijih udruženja za kolektivnu zaštitu autorskih prava – LeScam neupitno štiti filmove autora nastalih na radionici Atelje Varan u Francuskoj što se bez problema dešava i sa drugim udruženjima u svim drugim zemljama, osim u Srbiji.

Ovo je prvi put ikada da se iznosi mišljenje prema kome mentorstvo na bilo koji način utiče na autorstvo i da postojanje mentora znači ne priznavanje autora. Advokatski tim UFUS AFA zaštite na javnim nastupima insistira na tome da neko uvek mora biti pravni vlasnik autorskih prava i da se ono tretira jednako kao i imovinsko pravo. Ko je u tom slučaju vlasnik autorskih prava naših filmova, ako to nismo mi?

Dodali bismo da su naši filmovi nagrađivani na domaćim i stranim festivalima za autorske pozicije. Mi smo se sa tim filmovima ostvarili kao autori i na osnovu njih nas filmska zajednica, festivali i publika priznaju kao autore. Kako je onda moguće da jedina institucija čija je to obaveza, ne može ili ne želi to da uradi?

Zbunjeni ovako naglom promenom mišljenja i donošenjem odluka koje nisu u skladu sa Zakonom i Statutom, a koje ranije nisu bile pominjane, pitali smo se koji su razlozi za takvu naglu promenu stava. Odgovor na naša pitanja, nakon što smo ih više puta poslali, nismo dobili ni od direktora, ni od Saveta autora, ni od Upravnog odbora UFUS AFA. Obratili smo se i Zavodu za zaštitu intelektualne svojine koji naša pisma ignoriše.

Ovim pismom nemamo nameru nikoga da targetiramo niti da kritikujemo rad udruženja. Svesni smo da smo tek na početku naših karijera i da naš opus još uvek nije na tako zavidnom nivou. Ali to nije razlog da budemo diskriminisani pred jedinom institucijom u okviru koje bi trebalo da se esnafski organizujemo u budućnosti, pogotovo kada nas svi osim te institucije priznaju kao autore. Smatramo postupke direktora, Saveta autora i Upravnog odbora krajnje nekolegijalnim, i sve što tražimo jeste uspostavljanje komunikacije i prestanak sa ignorisanjem mladih autora.

Naš postupak nije motivisan ni politički ni nekim materijalnim ili bilo kakvim drugim interesom. Mi želimo da verujemo u to da ćemo moći da gradimo naše karijere u zdravoj filmskoj zajednici i uz pomoć institucija koje štite prava svih autora. Želimo da prestanu da nam se daju razlozi za odlazak iz zemlje i započinjanje karijera u nekim drugim zajednicama, pogotovo od strane autora čija su nas dela podsticala na solidarnost i motivisali da gradimo zdrave odnose unutar naše zajednice, umesto da iz nje bežimo.

U nadi da će ovo pismo konačno proizvesti odgovor i rezultirati fer odlukom UO Udruženja UFUS AFA ZAŠTITA po pitanju našeg prijema u članstvo i priznavanja naših autorskih filmova

Danilo Stanimirović (film Beogradski pupoljak),
Mina Vavan (film Anatomija hipomanije),
Zoja Čvoro (film Dobrinka),
Maja Paunović (film Jednogodišnjak)

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

PREDSTAVLJENI PREDLOZI I PONOVO POKRENUTA INICIJATIVA ZA REŠAVANJE ZAKONSKE REGULATIVE

Foto: Press centar UNS

Zakon o presađivanju ljudskih organa je pune tri godine na čekanju, s obzirom da je Ustavni sud u maju 2021. godine proglasio neustavnim član 23 koji se odnosio na uslove za darivanje ljudskih organa umrlog lica. Vlada Republike Srbije je u maju 2023. godine usvojila izmene i dopune Zakona i prosledila ih Narodnoj Skupštini Srbije na usvajanje. Uprkos urgentnosti teme koju Zakon zastupa pomenuti predlog i izmene i dopune Zakona nisu došle na dnevni red, dok je Skupštinski saziv u novembru 2023. godine raspušten, te će biti potrebno da Zakon o izmenama i dopunama ponovo prođe kompletnu proceduru. Za to vreme Srbija je na začelju po broju urađenih kadaveričnih (sa preminulog donora) transplantacija, za prvih pet meseci ove godine samo dva pacijenta sa liste su transplantirana.

Iz Udruženja su podsetili da su u prethodne tri godine ukazivali na probleme kroz različite aktivnosti – pokrenuta je peticiju za koordinisan prustup transplantacijama koju je podržalo više od 13.000 građana, upućivano je otvoreno pismo od strane više udruženja pacijenata iz naše zemlje i regiona predsedniku države Aleksandru Vučiću, tadašnjoj premijerki Ani Brnabić, kao i ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru.

Dr Aleksandra Vlačić, direktorka Uprave za biomedicinu, Ministarstva zdravlja, istakla je na današnjem panelu: Po stupanju novog Zakona na snagu predviđeno je donošenje Pravilnika o registru lica koja ne žele da daruju svoje organe, odnosno tkiva. Osobe koje ne žele da budu davaoci organa/donori izjavu mogu dati kod svog izabranog lekara u pisanoj formi ili kod ovlašćenog državnog službenika u Upravi za biomedicin. S obzirom da su od početka godine urađene samo 2 transplantacije, najveće prepreke koje onemogućavaju veći broj kadaveričnih transplantacija u našoj zemlji su nedovoljno razvijena svest o značaju darivanja i transplantacije organa.

Mirjana Kecman, pomoćnica poverenica za zaštitu ravnopravnost, podsetila je da je poverenica za zaštitu ravnopravnosti јe još 2022, a zatim i 2023.  godine, nakon Odluke Ustavnog suda, ukazala na neophodnost  što hitnijih izmena i dopuna Zakona kako bi se uspostavio potpuni pravni okvir i uredila transplantacija organa i tkiva sa umrlih osoba. 

·       Za mnoge od pacijenata na listi čekanja  transplantacija јe uјedno i poslednja nada za preživljavanje ili kvalitetniјi život, zbog čega јe važno što hitnije nastaviti sve započete aktivnosti u cilju rešavanja ovog važnog pitanja skladu sa Ustavom i ratifikovanim konvencijama, јer ne možemo dozvoliti da zbog nedostatka pravnog okvira izgubimo neki ljudskih život. 

Dr Marta Sjeničić, predsednica Udruženja pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije  -  SUPRAM istakla je da donošenje izmena zakona često, pa i u ovom slučaju, rogobatna i spora procedura, ali i da nam sveukupni pravni okvir Republike Srbije kazuje da je javni interes i interes pojedinca da se postupci presađivanja nastave. 

·       Potrebno je samo ustanoviti precizan postupak poštovanja volje umrlog davaoca, na način kojim se ničiji interesi ne ugrožavaju – ni volja davaoca, ni želje srodnika, ni potreba primaoca.

Vladića Ilić, menadžer Pravnog tima Beogradskog centra za ljudska prava objasnio je da je u odlukama Ustavnog suda  naglašeno da zakonska pretpostavka saglasnosti za darivanje nije suprotna Ustavu, ali da je potrebno preciznije i jasnije urediti pojedine delove postupka darivanja.

·       Srbija bi trebalo da, kao i sve zemlje u okruženju, ratifikuje Dodatni protokol uz Konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini koji se bavi pitanjem presađivanja ljudskih organa i koji govori o tome da bi volja umrlog lica o (ne)darivanju njegovih/njenih organa uvek trebalo da bude ispoštovana. Zbog toga bi najcelishodnije rešenje - koje je u skladu sa Ustavom Srbije i pomenutim protokolom - moglo biti da se građanima ostavi mogućnost da se bilo pozitivno bilo negativno izjašnjavaju o tome da li žele da budu darivaoci organa u slučaju moždane smrti. Ovakvim rešenjem bi se zakonska pretpostavka saglasnosti za darivanje primenjivala samo u slučaju kada ne postoji evidentirana pozitivna ili negativna izjava preminulog o darivanju njegovih/njenih organa kod nadležnog organa. Na ovaj način bismo motivisali građane da razmišljaju o temi darivanja organa i stvorili uslove da kampanja o donorstvu - koju bi trebalo da predvode država i Ministarstvo zdravlja - bude efektivnija.

Pored problema sa Zakonom hroničan problem je i koordinisan pristupom transplantacionog sistema, s obzirom da je od početka godine bilo svega 11 potencijalnih donora. Poređenja radi, u susednoj Hrvatskoj koja ima približno isti broj stanovnika kao i naša zemlja bilo više od 50 donora za isti vremenski period. Ivana Jović, predsednica Udruženja Donorstvo je herojstvo navela je da se ovo Udruženje kontinuirano bori  da se što pre reši pitanje Zakona, kao i da se isti po donošenju primenjuje, uz poštovanje volje pojedinaca pre svega. 

·       U potpunosti podržavamo ideju da registar postoji u oba slučaja bilo da se građani pozitivno ili negativno izjašnjavaju o tome da li bi u slučaju moždane smrti bili potencijalni donori organa. Ujedno, potrebno je da prijavljivanje u oba registra bude jednostavno i lako dostupno za sve. Nadamo se da ćemo ovim panelom dati svoj doprinos Ministarstvu zdravlja u rešavanju zakonske regulative, ali i da ćemo im kroz buduće aktivnosti biti podrška da program transplantacije organa dobije nacionalni prioritet.  

Iza brojke od 2.000pacijenata na listi čekanja, su ljudske sudbine, kojima je u poslednjih nekoliko godina uskraćeno pravo i na nadu da će dočekati svoju šansu za novi život. Kako izgleda njihov život, kao i kakva su njihova očekivanja u vezi sa najvažnijim pozivom možete da pogledate ovde. 

NAPOMENA:

Video priče možete koristiti u svojim prilozima, dostupne za prezimanje putem linka, za korišćenje fotografija u prilogu imejla izvor je Press centar UNS.

* Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Kontakt organizatora: Ivana Jović,  063/8574206; 

Informacije o događaju i našim aktivnostima možete ispratiti na: 

https://donorstvojeherojstvo.rs/   Instagram          Facebook           LiinkedIn

*** Video snimak panel diskusije u HD rezoluciji možete pogledati na: https://www.youtube.com/watch?v=XpYQdmlscHE&t=1s

*** Fotografije sa događaja možete preuzeti na: https://presscentar.uns.org.rs/foto/2172/transplantacija-organa-u-srbiji-zasto-su-na-cekanju-zakon-i-zivoti-vise-od-2000-ljudi.html

U Srbiji, kako se navodi u Republičkom zvodu za statistiku (2023), šest odsto populacije čine osobe sa hendikepom, a oko dva odsto su osobe čije je status nepoznat, dok je najviše osoba koje imaju problema sa hodom. Osobe sa hendikepom se svakodnevno suočavaju sa preprekama i problemima. Nedostatak taktilnih staza, zvučnih semafora i rampi čest su problema koji može dovesti do opasnoti.

Aleksa Kuzmanović, student francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, trenutno je na omladinskoj razmeni u Strazburu, korisnik je belog štapa i istakao je da postoji razlika kada su u pitanju dostupnost taktilnih staza i zvučnih semafora u Srbiji i inostranstvu.

Foto: UNS

,,Što se tiče Beograda, on nije toliko snabdeven taktilnim stazama, a s druge strane ima solidnu pokrivenost zvučih semafora, što je svakako dobra stvar. Govorim o centru grada, mada i Novi Beograd ne zaostaje. Strazbur je u potpunosti snabdeven taktilnim stazama, dok je, nažalost,  malo zvučnih semafora. Naleteo sam na svega tri semafora, ali uzmimo u obzir da je Strazbur šest puta manji od Beograda. Ipak, kada su u pitanju zvučni semafori, mi nismo loši. U Užicu sam bio, imaju zvučne semafore”, rekao je Kuzmanović.

U Nemačkoj je situacija drugačija, a u mnogim regionima ove zemlje ulaže se ogroman trud kada su u pitanju osobe sa hendikepom. Oni poštuju Konvenciju Ujedinjenih nacija, koja je na snazi od 2009. Tim zakonom je zagarantovana ravnopravnost u društvenom životu svih ljudi.

,,Pošto je Strazbur na granici sa Nemačkom bio sam u malom gradiću preko reko, koji je potpuno snabdeven  taktilnim stazama i zvučnim semaforima, bio sam i na razmeni u Drezdenu koji je takođe potpuno snabdeven, kada je u pitanju za slepe, Nemačka bi mogla da se nazove pristuačnom zemljom, ne u potpunosti, ali to je neko moje subjektivno iskustvo”, zaključuje on.

Milena Sredojević, studentkinja komunikologije na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu, koja je korisnica kolica govorila je o ugostiteljskim objektima, nedostatku rampi, kao i Kuzmanović navela je Nemačku kao primer kada je reč o pristupačnosti.

„Ugostiteljski objekti u Srbiji retko su prilagođeni, još nisam ušla u neki da je potpuno prilagođen, uvek razmišljam kako ću, što se tiče klubova visoki stolovi, toalet ne postoji, dok sam u Nemačkoj išla u jedan klub u studenstkom gradiću, oduševila sam se iako bi ovako nešto trebalo da bude normalna stvar, pre svega prilagođen je ulaz, ima više prostorija sa različitom muzikom, nigde nema stepenika, čak postoji poseban toalet”, kazala je Sredojevićeva.

Foto: UNS

Kada je reč o prevoznim sredstvima, pogotovo kada su u pitanju korisnici kolica, autobusi nisu idealno rešenje, jer su uglavnom nepristupačni, a vozači veoma nesigurni. Jedan od najbezbednijih prevoznih sredstava je avion, najkasnije 48 sati pre puta osobe sa hendikepom se javljaju avio kompaniji sa zahtevom kakva im je pomoć potrebna, zatim oni angažuju službe i bez dodatne naplate obezbeđuju opremu koja će služiti za udobno ukrcavanje i iskrcavanje iz aviona, navodi Er Srbija.

„Putujući autobusom moram da razmišljam o previše stvari, ko će da me unese, da me spusti, mora da bude neko fizički spreman i tada putovanja podrazumevaju mnogo planiranja, dok je na aeodromu asistencija izvežbana, vode računa o tome da sve bude na vreme, ponekad se desi da se više čeka”, rekla je naša sagovornica.

Dok je za slepe i slabovide osobe u prevozu najveći problem zvučno obaveštenje o stjalištima u gradskom prevozu, u Beogradu je postojalo ali su ukinuli, navodi se da se očekuje ponovo uključenje ove godine, dok u većini gradova u našoj zemlji to nije praksa.

Što se tiče kulturnih objekata u našoj zemlji 80% nije uvelo procedure i strateška načela za sistematsko sprovođenje principa pristupačnosti, a 10% muzejskih ustanova se izjasnilo da ima izrađen plan, navodi se u Kulturi pristupačnosti, zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.

Muzej ljudskih prava u Kanadi smatra se jednim od najpristupačnijih na svetu. Tokom izgradnje pitani su svi predstavnici udruženja osoba sa hendikepom, tako da se on drugačije zove i muzej za sve, jer poštuje apsolutno sve principe univerzalnog dizajna.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (2023) u svetu 16 dosto populacije ima neku vrstu hendikepa,  a u demografskom razvoju ističe se porast broja osoba sa hendikepom, tako da se naglašava da se mora preduzeti sve za prioritetno rešavanje ovog pitanja.

Autorka Jovana Damjanović učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”.

Milan Janković (foto: Press centar)

Autor: Slađana Dimitrijević

Osim podataka iz popisa stanovništva, u kojima se sami izjašnjavaju da li su osobe sa invaliditetom, po izjavi Nacionalne službe za zapošljavanje datoj Bi-Bi-Siju na srpskom „ni jedna institucija u Srbiji ne raspolaže celovitim bazama podataka o osobama sa invaliditetom“. 

Milan Janković iz Akademske inkluzivne asocijacije smatra da ima daleko veći broj osoba sa hendikepom koje traže zaposlenje, ali nisu na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, jer nisu odradile procenu radne sposobnosti, koja je neophodna da bi mogle da ostvare neke od pogodnosti pri zapošljavanju.

Dodaje i da mnoge osobe sa hendikepom žive u ruralnim sredinama i potrebno im je veliko angažovanje da urade procenu radne sposobnosti i prijave se na evidenciju nezaposlenih. Dodatan izazov tim osobama je da se svaka tri meseca javljaju NSZ, pa ih onda brišu sa evidencije.

Smatra takođe da za veliki broj osoba sa hendikepom sistem nije predvideo podršku - skraćeno radno vreme, dodatni broj slobodnih dana ili fleksibilno radno vreme. Te osobe, koja imaju neka hronična stanja ili neki hendikep koji nije vidljiv, apsolutno su izgubljene iz sistema i zakon ih ne prepoznaje kao osobe sa invaliditetom. 

Jovana Krivokuća Milovanović (foto: Press centar)

Poslodavci evo vam zakon, zapošljavajte osobe sa invaliditetom

Poslodavci bi hteli da zaposle osobu sa invaliditetom, ali da nema invaliditet, kaže Jovana Krivokuća Milovanović iz Forma mladih sa invaliditetom, organizacije koja je već godinama jedna od vodećih u zapošljavanju ove kategorije stanovništva.

„Mi smo kao društvo puni predrasuda i stereotipa. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da ljudi na osobe sa invaliditetom gledaju kao na osobe koje su manje vredne, koje imaju manje znanja, nemaju razvijene veštine. Pojedinci gledaju na osobe sa invaliditetom kao na nekoga ko nije ravnopravan član društva. Zaglavljeni su u medicinskom modelu gde se samo gleda šta ove osobe ne mogu“, kaže Krivokuća.

Pre 15 godina donet je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je trebalo stvori ravnopravne uslove za uključivanje osoba sa invaliditetom na tržište rada. Propisano je da na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednu osobu sa invaliditetom.

Na svakih 50 zaposlenih poslodavac mora da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom. Na svakih narednih 50 zaposlenih poslodavac mora da zaposli po jednu osobu sa invaliditetom.  Za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio, poslodavac plaća penale u iznosu od 50 odsto od prosečne zarade. 

Krivokuća Milovanović kaže da poslodavci nisu bili pripremljeni na koji način tu obaveze mogu da izvrše.

„Prosto je bilo - evo vama obaveza, vi zapošljavajte. Nisu postojale ni adekvatne informacije ko su osobe sa invaliditetom, ni šta znači procena radne sposobnosti, ni kako prilagoditi radno mesto, ni kako komunicirati sa osobama sa invaliditetom. U dosadašnjem sprovođenju Zakona primećeno je da se najveći broj kompanija koje su u obavezi da zaposle osobe sa invaliditetom uglavnom odlučuju na plaćanje određene nadoknade u budžet Republike Srbije ,nego da aktivno pristupe zapošljavanju. Potencijalni benefiti za poslodavce, koje je Vlada Srbije definisala Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ostaju tako u drugom planu kao nedovoljan motiv najvećem broju kompanija da se aktivnije uključe u zapošljavanje osoba sa invaliditetom“, kaže Krivokuća Milovanović.

Ovi zakonom propisane su subvencije na zarade osobe za osobe sa invaliditetom, kao i refundacija troškova za prilagođavanje radnog mesta.

Krivokuća kaže da iako su poslodavci svesni da je prilagođavanje radnog mesta važno, nisu svi spremni da ga izvrše. Jedan od razloga je što se često radi na arhitektonskom prilagođavanju, koje zahteva određeno vreme, često tendere, dodatno angažovanje. Takođe, smatraju da je dokumentacija koju traži Nacionalna služba obimna.

Po njenim rečima, dosta poslodavaca bi i zaposlilo osobu sa invaliditetom, ako ne mora mnogo da se angažuje.

„Poslodavci često nisu svesni značaja prilagođavanja radnog mesta i radnih uslova, što svakako spada u jednu od najvećih barijera za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Problem je što negativni stavovi poslodavaca, zajedno sa nedovoljnom dostupnošću informacija o specifičnostima zapošljavanja osoba sa invaliditetom dovodi do toga da se poslodavci i ne informišu o svim mogućnostima i tako Zakon doživljavaju kao namet“, navodi Krivokuća Milovanović.

Ona kaže i da su najčešće velike strane kompanije zainteresovane da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, jer imaju razvijene procedure za inkluzivnost i društveno odgovorno poslovanje i to su interne procedure koje su donele iz inostranstva.

Drugi razlog je što kao veliki poslodavci imaju zakonsku obavezu zapošljavanja velikog broja osoba sa invaliditetom. Kaže da u saradnji sa velikim kompanijama oni uvek kreću od treninga za menadžere ljudskih resursa, a potom i za ostale menadžere. Na tim treninzima razgovaraju o komunikaciji sa osobama sa različitim vrstama invaliditeta, sa kojim barijerama se suočavaju, šta može da se učini da se barijere uklone, kao i na koji način se vrši regrutacija, selekcija, intervjuisanje i uvođenje u posao osoba sa invaliditetom.

Direkti i indirektni korisnici bužetskih sredstava koji su izvršili najveće uplate u Budžetski fond u periodu 2018 - 2020. godine zbog nezapošljavanja osoba sa invalididtetom u skladu sa kvotama (izvor Državna revizorka institucija, Profesionlna rehabilitacija i zapošljavanje osoba sa invaliditetom) 

Veliki broj osoba su invaliditet stekle tokom života i često se dešava da ne mogu u potpunosti da ga prihvate. Svakodnevno se suočavaju sa barijerama, nemaju samopouzdanje, a na razgovorima za posao retko briljiraju, pune su samopouzdanja, motivacije...

„Često se dešava da osoba na razgovoru za posao bude zatvorena, demotivisana i sa nedostatkom samopouzdanja, te da ne ume da pokaže svoja znanja i veštine na pravi način. Kada dođemo kod poslodavca moramo da znamo šta je sve potrebno u oblasti prilagođavanja radnog mesta, radnih zadataka i radne sredine. Osnaženi pojedinci, kako osobe sa invaliditetom, tako i poslodavci, doći će do zajedničkog plana prilagođavanja radnog mesta i uspešne inkluzije u radnu sredinu“, kaže Krivokuća-Milovanović.

Osobe sa invaliditetom imale su manje prilika da se obrazuju, manje su društveno aktivne

Problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom je i loša obrazovna struktura. Po popisu iz 2011. godine, čak 45 odsto osoba sa invaliditetom nije završila osnovnu školu. Tek petina ima završenu srednju, a tek 6,2 odsto je završilo višu školu i fakultet. Čak 62,9 odsto osoba sa invaliditetom su penzioneri.

Milan Janković smatra da veliki broj osoba sa hendikepom koje su izvršile procenu radne sposobnosti ima manjak profesionalnih kompetencija, a da ni sistem ne nudi kompetencije koje su u skladu sa trendovima na tržištu rada.

Uglavmo pohađaju edukacije koje su na nivou manulenog rada. Takođe, osobe sa vidljivim hendikepom imale su malo prilika da se obrazuju, manje su društveno aktivne i samim tim imaju manje mogućnosti da učestvuju kada je u pitanju bilo koja društvena oblast, pa i oblast zapošljavanja.

Osim toga, značajan broj osoba sa hendikepom imaju više od 40, 50 godina, pohađale su specijalne škole i nisu stekle profesionale kompetencije.

„Tim osobama je potrebna integracija u smislu sticanja dodatnih profesionalnih veština i jačanje portfolia kako bi bile konkuretne na tržištu rada. Nije smisao svih afirmativnih zakona da osobe sa hendikepom budu zaposlene zbog sažaljenja, već da poslodavac ima dobrobit kao i od svakog drugog zaposlenog. Samo što se za njihovo radno angažovanje obezbeđuje neki vid podrške”, kaže Milan.

Doktor nauka zaposlen preko javnih radova

Nacionalna služba za zapošljavanje subvencioniše zapošljavanje osoba sa invaliditetom kroz različite programe- subvencije za samozapošljavanje, subvencije za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih, subvencije zarada za osobe sa invaliditetom bez radnog iskustva i javni radovi. Po izveštaju Državne revizorske institucije za ove programe u 2020. godini izdvojeno je nešto više od 87 miliona dinara. Analizom obuka utvrđeno je da se pojedine obuke iz godine u godinu ponavljaju, bez obzira što se potrebe tržišta rada menja. U ove obuke, po izveštaju iz 2020. godišnje je bilo uključeno oko 500 - 600 osoba sa invaliditetom.

Kada je u pitanju podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, najveći broj uključen je u javne radove- između 1000 i 1500 osoba od 2018. do 2020. godine.

Javni radovi jesu mogućnost da osobe sa invaliditetom koje nisu imale nikakvo radno iskustvo isto steknu“, ali, kako kaže Milan Janković, misli da je to iskustvo uglavnom formalno.

On smatra da su javni radovi poražavajući za dostojanstvo osoba sa hendikepom, jer na taj način mogu da steknu godišnje samo 3-4 meseca radnog staža i da tih nekoliko meseci imaju lični dohodak.

„Ostatak godine ti ljudi su pasivni primaoci pomoći ili sistema ili okoline. To je prilično kampanjsko rešenje koje daje pogrešan uvid našem sistemu da je doprineo poboljšanju položaja osoba sa hendikepom. Najveći broj korisnika su učesnici javnih radova, ta brojka ’napumpa’ i ostale statistike i beleži se kao uspešna mera. A u stvari je to jedno pseudorešenje koje tim ljudima skrati godinu na tri ili četiri meseca“, navodi Milan.

Uz to, naknade za učešće u javnim radovima su niske i daleko ispod minimalne zarade.

Milan kaže da su pre više godina konkurisali za zapošljavanje osoba sa hendikepom u okviru javnih radova i imali su loša iskustva. Od pet osoba koje su angažovali samo jednu su mogli zaista da uposle, jer je bilo reč o osobi koja je doktor nauka. To je, po njemu, još jedan poražavajući podatak - da doktor nauka bude angažovan preko javnih radova. Ostale osobe koje su angažovali, „nisu imale kvalifikacije da obavljaju poslove u skladu sa savremenim tržištem rada, pa su obavljale kurirske poslove i radove na uređenju prostora“.

Osobe sa invaliditetom se tretiraju kao marginalni građani

Mnogi poslodavci kada čuju ili vide na prijemnom formularu da je za posao aplicirala osoba oštećenog vida uglavnom je ne pozovu na razgovor.

„Na našim trenizima puno govorimo o mogućnostima osoba sa oštećenjem vida, te upotrebi računara uz pomoć govornog softvera“, kaže Krivokuća-Milovanović.

Dodaje i da se u Forumu trude da poslodavcima objasne da nisu sve mere prilagođavanja komplikovane, ponekad je potrebna samo dobra volja. Navodi primer momka sa oštećenim sluhom koji je aplicirao za poziciju u HR-u. U startu je odbijen jer po sistematizaciji radnog mesta mora da učestvuje u intervjuima. Posle sugestije da on može da obavlja druge radne zadatke, momak je primljen na posao. Takođe, dve slepe osobe koje su bile na praksi u sektoru ljudskih resursa u dve različite kompanije pokazale su se odlično i dobile su sve preporuke poslodavaca.

Jovana kaže da je njena organizacije napravila veb portal za zapošljavanje osoba sa invaliditetom zaposljavanje fmi.rs. Njihovi korisnici mogu da se registruju i da i popunjavaju onlajn profile. Takođe, poslodavci objavljuju oglase za posao.

Iako smatra da su napravili odličan veb alat koji bi trebalo da pospeši zapošljavanje osoba sa invaliditetom, smatra da to nije dovoljno.

„Mi i dalje zovemo poslodavce, pričamo u vezi oglasa, razgovaramo oko procesa regrutacije i selekcije, dajemo savete i preporuke. Ceo proces je zaista jako kompleksan i gotovo je nemoguće da se odvija sam od sebe“, navodi Krivokuća Milovanović

Milan Janković smatra da jedan od razloga zbog kojih poslodavci izbegavaju da zaposle osobe sa hendikepom neinformisanost poslodavaca da zapošljavanje osoba sa hendikepom mogu da ostvare nekoliko vrsta subvencija koje mogu da se koriste istovremeno-od adaptacije radnog mesta, oslobađanje plaćanja doprinosa na zaradu u prvoj godini, do refundacije zaposlenom koji bi bio u ulozi radnog asistenta. Takođe, postoji strah da ako zaposle osobu sa hendikepom, ona je „zaštićena kao beli medved i ne može da dobije otkaz“. On navodi da osobe sa hendikepom potpisuju opšti ugovor o radu kao i drugi zaposleni i poslodavac im može dati otkaz po bilo kom zakonskom osnovu.

Možda i najveći problem je socijalna distanca koja postoji prema osobama sa hendikepom. Sa tim se slaže i Jovana Krivokuća-Milovanović navodeći da jedna od najzastupljenijih barijera pri zapošljavanju osoba sa hendikepom psihička barijera.  

„Živimo u društvu gde se osobe sa invaliditetom tretiraju kao marginalni građani. Mnogi se hvataju za slamke spasa da bi ostvarili neki radni staž  i uzeli invalidsku penziju. Koliko god da je mizerna, to je neka sigurna zona. Mi radimo na osnaživanju ljudi koji dolaze u naš karijerni centar, uključujući i osobe koji primaju invalidske penzije. Cilj je da se možda jednog dana odreknu invalidskih penzija i da izađu na tržište rada. Jer zaista imaju potencijal, znanje i veštine“, kaže Krivokuća.

Dodaje da nije lako kada osoba sa invaliditetom ode na nekoliko  razgovora za posao i zbog različitih vidova diskriminacije loše prođe i ne dobije zaposlenje. To loše utiče na njih, smatraju da ne mogu da se takmiče na tržištu rada, da ne mogu da budu konkurentni. Ističe da se njena organizacija već godinama bori da motiviše te ljude, ali ako su doživeli loše iskustvo, to se teško menja. 

Foto: UNS

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“