Foto: Pexels Fauxels 

Uloga veštačke inteligencije u medijima danas postaje jedno od ključnih pitanja globalnog novinarstva.

Najuticajnije svetske redakcije već integrišu alate veštačke inteligencije u različite domene novinarskog posla, od automatizacije rutinskih redakcijskih zadataka (transkripcije, prevoda, prikupljanja podataka…), preko specifičnih domena produkcije medijskih sadržaja, pa sve do njihove distribucije do publike (pametno targetiranje, personalizacija, optimizacija…).

Istovremeno, pokreću se važna etička pitanja o odgovornoj i transparentnoj upotrebi ovih alata.

Ovo istraživanje predstavlja korak ka boljem razumevanju konkretnih potreba novinara i urednika u Srbiji kada je reč o ovom izazovu.

Na osnovu informacija dobijenih od samih medijskih profesionalaca biće kreirani edukativni materijali, preporuke, ali i spisak konkretnih VI alata prilagođenim svakodnevnom radu u redakciji, uz poseban akcenat na upotrebu VI kao korisnog asistenta profesionalnom, odgovornom i kvalitetnom novinarstvu.

Pozivamo sve novinare i urednike nacionalnih, regionalnih i lokalnih medija, kao i frilens novinare, da učestvuju u istraživanju i doprinesu boljem razumevanju potreba i izazova sa kojima se suočava domaći medijski sektor u eri veštačke inteligencije.

Link ka upitniku

Rok za popunjavanje upitnika: 15. septembar 2025. godine. 

Za dodatne informacije možete se obratiti Istraživačkom timu Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost na email adresu: info@ceprom.rs 

Izvor: CEPROM

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

3. septembar 2025, obeležavanje "Dana pobede", Peking, Kina
Foto: Press centar/D. Bjelica

Tri boje postavljenih stolica, zelena, crvena i zlatna, simbolizovale su plodnu zemlju, žrtve naroda i mir, dala je objašnjenje državna kineska televizija CCTV.

Vojni orkestar i hor. Sa ozvučenja sa se čuli vojnici, učesnici vojne parade, koji su raportirali i davali komande. Vojna vozila, avioni, oni u vazduhu i prikazani na paradi, helikopteri koji su na nebu formirali broj 80, različite rakete... Pre prikazivanja naoružanja, smenjivale su se u maršu različite jedinice i rodovi kineske vojske.

U loži, jedan do drugog, danas su sedeli predsednici Kine i Rusije, domaćin Si Đinping i gost Vladimir Putin. Oni su se s vremena na vreme naginjali jedan ka drugom i razgovarali. Sa leve strane kineskog predsednika sedeo je Kim Džong Un, predsednik Severne Koreje. S Putinove desne strane nalazio se predsednik Indonezije Prabovo Subianto, koji se ipak pojavio u Pekingu na „Dan pobede“ uprkos najavama da zbog nemira koji su izbili u toj državi neće doći.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posmatrao je vojnu paradu iz prvog reda lože, zajedno sa suprugom, a do njega je sedeo predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, koji je takođe bio sa suprugom.

Paradi je prisustvovalo više od 20 šefova država i vlada.

Vojna parada na Trgu Tjenanmen najvažniji je događaj obeležavanja 80. godišnjice pobede Kine u Drugom svetskom ratu.

Kineski zvaničnici u periodu pre parade isticali su da je za Kinu antifašistički rat počeo mnogo ranije, 1931. godine, kada je Japan okupirao deo kineske teritorije i da je više od 30 miliona Kineza, vojnika i civila, u ovom ratu stradalo.

Završetak vojne parade bio je kada su u nebo poleteli, kako organizatori kažu, 80.000 raznobojnih balona i isto toliko golubova.

Autor: Dragana Bjelica

Novinarka UNS-ovog Press centra učestvuje u programu CIPCC u okviru kog u Kini boravi više od 100 novinara i medijskih radnika iz Istočne Evrope, Azije i Afrike.

Fotografije sa kineske vojne parade održane 3. septembra (iz Galerije u nastavku) mediji besplatno mogu preuzeti uz navođenje autorstva Press centar/D. Bjelica.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Na Tjenanmen trgu ne pomera se ništa. Svečane tribine sa crvenim, zlatnim i zelenim mestima odavno stoje pripremljene. Nepomični su i vojnici. Uzdignutih glava, usmerenog pogleda, raspoređeni su na udaljenosti od više desetina metara.

Centralno mesto na Trgu zauzima lik Mao Cedunga, prvog komunističkog predsednika Kine. Ispod njegovog portreta nalazi se svod i tuda će, preko crvenog tepiha, sutra proći predsednici zemalja, šefovi vlada i druge zvanice, kako bi gledali vojnu paradu na kojoj će Kina prikazati sopstveno proizvedeno naoružanje.

Ranije danas novinarima su se u pekinškom Press centru obratili, kako su organizatori obeležavanja godišnjice naveli, „međunarodni prijatelji koji su pomogli kinesku pobedu u narodnom ratu protiv japanske agresije, odnosno predstavnici njihovih porodica“.

Među svečanim zvanicama na „Danu pobede“ biće Kobajaši Jokići (74) čiji je otac bio vojnik japanske vojske. On je novinarima danas govorio o svojim aktivnostima na promociji mira, japansko-kineskog prijateljstva i udruženju „Kokosovo društvo“ koje okuplja japanske veterane.

Nekadašnji pilot u američkim Marincima Džefri Grin (71), predsednik kinesko-američke vazduhoplovne fondacije posvećene zajedničkom nasleđu, rekao je da je u Americi malo poznato šta se u Kini događalo u Drugom svetskom ratu.

Najveći broj američkih vojnika, rekao je Grin, borio se u Evropi, na Južnom Pacifiku i nije ih bilo toliko u Kini, stoga su izuzetak predstavljali piloti poznati kao „Leteći tigrovi“.

„’Leteći tigrovi’ su prvo došli u Kinu u decembru 1941. godine. Samo nekoliko dana posle Perl Harbura. U Burmi su se pripremali. General Šenolt, koji ih je u to vreme predvodio, bio je savetnik kineske avijacije. Uspeo je da obezbedi 100 pilota dobrovoljaca, pre Perl Harbura, da lete kao pripadnici kineskih avio snaga. Zvali su se Američka dobrovoljačka grupa“, ispričao je Grin na konferenciji. 

Objasnio je kako su Japanci stalno bombardovali grad na granici Kine i Burme koji je bio ruta za snabdevanje i kineski jedini most ka spoljnom svetu, i da je ginulo na stotine civila svake nedelje.

„Došao je 20. decembar i krenulo je 10 japanskih bombardera misleći da će to biti još jedan laki napad u kom će baciti bombe i otići kući da rade nešto drugo. Ali, suočili su se sa 16 modernih američkih borbenih aviona, sa 16 vrlo agresivnih i motivisanih mladih Amerikanaca koji su bili besni zbog napada na Perl Harbur“, opisao je Grin.

On je kazao i da su američki piloti, nekoliko dana ranije, prilikom dolaska, videli na putu tela ubijenih kineskih muškaraca, žena i dece iz pređašnjeg japanskog napada, što ih je dodatno motivisalo za borbu.

„Prvi put u ratu u Kini, japanski bombarderi su se vratili. Četiri su srušena. Preostalih šest vratili su se oštećeni u svoju bazu u Hanoju. Obaveštajna kineska služba imala je saznanja da je samo jedan od tih bombardera mogao ponovo da poleti. Bilo je mrtvih članova posade tih bombardera. To je bio veliki doprinos podizanju morala kineskog naroda“, rekao je Grin.

Ovaj nekadašnji Marinac govorio je o američkim pilotima koje je kineski narod spasavo i odmazdi koju je zbog toga trpeo. Ispričao je da su se u aprilu 1942. godine američki bombarderi koji su napali Tokijo vraćali, noću, i da su ostali bez goriva i da su tada Japanci, nekoliko pilota zarobili, troje ubili, a da je 64 njih spaseno.

„Spasio ih je kineski narod, a to je bila teritorija koja je bila okupirana od strane Japanaca. Njih 64 su se vratili u svoje baze u slobodnoj Kini“, rekao je Grin.

Odmazda je bila, nastavio je Grin, takva da su imperijalni Japanici u blizini mesta spasavanja pilota i u susedne dve provincije ubili 250 000 kineskih muškaraca, žena i dece.

„To je trebalo da bude lekcija. ’Ako pomažeš američkim pilotima, ubićemo te’“, nastavio je Grin.

Uprkos tome, sledeće tri godine, rekao je Grin, svaki put kada se američki pilot prinudno spustio na zemlju, a Japanci nisu prvi stigli, bio bi spasen od kineskog naroda i to je, konstatovao je Grin, značaj odnosa iz Drugog svetskog rata između američkih pilota, „Letećih tigrova“ i kineskog naroda.

Među svečanim inostranim zvanicama za Dan pobede u Pekingu su i Nikolaj Vladimirovič Čujkov (65), unuk maršala Sovjetskog saveza Vasilija Ivanoviča Čujkova, koji je u vreme Drugog svetskog rata od 1940. do 1942. godine bio vojni savetnik kineskih vlasti.  Zatim, Mišel Kruk (74), sin Dejvida Kruka, Britanca koji je 1936. godine otišao u španski građanski rat i postao deo Međunarodnih brigada protiv fašizma, a zatim, kao član Komunističke partije, poslat u Kinu 1938. godine. I francuski kardiolog Žan Lui Buser (70), biće na „Danu pobede“. Njegov otac Žan Žerom Ogustin Buser tajno je dostavljao lekove kineskim vojnicima za vreme rata.

Obeležavanje 80. godišnjice pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu Kina organizuje 3. septembra na Tijenanmen trgu, u Pekingu, i uključuje vojnu paradu. Počinje u 10 sati, što je 4 sata izjutra po vremenu u Srbiji.

Na ovoj svečanosti govoriće generalni sekretar Komunističke partije Kine Si Đinping. Po završetku vojne parade koja bi prema pisanju medija trebalo da traje 70 minuta, predsednik Điping će se još jednom, u 12 sati, obratiti zvanicama za koje je organizovan prijem. Uveče će biti organizovan literarni i umetnički program, na kom će, kako su organizatori naveli, biti vodeći predstavnici Komunističke partije i kineske države.

Na „Danu pobede“ biće predsednik Srbije Aleksandar Vučić, uz više od 20 predsednika država i šefova vlada.

Autor: Dragana Bjelica

Novinarka UNS-ovog Press centra učestvuje u programu CIPCC u okviru kog u Kini boravi više od 100 novinara i medijskih radnika iz Istočne Evrope, Azije i Afrike.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Na ulicama Pekinga uoči obeležavanja Dana pobede 3. septembra postavljeni su cvetni aranžmani na kojima su ispisane godine 1945-2025. Glavni događaj biće vojna parada na Trgu Tjenanmen kada će Kina prikazati svoje naoružanje. Kina obeležava 80. godišnjicu pobede nad fašizmom. Foto D.Bjelica/Press centar

Uz predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Slovačke Roberta Fica, na Trgu Tjenanmen biće, kako su kineski zvaničnici najavili, mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto, kao i član Evropskog parlamenta Ondrej Dostal, koji dolazi iz Češke. Prisutan će biti i predsednik bugarske Socijalističke partije i zamenik bugarskog premijera Atanas Zafirov.

Na Dan pobede u Pekingu biće i Vu Von Šik, predsednik Korejske narodne skupštine. Tako će se na istom događaju naći severnokorejski predsednik Kim Džong Un i predsednik skupštine Južne Koreje Von Šik. 

Pomoćnik ministra spoljnih poslova Kine Hong Lej, ranije je najavio da će na Dan pobede u Peking na poziv kineske vlade doći i predsednik Narodne skupštine Istočnog Timora Maria Fernanda Lej, predsednik venecuelanske Narodne skupštine Horhe Rodrigez. Zamenik premijera Singapura Gan Kim Jong, takođe će prisustvovati paradi, kao i specijalni predstavnik egipatskog predsednika i zamenik premijera Kamel Al-Vazir. 

Svečanost će pratiti i specijalni savetnik za spoljnu politiku predsednika Brazila Selso Amorim, zatim predstavnici Nikaragve, Bruneja, Bangladeša, Alžira.

Na proslavi Dana pobede u Pekingu biće i zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Li Junhua.

Među nekadašnjim političkim liderima koji će u Pekingu prisustvovati godišnjici pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu su bivši premijeri Japana Jukio Hatojama, Belgije Iv Leterm, zatim Grčke Jorgos Papandreu, Italije Masimo Dalema, nekadašnji premijeri Rumunije Adrijan Nastase i Vjorika Dančila, kao i Novog Zelanda Helen Klark i Džon Kej, potom i bivši predsednik Švajcarske Ulrih Maurer. Prisutni će biti i bivši ministar spoljnih poslova Australije Bob Kar i nekadašnji guverner Viktorije (Australija) Den Endrjuz.

Australijskim medijima nekadašnji ministar spoljnih poslova Kar rekao je da će u Kinu putovati o svom trošku i da nije zabrinut što će, kako su mediji konstatovali, događaju prisustvovati lideri zemalja koje imaju neprijateljski odnos prema Australiji. Kar je odgovorio da je „kineska pobeda nad Japanom istorijski događaj vredan slavlja“. 

„Dakle, to je upravo društvo u kom će premijer biti kada kao predstavnik Australije poseti Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija“, izjavio je Kar. 

Posebne pozivnice kineske vlasti poslale su, kako su ranije zvaničnici ove zemlje naveli, međunarodnim prijateljima koji su se borili zajedno sa kineskim narodom, odnosno njihovim potomcima. Tako će njih 50, iz 14 zemalja, uključujući Rusiju, SAD, UK, Francusku i Kanadu, prisustvovati ovogodišnjem Danu pobede.

Pomoćnik ministra spoljnih poslova Kine Hong Lej, ranije je na konferenciji za novinare objavio kojih 26 predsednika država i šefova vlada su se odazvali pozivu predsednika Kine i to čitajući njihova imena i funkcije na konferenciji za novinare sledećim redosledom: ruski predsednik Vladimir Putin, generalni sekretar Radničke partije Koreje i državni sekretar Kim Džong Un, kralj Kambodže Norodom Sihamoni, predsednik Vijetnama Lung Kung, predsednik Laosa Tonglun Sisulit, predsednik Indonezije Prabovo Subijanto, premijer Malezije Anvar Ibrahim, predsednik Mongolije Ukna Kurelsuk, premijer Pakistana Šehbaz Šarif, premijer Nepala Kadga Prasad Šarma Oli, predsednik Maldiva Muhamed Muizu, predsednik Kazahstana Kasim Žomart Tokajev, predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev , predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon, predsednik Kirgistana Sadir Žaparov, predsednik Turkmenistana Serdar Berdimuhamedov, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, premijer Jermenije Nikol Pašinjan, predsednik Irana Masud Pezeškijan, predsednik Republike Kongo Denis Sasu Ngeso, predsednik Zimbabvea Emerson Mnangagva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Slovačke Robert Fico, prvi sekretar Komunističke partije Kube i predsednik Migel Dijaz Kanel, predsednik Mjanmara Min Aung Hlajng.

On je ranije naveo i da se kineski narod, posle 14 godina krvave borbe, izborio za veliku pobedu u ratu protiv japanske agresije i proglasio kompletnu pobedu u svetskom antifašističkom ratu pre 80 godina.

„Kineski odbrambeni rat počeo je najranije i trajao je najduže, bivajući glavno borbeno polje u svetskom antifašističkom ratu na Istoku, uz velike narodne žrtve“, rekao je Lei koji je ukazao da je za kineski narod rat trajao od 1931. do 1945. godine. 

Zapadni mediji uoči kineskog obeležavanja Dana pobede ukazuju na vidno odsustvo šefova država i predstavnika EU, SAD, kao i Indije. Inače, premijer Indije Narendra Modi stigao je u Kinu u subotu, 30. avgusta, kako bi bio na sastanku u gradu Tjenđin gde će se sresti šefovi više od 20 zemalja koje pripadaju Šangajskoj organizaciji za saradnju. Uoči ove posete Kini, Modi je posetio Japan.

U Kini obeležavanje pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, suštinski je podsećanje na, kako svuda zvaničnici ističu, kineski narodni odbrambeni rat protiv japanske agresije. 

U medijima zapadnih zemalja proslava Dana pobede u Pekingu 3. septembra naziva se obeležavanjem 80. godišnjice kapitulacije Japana i završetka Drugog svetskog rata.

Glavni događaj održaće se 3. septembra na Tjenanmen trgu, u Pekingu, i uključuje vojnu paradu. Počinje u 10 sati, što je 4 sata izjutra po vremenu u Srbiji. 

Na ovoj svečanosti govoriće generalni sekretar Komunističke partije Kine Si Đinping. Po završetku vojne parade koja bi prema pisanju medija trebalo da traje 70 minuta, predsednik Điping će se još jednom, u 12 sati, obratiti zvanicama za koje je organizovan prijem. Uveče će biti organizovan literarni i umetnički program, na kom će, kako su organizatori naveli, biti vodeći predstavnici Komunističke partije i kineske države.

Autor teksta i fotografije: Dragana Bjelica

Novinarka UNS-ovog Press centra prisustvovala je u Pekingu konferenciji za novinare 28. avgusta na kojoj su kineski zvaničnici govorili o predstojećem obeležavanju Dana pobede i visokim zvanicama koje će prisustvovati događaju. Novinarka UNS-ovog Press centra učestvuje u programu CIPCC u okviru kog u Kini boravi više od 100 novinara i medijskih radnika iz Istočne Evrope, Azije i Afrike. 

U duhu afirmacije najviših vrednosti novinarstva: kreativnost, originalnost, novinarska hrabrost i društveni značaj, INTERFER upućuje poziv svim medijskim stvaraocima i autorima da se prijave i pošalju svoja ostvarenja na jubilarnu smotru najboljih reportaža koje su obeležile vreme za nama. 

Rok za slanje prijava i radova je 30. septembar 2025. godine.

Prijave za učešće na 30. INTERFER-u šalju se elektronskim putem na: interfertv@gmail.com

Selekcija INTERFER-a će obuhvatiti najbolje reportaže po oceni stručnog žirija u okviru pet festivalskih kategorija:

1. TV REPORTAŽA
2. NOVINSKA REPORTAŽA
3. RADIO REPORTAŽA
4. FOTO REPORTAŽA
5. DRUŠTVENO ODGOVORNA REPORTAŽA

U prilogu je prijavni formular.

Cilj izložbe je povezivanje kulturnih scena Srbije i Belorusije, kao i predstavljanje bogatstva savremenog srpskog likovnog izraza međunarodnoj publici.

U ime organizatora, velikom broju poštovalaca i ljubitelja umetnosti, obratila se Jasmina Debeljak, izvršni direktor Centra Aksios, istakavši:

"Izložba 'Art misija' je poklon srpskih umetnika beloruskom narodu – u znak prijateljstva, poštovanja kao i promocije trajnih vrednosti srpske umetnosti i tradicije. Ona je naš doprinos izgradnji mostova saradnje, razumevanja i uzajamne podrške među slovenskim narodima. Čast nam je što smo upravo u Vitebsku – gradu umetnosti i otvorenosti".

Izvor: Foto: Axios

Zvaničnici grada Vitebska istakli su značaj ovog projekta.

"Ovo je potvrda motiva festivala – 'Kroz umetnost ka miru i međusobnom razumevanju'. Raznovrsnost žanrova i tehnika koju donosi srpska škola pokazuje snagu i dubinu njihove umetnosti. Ova izložba je postala značajan događaj u kulturnom životu našeg grada", naglasio je Viktor Glušin, zamenik predsednika Izvršnog komiteta Vitebska.

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, na svečanom otvaranju festivala, podsetio je na suštinu kulturne politike Belorusije, rekavši:

"Kažu da je 'Slovenski bazar' van politike. Nije tačno. On je važan deo politike koju ćemo mi, šefovi država sprovoditi. Ovde sve počinje. Zato je ovo velika politika – bez ksenofobije, bez predrasuda. Iskreno i otvoreno".

On je dodao i snažnu poruku o misiji festivala:

"Ovo je glas festivala – glas mira i prijateljstva među narodima. Taj glas mora da se čuje. I sigurno će se čuti, čak i kod onih koji su gluvi i ne žele da ga čuju".

Izvor: Foto: Axios

Srpsku delegaciju činile su Jasmina Debeljak, izvršni direktor Centra Aksios, i Anđela Mandić, umetnica i art direktor Centra Aksios.

"Prvi put smo u Belorusiji i oduševljene smo – grad, festival i ljudi imaju izuzetnu energiju. Nadamo se da će ovo biti početak trajne saradnje naših naroda i kultura", istakle su one.

U izložbi učestvuju umetnici: Anđela Mandić, Andrej Alfirević, Anđelko Vasiljević, Boban Stojanović, Bogdan Miščevič, Borko Petrović, Damjan Martinović, Dragan Martinović – Martin, Dragan Stojkov, Ekaterina Milićević, Zoran Anđelković, Ivana Nestorović, Jasmina Sarić, Jovan I. Rakidžić, Ljubica Kržić Walter, Milenko Mihailović, Miodrag Miša Jelić, Mirjana Đidić Kaurin, Miroslav Arsić, Nemanja Marunić, Olivera Stanišić, Rade Dimitrijević, Renata S. Trifković, Teodora Peković.

Izložba „Art misija“ realizovana je u okviru šireg projekta „Karavan umetnosti“, koji ima za cilj međunarodnu promociju umetnika iz slovenskih zemalja.

Izložba će biti otvorena tokom čitavog trajanja festivala uz prateće programe i razgovore sa publikom.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

O tome kako zanimanje koje su odabrali zaista izgleda imaju samo predstavu. Ponovo moraju da dokazuju ko su i koliko vrede. Ne zna se kada niti da li će pronaći stabilan posao sa platom koja je dovoljno visoka da im omogući da se osamostale. Nisu više među vršnjacima sa kojima dele način razmišljanja. Posledično, kako pokazuje istraživanje “Startuj Infostud” iz 2024. godine, veliki broj mladih ljudi opisuje prelazak iz obrazovog sistema u poslovno okruženje kao “stresan” i “izazovan”.  

Praktično (ne)pripremljeni

“Neku decu je jako teško obuzdati i ponekad imam problem sa uspostavljanjem autoriteta. Sa nekim slabim učenicima je teško raditi jer zahteva dosta strpljenja i motivisanja” priča Teodora (24), profesorka engleskog jezika iz Jagodine.

Da je ovaj problem iznela na časovima metodike nastave, njena profesorka bi joj dala savet baziran na teoriji i idealnim uslovima. Stoga ne čudi da čak 60 odsto ispitanika navedenog istraživanja tvrdi da ih obrazovne instutucije nisu adekvatno pripremile za tržište rada.

 “Očekivala sam da se fakultetska diploma ceni mnogo više nego što je to zapravo slučaj. Kada sam krenula da radim shvatila sam da je ona samo ulaznica, dok je važnije praktično iskustvo jer poslodavci nerado zapošljavaju osobe bez njega”, ističe Tijana (25), filolog anglista, koja se kao savetnik za međunarodne studente bavi između ostalog i komunikacijama i marketingom.

Međutim, studenti nemaju mnogo prilika da steknu praktična znanja jer, osim navedenog problema da je nastava mahom bazirana na teoriji, kultura volontiranja u Srbiji nije razvijena.

  Istraživanja KOMS-a iz 2024. godine

Iz klupe na biro, sa biroa bilo gde?

Prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije iz 2024. godine, od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, čak 18,6 odsto čine mladi. Šta to u praksi znači osetila je na svojoj koži i Milena (25) iz Pančeva koja je na posao čekala duže od godinu dana. U periodu traženja, osim za ciljano zanimanje prevodioca, prijavila se između ostalog i za poziciju marketing stručnjaka i pomoćnika notara.

Ono za šta su se školovali, pokazuje spomenuto istraživanje, ne radi 61 odsto mladih. To, ipak, ne znači da ima mnogo prilika za traženje idealnog radnog mesta, u i van struke.

 „Nakon fakulteta sam očekivala da ću steći praksu na različitim pozicijama“, kaže profesorka Teodora. Ipak, pre tri godine se zaposlila u privatnoj školi i u drugim zanimanjima se još uvek nije okušala.

Plata kao merilo odrastanja

Istraživanje dalje pokazuje da platu od 130.000 dinara koju priželjkuje više od polovine mladih, u realnosti dobija samo njih 9,4 odsto. Visoke naknade često donose poslovi novog doba koji sa sobom vuku upitnik čime se osoba tačno bavi, za koga, kako je do toga došla često i bez diplome i da li je to radno mesto održivo na duže staze.

U tradicionalnoj varijanti, visokoj plati može da se nada između ostalih i Nikola (27) iz Beograda, student Fakulteta organizacionih nauka.

Uprkos tome što se približava tridesetoj, Nikola, zajedno sa čak 70 odsto mladih u Srbiji, nije u mogućnosti da otpočne samostalan život. Posledica života sa roditeljima, kažu stručnjaci, je da mladi žive život van svojih realnih mogućnosti, dok se, sa druge strane, povećava osećaj sigurnosti što pozitivno utiče na njihovo mentalno zdravlje.

Izvor: Fleur Magazine

(Ne)viđeni način razmišljanja

Rano ustajanje, saobraćajne gužve, mnogo radnih obaveza, kratki rokovi i loši međuljudski odnosi su pojave sa kojima svaki zaposleni u Srbiji može da se susretne.

“Nisam očekivala da će mi u početku biti toliko teško da se naviknem da trećinu svog života provedem na radnom mestu”, kaže Tijana.

Da ne bi sagoreli, mladi sve češće traže da rade od kuće. Prema istraživanju startuj.com, važan im je i balans između privatnog i poslovnog života.

“Iako postoje stvari na poslu koje volim da radim, ne bih rekla da u njemu pronalazim isti nivo entuzijazma kao u svojim hobijima” dodaje Tijana.

U razgovoru sa ostalim sagovornicama, kao jedno od najvažnijih karijernih očekivanja pojavljuje se ljubav.

„Ne bih mogla da studiram nešto što ne volim, makar plata bila i deset hiljada evra.“ kaže Lena (21), student druge godine Filološkog fakulteta u Beogradu.

“Moj entuzijazam prema poslu varira od perioda do perioda, ali je sličan onome iz doba studija kada sam zamišljala da ću imati uspešnu karijeru dok radim šta volim”, dodaje Teodora.

Zbog načina razmišljanja i zahteva u kojima se razlikuju u odnosu na prethodne generacije, takozvanim Zumerima se poslodavci teže prilagođavaju. Stoga se sve veći broj mladih odlučuje da otvori sopstvenu firmu. Kako piše Bloomberg Adria, oni čine šestinu registrovanih preduzetnika.

Optimizam ipak preovlađuje

Neosporno je da se mladi u Srbiji na početku karijere susreću sa velikim brojem izazova. Do posla se često teško dolazi, naknada i benefita je malo, a stresa mnogo. Uprkos preprekama, “mladima nije problem da postave granice i traže ono što žele” tvrdi Tijana.

U firme koje o sebi daju lažnu sliku ne žele da uđu, bore se za svoj položaj na radnom mestu, traže priliku da napreduju i hrabri su da osnuju sopstvenu firmu. Veruju u sebe, kao što i stariji treba da veruju u njih. Tržište rada svakako čine drugačijim, a možda ga učine i boljim mestom koje će novopridošlice dočekivati otvorenijih ruku.

Autor: Tijana Dimić, autorka je polaznica Škole veb novinarstva Udruženja novinara Srbije

Razmere zloupotrebe smo utvrdili, nakon što nas je početkom ovog meseca kontaktirala Blic TV tražeći deo materijala iz filma “MAG i JA”, što smo odbili uz objašnjenje da mogu da otkupe prava na emitovanje čitavog filma, ali ne i delova.

Međutim, iznenadila nas je drskost urednika Blic TV-a koji su 1.7.2025. godine u emisiji Blic uživo, ipak objavili delove našeg filma, bez označavanja autora, imena dela, izvora…

Nakon toga smo sproveli istraživanje i utvrdili da je osim na Blic TV, film “MAG i JA” u poslednjih nekoliko godina zloupotrebljen još najmanje 40 puta (ne računajući nezakonito preuzete fotografije), tako što su delove filma na svojim digitalnim platformama nezakonito objavljivala gotovo sva tabloidna izdanja naše medijske scene (Kurir, Blic, Espreso, Telegraf, 24 sedam, Republika, Informer, Objektiv, Happy portal…).

Nezakonito je objavljivan deo našeg filma, koji se odnosi na devetostruko ubistvo u Jabukovcu iz 2007. godine, u kome je u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu zabeležen razgovor sa masovnim ubicom Nikolom Radosavljevićem.

Imajući u vidu da je 27. jula godišnjica zločina u Jabukovcu, što može poslužiti kao povod za novi talas zloupotrebe našeg filma, Za media i autori filma “MAG i JA”, ovim putem upozoravaju novinare, urednike i menadžmente tabloidnih medija, da prekinu sa nezakonitim publikovanjem delova filma.

Za media podseća da je dokumentarni film “MAG i JA” sufinasiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja, da je film premijerno objavljen 2021. godine u takmičarskoj selekciji 68. Martovskog festivala. U pitanju je reprezentativno filmsko delo čija produkcija je podrazumevala složena istraživanja koja su trajala duže od decenije, a za to vreme je snimljena izuzetno ekskluzivna dokumentarna građa (među kojom je razgovor sa masovnim ubicom).

Napominjemo da je prilikom produkcije filma “MAG i JA“ posebna pažnja posvećena etičkom aspektu objavljivanja razgovora sa devetostrukim ubicom i snimaka zabeleženih odmah nakon zločina u Jabukovcu (čiji je sadržaj veoma uznemirujuć). U skladu sa tim autori su navedenu dokumentarnu građu u filmu “MAG i JA” prikazali kao potresno svedočanstvo o tome kako su primitivizam i mistifikacija takozvane crne vlaške magije u kombinaciji sa sumanutim ubeđenjima psihotičnog čoveka, rezultirali masovnim zločinom.

Nažalost, taj deo filma je ipak poslužio kao “crni biser” tabloida koji su ga nezakonito objavili više desetina puta. U pitanju je perfidna i beskrupulozna masovna krađa eksluzivnog dela filma, koji je publikovan u izmenjenom kontekstu u suprotnosti sa zakonom i etičkim normama profesije, a u svrhu prikupljanja klikova i građenja senzacionalističkih narativa na nesreći koja je zadesila žrtve zločina u Jabukovcu. Upravo štetnost takvih medijskih zloupotreba je bio i zaključak filma “MAG i JA”, a toj temi smo posvetili i Drugi deo navedenog filma koji se zove “MAGIJA MEDIJA” (prim. aut. oba filma su dostupna na ZA MEDIA  yotube kanalu).

Kada se toma doda činjenica da su delove našeg filma u izmenjenom kotekstu (dijametralno suprotnom od originalnog), najčešće objavljivali Kurir i Blic (čak 12 različitih objava), koji su dva najčitanija internet portala u Srbiji, nije teško zaključiti da je tako oskrnavljen sadržaj filma “MAG i JA” video višemilionski auditorijum, čime je produkciji Za media  i autorima filma naneta ogromna materijalna i nematerijalna šteta.

Zbog toga će Za media i autori filma “MAG i JA” podneti tužbe protiv svih medija i izdavača koji su nezakonito objavljivali delove našeg filma.

                Manifestacija traje od 1. do 15. jula 2025. godine i okupiće stručnjake, umetnike, naučnike, mlade talente i predstavnike srpske zajednice iz regiona i rasejanja. Program će se odvijati u Srbiji – u Beogradu, Užicu, Smederevu; u Republici Srpskoj – u Banjaluci; ali i u Hrvatskoj – u Žegru, Smiljanu, Kistanju i Zadru, mestima značajnim za Teslino poreklo i duhovno nasleđe.

Program manifestacije „Dani Nikole Tesle 2025.“

- 1. jula 2025. godine u Galeriji „Nikola Radošević“ u Beograu u 19 časova održaće se pozorišna predstava „Iskra“, a u 20 časova otvaranje međunarodne izložbe „Dani Nikole Tesle 2025.“                                                                                                                         

- 4.  jula 2025. godine u „Kući Milanovića“ u Banjaluci u 19 časova održaće se kulturno-umjetnički program „Tesla – genije za budućnost“ 

- 5 . jul 2025. godine u Kući Đure Jakšića, u Beogradu u 18 časova kulturno-muzički program „Nikola Tesla 2025.“                                   

- 7.  jul 2025. godine u 11 časova u Press centar Udruženja novinara Srbije u Beogradu -prezentacija manifestacije „Dani Nikole Tesle 2025.“                                                                         

- 7. jula u 18 časova u Užicu kulturno-umetnički program „Dani Nikole Tesle 2025.“   

- 8. jula 2025. godine u Kući Kralja Petra u Beograu u 18 časova održaće se otvaranje međunarodne multimedijalne izložbe „Umetnost i tehnologija – Nikola Tesla“                                                                                                     

- 9. jula 2025. godine u 10 časova u Smederevu na Gradskom trgu, u Tehničkoj školi i Regionalnom centaru za profesionalni razvoj održaće se „Nikola Tesla po prvi put u Smederevu“. A u 13 časova biće održana konferencija i svečano otkrivanje biste Nikole Tesle.         

U Beogradu u 19 časova u Udruženju književnika Srbije (UKS) biće održano Poetsko-muzičko veče „U duhu Nikole Tesle       

- 10. jula 2025. godine u 11 časova u Press centaru Udruženja novinara Srbije u Beogradu održaće se panel-diskusija za medije Tesline naučne fondacije. U Narodnom muzeju Srbije u Beogradu u 18 časova održaće se koncert Internacionalnog hora “Singers United”. A u 20 časova u Galeriji „Nikola Radošević“ u Beogradu organizovano je proglašenje pobednika i dodela nagrada umetnicima koji su uradili svoje umetničke radove na temu Nikola Tesla.                                                                                                                                             

- 12.  jula 2025. godine u Žegaru (opština Obrovac), u Hrvatskoj u 10 časova upriličeno je otkrivanje biste Nikole Tesle i obeležavanje Petrovdana.    

- 12. jula 2025. godine u Smiljanu u Gospiću u Hrvatskoj u 13 časova – obilazak crkve, rodne kuće, Memorijalnog centra Nikola Tesla i grobova roditelja Nikole Tesle.

- 14.  jula 2025. godine u Kistanju (kod Knina) u Hrvatskoj u 10 časova – obilazak manastira Krka i groba sestre Nikole Tesle. A u 14 časova – sastanak sa udruženjem „Žene Kosovske doline“ i razgovori o budućoj saradnji.

- 15. jula 2025. godine u Zadaru, u Hrvatskoj, obilazak crkve i sveštenstva Srpske pravoslavne crkve. Sastanak sa predstavnicima Srpskog narodnog veća i razgovori o budućoj saradnji.

Manifestacija ima i duboko duhovno i dijasporsko značenje, objedinjujući srpsku zajednicu u regionu i širom sveta u misiji kulturne i građanske diplomatije. Poseban akcenat biće na mladima i očuvanju kulturno-istorijskog sećanja kroz umetnost i dijalog.

Teslina naučna fondacija, sa sedištima u Filadelfiji i Beogradu, godinama deluje kao nosilac kulturno-naučnih inicijativa širom sveta, podstičući formiranje Tesla klubova, izložbi, panela i obrazovnih projekata.

Pozivamo medije, institucije, umetnike, nastavnike, učenike i sve poštoaoce dela Nikole Tesle da nam se pridruže u proslavi života i rada čoveka koji je čovečanstvu darovao svetlost.

Mole se zainteresovani da potvrde svoje prisustvo na i-mejl: info@urosbrkic.com

VREME I MESTO:

UTORAK, 10. jun u 12 sati

Delta Automoto – Honda izložbeni salon

Omladinskih brigada 33, Novi Beograd

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

(Fotografija napravljena uz pomoć veštačke inteligencije)

Ali hajde da se vratimo nekoliko koraka unazad. Da objasnim šta je to bubrežna bolest. Šta je hemodijaliza?

Hronična bubrežna bolest, može se reći slabost, a često čujemo i „insuficijencija“ znači da funkcije ovog organa slabe. Jednog bubrežnog krila. Ili oba.

Da bi se proglasila hroničom, mora da prođe najmanje tri meseca. To su ti meseci odluke.

Slabljenje funkcije bubrega znači njihov nedovoljan rad. To znači da ovi organi više ne vrše svoje osnovne funkcije, a to su čišćenje krvi od otpadnih materija i otrova koji su nusprodukt našeg organizma (urea, kreatini, feoli, indoli, itd.). Tu je zatim regulacija vode, minerala, jona, elektrolita, baza i kiselina u našem organizmu. Viškove ovih produkata bubreg izbacuje iz krvi u urin

Bubrezi, dok su zdravi, luče jedan važan hormon koji se zove eritropoetin koji pidstiče stvaranje crvenih krznih zrnaca, ali i stvaranje vitamina D, koji je zapravo hormon i reguliše čvrstinu kostiju, nivelaciju kalcijuma i fosfora u organizmu, smanjuje lučenje paratireoidnog hormona, renina, koji rguliše krvni pritisak.

Dakle, jasno je da bubrezi nisu samo nešto malo, organ smešten u zadnjem delu našeg abdomena, tik uz kičmeni stub koji pomažu u izbacivanju tečosti. U velikom problemu, opasnom po život, može se naći neko ko zanemari zdravlje svojih bubrega.

Zdravlje bubrega možemo lako zanemariti. Bubreg ne boli i bolesti bubrega ne daju simptome sve do momenta otkazivanja. Zato bolest bubrega svrstavamo u bolesti nazvane „tihim ubicama“.

Mogu se prevenirati veoma lako i što je najvažnije, bezbolno.

Jednom do dva puta godišnje analizom krvi kroz biohemijske analize, i pregledom urina, možemo utvrditi postoji li problem.

Svakako je lakše i brže, mnogo bezbolnije nego provoditi dane, nedelje, mesece i godine više puta nedeljno po nekoliko sati sa iglama u rukama. Biti vezan za hemodijalizni aparat. Čekati na mogučnost eventualne transplantacije organa, koja je sama po sebi poseban problem i posebna tema.

No, vratimo se sad prvom pitanju.

Kada je već bubrežna insuficijencija ustanovljena i otpočinje lečenje hemodijalizom pitamo se „Koliko dugo ću ja moći i morati ovako da živim?“.

Onda se nadovezuje sledeće: „Da li medicina uopšte može da proceni dužinu pacijentovog života?“.

Statistika je moćna nauka.

Postoje ogromni registri bubrežnih bolesnika u celom svetu. I kod nas naravno.

Tu su takođe istraživanja, ispitivanja i radovi koje sprovode razna udruženja pacijenata koji su se uhvatili u koštac sa svojom bolešću, usprotivili se ležanju i čekanju kraja. Ti ljudi dobili su motivaciju da pomognu i onima koji nemajau dovoljno snage, možda ni mogućnosti, da se sa ovim problemom bore sami.

Neretko govorimo da nas niko ne može više voleti i poštovati od nas samih. Da, da bi bili dobri drugima moramo biti dobri prvo sebi. Isto je i kada se suočimo sa bolešću.

Kakav će tok bolesti biti, jednim delom i koliko će trajati, zavisi i od samog pacijenta i njegove spremnosti da se sebi posveti i izvuče u datim okolnostima najbolje za sebe.

Dobro medicinski kontrolisan pacijent, kome su predočene sve situacije kojih bi trebao da se kloni kako bi što kasnije došao na hemodijalizu, u proseku šest do osam godina može da ne dopadne hemodijalize. U obrnutim slučajevima, neretko su u pitanju meseci, nedelje, a nekada i dani kada će se to dogoditi.

Sa druge strane, mnogo zavisi od države u kojoj živimo, odnosno od zdravstvenog sistema i njegove posvećenosti ovoj grupi pacijenata.

Nedovoljnoj posvećenosti, biću veoma slobodna da primetim. Jer za sistem, ovi pacijenti su „odradili svoje“, „na dijalizi su i to je to“, kao sviranje kraja.

Uverila sam se mnogo puta da nema mnogo želje da nam se pomogne, da lečenje bude kvalitetnije. Da na listi lekova budu i oni koji bi smanjili prateće pojave, kako osnovne bolesti, tako i mnogih pridruženih, koje se javljaju zbog dugog vremena koji se provodi „na iglama“.

To, znamo, i smanjuje vreme života ako si na hemodijalizi.

Kvalitet takvog života? Mogla bih reći da nije dobar.

Zašto ne bi bilo normalno očekivati isti životni vek ovakvih pacijenata u našoj i u razvijenijim zemljama?

Podatke u Srbiji, naših ustanova, u vezi sa životnim vekom pacijenata na hemodijalizi, onih koji čekaju transplantaciju ili imaju transplantiran organ teško se može dobiti, čak i kada ste zainteresovani jer kao pacijent imate pravo na više informacija.

Takvi podaci se nigde ne objavljuju, čime se pacijenti neretko lažu, manipulišu i na kraju okrive da su sami krivi za sve što im se dešava.

Kao neko ko se godinama leči, na hemodijalizi je, a i okuplja veliki broj pacijenata koji žive iste probleme kroz aktivizam i rad u udruženju pacijenata, ne mogu da dozvolim sebi da se ne čuje i druga strana istine.

Ona je da bolujemo od pogrešnih bolesti u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Da nas to čini statističkom greškom ove države i da će izlečenje, nekih od nas, biti jednako čudu.

Olivera Jovanović, polaznica Škole veb novinarstva, pacijentkinja na hemodijalizi i listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega, članica udruženja pacijenata koji čekaju na transplantaciju organa ili su transplantirani „Zajedno za novi život“

Foto: Lična arhiva

Njegova porodica, uprkos šoku i bolu, odlučila je da potpiše saglasnost za doniranje njegovih organa.

Ta odluka omogućila je da Mladen danas živi.

„Da nije bilo Jovanove humane porodice, ne bih bio živ. Nije prošao nijedan dan otkad sam dobio ovu šansu za život, a da se nisam probudio i pomislio ko su ti divni ljudi koji su rekli 'da' mom životu? Koji su tačku na moj život pretvorili u zarez. Meni i mojoj porodici dali novu priliku,“ govori nam Mladen.

Mladenova bolest jetre otkrivena je još u mladosti tokom rutinske provere za vojsku. Dugo je ćutala. Dosta kasnije, iznenada, gurnula ga je u borbu za život.

Žuta prebojenost kože, beonjača, hronični umor koji nije prestajao ni nakon višečasovnog sna.

Transplantacija jetre postalo je jedino rešenje da nastavi da živi.

Tri godine je čekao. Četiri puta je poziv stizao, ali je svaki put organ otišao nekome ko je u tom trenutku bio ugroženiji od Mladena, ali i kompatibilniji sa donorom.

Peti poziv je bio onaj koji će mu spasiti život.

Usledio je posle tri godine.

Razmišljao je o upoznavanju porodice donora kojoj bi rekao hvala. Znao je da je to bolan događaj.

Priliku da se upoznaju dobio je 29. januara ove godine. Osam godina nakon uspešne transplantacije. Upravo na dan kada se održavao memorijalni turnir u znak sećanja na Jovana.

Jovanova sestra Jelena ispričala je tada da je njen brat bio plemenit. O ovoj temi je čak i govorio.

„Uradili smo to jer je to bila njegova želja. Oduvek je govorio da ako ikada nekome bude potreban organ, on želi da bude donor,“ rekla je.

Na Jovana, nastavila je, zauvek će biti ponosna.

Memorijalni turnir u šahu i stonom tenisu posvećen Jovanu održava se svake godine u Domu učenika u Jagodini. Nosi njegovo ime.

Svaki potez na šahovskoj tabli, svaki osvojen poen, iz godine u godinu seća na Jovana, ali i na plemenitost porodice koja je tešku odluku donela zbog ljubavi prema sinu i nekom novom životu.

Mladen je osnovao udruženje “Zajedno za novi život” koje već skoro osam godina okuplja pacijente koji čekaju taj najvažniji poziv, kao i one koji su ga dočekali.

Upravo je on neko ko hrabri i daje veru pacijentima koji čekaju na transplantaciju organa.

Njegova i Jovanova priča su tu da svedoče da život nije uvek ono što započneš i želiš. Sebi i najdražima. I, da u teškim situacijama, slomljen i bolan, čovek može da spasi čoveka. Porodica koja je rekla 'Neka neko drugi živi' učinila je veliku stvar. Podarila je novi život! Dala je primer koji humana društva slede. U kojima čovek može da spasi čoveka kojeg ne poznaje, i to u obostrano najtežim trenucima.

Autor: Željka Bojić, polaznica Škole veb novinarstva

Analizirano je koliko su osobe sa nevidljivim hendikepom prepoznate u postojećim kolektivnim ugovorima. U okviru istraživanja objavljeni su i predlozi zakona koje su udruženja osoba sa hendikepom i sindikati predložili, ali do sada nisu dospeli do skupštinske procedure, kao i predlozi na koji način se može poboljšati njihov položaj.     

Osobe sa dijabetesom, oboleli od malignih i retkih bolesti, ulceroznog kolitisa, bubrežni bolesnici na dijalizi, osobe koje čekaju transplantaciju organa gotovo da upopšte nisu preppoznate u sistemu socijalne zaštite. Osim prava na medcinsku negu, neka pomagala, senzore za merenje šećera u krvi i rehabilitaciju o trošku RFZO-a ove osobe nisu prepoznate u sistemu školovanja, radnih odnosa i svakodnevnom životu, navodi se u istraživanju.

Bolesti srca, krvnih sudova i maligni tumori činili su više od dve trećine svih uzroka smrti tokom 2016. godine u Srbiji, navodi se u Strategiji javnog zdravlja RS 2018-2026. godine. Svaki peti smrtni ishod bio je posledica malignog tumora, a od komplikacija šećerne bolesti preminulo je 3,1 odsto osoba. Stopa smrtnosti od cerebrovaskularnih i hroničnih nezaraznih bolesti je drastično veća nego u EU.
Republika Srbija je potipsnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom kojom se obavezala da “osobama sa invaliditetom omogući da samostalno žive i u potpunosti učestvuju u svim aspektima života”. Država je preuzela obavezu da im, „na osnovu jednakosti sa drugima, osigura pristup izgrađenom okruženju, prevozu, informacijama i komunikacijama, uključujući informacione i komunikacione tehnologije, kao i drugim uslugama i objektima namenjenim javnosti, kako u urbanim tako i u ruralnim sredinama“.

Ali, prepreke i dalje postoje.

Osobe sa različitim vrstama hendikepa uvođenjem inkluzivnog obrazovanja su uključene u osnovnoškolsko obrazovanje, nešto manje u srednjoškolsko, a potom tek mali broj njih zavšava fakultete i zasniva radni odnos.

U sistemu rada gotovo da nisu prepoznati, osim u pojedinim kolektivnim ugovorima za zaposlene u državnim i javnim službama, osobe sa hendikepom nemaju nikakve olakšice u odnosu na ostale zaposlene.

Najčešće su korisnici različitih vidova pomoći, najčešće invalidske penzije.

Prema podacima iz decembra prošle godine 227.944 osoba prima invalidsku penziju, a najčešći uzroci za ovu vrstu penzije su bolesti sistema krvotoka i tumori.

U ovoj grupi je i veliki broj osoba sa mentalnim oboljenjima i intelektualnim teškoćama kojima je oduzeta poslovna sposobnost i koji zakonom nemaju pravo na rad, presonalnog asistenta, a stanovanje uz podršku je na nivou statističke greške.

Najčešća zamerka je nedostatak fleksibilnih oblika rada, skraćeno radno vreme i mogućnost rada od kuće. I bubrežni bolesnici koji više sati nedeljno provode na dijalizi, nemaju pravo na skraćeno radno vreme.

U preporukama objavljenim u istraživanju navodi se da je osobama obolelim od dijabetesa potrebno omogućiti nabavku senzora i pumpi o trošku RFZO-a, kao i dostupnost glukagona u spreju. Takođe, navodi se, potrebno je proširiti listu osoba koje imaju pravo na besplatne senzore i pumpe i usvojiti Protokol o postupanju u predškolskim ustanovama sa decom obolelom od dijabetesa.

Za osobe obolele od retkih bolesti potrebno je izmeniti Pravilnik o bližim standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, kako bi im se omogućilo da postanu korisnici usluga socijalne zaštite.

Za osobe koje čekaju transplantaciju potrebno je hitno doneti Zakon o presađivanju organa, piše u preporukama.

Da bi Srbija postala članica Eurotransplanta, odnosno da bi pacijenti lakše i brže došli do organa, potrebno je da ima minimum 10 donora na milion stanovnika, a Srbija ima 3. Što znači da bi morao da se poveća broj donora organa. U međuvremenu potrebno je razmotriti obavljanje transplantacija u inostranstvu o trošku RFZO-a.

Sve obolele od hroničnih bolesti potrebno je, preporuka je, tretirati kao i obolele od profesionalnih bolesti i omogućiti im pun iznos zarade tokom bolovanja.

U Rumuniji na primer, osobe obolele od malignih bolesti nakon što završe sa terapijom imaju mogućnost da se vrate na radno mesto, a mogu raditi dva ili više sati, zavisno od zdravstvenog stanja. Njima se isplaćuje 100 odsto zarade narednih godinu dana, a u nekim slučajevima i 18 meseci.

Takođe, navodi se u istraživanju, potrebno je omogućiti da usluge socijalne zaštite budu ravnomerno raspoređene, što sada nije slučaj, pogotovo za usluge koje se finansiraju sa lokalnog nivoa. Lične pratioce treba omogućiti za svako dete sa hendikepom, a neophodno je povećati broj personalnih asistenata.

„Potrebno je povećati sredstva koja se izdvajaju za zapošljavanje osoba sa hendikepom. Budžetski fond u koji se uplaćuju penali zbog nezapošljavanje osoba sa invaliditetom treba namenski trošiti za poboljšanje položaja ovih osoba.

U procesu izmene zakonske regulative potrebno je veće angažovanje Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, odnosno drugih ministarstava, odnosno Vlade Repubile Srbije. Činjenica je da oni ne koriste svoje pravo iniciranja donošenja novih ili izmenu postojećih zakona iz domena socijalne zaštite. Veći angažman trebalo bi da ima i institucija Zaštitnika građana, koja po zakonu ima pravo predlaganja zakona“, navodi se u preporukama.

Činjenica je i da većinu zakona iz domena socijalne zaštite inciraju poslanici opozicije, čime se u sadašnjim okolnostima smanjuje mogućnost usvajanja zakona. I u slučaju kada nam je jedna od predlagačica zakona rekla da je postojala “politička volja” za usvajanje zakona, vlada je pala, pa zakon nije stigao da se nađe u raspravi. Tako da i česte promene Vlade, kao i promene osoba koje su na čelu ministarstava ne doprinose mogućnostima da se naprave sistemske promene u ovoj oblasti.

Takođe, kako se navodi u preporukama, potrebno je uspostaviti mehanizam kontole rada lokalnih samouprava, odnosno kontrolu spovođenja usluga iz domena socijalne zaštite.

Osnovni problem koji bi trebalo rešiti je transformacija sistema socijalne zaštite i medicinske, odnosno komisijske procene invaliditeta.  
Imamo primer susedne Hrvatske gde tranformacija sistema socijalne zaštite ide ka socijalnom mentorstvu. Cilj socijanog mentorstva su pozitivne promene u socijalnom statusu pojedinaca, pri čemu se različitim aktivnostima radi na osnaživanju osoba sa hendikepom. Fokus je na sposobnostima i potencijalu osobe sa hendikepom, kako bi napredovali do zaposlenja, obuka, daljeg obrazovanja ili drugih oblika aktivacije kako bi se integrisali u zajednicu u kojoj žive.  

Istraživanje “Nevidljivi hendikep i zakonska regulativa” Udruženje novinara Srbije radilo je u okviru projekta “Mladi i mediji” u saradnji sa Akademskom inkluzivnom asocijacijom, a uz podršku Švedske u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“.

Istraživanje možete preuzeti na linku: https://uns1881-my.sharepoint.com/:w:/g/personal/video_arhiva_uns_org_rs/EY_rgmGb_llFuC2Gb5eRnkYBXuBVOAyxDHgrokihFb_FTA?e=N7KDEr target="_blank">

- Nekada prosperitetna tradicionalna zajednica, istorijski važna za dinastiju Nemanjića, bila je obeležena vekovnim spomenicima kulture. Na samom sablasno uništenom pravoslavnom groblju, koje je mesto radnje filma, nalazili su se Dušanov bor, zaštićeni spomenik prirode, i crkva Svetog Arhanđela Gavrila sa zvonikom, spomenici kulture od izuzetnog značaja. Danas je ovde svedočanstvo namernog brisanja, čiji je cilj bio da se unište ne samo fizički dokazi, već i kolektivno sećanje i identitet srpskog naroda - navodi se u najavi premijere.

(izvor: 79 kamena | Official Trailer/ kanal "What Do You Want / Šta hoćeš")

Kroz naučno istraživanje, film dokumentuje sistematski vandalizam koji je ostavio ruševine, paljevinu, đubre i slomljene memorijale.

Profesorka Reljić je autor više naučnih radova i monografija na temu organizovanog uništavanja pravoslavnih groblja na teritoriji Kosova i Metohije. U svojim monolozima, Živojin Rakočević oživljava sećanja na one izgubljene, imenujući pojedince i porodice i promišljajući o njihovim sudbinama.

- Njegova poetska naracija pretvara ruševine u snažan podsetnik na gubitak, otpornost i večnu moć kolektivnog sećanja. „79 Kamena“ je i istraživanje kulturne anihilacije i hitan poziv na pravdu – apel da se prepoznaju i zaštite ljudska prava i kulturno nasleđe - navodi Udruženje Šta hoćeš u najavi prikazivanja filma.

„Film je snimljen u i o anticivilizacijskim okolnostima. Iskreno sam zadivljen posvećenošću profesorke Mitre Reljić i pesnika Živojina Rakočevića, humanizmom koji ne nosi ni jedno zrnce mržnje pred očiglednom nepravdom. Na nama je bilo samo da verno prenesemo taj uljudni krik za poštovanje univerzalnih zakona", ističe reditelj Rastko Šejić.

Realizaciju filma u produkciji „Šta hoćeš“ su tehnički pomogli Dom kulture Gračanica i Narodni muzej Srbije.

Tradicionalna 25. Međunarodna smotra arheološkog filma u Narodnom muzeju u Beogradu otvara se u utorak 20. maja i tokom šest dana biće prikazano devetnaest arheoloških filmova iz celog sveta uz bogat prateći program.

Izvor: Udruženje "Šta hoćeš"

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

(Foto: Kineski kulturni centar)

Tokom dva dana trajanja Festivala (24. i 25. maja), posetioci će moći da uživaju u bogatoj atmosferi proslave tradicionalnog praznika Zmajevih čamaca koji je postao svojevrsni most koji veže kineski i srpski narod. I ove godine, za učešće su se prijavili timovi iz Kine, Srbije i drugih zemalja.

Osim trke čamaca, kao najzanimljivijeg dela, publika će imati prilike da se upozna i sa nematerijalnim kulturnim nasleđem Kine. Ples zmajeva, lutaka, prikaz turističkih znamenitosti Kine, ali i isprobavanje tradicionalnih poslastica, samo su deo programa koji čeka posetioce. 

Pokrovitelji festivala su Ambasada NR Kine u Srbiji, Ministarstvo kulture, Ministarstvo omladine i turizma i Ministarstvo sporta Republike Srbije, glavni organizatori Kineski kulturni centar u Beogradu, Srpski Dragon Boat Savez, Institut za Pojas i put Beograd, a suorganizator Odeljenje za kulturu i turizam grada Quanzhou (Kina). Podrška festivalu je Bank of China Srbija A.D. Beograd.

Tračarenje je, jednostavno rečeno, razmena informacija o osobama koje nisu prisutne. Taj čin ima i dubok evolucioni aspekt, pomogao je ljudima da prežive, saznaju ko je potencijalan saveznik ili pretnja. Može da omogući zbližavanje, utiče na društvene norme, podstakne prodruštveno ponašanje. Usput čini i da se aktiviraju, poput kakvih treperavih lampica, određeni delovi mozga. Ali isto tako i da nanesu štetu reputaciji i da utiču na društvenu isključenost. Ukratko, uništi ljudske živote.

Nastaju li tračevi iz dosade?

Prema nedavnim istraživanjima, pričanje o intimnim detaljima druge osobe čini 80% svih naših razgovora, a čak 70% ljudi redovno učestvuje u tračarenju, bilo u svakodnevnim razgovorima ili putem društvenih mreža.

Mila, frizerka iz Čačka, priča nam da je za nju to način da se "ubije" vreme. 

"Prokomentarišemo novosti u gradu i zajedničkim poznanicima, saznamo nešto novo", kaže ona.

 Ona to posmatra na bezazlen način, a često i kao korisnu stvar. 

"Kod kog lekara treba ili ne treba otići, razmenimo kontakt koji bi mogao pomoći osobi koja se našla u nepovoljnom položaju, ili pak nečiji sramotni postupak", govori Mila. 

Trač je primamljiv za oči, nos i mozak. Privlači mnoštvo očnih jabučica, raširi sijaset nozdrva kao da su nanjušile nešto ukusno, a angažuje i specifične mreže u mozgu koje su ključne za procesuiranje socijalnih informacija i upravljanje međuljudskim odnosima. 

Neki od delova mozga koji se aktiviraju prilikom tračarenja su prefrontalni korteks koji pomaže u proceni ponašanja i da li će informacija biti preneta u komšiluk (i šire), Nucleus Accumbens, aktivira se nakon doživljaja emocionalnog zadovoljstva ili uzbuđenja, zatim Amigdala gde se prepoznaju i obrađuju emocije, pozitivne i negativne, u šta spadaju i one koje doživljavamo slušanjem ili pričanjem skandaloznih detalja o određenim osobama...

„Zabadanje nosa“ u tuđa posla

Dakle, to nije tako jednostavan vid komunikacije, čini je kompleksna mreža koja je ključna za naše interakcije, donošenje odluka i emocionalno povezivanje sa drugima

Volimo li da „zabadamo nos“ u tuđa posla? 

Antropolog dr Bojan Žikić, kaže nam da se „privatno odnosi na one delove svačijih života nad kojima društvo ili država nemaju ili ne bi trebalo da imaju pravnu nadležnost, ili je imaju u normativnom smislu, ali je teško ili retko sprovode u delo“.

Dodaje i da „instistiranje na javnosti svačijeg života ide u prilog onome što vidimo kao mešanje u tuđe stvari, a što nužno ne mora biti zabadanje nosa u onom smislu kao kad imate posla sa preterano radoznalim susedima ili kolegama.“ 

Privatnost se ceni više od bilo čega drugog, a zadiranje u nju doživljava kao ugrožavanje ličnog integriteta. 

„To je kulturna, ali verujem i psihološka osobina“, kaže Žikić.

U razgovoru sa studentkinjom psihologije Martom Damljanović pokušali smo da saznamo kako širenje tračeva utiče na ljude koji su predmet trača, pogotovo one koji imaju psiholoških problema, nevidljivi hendikep ili se nalaze u teškom životnom periodu. 

“To pre svega zavisi od toga u kom stepenu su izražene određene crte ličnosti kod osobe. Može uticati na samopouzdanje osobe kao i generalno zadovoljstvo životom. Što se tiče ljudi koji imaju neki psihički poremećaj uticaj širenja tračeva zavisi od toga kakva je klinička slika poremećaja kod te osobe”, kaže Marta.

Opasnost vidi u tome da se može desiti da slika koju čuju od drugih o sebi i slika koju oni imaju o sebi bude dijametralno različita, što može imati niz negativnih posledica po osobu. 

„Od privremenog stanja šoka pa i do potencijalnog razvoja psihičkog poremećaja. Kakve će se posledice desiti zavisi od mnogo faktora kao što je stepen izraženosti određenih crta ličnosti, mreža socijalne podrške i još mnogo toga“, smatra ova studentkinja psihologije.

Važan uticaj društveno (ne)prihvatljivog

Mišljenja je da društvo može da utiče na to hoće li određena ponašanja biti prihvatljiva ili ne.

„Društvo može da odgovori i zaustavi kulturu širenja tračeva pre svega širenjem svesti o negativnim posledicama širenja tračeva po sve nas pa između ostalog i osetljive grupe društva kao i edukacijom o tome šta je nevidljivi hendikep i generalno hendikep u cilju razbijanja predrasuda. Ono što još može pomoći tome jeste uključivanje osoba sa hendikepom u razne društvene aktivnosti.“, dodaje.

Treba da znamo da je hendikep stanje u kome se nalazi osoba, a koje zahteva neki vid podrške. Podrška može biti u domenu motoričkih radnji, senzornih aktivnosti (vida, sluha), ali i funkcionisanja na nivou hroničnih i mentalnih stanja. 

Hendikep nije samo trajno, već i stanja koja se periodično javljaju. To je pojam koji označava potrebu za izjednačavanje uslova, odnosno situaciju u kojoj je osobi ili grupi potreban neki vid podrške zbog uticaja barijera i izazova, ili ih stavljaju u neravnopravan položaj.

Ova studentkinja psihologije bi pre dala savet onima koji su meta tračeva: „ne zamerajte im jer oni to rade zato što ih zanima njihov život, a ne vaš“.

Pozadina iznošenja poluinformacija i tračeva o drugima često poput pudera služi da zamaskira rošavo lice malicioznosti i zavisnosti. 

Kod nekih ljudi je vid odbrambenog mehanizma u cilju bežanja od sopstvenih problema i pronalaženja utehe da i kod drugih „trava nije zelenija“. 

Kako piše Rišel E. Gudrič „Mi uvek osećamo jačinu udarca koji smo dobili, ali gotovo nikada ne osećamo punu jačinu udarca koji smo sami zadali“. 

Iako trač može izgledati kao zabavna igra reči, često ostavlja duboke rane koje ne mogu da zarastu. Njegove pozitivne strane brzo blede u odnosu na razarajuće posledice – uništene reputacije , razorene živote, izgubljeno poverenje. 

Autor: Mina Dragićević, polaznica Škole veb novinarstva

Foto: Z. Bjekić

Uzrok leži u činjenici da se instrumentalistima i solo pevačima pridaje veća pažnja, imaju više mogućnosti i prilika za dokazivanje i takmičenje u zemlji i inostranstvu, što sa muzičkim saradnicima-teoretičarima nije slučaj. Pored toga, teoretičarima je mogućnost zaposlenja ograničena uglavnom na prosvetu i to pod uslovom da završe akademiju, nakon čega, ređe, mogu postati i kompozitori ili dirigenti.

Ukoliko se posmatra period od poslednje četiri decenije, može se primetiti variranje u broju učenika na smeru muzička teorija u školi „Isidor Bajić“.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, đaka je bilo veoma malo, da bi, prema rečima profesorke Jasmine Mitrušić Đerić, od 2000-ih započela ekspanzija, odnosno „zlatno doba“ ovog odseka.

Počev od školske 2015/2016. godine broj učenika ponovo je krenuo da opada, a otvaranje novog smera za muzičku produkciju od 2022. godine, dodatno je doprinelo smanjenju interesovanja za muzičku teoriju.

S obzirom na to da se tinejdžeri u poslednje vreme sve više zanimaju za moderniju, savremenu muziku, muzička produkcija postaje jedan od vodećih smerova u srednjim muzičkim školama.

Ovaj smer pruža osnovno znanje koje učenicima nakon završene srednje škole omogućava zaposlenje u produkcijskim kućama i ide u korak sa tehnološkim napretkom na polju elektronske muzike, kaže nam Mitrušić Đerić.

– Više dece se opredeljuje za produkciju, jer, kada završe, dobijaju zvanje dizajner zvuka i sa tim mogu da rade. Osim toga, u poslednje vreme smo svedoci porasta korišćenja tehnologije, koja polako počinje da preuzima muzičko stvaralaštvo plasiranjem različitih aplikacija za komponovanje. Tako je i elektronska muzika sve zastupljenija, što je takođe bitan činilac za popularizovanje ovog smera u odnosu na teoriju koja se bavi više klasičnom muzikom, ističe naša sagovornica.

Učenici srednjih muzičkih škola smatraju da mogućnost da postanete poznati, što dolazi sa solističkom karijerom, brojnija takmičenja u zemlji i inostranstvu, utiču na primamljivost smerova na kojima se školuju pijanisti, violinisti, flautisti, operski pevači.

Sa druge strane, za teoretičare postoji samo nekoliko takmičenja u Srbiji, a koliko će učenika na njima učestvovati zavisi od njihove želje, spremnosti i finansija, ali i od profesora koji treba da uloži dodatnu energiju i vreme, kako bi postigli uspeh.

Milica Keča, jedan je od profesora koji đake priprema i vodi na takmičenja iz teoretskih predmeta i kompozicije, tako da, bar na državnom nivou, vredni i talentovani pojedinci uspevaju da pokažu šta znaju.

Izvor: Jutjub kanal Zorane Bjekić

Prošle godine učenici u Kečinoj i klasi još tri profesorke iz škole „Isidor Bajić“, na Republičkom takmičenju koje organizuje Udruženje muzičkih i baletskih pedagoga Srbije u Beogradu osvojili su deset prvih i jednu drugu nagradu iz predmeta harmonija i muzički oblici.

– Pored Republičkog takmičenja iz harmonije, muzičkih oblika i kontrapunkta u Beogradu, teoretičari učestvuju i na takmičenju iz teoretskih predmeta u Lazarevcu, iz kompozicije u Smederevu i od 2023. godine na Memorijalnom takmičenju za mlade kompozitore „Andrija Čikić“ u Kolarčevoj zadužbini. Smatram, međutim, da imaju znanje i kvalitet i za dokazivanje u inostranstvu, ali, pošto bi u tom slučaju kotizaciju i ostale troškove sami plaćali, to je teže izvodljivo – navodi Keča.

Izvestan problem sa teoretskim odsekom jeste i manjak prilika za zapošljavanje, čak i nakon završetka akademije, jer muzičari i sa diplomom osnovnih ili master studija, gotovo u 90 odsto slučajeva rade u prosveti, a znatno ređe grade karijere samostalno, kao kompozitori ili dirigenti. To potvrđuje činjenica da je broj mladih istaknutih kompozitora i dirigenata trenutno veoma mali i da se uglavnom izvode i proučavaju poznata dela umetnika prethodnih epoha – baroka, klasicizma, romantizma i dvadesetog veka.

– Teoretičari, sa zvanjem muzički saradnik-teoretičar, nakon završetka srednje škole ne mogu gotovo ništa da rade, jer im je za profesionalno bavljenje muzikom potrebna akademija. Ali, čak i kada steknu visokoškolsko obrazovanje, pretežno su ograničeni na rad u prosveti, a, da napomenem, u Novom Sadu postoje samo dve državne muzičke škole – „Josip Slavenski“ i „Isidor Bajić“, gde je trenutno jako teško zaposliti se, jer mladi treba da čekaju da stariji profesori steknu uslov za penziju – ističe Mitrušić Đerić.

Kako u budućnosti ne bi bilo još manje obrazovanih pedagoga u oblasti muzičke teorije koji bi mogli da prenesu znanje deci, ili dirigenata, kompozitora, muzikologa i etnomuzikologa koji doprinose celokupnoj kulturnoj sceni, neophodno je da se uvede prezentacija teoretskog odseka u osnovnim muzičkim školama. Isticanjem učenika koji imaju ambicije da podele svoja iskustva sa mlađima podigla bi se svest o važnosti ovih profesija za kulturu jedne zemlje.

Za sada, smanjeno interesovanje za muzičku teoriju ne utiče na kvalitet studijskih programa na akademijama, jer se visokoškolski sistem još uvek oslanja na profesorski kadar sa dugogodišnjim pedagoškim i naučnim iskustvom. Ipak, postavlja se pitanje, da li će muzičke škole u Srbiji u budućnosti pronaći način da ponovo probude interesovanje učenika za teoretske odseke i tako doprinesu razvijanju kvalitetnog muzičkog obrazovanja i širenju kruga visoko obrazovanih muzičara.

Autor: Zorana Bjekić, polaznica Škole veb novinarstva

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Čokolada je uobičajeni poklon koji nosimo kada idemo u posetu. Na slavu. I ne darujemo samo čokoladu, naravno. Jer za slavu, a stiže taj period: jedna slava, drugo slavlje, treći rođendan… treba puna kesa. Tradiocionalno se ranije nosila kafa, vino, cveće...

Koliko novca treba izdvojiti za prigodan poklon za slavu? Onoliko koliko možemo. A, koliko najčešće trošimo?

OK! Hajde da pogledamo cene i vidimo kako možemo da se uglavimo u manji budžet koji bi mogao da bude oko 1.000 dinara – nit’ malo, niti previše.

Sećam se, kada se sa 1.000 dinara više moglo kupovati. Sve je poskupelo.

Logično je da usledi pitanje da li je skupo voditi društveni život? Da li je danas zbog novca koji je potrebno izdvojiti druženje postalo luksuz? Da li će se porodica i prijatelji naljutiti ako im ne donesemo neki skuplji poklon? Da li će nas blokirati na društvenim mrežama ako se ne pojavimo na njihovom događaju?

Niz pitanja.

Da li je štednja jedan od odgovora?

O čemu mi pričamo? Nije važno da li je poklon u ukrasnoj kesi, niti koliku gramažu čokolade donosimo. Bitno je da smo okruženi ljudima koji su srećni što smo došli da se družimo.

Autor: Nikola Đorđević

Rad je nastao kao vežba u Školi Veb novinarstva.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Mina je želela da bude na protestima sa svojim koleginicama i kolegama, da bude aktivna, ali je, s druge strane, znala da ne može bezbrižno da se kreće u masi. Jer, kada imate problem da održite ravnotežu, ili ste korisnik/ca kolica ili belog štapa iskustvo protesta postaje drugačije.

“Skupila sam snagu i hrabrost i odlučila da odem na blokadu Autokomande. Želja ne zna šta je nemoguće”, nastavila je Mina.

Foto: Ivana Kovačević

Svetlo u mraku

Priča nam da je tada na Autokomandu krenula sa drugaricom koja je korisnica invalidskih kolica.

“To mi je olakšalo kretanje. Najveći izazov mi je bila gužva. U jednom trenutku sam se uspaničila jer mi je jako teško da hodam kada je toliko ljudi oko mene”.

Mina u razgovoru navodi kako su studenti i redari na protestu na Autokomandi bili divni i pomagali joj i da je za nju to bio neopisiv osećaj jedinstva oko zajedničkog cilja.

Kao studentkinji Pravnog fakulteta smatra mesto joj je upravo na ovim protestima.

„Osećaj ujedinjenosti protiv ovog zla na vlasti i borbe svih nas za bolje sutra je neverovatan. To se posebno osetilo u osam sati kada smo svi uključili svetlo na telefonima, suzdržavala sam se da ne zaplačem. Samo oni koji su bili znaju kakav je to osećaj, jer je stvarno nemoguće da se opiše rečima,” priča Mina.

Javnost nije uvek svesna položaja i potreba onih koji imaju složenija zdravstvena stanja, a često ih posmatra kao pasivne primaoce pomoći. Nasuprot tom uverenju, osobe sa hendikepom su prisutne u studentskim borbenim redovima, iako im je to u mnogim slučajevima veći poduhvat nego drugim studentima.

Na protestima su i slepi i slabovidi ljudi, a studentkinja koja je želala da ostane anonimna objasnila nam je da ne može da koristi beli štap zbog velikog broja ljudi, ali da najviše strahuje od ljudi koji namerno automobilima “gaze i povređuju studente”.

“Umesto da me to odvrati od učestvovanja na protestima, dodatan mi je podstrek. Cilj je da probamo da napravimo neke pozitivne promene u društvu,” kaže ona.

Foto: Ivana Kovačević

Naša sagovornica paralelno radi i studira. Na proteste i blokade ne ide sama, a to je najčešće slučaj i sa drugima jer se u grupi svi osećamo bezbednije.

“U potpunosti stojim iza zahteva koje smo kao studenti izneli i motivisana sam da doprinesem njihovom ispunjenju. Način za to je izlazak na proteste”, priča nam.

Ističe da želi da živi u društvu bez korupcije u kome funkcionišu institucije, a ljudi snose odgovornost za ono što su učinili.

“Jedna od najvećih motivacija da nastavim je svakako i ogroman broj ljudi koji nas svakodnevno podržava donacijama, rečima ili jednostavno stoje uz nas.”

Tabloidne zloupotrebe

Smatra da mnogi pokušavaju da kompromituju studentske proteste, a da u tome ne mogu da uspeju jer su studenti nezavisni.

“Značajno je što smo se ogradili od političkih partija i organizacija, te niko nije u poziciji da nas kompromituje. Drago mi je da sam studentkinja u vreme kada se ovo dešava i što mogu da doprinesem pozitivnim promenama u društvu”.

Ipak, osvrnula se na slučaj medijske zloupotrebe i navela primer da je tabloid Informer krajem januara objavio tekst i video pod naslovom “Uznemirujuć snimak iz Rakovice, opozicija u političke svrhe koristi devojku sa posebnim potrebama, ona doživela napad”.

“Ovime su depersonalizovali osobu i izmanipulisali javnost po pitanju postojanja slobodne volje kod osoba sa hendikepom, a sve u cilju diskreditacije studentskih blokada i protesta,” kaže.

Informer je o Jani Paunović, inače istoričarki i aktivistkinji, izneo niz nagađanja na osnovu snimka na kom se nalazi. 

Ono što je trebalo čitalac da zaključi je da je ona izmanipulisana da dođe na protest, odnosno da ju je „neko doveo“ i da je „opozicija iskorišćava u političke svrhe“. Iza toga, nastavlja priču, stoji pretpostavka da je nesposobna da samostalno odlučuje jer je osoba sa hendikepom.

Jana je kasnije izjavila, a preneo je to Institut za medije i različitost, da je na protest došla iz osećaja moralne obaveze nakon što je čula da je još jedna studentkinja pregažena, a da je poražavajuće što je neko dovodio u pitanje njeno pravo da bude tu samo zato što je osoba sa hendikepom.

Studentkinja Fakulteta organizacionih nauka (FON) Sofija Drašković, koja koristi kolica, nosi pozitivno iskustvo sa protesta, ali ukazuje da ostali studenti pri organizaciji treba da imaju u vidu prisustvo ljudi sa različitim potrebama.

“Na protestima sam se osećala uključeno i ravnopravno. Jedini problem je mesto na mom fakultetu gde se održava plenum, jer mi nije pristupačno,” kaže Sofija i objašnjava da nijelak pristup amfiteatru.

“Imam motorički hendikep, ali sa druge strane, nisam ni jednom izrazila želju da se priključim plenumima, i verujem da bi se potrudili da mi obezbede pristupačnu prostoriju ukoliko im skrenem pažnju na to. Ipak mislim da bi bilo mnogo bolje da su na početku samo izabrali pristupačnu prostoriju.”

Sofija je inače deo radnih grupa plenuma za medije i za spoljne odnose te ponekad piše objave za društvene mreže i komunicira sa drugim fakultetima. Protestima se pridružila jer želi da se poštuje Ustav ove zemlje.

Blokade

Iz Akademske inkluzivne asocijacije, koja podržava mlade sa hendikepom, oglasili su se videom u kom se govori da su i mladi sa hendikepom deo blokada. Na taj čin odlučili su se jer se njihove vrednosti, kako kažu u ovoj organizaciji, u velikoj meri poklapaju sa vrednostima za koje se zalažu studenti.

„Smatrali smo da je važno da stanemo uz studente koji su pokrenuli blokade jer se bore protiv sistemske nepravde, korupcije, ali i za pravednije i pristupačnije obrazovanje,“ rekli su nam u Akademskoj inkluzivnoj mreži.

Dodaju da su mnogi studenti sa hendikepom koji učestvuju na blokadama njihovi saradnici, te da je njihova dužnost da ih podrže i budu saveznici onima koji se bore za bolje i pravednije društvo.

Na pitanje kako bi javne akcije mogle postati pristupačnije, iz udruženja ističu da su studenti već pokazali volju da pruže podršku svima koji žele da se priključe i nikoga ne isključuju. Već sami studentski plenumi su mesto koje omogućava da se svačiji predlog razmotri i da se čuju različita mišljenja o kojima se onda demokratski odlučuje. Ipak, ukazuju na nekoliko mogućnosti da se protesti prilagode.

„Prilikom objavljivanja poziva na društvenim mrežama, važno je dodavati tekst uz fotografije, kako bi informacije bile dostupne i studentima koji koriste čitače ekrana. Kada je reč o radionicama i javnim događajima, preporučuje se angažovanje prevodioca za znakovni jezik ukoliko postoji potreba, ili poznavanje znakovnog jezika od strane nekoga u organizaciji. Takođe, treba voditi računa o pristupačnosti prostorija u kojima se događaji organizuju, te se postarati da postoje rampe, liftovi ili rukohvati i pristupačni toaleti, kako bi i korisnici kolica ili osobe sa otežanom pokretljivošću mogle da pristupe i ravnopravno učestvuju u događaju,“ odgovaraju iz Akademske inkluzivne mreže.

Iskustva naših sagovornica sa protesta i blokada pokazuju entuzijazam da se prevazilaze prepreke, ali ukazuju i na prostor da se pobuna učini dostupnija svima. Na studentskim plenumima ostaje da promisle mogućnosti.

Autor: Ivana Kovačević

Rad je nastao kao vežba u Školi Veb novinarstva.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Da, pričamo o lupusu.

U Srbiji od lupusa boluje oko 3.000 ljudi, a žene čine najveći broj obolelih Foto: Marija Ilić

Crveni osip na licu, jedan od mogućih simptoma, dobio je još u srednjem veku doktorski opis da podseća na ugriz vuka. I tako je latinska reč vuk postao ime za nevidjivu, ali opasnu bolest koju nazivamo lupus.

U Srbiji od sistemskog eritemskog lupusa (SEL) boluje oko 3.000 ljudi. Podaci pokazuju da su žene 9 do 10 puta podložnije ovoj autoimunoj bolesti.

Oliverina priča

Kada je imala 28 godina Oliveri je dijagnostikovan lupus. Bila je to 2007. godina. Od glavnih simptoma navodi bolove u zglobovima ruku i nogu. Bili su do te mere izraženi da su joj onemogućili obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti.

„Organizam mi je bio u rasulu. To je za mene bio jedan veoma mračan period“, priča nam Olivera.

Ne može tačno da se priseti kada je prvi put osetila simptome.

“Recimo da je to bilo 2004. godine kada lupus nije bio toliko prepoznatljiv, a doktori nisu bili alarmirani za reumatske bolesti”.

Dugo je odlazila kod različitih doktora koji nisu umeli da uspostave pravu dijagnozu.

Kod osoba sa ovim oboljenjem najčešći simptomi su osip u obliku leptira na nosu i obrazima, crvenilo, hronični umor, groznica, povišena temperatura, anemija, glavobolja i gubitak kose.

Iako ovo oboljenje može zahvatiti mnoge organe, najčešće su napadnuti koža, bubrezi, zglobovi, hematopoezno tkivo i centralni nervni sistem.

“Meni je dijagnoza postavljena tek onda kada sam bila potpuno onemogućena da radim, vozim, pišem i studiram. Nisam mogla ruke mesecima da savijam. Sve me je bolelo. To je bilo veoma teško.”

Fotografija napravljena uz pomoć alata veštačke inteligencije

Jovanina priča

I Jovana (25), logoped iz Novog Sada, dugo nije znala šta joj se dešava.

“Lečila sam se prvo od trombocitopenije. Posle su došli i izlivi tečnosti u zglobovima, pozitivne alalize krvi i, za kraj, prišunjalo se i karakteristično crvenilo u obliku leptira na mom licu”, govori nam Jovana.

Bol u zglobovima za nju je najdominantniji simptom koji je osetila.

“Veoma je čudno što si tako mlad, a zbog bolova se osećaš mnogo starije. Naučila sam da svaki dan živim sa bolom u celom telu, pa sam išla i korak dalje i istraživala kolike su mi granice bola".

Jovani je lupus dijagnostikovan u 13. godini.

“Na žalost, mislim da nije moglo doći u gorem trenutku za mene. Pubertetske godine su same po sebi teške. Nije vreme kada baš volimo disciplinu i autoritet. To je moje prve godine lečenja učinilo zahtevnijim”.

Njen put, kaže, od te 2013. godine, bio je težak i izazovan, ali su to godine u kojima je sazrela i postala ono što je danas.

Borba posle saznanja

Lupus je hronično autoimuno oboljenje, gde organizam napada samog sebe. Razvijaju se antitela koja su sposobna da napadnu svaki organ.

Olivera je teško prihvatila ovo saznanje, a njeno stanje šoka trajalo je čak dve godine. Kaže da je taj period za nju bio životni brodolom.

“Živela sam sama u inostranstvu, sama studirala, sama se finansirala. Puno sam radila i učila, a malo spavala i slabo jela. To je bio jedan sveobuhvatni kolaps. Nisam mogla da se snađem, niti da vidim svoju budućnost baš jasno”.

Priseća se i da je uvek bila najmlađa u čekaonicama ordinacija.

Nakon dobijanja dijagnoze ljudi ne bi trebalo da se informišu putem interneta, mišljenja je danas, već da slušaju svoje telo i prave doktore.

“Došla sam do baš tih lekara do kojih je trebalo da dođem, onih koji će odigrati ključnu ulogu da moj lupus ne bude vuk, nego ovčica”.

Sada sreće osobe sa istim oboljenjem, jer se lupus lakše dijagnostikuje.

Uz dobar tim doktora, nastavlja priču Olivera, ključ uspeha u ovoj borbi je i briga o sebi.

 “Lupus te nauči mnogo toga u životu. Disciplini, brizi o sebi i da budeš fleksibilan.”

Već dugo vremena ona se oseća dobro. Razumela je da je ušla u celoživotnu borbu. Neko je ko se i inače lako ne predaje.

“Kada vam se desi lupus, teško da će vam se desiti nešto drugo, jer se stalno kontrolišete i brinete o sebi. Radićete više na sebi, ići na psihoterapije i na kraju kada se sve sabere, bićete bolji čovek”, objašnjava Olivera.

Moji oslonci

Jovana nam kaže da ima mnogo stvari koje je motivišu da bude dobro.

“Iako su izazovi veliki, ljubav i podrška onih koji me vole daju mi snagu da idem napred. I zbog njih takođe ne mogu da se predam”.

Ide na redovne kontrole, ima kalitetan i ispunjen život. Nada se da će se naći lek za ovo oboljenje.

S obzirom na to da lupus može varirati od lakšeg do težeg oblika, priča Jovana, sa sobom nosi i različite probleme.

“Ne predstavlja lupus samo fizičku borbu, već donosi i različite psihološke izazove”.

Čoveku je teško u nekim trenucima, kaže Jovana, da se nosi sa stalnim bolovima, neizvesnošću i dolazi taj momenat da se povučeš u sebe, postaneš anksiozan ili depresivan.

Smatra da je pored doktora koji su stručnjaci u ovoj oblasti, postojanje terapeuta koji pomažu obolelima da se nose sa psihološkim izazovima od suštinskog značaja.

Svakog od nas, dodaje Jovana, kroz odrastanje, život stavlja u određene uloge.

“Postaneš sestra, drugarica, žena, majka, koleginica... Ponekad na tom putu zaboraviš ko si zaista ti. U želji da svima ispuniš potrebe i htenja tvoje telo uđe u stanje stresa. Često kao jedini odgovor na ovo stanje, razvijaju se autoimuna oboljenja.”

S druge strane, priča ona, osoba sa lupusom, opet, svoj oslonac u borbi traži u porodici, prijateljima.

“Lupus te vraća na značaj zajedništva, podjednako koliko te tera da se vratiš sebi, da se bolje upoznaš, usporiš, da daš telu odmor i da se opet zavoliš”.

Bolest kada se pojavi traži da budeš hrabar, nikad ne sudiš ljudima, da pružaš podršku, a, opet, inspirišeš ljude svojom energijom i dostignućima.

Autor: Marija Ilić

Rad je nastao kao vežba u Školi Veb novinarstva.