Foto: Pixabay

Zoom Vam omogućava:

- Sastanke jedan na jedan: mogućnost organizovanja sastanaka jedan na jedan

- Grupne video konferencije – omogućuju do 500 učesnika

- Deljenje ekrana: moguće deljenje jedan na jedan ili sa velikim grupama

- Deljenje prezentacija, foto i video materijala, dokumenata

- Chat kanal za pitanja i komentare

- Simultano deljenje ekrana

- Audio/ video snimanje (MP3; snimanje u kvalitetnoj rezoluciji)

- Održavanje vebinara i podučavanja na daljinu (opcije za virtualno podizanje ruku, interaktivno glasanje, pitanja i odgovore i slično).

- Održavanje konferencija sa integrisanim simultanim prevodom

Za više informacija:

Tel: + 381 (11) 262 - 4994

Tel/fax: + 381 (11) 328 - 5086

Mob.tel: + 381 (63) 611 086

 ana.petronijevic@uns.rs   i    pc@uns.org.rs

U saradnji sa likovnim umetnicima, fotografima, likovnim stvaraocima iz Knjaževca i regiona, Zavičajni muzej Knjaževac nastavlja tradiciju započetu pre trideset godina, a na inicijativu grupe mladih i nešto starijih Knjaževčana i kolektiva Zavičajnog muzeja Knjaževac.

U petak 12. februara u 19 časova biće upriličeno prijatno veče u dvorištu muzeja uz kuvano vino i dobru muziku, uz obavezno poštovanje propisanih epidemioloških mera.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

UNS je istraživao šta je uzrok konstantnog nezadovoljstva malinara, iako država već godinama subvencioniše proizvodnju ovog voća, kao i ko su veliki igrači među hladnjačarima, koja zvučna imena srpskog biznisa su se okušala u ovom poslu, ali i koji pojedinci bliski vlasti su u malini videli svoju poslovnu šansu. Istraživali smo i zašto je ovaj biznis privlačan stranom kapitalu, kao i kako je jedan predsednik četvrtoligaškog engleskog fudbalskog kluba stigao u kraljevačko selo Vrdila i zaigrao u prvoj srpskoj ligi izvoznika malina, kao i ko su najveći korisnici budžetskog novca među hladnjačarima.

Kartel je samo reč

Šta se dešava u proizvodnom lancu od njive do carinske kontrole prilikom izvoza, ko, koliko i kako zarađuje bio je i predmet istraživanja antimonopolske komisije. Posle brojnih primedbi malinara, Komisija za zaštitu konkurencije analizirala je tržište otkupa i izvoza malina. Zvanično je 2017. godine utvrđeno da nema monopola ni koncentracije, zloupotrebe položaja na tržištu i dogovaranja oko cena.

Ipak, predsednik Asocijacije malinara Srbije Dobrivoje Radović uveren je da na tržištu postoji „nevidljivi udruženi kartel izvoznika“ koji nemaju skladišne centre i hladnjače, već da su u pitanju trgovinske firme u kojima su zaposlene po dve, tri osobe.

“Postoje hladnjače koje su za pet, deset godina od 250 tona došle na dve do tri hiljade tona kapaciteta. Ima i hladnjača koje su bile u stečaju, pa su se tokom godinu dana obogatile. Dok prosečan malinar ne može da živi pristojno od zarade koju ostvari”, kaže Radović i dodaje da je kod pojedinih otkupljivača marža i 200, 300 odsto.

Sa druge strane, Predrag Oreščanin, zamenik predsednika Poslovnog udruženja hladnjačara Srbije, osporava postojanje kartela na tržištu. Iznenađen je činjenicom da se zvaničnoj antimonopolskoj komisiji ne veruje i dodaje da optužbe na račun hladnjačara predstavljaju stalno ponavljanje nekih proizvođača malina i njihovh predstavnika da otkupljivači imaju monopol.

“A i oni su bili u situaciji da pred Komisijom dokažu svoje tvrdnje. Mislimo da je razlog u tome što proizvođača ima mnogo više nego nas hladnjačara, pa su time kao i u mnogim drugim stvarima, kako je kod nas u zemlji, oni ti koji su u pravu. Svako želi uz sebe da ima većinu, bez obzira na argumente“, zaključuje Oreščanin.

Bez obzira na to što kartel nije zvanično dokazan, da nekih problema na tržištu ima svedoči i činjenica da je ovo tržište pod konstantnim nadzorom antimonopolske komisije. Da je, ipak, toga svesna i država svedoči i činjenica da je u maju prošle godine Vlada osnovala Radnu grupu za unapređenje proizvodnje i tržišta malina, čiji je zadatak, kažu upućeni, i da doprinese smirivanju napetog odnosa između proizvođača i otkupljivača ovog voća.
 

Marža otkupljivača ide i do 100 odsto

A zašto je taj odnos tenzičan najbolje ilustruje kretanje cene maline od njive do carine. Istraživanje UNS-a pokazuje da je tokom 2019. godine, na primer, prosečna otkupna cena iznosila 137,5 dinara. Izvozna cena kilograma malina bila je 75 dinara veća i iznosila 212,5 dinara za kilogram. To je iznos za koji su se hladnjačari i otkupljivači u ovom poslu “ugradili”. Pri tom, otkupljivači uglavnom kupuju svežu malinu, a prodaju smrznutu. UNS je do ove razlike u ceni došao ukrštajući podatke iz spoljne trgovine. Naime, tokom 2019. godine izvezeno je 119.277 tona maline u vrednosti od 215 miliona evra.
Analizirani su podaci za 2019. godinu, zato što je to godina koja je gotova kalendarski, ali i statistički, pa su za nju javno dostupni budžetski i statistički podaci, kao i finansijski izveštaji otkupljivača i hladnjačara.

Kada je reč o ceni, prethodna 2020. godina bila je dobra za primarne poljoprivredne proizvođače. Prema podacima koje je UNS-u dostavilo Ministarstvo poljoprivrede, prosečna otkupna cena kretala se od 200 do 240 dinara za kilogram svežih malina. Samo tokom prvih devet meseci prošle godine izvezeno je 82.000 tona u vrednosti od 186 miliona evra. Do kraja godine ukupan izvoz dogurao je do vrednosti od 247 miliona evra. To znači da je cena kilograma smrznute maline prilikom izvoza iznosila 2,26 evra, odnosno nešto više od 267 dinara po kilogramu. Što opet znači, da su 2020. godine, hladnjačari i otkupljivači zaradili manje, a primarni proizvođači više. Ipak, kada se posmatra mesečni izvoz malina po tonama, on je 2020. godine bio 10 odsto manji nego prethodne, iako je cena bila veća, a razlika između otkupne i izvozne cene manja.

I prethodnih godina razlika između ove dve cene bila je značajna. I to se vidi iz izveštaja Komisije za zaštitu konkurencije. Tako se u izveštaju navodi da je tokom 2015. i 2016. godine prosečna prodajna cena kod većine posmatranih učesnika na tržištu bila za 30 do 50 odsto veća od prosečne otkupne cene. U izveštaju antimonopolske komisije se navodi i to da je tokom 2017. godine ova razlika povećana.

Prosečna izvozna cena kod većine izvoznika veća je za čak 70 do 90 odsto, a kod nekih i dvostruko viša od prosečne otkupne cene, navodi se u izveštaju Komisije. Što znači da su se pojedini otkupljivači u cenu “ugradili” čak 100 odsto.

Uz to, položaj proiozvođača dodatno komplikuje to što im hladnjačari robu vrlo često plaćaju na odloženo, kasne sa isplatom novca. Događa se i da proizvođači sa otkupljivačima zaključe ugovore prema kojima dobijaju pesticide i đubfriva, ali ih ne plaćaju u gotovom novcu, već tokom godine isplate u naturi. U malinama.
 

Varljivo leto 2017.

Kada je o protestima reč, 2017. godina bila je posebno burna. Proizvođači malina iz Užica, Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Ivanjice dolazili su u Beograd, štrajkovali ispred zgrade Vlade Republike Srbije i nosili transparente : “Evropo, primi nas, radimo za džabe”, “Nedimović nas razvukao od Petrovdana do Mitrovdana”, “Ovo da reši može samo predsednik Vučić”. Te godine malinari su i štrajkovali glađu, pretili blokadom hladnjača, skupljali potpise nezadovoljnih proizvođača i slali ih direktno na Andrićev venac adresirane na ime predsednika Aleksandra Vučića.

U prevodu, nezadovoljstvo proizvođača malina srazmerno je razlici između otkupne i prodajne izvozne cene. Što je ta razlika veća, to je veće i nezadovoljstvo proizvođača malina. Ipak, velika razlika u ceni za antimonopolsku komisiju nije dokaz zloupotrebe položaja na tržištu. Jer, kako se navodi, “podaci do kojih je Komisija došla nisu ukazivali na to da postoji jedinstvena otkupna cena maline koja bi mogla da bude rezultat dogovora između otkupljivača – hladnjačara”. Zaključeno je da „ne postoji osnovana pretpostavka da je izvšrena povreda konkurencije“.

Zvuči paradoksalno, ali to što hladnjačari nisu ispunili obećanje i nisu pristali na zahteve malinara da im ponude jedinstvenu otkupnu cenu, zapravo ih je i sačuvalo postupka i kazne antimonopolske komisije. U leto burne 2017. godine proizvođači i otkupljivači održali su sastanak sa ministrom poljoprivrede Branislavom Nedimovićem gde je dogovoreno da hladnjačari proizvođačima ponude otkupnu cenu od 160 dinara za kilogram. U tom trenutku malina se otkupljivala za oko 130 do 135 dinara za kilogram, a prosek cene za celu godinu iznosio je 145,22 dinara. Iste godine otkupljivači su se u cenu u proseku ugradili za čak 90,87 dinara. Jer je prosečna izozna cena te godine dostigla 236,09 dinara. Ono što je dodatno otežavalo poziciju proizvođača je što su prethodne 2016. godine malinu prodavali hladnjačama po dobroj ceni. U proseku za 220,74 dinara za kilogram sveže maline. Proizvođači su te 2017. godine tvrdili da cena od 140 dinara ne pokriva ni osnovne troškove i zato su u pregovoruma sa ministrom Nedimovićem tražili minimalnu cenu od 160 dinara.

Hladnjačari dogovor nisu ispoštovali, što je kasnije bio uzrok brojnih protesta malinara. Otuda i transparent “Nedimović nas razvukao od Đurđevdana do Mitrovdana”. Međutim, da su otkupljivači ispunili obećanje, to bi nedvosmisleno bilo dogovaranje oko cene, što je po Zakonu o zaštiti konkurencije zabranjeno. Istovremeno, kršenju ovog zakona kumovalo bi i Ministarstvo poljoprivrede koje je ovaj sastanak organizovalo.

Državne subvencije za top 15 izvoznika malina u dinarima

Malina se servira hladna i sa državnom subvencijom

Zakonom o državnoj pomoći dozvoljena je druga vrsta intervencije države na tržištu. Pre svega u vidu novčanih dotacija. U najnovijem godišnjem izveštaju Komisije za dodelu državne pomoći koji se odnosi na 2019. godinu navodi se da je celom sektoru poljoprivrede dodeljena državna pomoć u iznosu od 33,98 milijardi dinara, što je oko 288 miliona evra. To u odnosu na prethodnu godinu predstavlja povećanje od oko 30 odsto. Ono što u izveštaju nije navedeno je koliki deo tog iznosa su dobili proizvođači malina. Ipak, da država subvencioniše primarne proizvođače malina je poznata činjenica, a ono što se manje zna je da pravo na novčane dotacije imaju i hladnjačari i otkupljivači ovog voća.

Na konkretno pitanje UNS-a da li otkupljivači dobijaju subvencije od države, Predrag Oreščanin, zamenik predsednika Poslovnog druženja hladnjačara Srbije odgovara: “Pretpostavljam da se pitanje odnosi da li dobijamo subvencije zato što otkupljujemo maline. Odgovor je ne”, rekao je Oreščanin.
Ipak, Oreščanin je suvlasnik kompanije Frikos doo iz Beograda, sa vlasničkim udelom od 40 odsto, a podaci iz finansijskih izveštaja ove kompanije, koja se između ostalog, bavi otkupom malina, pokazuju da je ovaj otkupljivač bio korisnik državnih subvencija. Tako je, na primer, u finansijskom izveštaju za 2018. godinu kompanija Frikos prikazala prihode od subvencija u iznosu od 3,84 miliona dinara.

Naravno da je iz ugla budžetskih brojki, gde su ukupni rashodi za subvencije u poljoprivredi veći od 30 milijardi dinara reč o zanemarljivom iznosu. Skoro na nivou statističke greške. Ali, pojedinačno gledano, iz ugla poslovanja jedne kompanije za konkretnu 2018. godinu prihodi od subvencija za kompaniju Frikos nisu zanemarljivi. Pogotovo ako se zna da čine više od 10 odsto ukupne dobiti (36,5 miliona dinara) te godine.

Oreščanin, ipak, ne negira da je korisnik državnih subvencija, ali daje opšti odgovor. “Subvencije možemo dobiti kao i svaki poslovni subjekt koji ispunjava određene uslove propisane za dobijanje subvencija”, kaže naš sagovornik.

Podsticaji za otkupljivače do 3,5 miliona dinara

Da, ipak, postoje i posebne vrste subvencija namenjene hladnjačarima koji su otkupljivači malina, potvrđuju za UNS u Ministarstvu poljoprivrede. Važna mera odnosi se na podršku investicija za preradu voća, objašnjavaju. Pa tako država subvencioniše izgradnju objekata za preradu, pakovanje i skladištenje voća, zatim nabavku opreme i uređaja za sušenje, zamrzavanje, blanširanje, pasterizaciju i sterilizaciju voća. Dotira se i nabavka opreme za prijem, preradu i pakovanje, ali i za čišćenje, pranje i dezinfekciju, ali i laboratorijske opreme.

“Podsticaji se utvrđuju u visini od 50 odsto vrednosti prihvatljive investicije umanjene za iznos sredstava na ime poreza na dodatu vrednost, odnosno u iznosu od 65 odsto ove vrednosti u području sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi”, objašnjavaju u Ministarstvu poljoprivrede.
Pojedinačno, iznos podsticaja ne može biti veći od 3,5 miliona dinara.

Ne postoji zvanični podatak koliko su ukupno novca iz budžeta na ime subvencija hladnjačari od države dobili. Ipak, istraživanje UNS-a pokazuje da je 15 najvećih otkupljivača malina na tržištu tokom poslednjih nekoliko godina iz budžeta dobilo više od 80 miliona dinara. Uvidom u njihove finansijske izveštaje za 2016, 2017, 2018. i 2019. godinu vidi se da su gotovo svi u nekom periodu koristili državne subvencije.

Engleski fudbalski četvoroligaš u prvoj ligi srpskih izvoznika

Jedan od rekordera u povlačenju ovih sredstava je firma „Mondi Lamex“ koja je samo 2019. godine dobila 12,65 miliona dinara. Da je reč o značajnom iznosu za bilanse kompanije svedoči i činjenica da bi bez državnih subvencija Mondi Lamex godinu završio sa gubitkom, jer dobit za 2019. godinu iznosi nešto više od tri miliona dinara. Što znači da je budžetski novac ovoj kompaniji pomogao da te godine “drži glavu iznad vode” i bude u plusu. Kompanija je državne subvencije koristila tokom svih posmatranih godina. Tako je 2016. godine uknjižila skromnih 893.000 dinara, 2017. godine – 4,53 miliona dinara, a 2018. godine – 1,69 miliona dinara.

Iza ove kompanije, jednim delom stoji strani kapital. Preko firme „Danfrost“, kompanija Lamex Food Group Limited iz Velike Britanije ima 35,43 odsto vlasništva. Filip Oven Volas vlasnik je 27,97 odsto kompanije, dok Goran Krunić poseduje preostalih 26,59 odsto ove firme. Uvidom u britnski privredni registar, vidi se da je i kompanija Lamex Food Group Limted povezana sa Filipom Ovenom Volasom, jer je on jedan od direktora u ovoj firmi, koja je osnovana još pre 15 godina. Zanimljivo je i da je Oven Volas predsednik britanskog fudbalskog kluba Stivenidž. Tako je od engleske četvrte fudbalske lige, u kojoj igra ovaj klub, Oven Volas stigao u kraljevačko selo Vrdila i prvu srpsku ligu izvoznika malina. Velika britanska firma Lamex Food, koja se bavi proizvodnjom voća, povrća i mesa, 2013. godine kupila je vlasnički udeo u kompaniji Mondi Srbija, pa je tako nastala kompanija Mondi Lamex, prvoligaš na srpskom tržištu malina, sa godišnjim poslovnim prihodom većim od miliijardu dinara.

Stranci otkupljuju malinu, uberu i državnu subvenciju

Među, 15 najvećih izvoznika malina je i kompanija „Frucom Food“ iz Arilja, koja je takođe veliki korisnik državnih subvencija. Tako je 2018. godine ova firma dobila 11,26 miliona dinara iz budžeta na ime subvencija. Prethodne 2017. godine na ime subvencija uknjižili su 6,61 milion dinara. Državne subvencije koristili su u svim posmatranim godinama, pokazuju finansijski izveštaji ove kompanije. Iza ove firme stoji francuski kapital, jer je u stoprocentnom vlasništvu kompanije Roger Descour Group. Ova francuska firma, takođe veliki proizvođač hrane, u Srbiji ima još dve firme: Viva fruit i Yugent food. Ariljski Frucom Food kupila je 2014. godine od poznatog ariljskog biznismena Miliomira Zimonjića. Ovaj privrednik se iz biznisa sa malinama povukao, ali je u ariljskom kraju poznat po poslovanju u tekstilnoj industriji. Vlasnik je kompanije Izbor doo.

Među prvih 15 izvoznika , koji su ujedno i značajni korisnici državnih subvencija, nalazi se i jedna kompanija sa domaćim kapitalom. Reč je o firmi Zadrugar d.o.o. iz Ljubovije koju je još 1990. godine osnovao privrednik Zlatko Minić. Ova firma je je 2017. dobila 7,75 miliona dinara na ime subvencija. U periodu od 2016. do 2019. godine Zadrugar je neprekidno poslovao sa dobitkom.

Ima i velikih hladnjača, koje su na spisku 15 najvećih izvoznika ali uopšte ne koriste državne subvencije poput kompanija Stanić doo iz Arilja, firme IQF iz Požege, ili kompanije Master Frigo Sales iz Borče.

Profit iz malinjaka beru i zvučna imena srpskog biznisa

U poslu s malinama oprobala su se i neka zvučna imena srpskog biznisa poput Stanka Popovća,vlasnika šabačke Elixir grupe. Reč je, inače o bivšem suvlasniku Viktorija grupe, koji se iz ove kompanije povukao 2011. godine. U vlasničku strukturu Viktorija grupe tada su ušli biznismen srpsko –indijskog porekla Nandi Ahuja i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), a Popović je svoj novac uložio u poljoprivredu. U okviru Popovićeve poslovne imperije posluju Elixir Agrar, Elixir Energy, Elixir Feed, Elixir Zorka mineralna đubriva, Elixir Prahovo, Elixir GD GMBH, Elixir Argo, Elixir Craft. U posao s malinama Popović je ušao preko kompanije Elixir Fruit. Ova firma je u nekoliko navrata koristila državne subvencije, a najveći iznos od 14,25 miliona dinara dobila je 2017.godine. Iako je na kraju 2019. godine Elixir fruit poslovao sa dobitkom, firma je u likvidaciji. To ne znači da je Stanku Popoviću posao s malinama propao, jer je on na srpskom tržištu poznat kao biznismen koji zna da prepozna trenutak kada iz nekog biznisa treba da se povuče. To je, na primer, uradio i sa Viktorija grupom 2011. godine, jer je nakon što je on prodao svojih 25 odsto vlasništva kompanija upala u finansijske probleme iz kojih se i danas izvlači. Na vreme se, na primer, povukao i iz Soja proteina.

I vlasnik tabloida među malinarima

Na poslu s malinama oprobali su se i pojedinci bliski vlasti, poput Dragana J. Vučićevića, vlasnika dnevnog lista Informer. Vučićević je do 15. avgusta 2018. godine bio suvlasnik Ledene Loznice. U ovoj firmi imao je vlasnički udeo od 25 odsto, a jedan od partnera u ovom poslu, sa istim vlasničkim udelom bio je i Damir Dragić, direktor Insajder tima, kompanije koja izdaje dnevni list Informer.

Danas je Ledena Loznica u vlasništvu novosadske forme Promist i Kip-kapa iz Loznice. Zanimljivo je da je Ledena Loznica redovno dobijala državne subvencije dok je Vučićević bio bio suvlasnik. Tako je 2016. godine na ime subvencija kompanija Ledena Loznica dobila šest miliona dinara, a 2017. je po tom osnovu prihodovala 2,9 miliona dinara. Otkako ju je prodao, firma nije dobijala državnu pomoć.

Inače, većinski vlasnik čuvene novosadske kompanije Promist je biznismen Nebojša Petrić. U okviru njegove poslovne imperije posluju i kompanije Hrastovača iz Požarevca, Čelik iz Bačkog Jarka i Premier gradnja iz Novog Sada.

Ipak, treba reći i to da kompanija Ledena Loznica, u kojoj je Vučićević bio suvlasnik, sa godišnjim poslovnim prihodom od svega 247 miliona dinara nije u top 15 izvoznika i nije mogla bitno da utiče na tržište malina, niti na otkupnu cenu ovog voća. Ono na šta, ipak, Ledena Loznica jeste uticala je izveštavanje Informera kada je o nezadovoljstvu primarnih proizvođača reč, o kome je ovaj dnevni list vrlo retko izveštavao u vreme dok je Vučićević bio suvlasnik ove firme. Tako u 2017. godini koju su obeležili žestoki štrajkovi malinara Informer piše kako je “vreme poludelo”, jer je sneg uništio maline i kako je na tržištu velika jagma za sezonskim radnicima. U leto 2018. godine, dok je Vučićević još formalni suvlasnik kompanije Ledene Loznica u Informeru je osvanuo naslov “Malinari zadovoljni razgovorom sa Nedimovićem: država će posredovati u pregovorima sa hladnjačarima”. Istog leta, Informer je objavio tekst “Malinari zadovoljni sastankom sa ministrima, ništa od protesta”.
U svakom slučaju, poslovna sudbina primarnih proizvođača malina gotovo u potpunosti zavisi od otkupljivača. Iz Privredne komore Srbije za UNS navode da čak 95 odsto proizvodnje maline otkupe velike hladnjače. Prema njihovim informacijama, u proces otkupa je uključeno više od 400 hladnjača, dok je 2019. godine više od 200 kompanija izvozilo malinu na strana tržišta.

„Dalji razvoj malinarstva zavisi, u velikoj meri, i od agrarne politike i onih koji je sprovode. Da li će ostati i na dalje problemi u pregovorima o cenama ili će se veća pažnja obratiti na sertifikaciju sadnog materijala, rešavanje problema registracije pesticida, rešavanje sive zone u otkupu i drugih ključnih problema, zavisi od svih aktera u lancu“, navode iz Privredne komore Srbije.

Da na tržištu malina zvanično nema kartela ni monopola, ali, ipak, ima problema svedoči i izveštaj antimonopolske komisije. U njemu se navodi izostanak kontrole kvaliteta i zdravstvene bezbednosti maline prilikom samog otkupa. Osim toga, postoje problemi i kada se govori o dugoročnim (tipskim) ugovorima koje proizvođači sklapaju sa otkupljivačima početkom godine. Na osnovu tih ugovora, proizvođači od otkupljivača dobijaju pesticide i đubriva koje ne isplaćuju u gotovom novcu, već u malini koju vraćaju tokom perioda otkupa. Problem je u tome što, prilikom sklapanja ugovora, proizvođač zna samo cenu repromaterijala, ali ne i otkupnu cenu maline. Komisija navodi i problem neorganizovanosti usitnjenih proizvođača koji zbog toga „nemaju dovoljno jaku pregovaračku poziciju u odnosu na otkupljivače“.

Treba reći i to da ni hladnjačarima u ovom biznisu ne cvetaju samo ruže, čak je i Komisija uočila da i otkupljivači u svom poslu imaju problema. U njihovom izveštaju se navodi da otkupljivači, zbog nemogućnosti da predvide tačnu prodajnu cenu u momentu otkupa i često koriste nepovoljne kredita za otkup zbog čega mnogi otkupljuju voće na odloženo plaćanje. Što takođe može da ih uvede u vrzino kolo nelikvidnosti.

Da je i za hladnjačare posao sa malinama varljiv pokazuje i činjenica da su na spisku 15 najvećih izvoznika dve kompanije u likvidacji. To su Elixir fruit i Yube doo Požega.

Priča o srpskim malinama, perjanici u povećanju izvoza među poljoprivrednim proizvodima nije tako slatka. Uprkos državnoj podršci u vidu subvencija, malinari skoro svake godine štrajkuju i prete blokadom hladnjača i puteva. Kada je o otkupljivačima reč, veće pojedinačne iznose podsticaja koriste firme sa stranim kapitalom, a ni hladnjačarima koji na ovom poslu zarađuju i do 100 odsto uspeh u nije zagarantovan.

U prevodu, srpska malina svetu se servira hladna, vrlo retko prerađena, pa je time i zarada manja u odnosu na svetsku konkurenciju. A oni koji ubiraju profit u malinjaku: od njive do carine znaju da u ovom biznisu nije sve idealno kao „malina na šlagu“. Jer i malina je voće koje ima trnje.

Pavle Kosić
Anica Telesković

Veda i Zdravko Pečar u Egiptu (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Zdravko Pečar i Veda Zagorac (rođena kao Cvijeta-Đurđica) venčali su se pred kraj Drugog svetskog rata. Cvijeta-Đurđica za vreme studija, prvo filozofije u Beču, a potom ekonomije u Zagrebu „napajala se naprednim idejama“. Tokom studija usvaja revolucionarno i partizansko ime Veda, pristupa SKOJ-u i ženskim organizacijama. Iz tog perioda potiče i njeno blisko prijateljstvo sa Josipom Brozom Titom koji pre rata često tajno boravi u njenoj kući u Zagrebu.

Zdravko, rođen 1922. u Čakovcu, završio je gimnaziju u Zagrebu, a potom se zaposlio u Rudarskom glavarstvu. Na početku rata dva meseca bio je u logoru NDH u grupi predviđenoj za streljanje. Uspeva da se spase. Rat provodi u partizanima, gde pokazuje talenat za novinarstvo i izveštava sa frontova.

Posle rata završava studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postaje urednik „Politike“, a osniva i prestižni list „Međunarodna politika“. Bio je dopisnik Borbe, Tanjuga i Politike sa Bliskog istoka i Afrike, kao i prvi direktor Radio Jugoslavije. Za ambasadora u Maliju Pečar je postavljen 1967. godine, a 1973. postaje jugoslovenski ambasador u Gani.

Tokom 1959. godine Pečar je četiri meseca putovao po Africi, obišao je najveći deo kontinanta, ostavljajući zapise o susretima sa najznačajnijim vođama afričkog oslobođenja (Patris Lumumba, Kvame Nkrummah, Holden Roberto, Leopold Sedar Sengor, Džulijus Njerere, Hejstings Kamuzu Banda… Tada, na nagovor supruge Vede počinju da sakupljaju umetničke predmete, sa idejom da, osim predstavljanja Jugoslavije u Africi i Afriku približe Jugoslaviji.

Maska Đivara, Mali (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Jugosloveni nisu trgovali afričkim robovima

„Sidro tipa `admiral` pripadalo je brodu Negrijera koji je potopljen u Gvinejskom zalivu pre 150-200 godina. Prilikom ribolova španski kapetan Hesus Armandi iz Akre izvadio je sidro u blizini Porto Novo i poklonio zbirci Pečar 1975. godine. U toku tri veka prevezeno je u Ameriku 20 miliona crnaca, a prilikom hajki i transporta izginulo je 200 miliona. U ovoj trgovini nikada nisu učestvovali narodi Jugoslavije.“

Ovaj natpis pored sidra izloženog u Muzeju afričke umetnosti, iako se cifre mogu dovesti u pitanje, sugeriše da narodi Jugoslavije nisu učestovali u kolonizaciji i eksploataciji Afrike. Takođe ukazuje i na podršku Jugoslavije u borbama za oslobođenje, uspostavljanje dobrih odnosa posle rata, naročito kroz Pokret nesvrstanih. Pre toga, na ovim prostorima malo je interesovanja postojalo za Afriku, njenu politiku i kulturu.

Otvaranjem Muzeja afričke umetnosti u Beogradu stvorena je prilika se publici približi kultura i umetnost Afričkog kontinenta. Kroz stalnu postavku, izložbe i različite manifestacije priređivane u muzeju mogli su da se upoznaju sa tradicijama afričkih naroda i plemena i njihovim načinom života.   

Muzej afriče umetnosti danas (foto: UNS)

“Nimba” raskošno oglavlje naroda Baga (Gvineja) je jedan od najprivlačnijih predmeta Muzeja afričke umetnosti i jedan od prvih koji su Veda i Zdravko Pečar nabavili za svoju kolekciju. Nimba predstavlja božanstvo plodnosti i izobilja, a korišćena je u plesnim ceremonijama prilikom žetve pirinča, radi osiguravanja plodnosti polja. Tokom godina bračni par Pečar prikupio je više od hiljadu predmeta - maski, skulptura od drveta i bronze, keramičkih posuda, muzičkih instrumenata, tkanina, nakita, kao i predmeta za svakodnevnu upotrebu koji se mogu videti u stalnoj postavci Muzeja afričke umetnosti. Većina predmeta su iz Malija, Senegala, Gvineje, Gornje Vote, Obale Slonovače, Gane, Togoa, Benina, Nigerije, Kameruna, a pripadaju kulturi naroda Bambara, Dogon, Marka, Melinke, Mosi, Bobo, Kisi, Baga, Dan, Gere, Senufo, Baule, Ašanti, Fon, Joruba… Iako većina predmeta nije iz davne prošlosti, originalni su i autentični. Takođe, znalački su odabrani kao najkarakterističniji za određena područja i narode.

Prvobitni izgled MAU (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

„Hram afričke umetnosti i simbol nesvrstanosti“

 „Ravan krov podseća na krovove naših kuća pravljenih od zemlje. I baš kao kod nas, gde se na krovovima gaji povrće, ovde je napravljena livada“,  napisao je Kvesi Majls istoričar umetnosti iz Gane opisujući Muzej afričke umetnosti u Beogradu.  

Nekadašnji atelje Moše Pijade, odlukom Gradske skupštine dograđen je za potrebe budućeg muzeja. Po projektu arhitekte Slobodana Ilića originalna zgrada imala je travnati krov i laterne koje su propuštale svetlost na stalnu postavku, a prizemno zdanje se uklapalo u okolnu zelenu površinu.

Zbog prokišnjavanja, 1989. godine, po projektu arhitekte Slobodana Milićevića izgrađena je impozantna kupola na prvom spratu. Kupola je pokrila skoro čitav nekadašnji „travnati“ krov, a njenom izgradnjom dobilo se još 800 m2 prostora za izlaganje predmeta iz depoa.

Muzej je svečano otvoren 1977. godine, a o njemu se tada govorilo kao o „hramu afričke umetnosti i simbolu nesvrstanosti“. Promovisan je kao „jedini evropski antikolonijalni muzej“. Predsednik Josip Broz Tito je za otvaranje poklonio figuru antilope iz Benina. MAU je decenijama bio uključen u protokolarne posete državnih delegacija, a mnogi afrički zvaničnici prilikom posete Beogradu obogaćivali su zbirku poklanjajući predmete iz svojih zemalja.

Slađana Dimitrijević

Figura antilope, poklon Josipa Broza Tita za otvaranje muzeja (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Tegovi za merenje zlata (fotografija iz foto-dokumentacije MAU)

Sa stalne postavke (fotografija iz foto-dokumentacije MAU) 

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Kuća porodice Veljković (foto: UNS)

A u Museu, osim dragocene kolekcije umetničkih dela nalazili su se i bronzani odlivci skulptura Mikelanđela Buonaratija. Museo je bio otvoren dva puta nedeljno besplatno.

Kao student prava na Sorboni, Vojislav Veljković (1865-1931) počeo je da sakuplja umetnička dela. Posle doktoriranja vraća se u Srbiju, postaje profesor na Velikoj školi, predsednik beogradske opštine za vreme austrougarske okupacije u Velikom ratu i ministar finansija.

Vojislav Veljković je inspirisan palatom Mediči sagradio zgradu Vračarske zadruge (danas zgrada Turske ambasade, na uglu Krunske i Kneza Miloša) u kojoj je bila smeštena njegova kolekcija. U manjoj kući u dvorištu zgrade jedno vreme živela je sa mužem Beta Vukanović, koja mu je bila savetnika pri pravljenju kolekcija, kao i Jovan Jovanović Zmaj.

U zbirci sa više od 250 umetničkih predmeta bila su i dela Nadežde Petrović, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Marka Murata, karikature Bete Vukanović, kao i slike oko 30 francuskih, engleskih i italijanskih slikara, navodi Bogdan Veljković.

“Dr Voja Veljković je umro 1931. godine potpuno nenadano u 65. godini. Onda je njegov brat Jovan napravio u dvorištu porodočne kuće u Birčaninovoj ulici paviljon Museo u koji je smestio kolekciju. Za statue, kopije Mikelanđelovih dela morao je da garantuje Vatikanu da se tokom godine temperatura neće menjati za više od jedan stepen, pa je u zgradu uveo neku vrstu ventilacije i grejanja, prvu na ovom prostorima. Tek kada je to uradio, statue su stigle u Beograd", priseća se Bogdan.

Mikelanđelov Mojsije u Beogradu

U Museu se nalazilo pet odlivaka Mikelanđelovih skulptura: „Mojsije”, dva "Roba", "Dan" i "Noć", kao i Hudonov "Volter" i još nekoliko odlivaka prema antičkim originalima. Već 1941. godine u kuću su useljeni zaštićeni stanari, a posle rata u Paviljonu je jedno vreme živeo Moša Pijade, potom vajar Sreten Stojanović, a zatim ga je opština Savski venac pretvorila u skladište cipela i kože.

Po Bogdanovim rečima, svi Mikelanđevi odlivci su sačuvani do danas i nalaze se pri Fakultetu likovnih umetnosti na Topčideru. Nekoliko skulptura nedostaje, dok je sudbina skoro cele kolekcije slika nepoznata.

"Slike nikada nisu bile zvanično oduzete, ali pošto su kuća i Museo, danas poznatiji kao Paviljon Veljković oduzeti, slike su razgrabljene. Kod porodice su ostale možda 3-4 slike.  Bilo je glasina da su viđene po nekim privatnim kućama, u potragu je bio uključen i Interpol, ali do sada nisu nađene. Pričalo se i kako su sekli originalne slike iz ramova, a potom pravili kopije i njih vraćali u ramove, jer je kuća bila zapečaćena, pa nisu mogli da ih odnesu”, priča Bogdan dodajući da je od vajara Save Popovića saznao da za vreme rata Nemci nisu dirali kolekciju, uzeli su samo  najveću zbirku vojnih karata, jer su Veljkovići u svakoj generaciji imali po jednog oficira.

Nekadašnji Museo (foto: UNS)

Kuća Veljkovića-spomenik kulture

Devedesetih godina prošlog veka porodična kuća je vraćena porodici Veljković, a kasnije i Paviljon. Po njihovim rečima, sve je bilo u potpunom raspadu, pa su uložena znatna sredstva za obnovu. Ceo kompleks - kuća i dvorišna zgrada je spomenik kulture, ne samo zbog arhitekture, već i zbog istorijskih ličnosti koje su tu živele.

Sestra Bogdana Veljkovića, Katarina Begbede osnovala je udruženje “Stare kuće Srbije”, koje je član udruženja Evropskih istorijskih kuća. Uslov je bio da kuća bude spomenik kulture, ali i da u njoj žive potomci starih loza. U Beogradu je samo pet takvih kuća, uključujući i kuću Veljkovića i one su otvorene za turističke posete.

Tokom Dana evropske kulturne baštine i manifestacije Noć muzeja kuća se otvara za posetioce. Tada se može videti deo sačuvane porodične zaostavštine - staro oružje, vojni atlasi, stara izdanja knjiga i časopisa, nameštaj sa kraja 19. i početka 20. veka, portreti članova porodice, kao i primerak Sretenjskog ustava čiji su potpisnici dva člana porodice Veljković. Jedna od zanimljivosti je i originalan parket koji se može videti po muzejima i palatama u Sant Peterburgu.

U okviru programa za decu "Naše kuće - vaše nasleđe" koji je osmislila Katarina Veljković Begbede, oko 1000 dece iz osnovnih i srednjih škola posetilo je svih pet istorijskih kuća u Beogradu. Po Bogdanovima rečima intersovanje je veliko, jer se ovde niko ne bavi kulturnim nasleđem na pravi način. Pre dve godine, kada je kuća Veljković tokom Noći muzeja bila otvorena za posetioce, bila je najposećenija lokacija.

U Paviljon Veljković, nekadašnji Museo, posetioci ne mogu još uvek jer je u lošem stanju. Porodica se nada da će jednog dana uspeti da ga obnovi i vrati mu stari sjaj. Kao uspomena na Voju Veljkovića, jednog od osnivača Zadužbine za negovanje i ulepšavanje Vračara, osnivača Srpskog književnog glasnika i čoveka čiji je san bio "da sve što postoji u Evropi postoji i u Srbiji".

Slađana Dimitrijević

Kuća porodice Veljković (foto: UNS)

Nekadašnji Museo (foto: UNS)

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Crnjanski u poseti NOLIT-u (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Ovim testamentom zaveštana su novčana sredstva za osnivanje Zadužbine koja bi čuvala upomenu na pisca, brinula o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu i podsticala domaće stvaralaštvo dodeljivanjem nagrade za najbolju prvu knjigu. 

Sudbina Zadužbine kao da je pratila sudbinu pisca. Novac koji je uglavnom bio u dinarima pojela je inflacija. Posle smrti Vidosave Crnjanski njihov stan u Mekezijevoj ulici “uzela je opština”, a sada se na zgradi nalazi samo tabla kao podesćanje da je tu živeo veliki pisac. Zadužbina se tokom četiri decenije postojanja mnogo puta selila, da bi tek poslednjih osam godina imala stalnu, ali ne trajnu adresu. Za sve ove godine za svoj rad nije dobila na dinara novca iz budžeta grada ili države. Uprkos svim ovim preprekama uspeli su da objave 16 tomova kritičkih izdanja dela Miloša Crnjanskog i redovno dodeljuju nagradu sa piščevim imenom. Među dobitnicima su Dušan Kovačević, Milosav Tešić, Borislav Pekić, Aleksandar Baljak, Dragan Velikić, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Aleksandar Gatalica, Gordana Ćirjanić, Milena Marković, Dejan Stojiljković, Goran Gocić i mnogi drugi.

Jedan od dobitnika nagrade “Stražilovo” za najbolji studentski rad o Milošu Crnjanskom je i Milo Lompar, sadašnji predsednik Zadužbine i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sa njim smo razgovarali kako Zadužbina funkcioniše danas, koji su problem sa kojima se suočava i kakvi su im planovi.  

Crnjanski kao maturant u Temišvaru (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Kakva je situacija danas posle višegodišnjeg seljenja sedišta Zadužbine?

U javnosti je mnogo puta pisano o tome da Zadužbina Miloša Crnjanskog nema – od osnivanja 1980. godine – prikladnu adresu. Posle smrti piščeve žene Vidosave Crnjanski, tadašnje vlasti su stanarsko pravo dodelile drugim osobama. Na osnovu stanarskog prava Ive Andrića napravili su od njegovog stana – muzej. Zadužbina Miloša Crnjanskog je jedno vreme boravila u Narodnoj biblioteci Srbije. Potom u jednoj privatnoj advokatskoj kancelariji. Veoma dugo u neuslovnoj sobici u Udruženju književnika Srbije: u sobici koja se nalazila pored toaleta. Nastojanjem Mlađana Đorđevića, tadašnjeg savetnika tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, Vlada Srbije donela je odluku o situiranju Zadužbine u službene kancelarije u Dečanskoj 9. Tu se nalazimo od 2012. godine. To su prostrane kancelarije: da ih okrečimo i zamenimo prozorsku stolariju pomoglo nam je preduzeće Informatika iz Beograda – Slobodan Srećković i Slavoljub Kačarević. U kancelarijama se nalaze knjige koje štampa Zadužbina, knjige novoobjavljenih dela Crnjanskog i ponešto od poklonjenih predmeta. Plaćamo zakup za te kancelarije, kao i drugi korisnici u toj zgradi.

Kakva je finasijska situacija, s obzirom da je osnivački kapital pojela inflacija?

U Zadužbini nema stalno zaposlenih lica. Članovi Upravnog odbora ne primaju nikakve honorare. Ni predsednik Zadužbine. Rad je sasvim dobrovoljan. Honorar primaju sekretar Zadužbine, koji vodi kancelariju, obavlja administrativne poslove i prepisku, računovođa i osoba koja održava sajt. Za sada smo sve obaveze uspešno ispunjavali.

Milo Lompar, profesor Filozofskog fakulteta, predsednik Zadužbine Miloš Crnjanski

Da li ostvarujete neke prihode od autorskih prava Miloša Crnjanskog?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbini su pripali autorski honorari za objavljivanje piščevih dela u zemlji i inostranstvu. To je glavni izvor prihoda.

Na koji način Zadužbina uspeva da funkcioniše u ovim vremenima?

Uobičajeno. Bez posebnih teškoća.

Da li Zadužbina i dalje ne dobija sredstva iz budžeta?

Ona nikad nije dobijala nikakva sredstva iz budžeta kao posebna ustanova, pa ni sad. Za razliku od nekih drugih zadužbina. I posebno za razliku od dela Radomira Konstantinovića koje je finansirala opština Šabac.

Na koji način se obezbeđuju sredstva za nagradu i kakva je saradnja sa izdavačkom kućom Klett?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbina dodeljuje Nagradu Miloša Crnjanskog na dve godine. Od kada sam predsednik, od 2008. godine, novčana sredstva za nagradu, plaketu i medalju, ukupno 3. 000 evra, uvek su obezbeđivana tako što smo pronalazili donatore. Članovi žirija ne dobijaju nikakav honorar: oni rade dobrovoljno. Poslednjih osam godina novčani iznos nagrade obezbedila je – u većem iznosu – Izdavačka kuća Klet, a u manjem – Informatika iz Beograda. Nikada nismo tražili novac iz budžeta za nagradu. Sa izdavačkom kućom Klet imamo uspešnu saradnju, jer su oni veoma revnosni u ispunjavanju postignutih dogovora. No, tekstove Crnjanskog koji se koriste u čitankama za škole ne naplaćujemo nijednom izdavaču, pa Klet nema nikakvih privilegija zbog svoje donatorske aktivnosti.

 Crnjanski, Ranković, Prica (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Zbog čega su do sada uručene samo dve nagrade "Stražilovo" i da li postoji interesovanje studenata za radove o Milošu Crnjanskom?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbina bi trebalo da dodeljuje i nagradu za najbolji studentski rad o Crnjanskom. Ta praksa je prekinuta davno pre mog dolaska na čelo Zadužbine: u vreme kada nisam imao nikakvog učešća u njenom radu. Ima veoma mnogo studentskih, master i doktorskih radova o Crnjanskom.

U kakvom je odnosu vaša nagrada Stražilovo i nagrada istog imena Brankovog kola?

To su dve sasvim različite nagrade.

Dokle se stiglo sa projektom kritičkih izdanja celokupnog dela Miloša Crnjanskog?

Objavljeno je 16 tomova. Trebalo bi da objavimo još jedan tom njegovih političkih članaka: iz vremena posle Drugog svetskog rata, najviše u časopisu El economista, koji je izlazio u Buenos Airesu. Crnjanski je povremeno pisao za te novine od 1952. do 1963. godine, kao i za jedne novine u Johanesburgu. Nedavno smo uspeli da nabavimo jedan broj članaka iz argentinskih novina: ti članci nisu bili ni evidentirani u bibliografiji Crnjanskog. To nije bilo jednostavno, jer tih novina uglavnom nema u evropskim bibliotekama. Sa člancima čiji prevod imamo, potrebno je sve proveriti, prevesti nove članke, i dati eventualna objašnjenja. Trebalo bi da to bude obimna knjiga. Tako bismo zaokružili njegov novinarski opus: uz razumnu sumnju, da je možda negde nešto promaklo. Ali, sa ovako detaljno urađenim knjigama, eventualne dopune će doći na prirodno mesto. Trebalo bi – kako su mi usmeno saopštili priređivači prof. dr Gorana Raičević i prof. dr Milivoj Nenin – da u poslednje tri knjige bude prepiska Crnjanskog. Kada se to objavi, čitav poduhvat bi bio gotov u ovoj redakciji. Uvek konkurišemo ravnopravno sa drugim učesnicima na konkursima Ministarstva kulture i grada Beograda i dobijamo izvesnu novčanu podršku za knjige kritičkog izdanja. U troškove spadaju honorari priređivača, pripreme teksta, opreme knjige i štampe. Ima priređivača – kao što je prof. dr Časlav Nikolić – koji su se odrekli honorara za urađen posao. Honorar ne dobija ni predsednik Zadužbine, koji je i glavni urednik kritičkog izdanja. Kako to nisu tiražna nego naučna izdanja, neophodna nam je pomoć drugih izdavača: tako je bilo od samog početka 1993. godine. Poslednja izdanja smo uradili sa izdavačkom kućom Catena mundi.

Ranko Mladenović, Gustav Krklec, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Da li postoji i kakva je saradnja sa Narodnom bibliotekom Srbije u kojoj se nalazi Legat Miloša Crnjanskog?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Narodnoj biblioteci Srbije su pripali materijalni predmeti zaostavštine Crnjanskih: sto, pisaća mašina, rukopisi, pisma. Nikada nismo imali nikakav spor sa Narodnom bibliotekom Srbije, već smo sve rešavali u dogovoru i saglasnosti.

Da li i koliko nagrada "Miloš Crnjanski", njeni dobitnici, kao i različiti događaji koje organizujete ili u njima učestvujete doprinose popularisanju imena i dela Miloša Crnjanskog?

Njegovo ime najviše predstavljaju i popularišu njegova dela: nedavno se pojavilo – uz pomoć Ministarstva kulture – izdanje Romana o Londonu na engleskom jeziku. Izdavačka kuća Lʼ Age dʼ Homme – koja je objavila jedanaest knjiga Crnjanskog na francuskom jeziku – odlučila je da  objavi drugo izdanje ove knjige na francuskom jeziku. U Italiji je otvorena stalna izložba posvećena našem piscu.

Da li razmišljate na koji način da približite delo Miloša Crnjanskog mlađim genracijama koje nisu previše sklone čitanju, bar ne "papirnih" knjiga?  

Najviše razmišljam o tome kako bi Zadužbina Miloša Crnjanskog mogla dobiti svoju nepromenljivu adresu i trajno obezbeđenje svog postojanja za vreme kada se piščeva autorska prava neće više naplaćivati. To bi – po sadašnjim pravilima – trebalo da bude 2047. godine. Možda će neko mlađe pokolenje imati sluha za ovu moju stalnu brigu.

Poslanica iz Pariza, rukopis Miloša Crnjanskog (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Istraživački tim Balkankulta uradio je projekat prema kojem bi se neka veća zgrada industrijskog nasleđa pretvorila u „Kuću muzeja“ u kojoj bi stalne postavke imali brojni privatni kolekcionari

(Foto: M.Miškov)

U Beogradu i Srbiji postoje na stotine zanimljivih i sasvim nesvakidašnjih privatnih kolekcija - od  umetničkih slika, ordenja, filatelije, karikatura do maketa vozova, automobila, kinder figurica, šolja ili starih ključeva iz Dubrovnika... Značajan broj tih kolekcija su samo odraz velike ljubavi osoba  koje su želele da imaju nešto svoje i jedintveno ili deo privatne, sentimentalne istorije neke porodice. Stručnjaci, međutim, procenjuju da u Srbiji ima stotinak zbirki koje bi zbog svoje autentičnosti mogle da prerastu u vrednu izložbenu postavku ili mali muzej. I da prezentacija široj javnosti tih kolekcija može biti od koristi za čitavo društvo. Ostaje nejasno kako napraviti granicu između zanimljivih zbirki koje se druže sa njihovim vlasnicima i prašinom i onih kolekcija koje bi mogle da imaju veliki kulturni i turistički potencijal za društvo.  
 
Privatni muzeji se kod nas pojavljuju krajem 90-etih godina prošlog veka, uglavnom predstavljajući kolekcije najrazličitijih upotrebnih predmeta ili narodne baštine gde pojedinačni predmeti po pravilu nemaju veliku vrednost, ali u zbirci otvaraju zanimljivu, edukativnu, dopadljivu priču.

I pored toga što je primetno sve značajnije prisustvo privatnih muzeja u kulturnoj i turističkoj ponudi, ne može se govoriti o velikom procvatu, ocenjuju stručnjaci, koji napominju da je neophodno da se te zbirke registruju i stručno obrade, jer sada ima primera da se i salaši ili ambicioznije kafane predstavljaju kao etno-muzeji.
Kako registrovati muzeje, uvrstiti ih u turističku ili kulturnu mapu grada budući da se ideja o privatnim muzejima sve više prepliće sa idejom biznisa...?

Tim Balkankult fondacije, predvođen ekspertom za privatne muzeje Dimitrijem Vujadinovićem, više godina je istraživao fenomen privatnih muzeja i kolekcija. Balkankult fondacija objavila je i dve knjige: „Razvoj privatnih muzeja i kolekcija u Srbiji“ i „Razvoj privatnih muzeja u Srbiji: osnova za mali / porodični posao i razvoj lokalnih ekonomskih resursa“ (instruktivni vodič). Ova fondacija održala je i tri radionice za vlasnike privatnih kolekcija koji su želeli da svoje kolekcije stave na uvid javnosti u Somboru, Sremskim Karlovcima i Beogradu.  

Za pojedine kolekcije, saznajemo, urađen je i konkretan biznis plan u kojem je dokazana mogućnost samofinansiranja ali i ekonomska korist lokalne zajednice.

- Nažalost, Ministarstvo kulture i Ministarstvo privrede, kao i Pokrajinski sekretarijat nisu bili zainteresovani za ovu temu i uključivanje privatnih muzeja i kolekcija u kulturni život. Privatni muzeji i kolekcije ostali su na nekoj margini,  što je većinu kolekcionara razočaralo - kaže Dimitrije Vujadinović.

(Foto: M.Miškov) 

Prema njegovim rečima, privatne kolekcije ili muzeji bi mogle da se se svrstaju u tri grupe - kolekcije koje su registrovane kao muzeji i dostupne javnosti, kao što je Muzej Cepter u Beogradu,  kolekcije koje su dostupne javnosti, ali nemaju pravni status muzeja,  iako u nazivu mogu koristiti reč muzej („Jeremija – srpski muzej hleba), dok najbrojniju grupu čine privatne kolekcije koje uopšte nisu dopstupne javnosti, ali bi njihovi vlasnici to želeli.

„Istražujući ovu temu došli smo do broja od preko 100 respektabilnih kolekcija u Srbiji čiji bi vlasnici želeli da ih izlože javnosti“, kaže Vujadinović.

Sve kolekcije, tvrde upućeni, koje su dostupne javnosti, kao i velika većina koja to nažalost nije, na svoj način su osobene i reprezentativne.

- Jedina razlika je u finansijskim i organizacionim mogućnostima. Ali svaka od kolekcija koje smo imali prilike da vidimo na poseban i atraktivan način donosi jedan narativ. U slučaju kolekcionarstva artefakti su bitni ali nisu dovoljni da kolekcija privuče pažnju potencijalnih posetilaca. Današnji muzeji i kolekcije moraju da donose jedinstven narativ, jer ono što privlači posetioce, posebno kada se radi o manjim kolekcijama, jeste doživljaj koji nude - priča Vujadinović.

Narativi koji kolekcija donosi mogu biti: porodična istorija (kao što je Muzej pčelarstva u Sremskim Karlovcima), prirodnjačke teme (kolekcija minerala, Beograd),  pojedine likovne teme (slikarske izložbe u Cepteru),  industrijsko nasleđe (Muzej automobila), proizvodne (kolekcija pisaćih mašina, Beograd),  folklorne (kolekcija nošnji Šokaca), etnološke (Etno kuća u Monoštoru), edukativne (Mini gradić za decu, Beograd), i turističke (kolekcija: faleristika, insigistika i numizmatike, Beograd). Tu su i kulinarske (kolekcija 2.000 kuvara iz celog sveta, Beograd), muzičke (kolekcija ploča, Beograd) ... Mnoge od tih kolekcija čine se, na prvi pogled, „trivijalnim“, ali sve one ipak, imaju svoju „priču“ koja je najčešće mnogo šira od samih predmeta.

Njihova registracija se obavlja u APR-u u statusu muzeja, fondacije, zadužbine, agencija, nevladinih organizacija...

(Foto: M.Miškov) 

- Registracija je vrlo jednostavna i rešenje se dobija u roku od nekoliko nedelja, ali kada se kolekcije pravno regustruju kao muzeji, onda to rešenje donosi i jasne organizacione uslove: adekvatan prostor, obavezan depo, zaposleni stručni kadar. Ukoliko se registruju po nekoj drugoj pravnoj osnovi ovi uslovi nisu obavezni - objašnjava Vujadinović.

Ako se kolekcija registruje kao muzej potrebno je ispuniti veoma striktne uslove jer zakon ne pravi razliku između državnih i privatnih muzeja. A za male kolekcionare ispunjavanje tih uslova je nedostižno - da bi neka kolekcija mogla biti na adekvatan način predstavljena nophodan je odgovarajući prostor, stručna postavka predmeta, definisano radno vreme, lice koje će biti prisutno u prostoru (ne mora biti u radnom odnosu), propratni štampani materijali...  

(Foto: M.Miškov)

Istraživački tim Balkankulta uradio je i projekat sa idejom da se neka veća zgrada industrijskog nasleđa, koja nije u upotrebi, pretvori u „Kuću muzeja“ u kojoj bi brojni privatni kolekcionari imali priliku da javnosti prikažu svoje kolekcije. Sve režijske troškove (izuzev zakupa prostora), kao i troškove osoblja snosili bi kolekcionari.

(Foto: M.Miškov)

- Ukoliko se takvi uslovi obezbede privatni muzeji/kolekcije mogu biti značajan sadržaj turističke i kulturne i edukativne ponude jednog grada. Treba naglasiti da u mnogim evropskim državama privatni „muzeji“ danas čine značajnu kulturnu i turističku ponudu i pravno imaju status fondacije ili zadužbine, kao što je recimo Gugenhajm u Veneciji. U Italiji je više od 40 odsto muzeja u privatnom vlasništvu - navodi naš sagovornik i napominje da se u Srbiji mnoge zbirke silom prilika gase:

- Kod nas se izlagačke delatnosti privatnih kolekcija u bilo kojoj pravnoj formi nisu uopšte razvile, jer kulturna politika na prepoznaje taj oblik kulturne ponude. U svim evropskim državama ulaganje u kulturne aktivnosti stimulisano je poreskom politikom. To je posebno razočaravajuće jer smo tokom istraživanja ove teme utvrdili da se ovde ne radi samo o kulturnoj aktivnosti, već značajnoj mogućnosti za razvoj malih, porodičnih samoodrživih poslova - dodaje Vujadinović.

Za kreatore naše kulturne politike je možda najvažnija  informacija da takve kolekcije ne bi opterećivale budžete za kulturu. Neke privatne kolekcije bi možda proširile horizonte naše kulture, a većina bi svakako proširila  turističku ponudu.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Marin Tartalja, Portret Milana Sekulića, oko 1930. godine (foto: Muzej grada Beograda)

Milan Sekulić družio se sa ruskim emigrantima koji su tih godina pristizali u Srbiju. Zapisa o ovim susretima nema, ali svedoči veliki broj ikona ruskih ikonopisaca koje je zajedno sa suprugom Pavom sakupljao. Nastanak najveće privatne kolekcije ikona na ovim prostorima, kolekcije Sekulić vezan je za ruske emigrante koji u Beograd dolaze bežeći od sovjetske revolucije. Milan i Pava kupuju od njih kako sami nazivaju „crvotočne slike“, i time se bave celog života. Posle Milanove smrti 1970. godine porodični stan, kolekciju od 164 ikone, zbirku umetničkih slika i nameštaj kao legat ostavili su gradu Beogradu. Ova kolekcija otvorena je 2001. godine za posetioce u porodičnom stanu u Uzun Mirkovoj 5, u okviru Muzeja grada Beograda.

Milan Sekulić (Sremska Mitrovica, 1895-Beograd, 1970) po završetku građevinskog odseka tehničkog fakulteta u Budimpešti 1920. godine dolazi u Beograd i zajedno sa arhitektom Dragišom Brašovanom otvara projektni biro „Arhitekt“. Posle četiri godine se razilaze i svako kreće svojim putem. Za Milanovo ime vezuje se više od 200 objekata u Beogradu, Novom Sadu, Šapcu, Smederevu… Projektovao je ili  učestvovao u projektovanju stare zgrade lista „Politika“, „Ruskog cara“, „Banovske palate“ u Novom Sadu, a učestvovao je i u izgradnji Palate Albanija. Posle Drugog svetskog rata firma mu je nacionalizovana, a 1948. godine osuđen je „zbog privredne sabotaže“. Posle dve godine zatvora, pomilovan je i postavljen za direktora građevinskog preduzeća „Rad“, a potom radi u Institutu u Vinči.

Leonid Mihailovič Brailovski, Sveti Đorđe, 1923. (foto: Muzej grada Beograda)

Najbolja zbirka grčkih ikona u Srbiji

U petosobnom stanu, nadomak Kalemegdana, sa pogledom na Studentski park na prvom spratu zgrade koju je Milan Sekulić sam projektovao nalazi se jedna od najvećih zbirki ikona ruskih, grčkih i ikonopisaca sa prostora bivše Jugoslavije. U popularnom stilu iz međuratnog perioda, svaka prostorija je drugačije uređena. Nameštaj iz trpezarije od orahovog drveta rađen je u bečkoj firmi Bernard Ludvig po uzoru na engleski nameštaj iz 18. veka. U drugim prostorijama nalaze se predmeti primenjene umetnosti u bidermajer stilu, rokokou, predmeti koji oponašaju italijansku renesansu. U „ruskoj sobi“, po uzoru na tradicionalne ruske prostore nameštaj u punoj hrastovini je rađen po nacrtu Milana Sekulića, a nacrt za polijelej je Dragiše Brašovana, kuma Milana Sekulića. 

U stanu su izložene ikone u rasponu od kraja 14. i početka 15. veka, pa sve do početka 20. veka. Osim ruskih, u kolekciji se nalazi i 60-ak ikona italokritskih majstora koji su stvarali na ostrvima između 15. i 18. veka. Među najvrednijim iz ove skupine su „Sveti Jovan Preteča“ Konstantina Zanea i 17. veka, sa sačuvanim potpisom autora, kao i „Bogorodica Strasna“, delo Andreja Rica ili nekog od njegovih neposrednih sledbenika.

U Helenskoj fondaciji za kulturu u Beogradu 2011. godine priređena je izložba kritskog ikonopisa iz Zbirke ikona Sekulić. Smatra se da je ovaj deo kolekcije najbolja zbirka grčkog ikonopisa u Srbiji koji se može videti na jednom mestu.

Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Treću celinu ove zbirke čine srpske ikone prikupljene na širem prostoru Balkana-Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Hrvatskoj. Posebno se ističe najstarija ikona u čitavoj zbirci sa predstavom „Svete Trojice“ ili „Gostoljublja Avramovog“.

Nažalost, Sekulići nisu ostavili mnogo podataka o ikonama, uglavnom se zna mesto gde su ih nabavljali. Dugo vremena je bilo potrebno da se uradi konzervacija za one koje su bile u lošem stanju, pa iz tog razloga se toliko čekalo da se zbirka „otvori za javnost“.

Nepoznati majstor, Bogorodica Eleusa (Umijenija), XVI vek (foto: Muzej grada Beograda)

Sekulići su putovali po celoj Jugoslaviji u potrazi za ikonama. Zbog nedostatka podataka bilo je potrebno dosta vremena da se uradi datovanje na osnovu stilskih i ikonografskih osobenosti. U poslednje vreme  se i neki stručnjaci iz inostranstva interesuju za ovu kolekciju, u nekim naučnim radovima pominju se ikone iz ove zbirke, pa se prave određene analogije. Takođe, jedan period stan je bio nacionalizovan, što je uticalo na način čuvanja ikona. S obzirom na broj ikona i njihovu starost bilo je potrebno dosta vremena da se urade konzervatorsko-restauratorski radovi. Stan je veličine 175 m2 a bilo je potrebno izvesti određene intervencije na celokupnom prostoru  da bi zbirka mogla da bude predstavljena javnosti.

Inače, publika je prvi put mogla da vidi neke od ikona na izložbi 1928. godine u „Cvijeti Zuzorić“.

Iako deluje da je ovo mesto još uvek „nepoznato“ na turističkoj mapi Beograda, organizuju se posete učenika, navraćaju stručnjaci koji proučavaju ikone, a među posetiocima ima dosta Francuza i Rusa koji vole da obiđu ovaj prostor. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je 1967. godine objavio publikaciju o zbirci ikona Sekulić, a u planu je savremeni vodič kroz stalnu postavku.

"Ruska soba" Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Samo jedan portret dragog prijatelja

„Skrušenog izraza lica, duge kose i smeđe brade, Hrist ovekovečen u svojoj patnji na krstu. Prostor oko krsta ispunjen je razjarenom masom naroda, a podno krsta Marija Magdalena u pratnji jevrejskih žena, oplakuje Hristovu smrt“.

Ovim rečima Isidora Savić u autorskom tekstu opisuje „Golgotu“, upečatljivu sliku crvenih kolorita Stevana Aleksića, čuvenog autora religioznih kompozicija koja se nalazi u stanu Sekulića. Ona je jedna od nekoliko desetina slika, koje se takođe mogu videti u ovoj kolekciji. Sekulići su sakupljali i dela srpskih slikara 18. i 19. veka, a pretežno su zastupljene istorijske kompozicije i portreti, kao i dela jugoslovenskih slikara koji su stvarali u međuratnom periodu. U stanu su izložene i slike Marka Čelebonovića, pejzaži Jovana Bijelića i Ignjata Joba. Deo kolekcije slika prenet je iz porodične kuće Milana Sekulića u Novom Sadu. Reč je uglavnom o portretima nepoznatih ljudi, a autori su srpski slikari Konstantin Danil, Jovan Klaić i Jovan Vorgić. Po formatu i monumentalnim dimenzijama izdvaja se „Golgota“ Stevana Aleksića, jedna od četiri verzije ove silke. Nastala nekoliko godina po završetku Velikog rata, ova slika svojim crvenim koloritom simboliše patnju krv i ratno stradanje, a nebo u pozadini prošarano munjama dočarava dramatičnost trenutka i može se tumačiti kao univerzalna scena ljudskog stradanja nakon rata.

Bračni par Sekulić živeo je izuzetno skromno, malo je njihovih ličnih tragova u stanu, osim umetničke kolekcije i nameštaja urađenog po Milanovim nacrtima. Jedini izuzetak je portret Milana Sekulića koji je naslikao Marino Tartalja, prijatelj porodice. Ovaj portret jedini je lični trag i dragoceno vizuelno svedočanstvo o Milanu Sekuliću.

Zbirka ikona Sekulić (foto: Muzej grada Beograda)

Konstantin Zane, Sveti Jovan Preteča (Krstitelj), 17. vek (foto: Muzej grada Beograda)

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Arhivska zbirka Jovana Vujića broji 2.965 značajnih istorijskih dokumenata, od kojih je nastariji „Hristova geneologija“ iz 1581. godine (Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

Kada bi se među istoričarima umetnosti sprovela anketa ko je u najveći kolekcionar u srpskoj istoriji i u kome su današnji vlasnici mogli da imaju uzor u prošlosti, jedno ime bi se veoma lako izdvojilo – Jovan Joca Vujić (1863-1934). Odlučan da najveći deo dragocenosti koje je brižljivo skupljao i ostavio svom narodu, ovaj čovek je bio ktitor i veliki darodavac gotovo svih značajnih srpskih kulturnih institucija.  Bogata zaostavština ovog neumornog sakupljača slovenske starine, danas krasi Univerzitetsku biblioteku „Svetozar Marković“ u Beogradu, Narodni muzeju u Beogradu, Maticu srpsku u Novom Sadu, Gradski muzej u Senti, dok su eksponati novijeg datuma iz ove kolekcije našli svoje mesto u udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ kao deo legata Tatjane Kragujević i Vasilija Vince Vujića, unuka Jovana Vujića.  Za svoja dobročinstva Beogradskom univerzitetu, Vujić je odlikovan ordenom Svetog Save drugog reda. Matici srpskoj, čiji je član bio od 1922. godine, poklonio je 1933. godine 45 slika za otvaranje njihove galerije.  Posle otvaranja galerije proglašen je počasnim predsednikom novoosnovanog muzejskog odbora.

(Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

„Radio sam, bez velikih pretenzija, iz čiste ljubavi prema svojoj rasi i naciji, sakupljao sam kulturne spomenike naše prošlosti jedino iz duševne potrebe i nameravao sam da time podstreknem i mlađi naraštaj na ljubav i interesovanje prema kulturi srpskog naroda. Naročito sam, pak, obraćao pažnju na prošlost naše Vojvodine, dokazujući time da mi, Srbi Vojvođani, možemo biti ponosni na svoju prošlost i na svoje pretke, koji su pošteno i savesno vršili svoje dužnosti prema sebi, prema porodici i prema rodu svome i time položili čvrst temelj današnjoj našoj materijalnoj i duhovnoj kulturi i našem nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju ”,  citat je iz njegovog pisma Matici srpskoj 1925. godine.

Rođen kao najmlađe od šestoro dece Save Vujića, advokata i veleposednika i majke Terezije rođene Mudrić, Jovan Vujić sakupljao je, kako je u svom pismu iz 1931. godine objasnio, rasute ostatke naše kulturne istorije, nacionalne književnosti i likovne umetnosti, sa željom da svoju zbirku jednoga dana učini javnom, te da ona kao takva: „Može znatno da olakša rad naučnim radnicima, koji bi inače bili prinuđeni da svoje studije vrše po raznim bibliotekama i drugim mestima ne samo naše, nego i stranih zemalja“.
I kako to u nas obično biva ova poklon-zbirka najmanje je javna, a o životu i delu nesebičnog darodavca Jovana Joce Vujića, veleposednika iz Sente, domaća kulturna javnost vrlo malo zna ili ne zna ništa.

(Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

Jovan Vujić, na žalost nije dočekao da vidi ostvarenje svoje zamisli. Zaveštanje je ispunio njegov sin Jovan sa sestrom Darinkom. U ime Beogradskog univerziteta zbirku su 1940. iz Sente preuzeli Milan Nešić, dekan Tehničkog fakulteta, slikar Brano Popović i Uroš Džonić, upravnik Univerzitetske biblioteke.  

"Sakupljao je više od pola veka knjige, rukopise i sve što se odnosi na srpsku književnost, kulturu i istoriju. On o ovome piše i u pismu koje je uputio rektoru Beogradskog univerziteta kada mu i obrazlaže da je odlučio pokloniti je Univerzitetskoj biblioteci. Iz poklona je izuzeo ono što nije značajno za srpsku kulturu i istoriju, ili se pak ticalo njegovog rodnog grada ili familije. Po bogatstvu sadržaja i vrednosti dokumenata koja čine ovu zbirku, ova poklon-građa je sa jedne strane izuzetna kulturna baština, a sa druge naučna građa od izuzetnog značaja", kaže dr Tatjana Brzulović Stanisavljević, bibliotekar savetnik u Univerzitetskoj biblioteci i navodi:

"Veliki dobrotvor Jovan Vujić testamentarno je Univerzitetskoj biblioteci 1931. godine poklonio svoju ličnu biblioteku koja broji oko 10.000 primeraka knjiga i zbirku arhivske građe sa 2.989 dokumenata, koje su proglašene za kulturno dobro od velikog značaja. Zbirka umetničkih dela Joce Vujića u Senti, koju je marljivo prikupljao sadržala je oko 400 predmeta: ikona, slika, skulptura, crteža, grafika. Matici srpskoj poklonio je 45, a Beogradskom univerzitetu 250 umetničkih dela, dok je 70-esetak, uglavnom portreta ostalo u porodici".

Posle Drugog svetskog rata, veli naša sagovornica, jedan deo poklon-zbirke Joce Vujića iz Sente Beogradski univerzitet je predao na čuvanje (1949) Narodnom muzeju u Beogradu. Osnovni motiv za ustupanje bilo je stanje u kome su se nalazila umetnička dela ove zbirke tokom okupacije, kao i posle savezničkog bombardovanja i oštećenja zgrade Tehničkog fakulteta, gde su bile smeštene.

Najveći srpski kolekcionar, Jovan Joca Vujić veći deo svoga života posvetio je sakupljanju i očuvanju najvrednijih dela romantizma i bidermajera 19. veka. Branko Popović, slikar i dekan Tehničkog fakulteta u Beogradu, pak, sakrio je od Nemaca za vreme okupacije i spasao od američkog bombardovanja na Uskrs 1944. godine nekoliko najvažnijih dela iz kolekcije Joce Vujića, poklonjenih fakultetu. Tako su sačuvani jedna od najlepših slika Đure Jakšića, romantična „Devojka u plavom”, i portret „Umetnikova supruga Sofija Deli” Konstantina Danila, biser srpskog bidermajera.

Posebno treba istaći Vujićeve zasluge za sakupljanje radova Konstantina Danila čijom je ličnošću bio opčinjen i čije je radove smatrao vrhuncem našeg slikarstva građanske epohe. U godinama pred Prvi svetski rat, Danilo je prilično pao u zaborav. Posle ogromnih napora, troškova i pravih kolekcionarskih podviga, Vujić je 1924. godine u Narodnom muzeju sa Veljkom Petrovićem organizovao izložbu Danilovih slika i može se reći da ga je ponovo otkrio i našoj publici i istorijsko-umetničkoj nauci. Vujić je 1924. godine pronašao u Gracu i potom otkupio za 110.000 ondašnjih dinara 14 Danilovih slika, koje su tako obogatile fond srpskog slikarstva 19. veka.

(Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković")

"Među vrednostima koje je Jovan Vujić zaveštao Univerzitetskoj biblioteci svakako je i četiri hiljade pisama Miloša i Mihaila Obrenovića. Arhivska zbirka broji 2.965 dokumenata, odnosno 4.751 listova. Dokumenta obuhvataju period  između 1581-1918, od koji je najstariji „Hristova geneologija“ iz 1581. godine. On je u obliku svitka, ilustrovan i pisan na gotici. Dokumenta su pisana na tri pisma i 13 jezika. Zbirka je tematski podeljena na četiri celine. Najznačajniji deo ove zbirke je kneževa arhiva", priča dr Brzulović Stanisavljević uz komentar da je za ovu arhivu Vujić saznao i otišao u Temišvar da bi je otkupio 1926. godine.

Ona broji oko 1.500 dokumenata. Reč je o prepisci kneza Miloša Obrenovića 1839-1858, kada je bio u emigraciji. Tu je i deo porodične prepiske sa knezom Mihailom i ćerkom Petrijom. Tu su i pisma raznih ličnosti knezu Milošu, među njima i Ilije Garašanina, Ljubomira Nenadovića, Miše Anastasijevića, Vuka Karadžića...

Obrađeni katalog arhivske građe Joce Vujića, saznajemo, ima 3.016 inventarisanih jedinica. Od posebnog značaja je 21. poglavlje koje sadrži spise i beleške o srpskim slikarima, 983 predmeta o znamenitim istorijskim ličnostima, događajima, spomenicima i mestima. Tu su i 1.405 inventarisanih jedinica narodnih nošnji, vojničkih uniformi, spomenici, grbovi, diplome, plakate, bakrorezi, litografije, čelikorezi. U posebnom odeljku su oružje, gusle, nakit, posuđe i narodni radovi....

Veliki poduhvat obrade i objavljivanja kompletnog kataloga slika, skulptura i crteža iz Muzeja Joce Vujića uradili su Narodni muzej u Beogradu i Galerija Matice srpske iz Novog Sada 1989. godine. Deo ove izuzetne zbirke srpskog slikarstva 19. i početka 20. veka javnost je poslednji put imala prilike da vidi na velikoj izložbi „Dobrotvori Beogradskom univerzitetu” 2005. godine u galeriji SANU u Beogradu.

Nepravdeno zapostavljeni ktitor Beograda Jovan Joca Vujić, i pored nesebičnih darova i bogate zaostavštine još uvek nema ni svoju ulicu u Beogradu, mada je inicijativa pokrenuta davne 2012. godine.  Nama ostaje nada da ćemo makar u nekoj bliskoj budućnosti imati priliku da vidimo šta nam je to Jovan Jova Vujić ostavio u amanet i da ćemo istrajati na putu da se nepravda prema njemu ispravi.


Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Foto: Biblioteka SND

Ko ima petodinarku, kovanu povodom veka od Prvog srpskog ustanka na kojoj piše „Bog čuva Srbiju“, može da je proda za stotinak evra, ali ako ima onu sa greškom na kojoj je napisano „Bog Srbiju čuva“ može da dobije najmanje 5.000 evra. 

Prvi kolekcionar bio je Hugo Vajfert, koji je 1878. godine počeo da stvara svoju zbirku, da bi porodičnu strast nastavio njegov brat Đorđe Vajfert koji je imao 14.114 primeraka kovanog novca.

Foto: Biblioteka SND

Posle mnogo godina u Beogradu zbog pandemije korone nije organizovan ni jedan sajam numizmatike, koji su okupljali do 200 izlagača iz Italije, Austrije, Rumunije i drugih zemalja regiona.  

„To nas je prilično finansijski pogodilo, koristili smo i mere Vlade Srbije za isplatu minimalnog ličnog dohotka, pa još uvek nekako preživljavamo. I pored ove neslavne numizmatičke godine, naši članovi se nisu obeshrabrili“, kaže Dragan Pavlović, predsednik Srpskog numizmatičkog društva u Beogradu osnovanog 1956. godine.

U maratonskoj trci sa virusom i merama koje virus prate, mnogi od ljubitelja „starina“ pribegli su pravljenju sajtova, otvaranju profila na društvenim mrežama, sve u želji da makar virtuelnim putem stignu do novih numizmatskih materijala. Proređeno je i prusustvo sastancima SND-u, koji ima oko 500 članova, a koji  se decenijama unazad okupljaju svakog utorka od 16 do 19 sati u Ulici Svetog Save gde su razmenjivali i procenjivali numizmatičke materijale i nabavljali stručnu literaturu i potrebnu opremu. Ali najveći hendikep svakako jeste što nijedan od četiri redovna godišnja sajma numizmatike nije mogao da bude održan u hotelu Slavija. Posebno jer je Srbija vrlo interesantna kolekcionarima iz celog sveta budući da se nalazi na raskrsnici različitih kultura, tako da se na ovim prostorima mogu naći vrlo interesantni primeri novca i novčanica od antike do danas.

Foto: Biblioteka SND

Većina kolekcionara, saznajemo, ovde dolazi zbog dinara, novčanica nastalih od vremena Kneževine Srbije do danas. Posebno onih koje su radili veliki srpski slikari, poput Paje Jovanovića ili Beta Vukanović, za čiju su novčanicu od 50 dinara štampanu nakon izbijanja Prvog svetskog rata u Francuskoj kolekcionari bili spremni da plate i do 8000 evra.   

"U poslednje vreme sve to je nekako zamrlo jer su se mnoge okolnosti promenile. Mnogi naši članovi su se preorijentisali na internet i društvene mreže, da na taj način obogaćuju svoju zbirku. Ipak, smatramo da je i dalje neposredni kontakt najbolji što se tiče numizmatike. Zato su i važni naši redovni sastanci, ali i međunarodni sajmovi jer je tu dolazilo i do 700 ljudi i više od 200 izlagača  iz Italije, Austrije, Rumunije, drugih zemalja regiona...", priča Dragan Pavlović.

Srpsko numizmatičko društvo osnovano je 1956. godine i u proteklih šest decenija uspelo je da stekne zavidnu inostranu reputaciju. Kada je numizmatika u pitanju najviše se, priča Pavlović, sakuplja lokalni novac, kao što je novac moderne Srbije od 1868. godine, ali i srpska srednjevekovna valuta. Kolekcionari u svojim zbirkama vole da imaju papirni novac, odlikovanja, medalje.

Foto: Biblioteka SND

"To je opet srodna grana faleristika koja izučava ordenje i medalje, ali po interesovanju ne zaostaju ni notafiličari koji sakupljaju papirni novac. Traže se i hartije od vrednosti, deonice, obveznice", uverava nas Pavlović.

Najpoznatiji kolekcionar srpskog srednjevekovonog novca, svakako je, saznajemo, Slobodanka Stojaković, veliki kolekcionar papirnog novca je Željko Jelić, a u domenu metalnog novca prednjače Milorad Đurišić i Zoran Ilić, koji ima bogatu zbirku i metalnog i papirnog novca. 

Koja su to pitanja, dileme o kojima numizamatičari, faleristi, notafilisti razgovaraju? Koliko su solidarni?

"Svakako su solidarni, vidite kod ove moderne numizmatike ima mnogo nedorečenosti. Može da se pojavi neka zanimljivost kao greška prilikom štampanja ili prilikom kovanja. U našem društvu sve se zna šta je izdato od novca, kojim tokovima ide. Jedino kada je u pitanju stariji srpski srednjevekovni novac, tu evenutalno može da bude nekih nedoumica ili novih otkrića. Ostalo, što se moderne numizmatike tiče, sve je poznato i nema prevare", odgovara Pavlović.

Otuda ne čudi što SND-u, znaju da se obrate i stručnjaci sa Oksforda. Posebno kada je reč o rimskim rudničkim kvadransima budući da postoji tvrdnja da je jedan tip ove kovanice otkovan i na teritoriji današnjeg Velikog Gradišta na Dunavu, čije antičko ime PINCVM, asocira na natpis na novcu.

Foto: Biblioteka SND

Kada i koliko će aktuelne kovanice biti interesantne numizmatičarima, teško je predvideti. Ono što je svakako proverena činjenica jeste da, recimo novčanica od 100 dinara iz 1884. godine koja je bila u opticaju do Prvog svetskog rata, ima posebnu vrednost. Tada je u prometu ostalo njih 70, a sudbina većine nije poznata. To najbolje potvrđuje da novac ima i svoju cenu, posebno kada izađe iz opticaja. Ako još ima i grešku u štampanju ili kovanju to mu višestruko podiže vrednost jer je kolekcionarima uvek zanimljiv taj materijal.

Originalni primerak novčanice iz 1884. godine osim u Narodnom muzeju postoji i u kolekciji Željka Jelića, a smatra se da je sačuvano još svega njih desetak. Novčanica od 100 dinara iz 1884. godine, zavisno od stepena očuvanosti vredi od par hiljada evra do par desetina hiljada evra. Jedna od tih novčanica od 100 dinara Kraljevine Srbije iz 1884. godine kupljena je u Švedskoj za 8.000 evra.Vrednost, tvrde stručnjaci, nije u brojevima, već u detaljima. Isto tako, saznajemo, sav kovani novac sa likom Nikole Tesle je veoma popularan, bez obzira na tiraž. Za kolekcionare posebno je popularan kovani ili štampani novac u malom tiražu koji je bio u opticaju.

Foto: Biblioteka SND

Od velikog značaja je, smatraju numizmatičari, i prvi novac iz moderne Srbije iz 1868. godine. To je veliki istorijski trenutak kada Srbija koja je još uvek u vazalnom odnosu počinje da kuje sopstveni novac. Za kulturne institucije neki primerci novca svakako nemaju cenu. Među njima recimo novac ih 1875. godine je posebno zanimljiv,  jer je na njemu prvi put napisan natpis: dinar.

Kada je reč o kovanom novcu, neki primerci vrede od stotinak do nekoliko hiljada evra. Posebnu vrednost imaju pet dinara iz 1879. i četiri dukata u srebru iz 1926. godine. Veliku vrednost ima i dukat sa likom kralja Aleksandra I Karađorđevića, kovan 1934. godine, koji sadrži tri i po grama zlata. I to ne zbog zlata, već zato što ih je pre ubistva kralja otkovano svega dve hiljade. Ko ima pet dinara iz 1904. godine, kovanih povodom veka Prvog srpskog ustanka, na kojoj piše „Bog čuva Srbiju“, može da ih proda za stotinak evra. Zanimljivo je da onaj ko donese onu sa greškom iz kovanice, na kojoj je napisano „Bog Srbiju čuva“, može da je proda za najmanje 5.000 evra. Svaka greška na novcu i novčanicama drastično povećava pažnju kolekcionara i vrednost primerka.

Numizmatika u Srbiji ima dugu istoriju iza sebe – još 1878. godine svoju zbirku je počeo da sakuplja brat Đorđa Vajferta, Hugo, nastavio je otac Ignjat, da bi, na kraju, porodičnu strast za kolekcionarstvom nasledio sam Đorđe Vajfert i zbirku uvećao do impozantnog broja od 14.114 primeraka kovanog novca. Kolekcija je za njihovih života uvećavana nabavkama od beogradskih trgovaca, otkupom drugih zbirki i otkupom kostolačkog rudnika, smeštenog neposredno uz ostatke numizmatikom bogatog rimskog Viminacijuma.

Pred izbijanje Prvog svetskog rata, zbirka je po Vajfertovoj odluci užurbano spakovana i iz Pančeva prebačena u Beč, odakle je vraćena, da bi 1923. godine bila poklonjena Univerzitetu u Beogradu. Zbirku su u Vajfertovoj vili u Beogradu sređivali i popisivali poznati numizmatičari, a do predaje na čuvanje i proučavanje Narodnom muzeju u Beogradu bila je smeštena u Univerzitetskoj biblioteci...

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Izložba "Blago iz privatnih kolekcija", Dom vojske (foto: Fondacija "Plavo")

“Kada putujete Engleskom, svratite u neki zamak, platite par funti i potomak nekog lorda vas povede u obilazak da vidite umetnička dela koja su njegovi preci sakupljali generacijama. To će se dogoditi i kod nas, jer već postoji puno privatnih zbirki koje čekaju da budu otvorene. Rajko Mamuzić je osnovao galeriju, Pavle Beljanski spomen zbirku, Milena Pavlović Barili takođe galeriju u Požarevcu, Cepter je otvorio muzej, Macura takođe. Težište se pomera od muzeja prema privatnim kolekcionarima koji će uskoro biti značajniji nego muzeji i galerije”, kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac, možda jedan od najboljih poznavalaca dela koja se nalaze u privatnim kolekcijama kod nas.

Kusovac čak smatra da muzeji ne mogu da naprave ozbiljnu izložbu bez pozajmica od privatnih koekcionara.

“Muzeji postaju ostave starih stvari, jer se ne obnavljaju dovoljno dobro i dovoljno snažno. Država se pokazala nemoćnom da održava svoje institucije o čemu svedoči podatak da je bužet za kulturu manji od jedan odsto bužeta Srbije. Sa tim novcem ne možete ni da nahranite gladna usta onih koje ste kao birokrate napravili da se brinu o onome što su naši preci skupljali. Birokratija nam pojede ono što bi trebalo ulagati u nova umetnička dela. Mi danas imamo u Srbiji tako dobre privatne kolekcije, da muzeji moraju od njih da pozajmljuju ako hoće da naprave ozbiljnu izložbu“, dodaje Kusovac.

Decenijama kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac priznaje da je nekada privatne kolekcionare doživljavao kao konkurenciju, ili kao usputnu stanicu, jer je smatrao će sve što sakupe na kraju završiti u muzeju. Sada je mišljenja da ih treba negovati, jer od njihove dobre volje zavisi kakve će se izložbe praviti.

„Jedan mladi gospodin mi je nedavno pokazao sliku koju je kupio za oko 80 hiljada evra. To ne može da izdrži nijedno ministarstvo, koliko god da se napinje. Osiguranje za pozajmicu tako skupog materijala je ogromno, pa bez dobre volje kolekcionara ne bi se mogle napraviti izložbe“, navodi Kusovac.

Nikola Kusovac (foto: print skrin Jutjub, TV Happy)

Privatnici obogaćuju muzejske kolekcije

„Blago iz privatnih kolekcija“ naziv je izložbe koju je Nikola Kusovac priredio sa Fondacijom Plavo pre dve godine u Domu vojske. Na izložbi je prikazano više od 60 dela pozajmljenih od 17 privatnih kolekcionara. Na izložbi su se mogle videti slike koje nikada ili su retko bile dostupne javnosti – „Tri gracije“ Milana Konjovića, „Devojka sa kotaricom Mila Milunovića“, „Gračanica“ Nadežde Petrović… Komentarišući ovu izložbu Kusovac kaže da je izložbu nazvao „Sad i nikad više“ jer je ovo bila retka prilika da se vidi samo deo umetničkog blaga koje se nalazi u privatnim kolekcijama. Navodeći neke od „ozbiljnijih“ kolekcionara kod nas pominje Vasilija Mićića. U njegovom hotelu „Palisad“ na Zlatiboru može se videti deo umetničke kolekcije, među kojima su slike Save Šumanovića, Stojana Aralice, Petra Lubarde, Uroša Predića… Jovan i njegovi sinovi Aleksandar i Dragan vlasnici firme Adoc takođe poseduju impozantnu kolekciju. Deo radova je u njihovom hotelu „Envoy“u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu. U njihovoj kolekciji je i čuvena Kolektanea Eriha Šlomovića, sveska sa crtežima i posvetom Šagala, Matisa, Klea, Piakasa i mnogih drugih.

Deo kolekcija Radivoja Draževića, vlasnika firme „Radeks“ bio je prikazan prošle godine na izložbi „100 godina ULUS-a, 100 umetnika, 100 dela“ u „Cvijeti Zuzorić“. Posetioci su tada prvi put mogli da vide 40 dela iz bogate Draževićeve kolekcije savremene umetnosti koju je prikupljao tokom četiri decenije.  

Sa druge strane zahvaljujući darovima privatnih kolekcionara mnogi muzeji su obnovili svoje kolekcije. Donacijom Arse i Vojke Milatović Narodni muzej je obnovio kolekciju ikona, a po rečima Nikole Kusovca, svaka peta, šesta ikona u Narodnom muzeju je iz njihove kolekcije. Takođe u ovom muzeju kolekcija savremene umetnosti obnovljena je zahvaljujući daru Jakova Smodlake koji je poklonio dela nastala između 60-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Izložba "Blago iz privatnih kolekcija", Dom vojske (foto: Fondacija "Plavo")

Jugoeksport je kolekciju od 75 slika i skulptura nastalu otkupom uglavnom na izložbama i od pojedinaca poklonio Muzeju grada Beograda. Među delima su i slike Save Šumanovića, Uroše Predića, Petra Lubarde, Ivana Meštrovića, Rista Stijovića, Mila Milunovića, Stojana Aralice, Nadežde Petrović, Lazara Vozarevića, Marka Čelebonovića, Zore Petrović…

Značajan deo kulturnog blaga nalazi se i u posedu crkve. Po Kusovčevim rečima ne samo ono što je vezano za dalju prošlost kada je crkva bila mecena mnogim umetnicima već se i danas mnogi privatni kolekcionari radije odlučuju da svoje kolekcije poklanjaju crkvi. Navodi i da je posredovao poklonu kada je jedan naš poslovni čovek iz Amerike otkupio i donirao Crkvi Ružici ikonu Svete Petke u prirodnoj veličini, rad Dimitrija Avramovića.

Na opasku da mnogim privatnicima umetnička dela predstavljaju kapital Kusovac se ne slaže. Smatra da velika većina to radi iz velike ljubavi, a često se dešava i da nešto pretplate ili ulože više novca, pa to posle ne mogu da izvuku. Dodaje i da o svojim kolekcijama pažljivo brinu, neki imaju i konzervatore sa kojima sarađuju, a pojedinci i bolje usove za čuvanje nego muzeji. Pošto većinu poznaje i često im daje savete kaže da ga nikada nisu odbili kada im je tražio slike pri organizovanju izložbi.

„Ima takvih kolekcionara da prosto morate da im skinete kapu“, zaključuje Kusovac.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

„Period pred nama ne ide u prilog tezi da bi promenom političke nezavisnosti i vojne neutralnosti poboljšali naš položaj“, istakao je bivši ambasador dr Zoran Milivojević, i naglasio da bi trebalo očekivati pritisak na Srbiju u narednom periodu, a da bi „ulazak u NATO direktno doveo u pitanje srpska državne i nacionalne interse, podrazumevao priznanje Kosova i Metohije“, te da je i sama ta činjenica dovoljan razlog zašto bi vojna neutralnost Srbije trebalo da bude konstanta.

Docent sa Fakulteta političkih nauka u Banjoj Luci dr Željko Budimir istakao je da je dobro što Srbija i Republika Srpska imaju skupštinske rezolucije o vojnoj neutralnost ali i naglasio da „rezolucija ima mnogo manju snagu od zakona“.

„Ono što bi trebalo da se u narednom periodu uradi je da se ozakoni vojna neutralnost i u Srbiji i u Republici Srbiji. Donošenje Zakona o vojnoj neutralnosti je neophodnost. Zalažem se za to da se takav zakon usvoji u što najskorije vreme i po hitnom postupku. To će biti najbolji pokazatelj da je to strateški kurs i Srbije i Republike Srpske“, naglasio je dr Budimir.

Predsednik Demokratske stranke Srbije i docent na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Miloš Jovanović složio se sa dr Budimirom i ocenio da je „važno vojnu neutralnost podići na viši normativni nivo“ jer „to ima povratnu spregu, učvršćuje političku volju, cementira politiku vojne neutralnosti i pravi politički i pravni identitet jedne zemlje, jednu kulturu vojne neutralnosti u kojoj bi svakoj budućoj vlasti koja bi težila to da promeni to bilo otežano“.

„Zato je apsolutno potrebno doneti Zakon o vojnoj neutralnosti“, naglasio je Jovanović.

Marina Raguš, predsednica Poslaničke grupe Srpskog patriotskog saveza (SPAS) u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ocenila je da je „SPAS vrlo jasan: vojna neutralnost je u ovim geopolitičkim okolnostima najispravnije i najodrživije rešenje“, dodavši međutim da čak ni normativno jačanje ne bi moglo trajno da garantuje vojnu neutralnost ukoliko dođe do geopolitičkih i političkih promena u narednih 10 do 15 godina.

Naučni saradnik sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Miloš Jončić založio se za to da se „jasno i precizno u strateškim i pravnim dokumentima definiše i razradi pitanje vojne neutralnosti, da se ukaže na to da se opredeljujemo za pozitivnu vojnu neutralnost, a to podrazumeva saradnju sa svim postojećim vojnim savezima i blokovima na ravnopravnim osnovama“.

„Dakle, ukoliko postoji kancelarija NATO u Republici Srbiji, treba otvoriti i kancelariju za saradnju sa ODKB“, istakao je dr Jončić.

Prof. dr Stanislav Stojanović, načelnik Odeljenja za studije bezbednosti u Institutu za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane Republike Srbije, ocenio je da vojna neutralnost u fokusu pažnje, da je to koncept „praćen osporavanjima“, ali da veruje da je „vojna neutralnost Republike Srbije strateški imperativ“.

„Strateški znači da predstavlja prihvatljiv okvir za primerenu i odgovarajuću zaštitu nacionalnih interesa u dužem vremenskom periodu“, ocenio je prof. Stojanović, istakavši da „duboko veruje da je to racionalan i pragmatičan izbor“.

„Verujem da i geopolitički i prostorni i kulturološki razlozi idu u prilog činjenici koja potvrđuje valjanost izbora vojne neutralnosti“, naglasio je on i dodao da „naš strateški identitet koji počiva na vrednostima slobode, nezavisnosti i žrtvovanja predstavlja veoma ubedljivo vrednosno utememeljenje za vojnu neutralnost“.

Naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Nebojša Vuković, fokusirajući se na vojnu neutralnost Republike Srpske, ocenio je sa svoje strane da je „članstvo u NATO i način razmišljanja, mentalitet“, te da „ako bi BiH, odnosno Republika Srpska, jednog dana bili u NATO, mislim da bi se i kod mladog naraštaja naših sunarodnika formirao jedan način razmišljanja koji ne bi išao u prilog srpskim nacionalnim interesima“.

Glavni i urednik emisije „Dozvolite“ o Vojsci Srbije na Radio-televiziji Srbije, Goran Janićević, istakao je da je „vojna neutralnost jedino održivo i najsmislenije rešenje za vojnu poziciju Srbije“.

„Srpska vojna neutralnost ima perspektivu jer Srbija nikoga ne ugrožava bez obzira koliko pojedini političari u regionu plašili svoje građane Srbima“, ocenio je Janićević i dodao da je „veoma važno“ što Srbija ima razvijenu vojnu saradnju sa svojim susedima, bile one članice NATO ili ne.

Naučno-stručna konferencija „Perspektive srpske neutralnosti“ održana je u organizaciji Instituta za političke studije (IPS) i Sekcije mladih novinara Udruženja novinara Srbije (UNS) u Press centru UNS-a.

NAPOMENA: Fotografije sa konferencije „Perspektive srpske neutralnosti“ dostupne su na sajtu srpskaneutralnost.rs. Snimak konferencije je takođe dostupan na ovom sajtu, kao i na You Tube kanalu Pres centra UNS-a "Perspektive srpske neutralnosti".

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Sudije će odgovorati  na pitanja roditelja   u kojim slučajevima  će donositi rešenja da je beba preminula ili da je status deteta neutvrđen, da li će se "zatvarati" slučajevi ili će koristiti posebna ovlašćenja po Zakonu, da li imaju pritisak izvršne vlasti da  "zataškaju" aferu, da li će to biti kraj potrage roditelja da saznaju gde su deca, umrla ili živa, da li će novčana nadoknada biti kao ponuda da se ne traži dalje, itd....

Naša  Udruženje se inače, zalaže za to da svaki roditelje svoj slučaj može rešiti u državnim institucijama a ne na fejsu i ulici.

Sud je jedina nadležna institucija koji postupa po predlozima roditelja za utvrđivanje statusa dece, izvodi dokaze i utvrđuje šta se desilo sa bebom, da li je umla ili nije ili ili se to ne može utvrditi, a u tom slučaju, naš stav je jasan – nastavlja se potraga.“NESTALE BEBE BEOGRADA“ i „BEOGRADSKA GRUPA RODITELjA“.

Informacija može da sadrži stav koji nije stav Press centra UNS-a, ukoliko to nije izričito navedeno. Odgovornost za sadržinu informacije i tačnost podataka snose fizička lica ili pravna lica u čije ime je Press centar prosledio informaciju.

Foto: UNS

 
Mislite li da to vodi čemu: živeti? O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu. (Rastko Petrović, 1898. Beograd -1949. Vašington)

Da je divno što su u intelektualnom domu Petrovića, otac Mita  književnik i naučni radnik i majka Mileva učiteljica, među devetoro dece živeli Nadežda i Rastko svedoči njihova porodična spomen zbirka koja uprkos brojnim nedaćama, odoleva patini vremena. Predratno zdanje u kojem je smešten spomen muzej Nadežde i Rastka Petrovića nalazi se u jednom od najlepših delova Beograda,  u Ulici Ljube Stojanovića.  Sagrađeno je u periodu od 1928. do 1935. godine kao tipična kuća Profesorske kolonije.

Nadežda Petrović, 1909, oto: Narodni muzej u Beogradu

Upravo u ovoj zgradi živela je slikarka Ljubica Luković, Nadeždina i Rastkova mlađa sestra, koja je poštujući bratovljevu želju, i zgradu i sve što je u njoj poklonila kao porodični legat Narodnom muzeju u Beogradu. Ugovor o darivanju potpisala je 1967. godine sa Lazarom Trifunovićem, tadašnjim direktorom Narodnog muzeja. Osim zgrade koju čini pet soba, Ljubica Luković zaveštala je muzeju i kompletan nameštaj, lične predmete umetnika, biblioteku, skulpture, kolekciju svojih slika, brojne Nadeždine radove, ali i drugih slikara čija dela je posedovala. Tu je i kolekcija Rastkovih likovnih dela, njegove grafike, crteži drugih autora, među kojima i: Pabla Pikasa, Maksa Ernsta, Andrea Derena, Marka Šagala, Amadea Modiljanija, Ogista Rodena, Haima Sutina, Žorža Braka, Pola Elijara, Luja Aragona, kao i veći deo zbirke afričke umetnosti Rastka Petrovića, budući da je bio opčinjen Afrikom. Kolekciju čine i umetnički predmeti koje je sakupljao u Meksiku, njegovi rukopisi, putopisni filmovi,  gramofonske ploče...

Nadežda Petrović, Košutnjak 1904, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Nažalost, zbog veoma loših uslova u samoj zgradi u Profesorskoj koloniji, spomen muzej je veoma kratko bio otvoren za publiku, do 1986. godine. Fotodokumentarni i studijski materijal, rukopisna i knjižna građa iz zaostavštine Rastka Petrovića, čuvaju se trenutno u Dokumentacionom centru Narodnog muzeja u Beogradu.

- Spomen zbirku Petrovića čine pokretna kulturna dobra i sama zgrada. Za pokretna kulturna dobra smo već dugi niz godina pronašli mesto u centralnoj zgradi Narodnog muzeja u Beogradu, i tu se čuvaju i izlažu po potrebi radovi Nadežde i Rastka Petrovića, kako u okviru stalne postavke, tako i kao deo tematskih izložbi. Što se zgrade tiče, problem je veliki i još uvek nerešen. Zdanje je i  70-etih godina prošlog veka, kada je i poklonjeno Narodnom muzeju u Beogradu, zapravo, već bilo u kritičnom stanju. Arhitektonske intervencije koje su tada, uoči otvaranja izvedene pomogle su da ta  zgrada bude otvorena za posetioce, istina samo nekih pet- šest godina. Problemi sa zgradom koji nisu uspeli temeljno da budu rešeni ponovo su postali aktuelni. To se pre svega odnosi na vlagu i građevinske radove. Očekujemo da se napravi ozbiljna studija izvodljivosti, da se proveri šta je moguće sa njom uraditi. Sve to nam, svakako, nije bilo primarno prethodnih godina jer smo se  nosili sa još većim problemom, a to je stanje centralne zgrade Narodnog muzeja u Beogradu-, kaže Lidija Ham Milovanović, viši kustos Narodnog muzeja i naglašava:

Zgrada Muzeja Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji (foto: UNS)

- Radovi Nadežde i Rastka Petrovića nisu izloženi u okviru jedne celine, nego u okviru tematskih izložbi i same postavke muzeja. Veći broj Nadeždinih radova, predstavili smo, recimo kada smo radili njenu veliku monografsku izložbu pre pet godina u Domu vojske.
Slikarka pejzaža, ljudi i žena iz naroda i sa juga Srbije, rodonačelnica moderne u srpskom slikarstvu, Nadežda Petrović jedna je od najvažnijih heroina srpskog impresionalizma, reklo bi se i najpoznatija nacionalna umetnica. Bogatu zaostavštinu Petrovića čini i privatna prepiska članova ove porodice bez čije priče je naša skorija umetnička prošlost nezamisliva. Brojna porodica Petrovića živela je u kući Nadeždinog dede hadži Maksima, na Paliluli. Ta kuća je bila prava umetnička riznica. Posedovala je veliku zbirku ikona, jednu od najboljih biblioteka, zbirku muzičkih instrumenata... Kod Petrovića se okupljala srpska kulturna i politička elita, u  takvom okruženju živela je i formirala se Nadežda; inidividualna, svojstvena sebi i jedinstvena. Prve časove slikanja dobijala je od ujaka Svetozara Zorića, profesora Velike škole.  Svoja dela lucidna Nadežda nije potpisivala, niti datirala, a hronogiju i dalje otežava njen heterogen stil i istraživački duh koji je sve morao da ispita. Bila je skromna, a njen unutrašnji svet nije ostavljao prostor egu i narcisoidnosti. Život je završila 1915. godine u bolnici u Valjevu, kao ratna bolničarka zaražena tifusom.

Nadežda Petrović, "Šljivik u Resniku", 1904-1905, Foto: Narodni muzej u Beogradu

Najznačajniju celinu radova Nadežde Petrović svakako čini 30-etak dela, među kojima su „Bavarac“, „Betovenova maska“, „Kaluđer“, „Šljivik u Resniku“, „Mod Alan“. Valja pomenuti  i sedam akvarela Rastka Petrovića, „Bekstvo u Egipat“, „Predeo iz džungle“, „Orijentalna igračica“. Izdvajaju se i dela predvodnika istorijskih avangardi: bakropis Pabla Pikasa „Žena sa knjigom“, crtež Amedea Modiljanija „Ženski akt“, crtež Žana Koktoa „Skica“, slika Moiza Kislinga „Poluakt devojke“, grafika Žorža Ruoa „Glava Ibija“, akvarel Ogista Rodena „Ženski akt“, crtež Maksa Ernsta „Prvi značajan razgovor sa Himerom“. Celokupan umetnički materijal, od ukupno 64 dela, čuva se u okviru postojećih zbirki Narodnog muzeja.

Poznato je da je Nadežda Petrović u više navrata i radila motive sa Kosova i Metohije. Koliko je poznato Gračanicu je slikala četiri puta, dva puta samu crkvu i dva puta crkvu sa predelom koji je okružuje. Nadahnuta Prizrenom, slikala ga je pet puta, uvek viđenog sa drugog mesta i na sasvim drugačiji način, a radila je dva puta i  Vezirov most. Tu je i raskošna serija „Resnik“ od kojih je slika koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu Nadeždino remek-delo.

Likovna publika posebno voli sliku „Žena sa suncobranom" koju je Nadežda naslikala 1907. godine. Na slici Nadežda portretiše upravo svoju sestru Ljubicu obučenu u dugu svetlu haljinu, sa suncobranom u ruci kako šeta u zatvorenom prostoru, verovatno dvorištu, obraslom rastinjem. Boje su nežne,  sa puno belih i pastelnih tonova...

Rastko Petrović, "Sveti ratnik iz Žiče", 1922, Foto: Narodni muzej u Beogradu

„Goruća crvena traka puta, sa pegama žutog svetla i ljubičastih senki, sa toplim zelenim krošnjama nad mrkim plotom i modrim obroncima brda u daljini, eto omiljene kompozicije i cele Nadeždine palete, znala je da primeti Katarina Ambrozić, istoričar umetnosti.
Priča o životu i umetničkom stasavanju Nadežde Petrović kroz 49 slika dvadesetak autora predstavljena je na postavci „Srpsko slikarstvo Nadeždinog doba" je u čačanskoj Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ koja se i danas prepričava. Poštovaoci Nadeždinog stvaralaštva imali su priliku na jednom mestu da vide radove iz dve zbirke Narodnog muzeja u Beogradu „Srpsko slikarstvo 18. i 19. veka“ i „Jugoslovensko slikarstvo 20. veka“, među njima i sliku njenog učitelja Đorđa Krstića, ali i druge slikarkine radove, budući da je učestvovala u svemu značajnom kada je reć o našoj moderni.. Kada govorimo o moderni, valja podsetiti da ona kod nas počinje upravo Nadeždinom izložbom  1900. u Beogradu, na kojoj je prvi put predstavila impresionističke i secesionistike slike.

Zbirke Narodnog muzeja sadrže i izvanredne autoportrete Nadeždinih savremenika, prijatelja, umetnika značajnih za to vreme. Nadežda i Rastko Petrović kroz svoja dela žive i danas, a nama ostaje da uputimo apel kulturnoj javnosti i poslenicima kulture da se založe za temeljnu obnovu njihovog poklon-zdanja u Profesorskoj koloniji, jer oni svojim darom, nesebičnošću i odanošću svome narodu, to svakako zaslužuju.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS

Zgrada Muzeja Nadežde i Rastka Petrovića u Profesorskoj koloniji (foto: UNS)

Legat dr Aleksandra Kostića u Grockoj, foto: Miomir Magdevski, CC BY-SA 4.0

Sakupljajući artefakte iz daleke prošlosti na koje je nailazio, dr Aleksandar Kostić je 1978. godine došao na ideju osnivanja legata. Svoju dragocenu i veliku zbirku poklonio je Opštini Grocka, da bude izložena u Rančićevoj kući. Tako je i otvorena pod imenom „Zavičajni muzej Grocke“. Tokom godina posle raspada Jugoslavije, ekonomske krize i ratova, Rančićeva kuća doživela je sudbinu mnogih neodržavanih i zaboravljenih kulturnih celina, te je i zatvorena. Sin dr Aleksandra Kostića, Vojislav Voki Kostić, razočaran stanjem u Grockoj i uplašen mogućnošću da legat potpuno propadne u memljivim podrumima, povukao je „Dubočajsku zbirku“ koja je narednih dvadeset godina ostala sklonjena od očiju javnosti.

Dr Aleksandar Kostić, foto: Arhiva Centra za kulturu Grocka

Poslednjih nekoliko godina, Centar za kulturu Grocka (Rančićeva kuća) zasijao je novim sjajem i okupio ljude koji gaje iskrenu želju da od Grocke naprave ne samo prirodni, već i kulturni biser nadomak Beograda. Obnovljena je „Gročanska čaršija“. U okviru ove jedinstvene ambijentalne celine i prostora biblioteke „Ilija Garašanin“, pronađeno je mesto za čak dva legata – Ilije Garašanina, čijom zaslugom je sredinom 19. veka osnovana prva javna biblioteka u Grockoj i dr Aleksandra Kostića.

Legat dr Aleksandra Kostića u Grockoj, foto Centar za kulturu Grocka

Zbirka dr Kostića obuhvata paleontološke nalaze iz perioda neolitske starčevačke kulture pa do novog veka. U vitrinama današnjeg legata izloženi su okamenjeni puževi, lišće, glave bivola, zubi i kosti mamuta, ali i artefakti poput kamenog oruđa, koplja, narukvica, rimskih fibula, posuda iz različitih perioda, pa i novca iz vremena turske i austrougarske vladavine. Ima tu i ostataka rimskih ratnika, jer je Dubočaj bio značajna kota na putu Singidunum – Viminacijum. Profesor dr Aleksandar Kostić iscrtao je grafički prikaz „Evolucija živih bića i razvoj civilizacije“ kako bi likovno predstavio ali i naučno povezao geološke periode i materijal koji je pronađen u iskopavanjima. Vojislav Voki Kostić, gastronom, kompozitor i pisac, sin Smilje i Aleksandra Kostića dopunio je očevu zbirku rukopisima, bibliotekom i ličnim predmetima svog oca, među kojima se nalazi i škrinja koja je „putovala“ preko Albanije i u kojoj je slavni lekar preneo svoj „Medicinski rečnik“.

Prvi letnjikovac u Grockoj - Bela vila, izgrađena 1931. godine bila je mesto gde se okupljala srpska elita, ali i utočište supružnika Kostić, nosilaca Legije časti (pored Pjera i Marije Kiri, dr Aleksandar i dr Smilja Kostić, pedijatar, bili su jedini bračni par nosilaca ovog ordena). Humanisti i lekari, dr Smilja i dr Aleksandar proveli su zajedno skoro 70 godina, živeći skladno i u ljubavi, prkoseći svim teškoćama koje im je život priredio – od gubitka sina Ivana Vanje tokom Drugog svetskog rata, do udaljavanja sa fakulteta i nepravde koja im je tako naneta. Ordeni Legije časti bračnog para Kostić nestali su tokom jedne pljačke „bele vile“, a sećanje na njih čuvali su sin Vojislav Voki i njegova supruga Vera Nikolajević, balerina, novinarka i koreograf, kao i brojni stanovnici Grocke koji su u redovima čekali da doktorka Smilja, poznata kao izuzetan dijagnostičar i pedijatar, besplatno pregleda i leči njihovu decu.

Dr Aleksandar i Dr Smilja Kostić, foto: Arhiva Centra za kulturu Grocka

Voki i Vera Kostić su od gročanske vile napravili mali raj i okupljalište umetnika, gde se živelo u skladu sa prirodom, pripremali raznovrsni specijaliteti i stvarala umetnička dela. Vera Kostić je kuću ostavila Ljiljani Mihajlović koja je o njoj i Vokiju brinula dve decenije. Kada je obnovljen Legat Aleksandra Kostića, Ljiljana Mihajlović je deo zaostavštine porodice Kostić ustupila legatu, te se među eksponatima danas mogu videti i dve pisaće mašine doktora Kostića, grančica smilja koji je Aleksandar ubrao na Kajmakčalanu za svoju Smilju, njegov pribor za pisanje, fotografije, slike, njegova bista i drugi predmeti.

Artefakti iz Legata dr Aleksandra Kostića, foto foto Miomir Magdevski, CC BY-SA 4.0

Angažovanjem kustosa iz Centra za kulturu Grocka, ovaj legat preko noći je postao jedno novo mesto okupljanja posetilaca, a tokom meseci ograničenog kretanja i smanjenih mogućnosti putovanja, zbog pandemije izazvane koronavirusom, mnogi su odlučili da upoznaju Grocku i njene lepote. Ovog leta 2020. godine, Legat dr Aleksandra Kostića i „Rančićeva kuća“ u Grockoj beleže rekordne posete.

Ime ovog jedinstvenog čoveka otrgnuto je od zaborava, a legat u Grockoj postao je nova tačka na kulturnoj mapi Srbije.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Suzana Spasić/Press centar UNS

Foto: Ekogeneza

EkoKon su obeležile i dve panel diskusije. Na diskusiji Tri lica klimatskih promena, koju je moderirala Bojana Živković kao predstavnik udruženja Dete - zaštitnik planete, posmatrane su klimatske promene iz različitih stručnih uglova.

Profesor dr Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu govorio je o emisijama ugljen-dioksida, osvrnuvši se na uticaj različitih sektora srpske privrede na emisije, nakon čega je bilo reči i o energetskoj efikasnosti kao sredstvu u borbi protiv klimatskih promena.

Darko Stojilović, psiholog, objasnio je u čemu je problem sa percepcijom klimatskih promena u društvu i načinu na koji se komunicira, govoreći i o eko-anksioznosti kao posledici saznanja da se život na planeti drastično menja.

Tomica Mišljenović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu podelio je sa publikom priču o značaju planiranja sadnje biljaka u gradovima, kao i o adaptacijama gradova na klimatske promene u širem smislu.

Druga panel diskusija bila je posvećena Učešću civilnog sektora u prilagođavanju na klimatske promene. Moderator panela bila je Dragoslava Stamenović iz udruženja Ekogeneza. U ovoj diskusiji su učestvovali predstavnici civilnog sektora koji se bave edukacijom u oblasti klimatskih promena, ali i drugim akcijama koje pomažu građanima da postanu deo procesa adaptacije na novonastalu klimatsku situaciju u kojoj se planeta nalazi.

Foto: Press centar UNS

Tijana Ležaić iz Centra za razvoj neformalnog obrazovanja građana govorila je o prirodi projekata organizacija civilnog društva kada je u pitanju problem promena klime, ali i o načinima na koje građani mogu učestvovati u razgovoru i akcijama koje za cilj imaju adaptaciju na posledice klimatskih promena.

U diskusiji je učestvovao i Nemanja Milović, osnivač portala Klima101, koji je pričao o tome koliko je zahtevno doći do realnih podataka kada se govori o klimatskim promenama, ali i o tome koliko se tokom prethodnih godina promenila svest o ovoj temi edukacijom kroz medije, među kojima je i portal Klima101.

Duška Dimović je govorila ispred Svetske organizacije za prirodu (WWF) o doprinosu organizacija civilnog društva kada je u pitanju edukacija o klimatskim promenama i volji stanovništva da se u te projekte uključi i na taj način doprinese široj informisanosti o temi koja iz dana u dan postaje sve relevantnija.

Pored predavanja i diskusija, EkoKon konferencija je bila i prilika da se proglase pobednici četiri EkoKon konkursa, ali i da se autorima stručnih studentskih radova omogući da svoje znanje o klimatskim promenama podele sa publikom. Svoje radove su na EkoKon-u predstavile Milijana Marić sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Dragana Nikolić sa Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Svi radovi pristigli na EkoKon konkurse dostupni su u digitalnim zbornicima koji se mogu pronaći na veb-stranici konferencije

Mesec novembar je prema Međunarodnom i Nacionalnom kalendaru zdravlja posvećen borbi protiv bolesti zavisnosti, a u susednim zemljama se obeleževa od 15. novembra do 15. decembra. Epidemija bolesti COVID-19 imala je uticaja na život svake osobe i porodica, kako u Srbiji tako i u celom svetu, kao i na usluge i tretmane namenjene osobama koje se bore sa zavisnošću.

Ove godine, kroz online kampanju ,,Zavisnost nije izbor koji neko pravi“  Udruženje „Izlazak“  želi da skrene pažnju javnosti na probleme sa kojima se susreću osobe koje se bore sa ovom bolešću, a posebno na žene koje se nalaze u mnogo nepovoljnijem položaju od muškaraca.

Naime, u većini starosnih grupa muškarci imaju višu stopu upotrebe ili zavisnosti od droga i alkohola nego žene. Međutim, jednako je verovatno će se kod žena razviti poremećaj izazvan upotrebom psihoaktivnih supstanci kao i kod muškaraca. Osim toga, žene mogu biti osetljivije na žudnju i recidiv, a to su ključne faze ciklusa zavisnosti.

Žene često koriste droge na drugačiji način i mogu imati jedinstvene prepreke za delotvoran tretman kao što je nemogućnost pronalaska brige za decu ili prepisivanje tretmana koje nije na odgovarajući način testiran na ženama. Specifične intervencije za određeni pol nisu dostupne u društvu, programi za mešoviti pol dostupni su u određenoj meri ali ne odgovaraju na specifične potrebe žena kao što su pomoć vezano za brigu o deci, trudnoća, roditeljstvo, porodično nasilje, seksualna trauma i viktimizacija, psihijatrijski komorbiditet, smeštaj, finansijska podrška i socijalni servisi.

Zbog njihove tradicionalne uloge u društvu,  stigma vezana za zavisnost kod žena može biti jača i na taj način ih može sprečiti da potraže pomoć. Dugotrajna izolacija može biti česta kod mama koje ostaju kod kuće ili u slučajevima kada žene nisu imale aktivno zaposlenje van kuće.

U domenu porodice, muškarci imaju autoritet nad ženama i decom, a upotreba psihoaktivnih supstanci glavni je faktor rizika za nasilje u porodici. Složena veza između nasilja u porodici i zloupotrebe droga stvara jedinstvene izazove za tretman i podstiče povratak u oba ponašanja. Žene koje koriste droge izloženije su nasilju u porodici, a žene u nasilnim vezama sklonije su zavisnosti od žena u nenasilnim vezama. U kombinaciji sa zavisnošću od droga ili alkohola, nasilje u porodici može brzo da eskalira u opasnu situaciju iz koje je teško izvući se.

Više od pola krivičnih dela  nasilja u porodicama na Balkanu povezano je sa upotrebom droga. Rizik porodičnog nasilja povećava se kada obe strane imaju poremećaj izazvan problemom zavisnosti. Socijalni sistemi balkanskog društva izražavaju malo saosećanja sa žrtvama porodičnog i seksualnog zlostavljanja i često vide žrtvinu konzumaciju droge kao razlog za zlostavljanje.

Žene koje žive na Balkanu imaju vrlo ograničene mogućnosti tretmana zavisnosti od droga, a dvostruka stigmatizacija žena predstavlja glavnu prepreku u traženju pomoći i podrške, posebno ako su i žrtve porodičnog nasilja. Zavisnost se može videti u dva različita domena. S jedne strane stigma zavisnosti može negativno da utiče na spremnost osobe da traži tretman i može naglasiti negativne osećaje srama i izolacije. S druge strane, žene mogu početi da konzumiraju drogu i alkohol zbog problema sa fizičkim i mentalnim zdravljem, siromaštva, gubitka deteta i starateljstva.

„Uprkos razlikama u zavisnosti između muškaraca i žena, ako je cena zavisnosti postala nepodnošljiva, pozovi besplatnu i anonimnu telefonsku liniju 0800 104 100 i naši ženski savetnici će ti pružiti podršku od prvog poziva do post tretmanskog procesa“, apeluju iz Udruženja „Izlazak“.

Narodna biblioteka Srbije (foto UNS)

To je prvi legat jednog rok muzičara u ovoj instituciji u kojoj se nalaze 20 legata književnika, naučnika i profesora univerziteta. U ovom „hramu knjige“ čuvaju se i legati Miloša Crnjanskog, književnog istoričara Petra Kolendića, istoričara Mihaila Dinića, filozofa dr Miloša Đurića, etnologa Veselina Čajkanovića, književnika i osnivača časopisa Zenit Ljubomira Micića…  

Da li u Srbiji i dalje postoji kultura zadužbinarstva, da li su legati smešteni u NBS dostupni javnosti i u kakvom su stanju, razgovarali smo sa Veliborom Prelićem, voditeljem zbirke legata i biblioteka celina u Narodnoj biblioteci Srbije.

- Da li vam se nude na poklon knjige, ima li novih zaostavština?

- Nude nam se razne zaostavštine, ali moramo da pravimo izbor – kod nas su biblioteke i rukopisne zaostavštine Crnjanskog, Milana Rakića, Desanke Maksimović, Jovana Ćirilova… i kao Narodna biblioteka moramo da držimo neki nivo. Mislim da su ljudi i dalje svesni da je potrebno da ostavljaju vredne stvari institucijama. Skoro je dolazila Jovana Jovičić, ćerka Stevana Hristića zbog dogovora. Ima jedna interesantna stvar - ljudi neće da ostavljaju stvari tamo gde su radili, iako bi tu zbirka bila najkorisnija. To je neka pravilnost, svako ima svoje razloge, ali uglavnom žele da im legati budu van institucija u kojima su radili.

- Šta radite u slučajevima kada procenite da neki „poklon“ nije za Narodnu biblioteku?

- Kada procenimo da nešto nije za nas, onda upućujemo na gradske biblioteke ili zavičajne fondove po lokalnim bibliotekama, jer oni često imaju problema i sa popunjavanjem redovnog fonda. Mi kao krovna organizacija podstičemo i stvaranje legata i u regionalnim centrima i gradskim bibliotekama. Narodna biblioteka prihvata i knjige na poklon, ali i tu pravimo selekciju – imamo sve knjige od rata na ovamo i većinu knjiga od pre rata, jer je obnovljen fond koji je stradao u bombardovanju. Ne kompletno, ali imamo sva domaća izdanja, pa nema potrebe da uzimamo knjige koje već imamo.

- Da li su knjige za vas najvredniji pokloni?

- Rukopisna građa je najkorisnija, najbolja vrsta građe. Lične biblioteke su lepa stvar – u legatu Miloša Crnjanskog je više od 500 knjiga, ali on ih je uglavnom nabavio ili dobio nakon povratka u Beograd. Samo par komada su starije knjige. Te knjige postoje u svakoj kući, ali dobro, ovo su knjige Miloša Crnjanskog. Sa njima ništa ne može da se radi, stoje na polici. Rukopisna zaostavština - radovi, prepiska, fotografije, to je materijal na kome može dalje da se radi.

- Institucije najčešće imaju problem i sa prostorom za smeštaj nove građe. Kakva je situacija kod vas?

- Sledeće godine se navršava 50 godina kako je biblioteka useljena u ovu zgradu. Napravljeni su planovi za proširenje magacina, ali pitanje je kada će to biti realizovano. Fond legata je za sada u dobroj situaciji. Još neko vreme imamo mesta za sve, ali generalno biblioteka ima problema sa prostorom.

Velibor Prelić, voditelj zbirke legata i biblioteka celina u NBS (foto Velibor Prelić)

- Pretpostavljam i da nije sve što dobijete u dobrom stanju, da se suočavate i sa oštećenom građom.

- Imamo odličnu službu za konzervaciju, verovatno najbolju u Srbiji. Najbitnija stvar kada se legat primi je da se odmah odvoje primerci koji moraju hitno da se konzerviraju.  Takođe, ako se nešto rasušilo i raspalo, da se odvoji i ponovo poveže. Knjige koje se nalaze u legatu se ne izdaju korisnicima, osim ako je to jedini primerak koji postoji u biblioteci. Generalni plan je da digitalizacijom zaštitimo najosetljiviju rukopisnu građu i na tome se radi već neko vreme. Krenulo se od srednjovekovnih rukopisa kao najosetljivijih, ali to je ogroman posao. Nemamo dovoljno tehnike i ljudstva da to ide brže. To je jedini način da se građa zaštiti, da ne mora fizički da se izdaje, jer svako manipulisanje može da dovede do oštećenja. Na primer, za časopis Zenit je objavljeno fototipsko izdanje sa pratećom monografijom još pre desetak godina. Digitalizacija će nam pomoći da ove stvari ostanu zaštićene, a da budu dostupne na digitalnim platformama.

Narodna biblioteka Srbije (foto UNS)

- Sve više knjiga se objavljuje u elektronskom obliku. Kako će to uticati na vaš rad?

- Biće sve više publikacija koje neće biti štampane, koje će postojati sam u elektronskoj formi. To su tendencije na koje ne možemo da utičemo ali možemo da ih pratimo i da se pripremimo na vreme. Imamo ceo sistem u koji ulaze samo elektronska izdanja, npr. arhiviranje veb sajtova jer i oni su neka vrsta publikacija, samo u elektronskoj formi. Tehnološki se mnogo toga promenilo i imamo ljude koji prate tehnološki aspekt i prilagođavamo se novim načinima objavljivanja. Sigurno će se smanjiti količina knjiga ili će tiraži biti znatno manji, a elektronske verzije dominantnije, ali tu smo da sve to pratimo. Mi imamo ljude koji traže prelom knjige na CD. Zapravo je krajnja ideja, ako se opremi cela biblioteka na odgovarajući način, da korisnik ne dobija knjigu u fizičkom obliku, već digitalnu koju može da čita sa ekrana. Time bi se definitivno zaštitio fond, jer knjige ne bi ni izlazile iz magacina. Jednog dana, kada se tehnički opremi biblioteka, biće moguće da se knjige dobijaju samo u elektronskoj formi, a magacini će biti komore u kojima stoje knjige, odnosno komadi koji predstavljaju tradicionalni oblik  knjige.

- U vašem radu neophodna je i saradnja sa drugim institucijama naročito prilikom selektovanja različite građe.

- Saradnja sa drugim institucijama nam najviše pomaže u istraživačkom radu, da se rukopisna zaostavština sredi, da se prepoznaju dokumenti. Sestre Janković, utemeljivačice naše etnomuzikologije su ostavile više od 50 kutija građe, a u svakoj kutiji po pet, šest fascikli papira. To je razvrstano, prepoznato i krenula je obrada dokumenata. Crnjanski je već i digitalizovan i objavljeni su katalozi biblioteke i rukopisne zaostavštine. Desanka takođe ima katalog biblioteke. Sve što se nalazi u legatima dostupno je publici preko izložbi. Ne dolaze ovde ljudi da vide spomen sobu Miloša Crnjanskog, ona je samo ilustracija legata koje i imamo. Nije nam bila namera da na muzejski način predstavimo nekoga, već se trudimo da kroz izložbe, izdavanje rukopisa, saradnju sa institucijama, predstavimo ne samo legate nego i fondove NBS. Bitno je da se nešto čuva, ali i da se radi sa tim, da bude živo a ne samo da stoji na polici.      

Miloš i Vida Crnjanski na zimovanju (iz Legata Miloša Crnjanskog, foto NBS)

- Neki legati su specifični, osim u NBS nalaze se i u drugim institucijama.

- Kada je Ljubomir Micić umro, bez naslednika, istoričarka umetnosti Irina Subotić je pregledala zaostavštinu i napravila podelu na Narodni muzej i Narodnu biblioteku. U muzej su otišle slike, skulpture, deo biblioteke koji ima veze sa likovnom umetnošću, a kod nas je stigla književnost, istorija, književna kritika, časopis Zenit i sva prepiska. Zadužbina Miloša Crnjanskog je vlasnik autorskih prava i vlasnik građe i postoji ugovor između biblioteke i njih da se građa čuva kod nas, ali za korišćenje mora da se traži saglasnost i od Zadužbine, pogotovo za objavljivanje. Zadužbina Milana Mladenovića je i dalje vlasnik svega što su predali, ali morali bi da imaju jake razloge i novi ugovor da bi odneli sve iz biblioteke. Postoji deljeno vlasništvo, autorska prava da pripadaju zadužbini, a čuva se ovde. Za sestre Janković sva autorska prava i sva svojinska prava pripadaju biblioteci. Sve zavisi kako se poklonodavci i naslednici dogovare.

- U Srbiji se osnivaju i privatni muzeji knjiga. Da li ih doživljavate kao konkurenciju?

- Nije lako biti konkurencija Narodnoj biblioteci, jer ovde su uslovi za smeštaj, način obrade i način zaštite najbolji. Nadam se da će i drugi dostići naše standarde ili ih makar slediti. Jer svaki korak u očuvanja vrednih rukopisa, biblioteka i zanimljivih knjiga je dobrodošao. Tu se otvaraju neka druga pitanja - da bi nešto bilo biblioteka mora da ima inventarne knjige, stručno lice, nekoga ko je položio stručni ispit za bibliotekara, da zna da radi u našim programima, da zna standarde za obradu knjižne građe i na pravom mestu da imaju dobre uslove za smeštaj. Svakome ko se bavi kulturom i čuvanjem knjiga želim da i dalje dobija knjige i da brine o njima, jer to i mi radimo.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Časopis Zenit (iz Legata Ljubomira Micića, foto NBS)

Jovan Bikicki, Iriski venac:ž:120051 (foto: Foto dokumentacija Vojvodjanske banke) 

U oktobru 2016. godine upriličena je izložba „Odgovorno u kulturi“ na kojoj je predstavljeno 40 eksponata iz vredne zbirke Vojvođanske banke u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Na slici „Lutajuće sunce“ Milana Konjovića ( Sombor, 1898.-  Sombor, 1993) dominira priroda stvorena iz slikarevih složenih emotivnih procesa koji ukazuju na njegovu čvrstu vezu sa podnebljem iz kojeg je ponikao. Ovaj rad,  pored slika: „Pejzaž sa kućom“, Ulica“, „Kukuruz“, „Strast“... samo je deo Konjovićevih umetničkih ostvarenja koja su vlasništvo kolekcije Vojvođanske banke koja je još 80-etih godina prošlog veka započela jedinstvenu, imaginarnu neoročenu štednju - sakupljanje svoje umetničke zbirke.

Svoju kolekciju banka je brižljivo dopunjavala kako redovnim održavanjem umetničkih kolonija, tako i  planskim otkupom. Tako je i formirana ova značajna zbirka srpske nacionalne umetnosti druge polovine 20. veka koja trenutno broji više od 600 umetničkih radova brojnih autora.  U izuzetnoj selekciji slika, pored Konjovića, mesto su našla i dela poput  „A voćnjak je u bizini“ Jovane Popović Benišek, „Iriški venac“ Jovana Bikickog, „Bedem pod krošnjom“ Pavla Blesića, „Crkva u daljini“ Isidora Bate Vrsajkova, „Dvorište“ Nikole Graovca. Umetnički krug nad Vojvodinom i bankom koja je po pokrajini dobila ime zaokružuju  radovi Vere Zarić, Petra Mojaka, Bogomila Karlavarisa, Milana Keraca, Milana Kečića, Stojana Trumića, Zorana Petrovića, umetnika koji su obeležili vojvođansko umetničko podneblje u drugoj polovini 20.veka.

Vera Zarić, Trg u Sent Andreji, ulju na platnu, 60x80 cm, 1993, Foto dokumentacija Vojvodjanske banke

„Verovanje u trajanje sopstvenog imetka bilo je ono što je navodilo čelnike Vojvođanske banke da angažuju najtalentovanije umetnike ne bi li oni uz njihovu pomoć ostvarili umetničko delo za pamćenje. Trajanje odlikuje stabilnost generacijskog kvaliteta, a umetnička dela zapravo su  menice koje u vremenu nikako ne gube vrednost, naprotiv!“, kaže Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske uz konstataciju:

„To su prepoznali i ljudi iz Vojvođanske banke kada su pokrenuli prikupljanje slika u vreme kada osamdesetih godina dvadesetog veka, termin društvena odgovornost još nije postojao u današnjem značenju. Tada su nastojali da otkupima umetničkih dela savremenih umetnika pomognu razvoj umetničke scene, ali i da sopstveni radni prostor učine ugodnijim za boravak. Na svu sreću ta praksa se nastavila i u narednom vremenu, da bi umetnička zbirka Vojvođanske banke polako zadobijala karakter, savremene, pre svega, vojvođanske umetnosti. Termin vojvođanska umetnost usko je vezan za razvoj srpske i jugoslovenske umetnosti modernizma, pogotovo ako, kao stožerne autore čija dela se nalaze u ovoj zbirci: Milana Konjovića i Milivoja Nikolajevića, prirodno vidimo kao njene najreprezentativnije predstavnike. Uz njih se nalaze i ostali važni učesnici likovnog života Vojvodine i Jugoslavije druge polovine dvadesetog veka koji su svojim prepoznatljivim slikarskim delovanjem obeležili suštinske vrednosti umetnosti Vojvodine toga doba“.

Stilska i tematska raznolikost kolekcije Vojvođanke banke pruža uvid u najznačajnije domete vojvođanske umetnosti. Otuda i karakteristični motivi koji su bili inspiracija brojnim autorima: salaši, ulice, reke, žitna polja, kapije, crkve...

Milan Konjović, Pejzaž sa kućom, ulje na lesonitu, 54x80, 1954, Foto dokumentacija Vojvodjanske banke

Tako je Jovan Binicki na svojoj slici „Iriški venac“ prikazao najviši prevoj, raskrsnicu, gde se seku putevi na Fruškoj gori -Iriški venac- put koji okružuje gusta šuma i gde se u daljini vidi spomenik „Sloboda“, podignut u čast palih boraca, dok je Pavle Blesić svoju sliku „Bedem pod krošnjom“ stvarao inspirisan napuštenim kapijama i zaboravljenim bedemima Ravangrada, starim zapisima, pečatima, škrinjama, medaljonima... Branislav Bane Vuleković na slici „Kuće na dnu“ likovno je iskazao bogatstvo i raznovrsnost vojvođanske ravnice. U prvom planu dominira obrađena, ravničarska zemlja prikazana kao sklad linija i kolorita... u daljini se naziru kuće iznad kojih se prostire nebo.

„Tradicija likovnih kolonija u Vojvodini potiče iz pedesetih godina prošlog veka.  Prvi nosilac ove ideje i inspirator bio je slikar i likovni kritičar Jožef Ač, koji je prvu umetničko-slikarsku koloniju u Vojvodini pokrenuo u Senti 1952. godine. Tada su poznati umetnici, između ostalih, Milivoj Nikolajević, Milan Konjović, Stevan Maksimović, Zoran Petrović, čija se dela nalaze u zbirci Vojvođanske banke, započeli novu epohu vojvođanskog slikarstva, izvan svojih ateljea u društvu umetničke oslobođenosti, lišeni ideoloških stega tadašnjeg socijalističkog društva. Njih je Jožef Ač okarakterisao kao učesnike kolonije mladalački egzaltirane i romantičarski zaljubljene u senćanske prizemljuše i ritmiku krivudavih sokaka. Kolonije su izvršile i deo one misije sadržane u približavanju umetnika podneblju, pejzažu, boji, zvuku, mirisu, nečem našem izvornom“, primećuje mr Danilo Vuksanović i podseća da je Vojvođanska banka tu tradiciju nastavila, i svojom zbirkom slikarskih dela danas podseća na bogatstvo, ali i na sasvim drukčiju ulogu slikarstva u tom vremenu - slikarstva koje se ponajviše bavi vojvođanskim pejzažom, ali i onim što se u njemu može posmatrati.

Milan Kečić, Jesenje krošnje, ulje na platnu, 73x 100 cm, 1991, Foto dokumentacija Vojvodjanske banke

U oktobru 2016. godine upriličena je izložba „Odgovorno u kulturi“ na kojoj je predstavljeno 40 eksponata iz vredne zbirke Vojvođanske banke u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Prikazani izbor iz ove kolekcije Vojvođanske  predstavio je presek različitih stilskih i tematskih opredeljenja i raznovrsnih tehnika likovnog izražavanja. Tako formirana izložba, kao sekvenca vojvođanskog modernizma, osmišljena je kao primer odgovornosti u kulturi ostvarene kroz sakupljanje i brigu o umetničkim delima pod krovom Vojvođanske banke, a u saradnji sa Galerijom Matice srpske. U aprilu 2017., izložba "Odgovorno u kulturi" upriličena je i u zgradi Narodne banke u Beogradu, ali je zbog prilagođavanja prostoru sačinjen izbor od 33 dela iz bogate kolekcije Vojvođanske banke, sa akcentom na slikama velikog formata i značajnim imenima vojvođanske likovne scene. Na dobrom iskustvu prezentacije kolekcije u Novom Sadu i Beogradu, osmišljen je program manjeg obima: Umetnički karavan, sa izborom od pet slika različitih autora: Milana Kerca, Milana Kečića, Boška Petrovića, Pavla Blesića i Save Stojkova, koje su putovale po gradovima Srbije i bile izlagane u ekspoziturama banke. Priliku da kroz postavku originalnih dela upoznaju deo umetničke kolekcije Vojvođanske banke, dobili su Kragujevčani, Čačani, Apatinci, Zrenjaninci i Subotičani.

Izlaskom u javnost ova zbirka se pozicionirala kao važan segment vojvođanske, odnosno srpske umetnosti druge polovine dvadesetog i samog početka dvadeset prvog veka.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Borka Golubović/Press centar UNS