PC info

29. 05. 2024.

Život iza barijera - iskustva osoba sa hendikepom u Srbiji

Život osoba sa hendikepom u Srbiji prepun je izazova, posebno zbog nedostatka pristupačnosti u javnim prostorima i nedovoljno razvijene inkluzivne prakse. Natalija Popović je master filolog. Osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Nišu na departmanu za francuski jezik i književnost. Kao osoba u kolicima, svakodnevno, a i u periodu studiranja susrela se sa brojnim izazovima.

Foto: M. Miškov/UNS

Autor: Teodora Conić

Jedan od najvećih problema je arhitektonska nepristupačnost.

“Pre nego poželim negde da odem da li je to kafić, restoran, pozorište, bioskop ili pak prisustvujem nekom događaju poput koncerta, izložbe ili  književne večeri prvo moram da proverim pristupačnost prostora za kolica” kaže Natalija.

Nedostatak pristupačnosti utiče na kvalitet života, jer sprečava osobe sa hendikepom da u potpunosti učestvuju u društvenim i kulturnim aktivnostima.

“Moj život nije sadržajan onoliko koliko bih želela, jer ne mogu da prisustvujem svim događajima na kojima bih želela” objašnjava ona.

Negativna iskustva sa neprilagođenim institucijama su brojna.

“Kada sam krenula u peti razred osnovne škole (do ;etvrtog je učitelj dolazio kod mene kući), na ulazu nije bilo prilazne rampe za kolica, iako se znalo da ću ići u tu školu. Uvek je neko od pomoćnih radnika sa mojim ocem nosio kolica, da bih mogla da uđem u zgradu. I tako godinu dana. Isto se desilo i u srednjoj školi, ali je čekanje trajalo manje”, navodi ona.

Zapošljavanje je još jedan veliki izazov za osobe sa hendikepom u Srbiji.

“Trenutno sam u potrazi za poslom. Nisam u CV-ju napomenula da sam osoba sa hendikepom koja koristi kolica, jer nisam želela da dovedem sebe u rizik da ne budem zbog toga uopšte uzeta u razmatranje. Želela sam da se gledaju moji kvaliteti i veštine”.

Što se tiče zdravstvene zaštite, iskustva su uglavnom pozitivna, ali postoje i problemi.

“Bilo je dobro dok sam imala prilike da idem u banju. Ali, otkako sam postala punoletna više ne mogu da idem u banju o trošku države, jer nemam pravo na pratioca, a ne mogu samostalno da funkcionišem bez nečije pomoći”, kaže ona.

Pristupačnost banja i rehabilitacionih centara ocenjuje kao dobru, ali naglašava potrebu za pravom na pratioca bez obzira na godine pacijenta.

Foto: M. Miškov/UNS

Natalija smatra da su za poboljšanje položaja osoba sa hendikepom u Srbiji neophodne promene, posebno u oblasti arhitektonske pristupačnosti i javnog prevoza.

“Ima pomaka što se tiče arhitektonskih barijera i prilagođenosti toaleta za osobe sa hendikepom, ali još uvek ne svugde. Takođe, mislim da mora postojati više autobusa prilagođenih za osobe sa hendikepom, kao i više zvučnih semafora na primer kako bi se olakšalo učestvovanje u saobraćaju. Besmisleno je imati popust na autobusku kartu ako je nemoguće ući u autobus” ističe ona.

Kao ključnu promenu koja bi poboljšala kvalitet života osoba sa hendikepom navodi veću zastupljenost osoba sa hendikepom u što većem broju sfera poslovnog i društvenog života.

Na pitanje o različitim terminima koji se u medijima koriste za osobe sa hendikepom, Natalija ističe:

“Lično, nemam odbojnost ni prema jednom od ova dva termina hendikep i invaliditet, mada mi više prija prvi. Takođe, jednom sam čula da kao predlog postoji termin "osobe sa drugačijim mogućnostima" i to mi je u redu. Nebitno mi je kako se to naziva, već kakav mi je kvalitet života”.