PC info

03. 12. 2024.

Stvarno oboleli, a zdravi za rad

Za obolele od malignih bolesti ne postoje olakšice u radnom pravu, osim u kolektivnim ugovorima za državne službenike, zaposlene u loklanim samoupravama i nekim javnim službama. Od skoro 23 hiljade povreda na radu u prošloj godini, ne postoje podaci koliko zaposlenih su postale osobe sa invalididtetom. U Srbiji u prošloj godini registrovan samo jedan slučaj pofesionalnog oboljenja

Foto: Piksabaj (Pixabay)

Autor: Slađana Grnčarski

Svetlana Nikolić na prvi pogled je zdrava osoba. Međutim, boluje od teške forme Kronove bolesti, zapaljenske bolesti creva. Svetlana je osoba sa hendikepom i invaliditetom, ali procenom komisije nema pravo na invalidsku penziju. Pri zapošljavanju, za nju bi trebalo da važe olakšice koje država propisuje Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invalididtetom. Međutim, tako je samo na papiru.

“Kada sam počela da tražim posao nailazila sam na nerazumevanje poslodavaca koji nisu bili otvoreni za prilagođavanje radnog mesta mojim potrebama. Rad od kuće, koji bi meni odgovarao, do nedavno  nije bio česta pojava. Poslodavci mi nisu omogućavali kraće, a česšće pauze i nešto blaži obim posla nego su zahtevali da radim punom parom, kao zdrava osoba”, kaže Svetlana Nikolić.

Ona je zajedno sa koleginicom koja je takođe osoba sa invaliditetom, sticajem okolnosti, zbog nedostatka prostora, radila od kuće u firmi koja se bavi elektronskom prodajom. Dobijale su minimalac, a u koverti nešto sa strane, ali ne svaki mesec. 

“Bukvalno smo bile izrabljivane do krajnjih granica, kao osobe sa invaliditetom kojima je teže da nađu posao. Ostajale smo zato što nam je bio potreban posao. Pristajale smo čak i na te loše uslove nadajući se da će situacija da se promeni. A doživljavale smo mobing, psihičko i verbalno maltertiranje, emotivne manipulacije i ucene”, priča Svetlana

Od ogromne količine stresa ponovo joj se aktivira Kronova bolest, završava u bolnici i odlučuje da se ne vraća u staru firmu. Kada se oporavila, javila se na oglas za posao za osobe sa invaliditetom u kome se navodi da postoji mogućnost rada od kuće.

Na razgovoru, Svetlana ističe da joj je potrebno da radi od kuće zbog dosupnosti toaleta i rizika od virusnih i bakterijskih infekcija kojima je podložna. Odgovaraju joj da je WC blizu, a da 2-3 meseca mora da dolazi u firmu zbog obuke. Međutim, ubrzo joj se stanje pogoršalo i ponovo završava na bolničkom lečenju. Javlja joj se i tim liderka sa pitanjem kada će da se vrati na posao. 

“Praktično mi je pretila otkazom u smislu -  ako uskoro ne krenem da radim, mi se razilazimo. Predložila sam kompromis, rad od kuće ili neki hibridni model, izložila zašto mi je to potrebno. Ali visokim tonom sa njene strane sam dobila odgovor da ne mogu da radim od kuće jer sam početnik”.

Svetlana Nikolić je jedna od osoba koje imaju nevidljiv henikep, odnosno neku od sistemskih bolesti koje u našem zakonu nisu prepoznate. Dijabetes, maligna oboljenja, ulcerozni kolitis i slične bolesti nisu razlog da neka osoba dobije invalidsku penziju, a u Zakonu o radu nisu prepoznate.

Takođe, ne postoje podaci koliko osoba godišnje usled povreda na radu stekne invaliditet i šta se dešava sa njima. A u Srbiji po zvaničnim podacima samo jedanoj osobi je prošle godine priznato da boluje od profesionalne bolesti.

Duško Vuković (foto: privatna arhiva)

Inicijative za unapređenje bezbednosti na radu ne nailaze na odgovor

Kada se digla buka u javnosti posle otkaza koji je dobila Violeta Petrović, radnica Jure, obolela od karcinoma, pojavile su se inicijative da radnik ne bi smeo da dobije otkaz ukoliko boluje od teške bolesti. Međutim, po rečima Duška Vukovića, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, sindikata koji je uputio ovu inicjativu, sve njihove inicijative za unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu ne nailaze na odgovor izvršne vlasti.

Međutim, maligne bolesti su se našle u kolektivnim ugovorima, bar u smislu isplate nadokande za prvi mesec bolesti. Po Zakonu o radu, samo oni koji zadobiju povredu na radu ili profesionalno oboljenje imaju pravo na 100 plaćno bolovanje. Za sve ostale je 65 odsto.

Međutim, Kolektivnim ugovorom za državne službenike, Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u jedinicama loklane samouprave, Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, Autonomna pokrajna i jedinice lokalne samouprave i Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaposleni koji ne radi do 30 dana zbog malignog oboljenja ima pravo na 100 odsto osnovne plate.

Saša Dimitrijević, predsednik Odbora za bezbednost i zdravlje na radu UGS „Nezavisnost“ smatra da svako ko je to uspeo da ispregovara kolektivnim ugovorom je uradio odličan posao. Ali podseća da je velika razlika između javnog i privatnog sektora, gde je uspeh da kolektivni ugovori uopšte postoje. Dodaje i da maligne bolesti treba da budu prepoznate od strane države i regulisanezakonom, a ne da zavise od pojedinačnih kolektivnih ugovora.

Bojan Urdarević (foto: Press centar)

Bojan Urdarević profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu se takođe slaže da je 100 odsto bolovanja za obolele od malignih bolesti dosta progresivno. Podseća da je dugo godina porodiljama i trudnicama isplaćivano 65 odsto bolovanje, a opštine dotirale do 100 odsto. Smatra da isto tako treba gurati inicijativu za maligne bolesti, ali se plaši da bi to bio veliki pritisak na Fond za zdravstveno osiguranje, jer je veliki broj onkoloških pacijenata.

Što se tiče inicijative da oboleli od mallignih bolesti ne bi smeli da dobiju otkaz, smatra da to “neće proći, jer nije čak ni u skladu sa međunarodnim preporukama i podseća da su sadašnjim zakonodavstvom samo trudnice zaštićene od otkaza.

Iz pravne službe ASNS-a podsećaju da se opravdanim razlogom za otaz ne smatra privremena sprečenost za rad usled bolesti, ali da je ova odredba “ipak načelnog karaktera i ne pruža punu zaštitu obolelima od malignih bolesti, koji su usled dužeg odsustvovanja izloženi realnom riziku od gubitka posla”.

Na pitanje da li imaju neku zaštitu zaposleni od hroničnih bolesti iz ASNS-a kažu da nemaju ali da bi za ovu kategorju kolektivnim ugovorom trebalo predvideti neki vid solidarne pomoći koju bi poslodavac pod određenim uslovima isplaćivao.

Saša Dimtirjević iz UGS Nezavisnost kaže da možda ima pojedinačnih slučajeva da hronični bolesnici imaju neke olakšice, ali “poslodavci u Srbiji će pre gledati da vas se reše, nego da izađu u susret”.

“Pojedinačni slučajevi ne čine pravilo, pa i ako negde postoji ta doza humanosti, nije sigurno nešto što se šire poštuje”, zključuje Dimitrijević.

Od 5000 slučajeva kancera godišnje, 400 - 500 bi trebalo da bude tretirano kao posledica rada

Maligne bolesti mogu nastati i na poslovima i radnim mestima na kojima se ostvaruje kontakt sa kancerogenim materijama i nalaze se u Pravilniku o utvrđivanju profesionalnih bolesti.

Iako su za razliku od hroničnih, profesinalne bolesti definisane zakonom, u praksi nije tako. 

U Srbiji je prošle godine samo jednom radniku priznato profesionalno oboljenje, sindrom karpalnog tunela, pokazuje izveštaj Inspekorata za rad. To je oboljenje šake koje nastaje usled teškog fizičkog rada ili ponavljanja pokreta, koji se često prave tokom rada na računaru.

U poslednjih 15 godina broj profesionalnih oboljenja bio je manji od 10 godišnje, pokazuju podaci Uprave za bezbednost i zdravlje na radu.

U svetu svake godine oko 160 miliona radnika oboli od profesinalnih bolesti, a kod nas je broj profesionalih bolesti značajno ispod broja koji se očekuje na osnovu broja zaposlenih, navodi prof. dr Petar Bulat u radu “Profesionalne bolest, prava i obaveze”. On smatra da bi u Srbiji taj broj trebalo da bude oko 300 godišnje.

Saša Dimitrijević (foto: privatna arhiva)

Saša Dimitrijević iz UGS Nezavisnost kaže da ako bi se primenile evropske norme, 8 - 10 odsto kancera pluća je posledica izlaganja nekim agensima na radnom mestu.

“Ako imate 5000 kancera u Srbiji godišnje, onda bi 400-500 moralo da bude tretirano kao posledica rada. Postavlja se pitanje sistema utvrđivanja, dokazivanja, ko to koči”, kaže Dimitrijević.

On misli da bi trebalo da bude pokrenuta incijativa u tom pravcu, jer “u Srbiji postoji ekspanzija kancera”.

Dimitrijević navodi da postoji lista profesinalnih oboljenja, ali poslodavci nalaze razne rupe u zakonu i propisima, kako ne bi snoslili odgovornost ili imali obavezu nadoknade štete zaposlenima i njihovim porodicama.

Prof. dr Petar Bulat takođe se slaže da aktuelni propisi ne propisuju procedure utvrđivanja profesionalnog oboljenja i da nije jasno da li specijalista medicine rada ima pravo da posumnja ili utvrdi porofesinalno oboljenje.

On takođe, ističe da u okviru kriterijuma za utvrđivanje profesinalnog oboljenja, samo 17 je precizno definisano, a 49 nije, što ostavlja mogućnost različitog tumačenja. Problem je po njegovom mišljenju što nezadovoljna strana ima pravo žalbe, ali nije definisano kome treba da se žali.

Bulat smatra i da zbog mogućih troškova u slučaju da se utvrdi postojanje profesinalnog oboljenja, poslodavac nije zainteresovan da finansira dijagnostiku, a zaposlenom bi to bilo veliko finansijsko opterećenje. Podseća da u razvijenim zemljama proces utvrđivanja profesionalnih bolesti snose državna osiguranja od profesionalnih bolesti i povreda na radu.  

Inspektorat za rad takođe u svom izveštaju navodi da se ne poštuju zakonske obaveze o pojedinačnom prijavljivanju i registrovanju profesinalnih bolesti i da se mnoge ne tretiraju kao takve zbog neprepoznavanja veze između bolesti i uslova rada.

“Ukoliko se ove bolesti i prijavljuju, to se čini sporadično, nesistematski i potpuno neadekvatno, pa su podaci i evidencija o njima veoma nepotpuni”, piše u izveštaju Inspektorata za rad.

Foto: Piksabaj (Pixabay)

Smrt radnika je vest od 15 munuta

U Srbiji je prošle godine evidentirano 22.910 povreda na radu, od kojih 3661 teških, pokazuju podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Međutim, nigde ne postoji evidencija koliko osoba koje zadobiju teške povrede, kao posledicu imaju neki vid invalidnosti ili smanjene radne sposobnosti. 

Takođe, podaci Uprave za bezbednost i zdravlje na radu pokazuju da je u prošloj godini evidentirano 13.406 povreda na radu, od kojih 612 teških. Ove brojke se znatno razlikuju od podataka RFZO-a.

Bojan Urdarević podseća i da svaka povreda na radu mora da se prijavi inspekciji rada, a naknada za bolovanje u slučaju povrede na radu u celom trajanju pada na teret poslodavca.

„Zato što naknada pada na teret poslodavca i to u iznosu pune zarade, oni će često izbegavati obavezu da je prijave. Onda se u stvari traži od samog radnika da on pozove inspekciju, da se obrati inspekcijskim organima i da onda inspekcijski organi izađu na teren i utvrde da li je poslodavac izbegao tu obavezu“, kaže Urdarević.

Podseća i da ako se povreda na radu ne prijavi u zakonskom roku i po utvrđenim procedurama, zaposleni nema pravo na isplatu bolovanja, pa se te povrede ne pokazuje u evidencijama.  

Ukazuje i na nedovoljan broj inspektora za rad, kojih je 218 po podacima Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, a po Urdarevićevim rečima treba da ih je više od 300. Takođe, kaže da i je sam Zakon o inspekcijskom nadzoru suprotan konvenciji 81 Međunarodne organizacije rada jer predviđa da inspektor mora da se najavi pre nego što dođe kod poslodavca u nadzor.

„Po svim međunarodnim dokumentima nadzor je najefikasniji kada vi dođete iznenada. Jer ako se vi najavljujete, svako će u ta 2-3 dana da pripremi teren. A oni su to ostavili tako i ne oglašavaju se povodom te odredbe, a ona je značajno smanjila delotvornost inspektorata“, navodi Urdarević. 

Saša Dimitrijević iz Nezavisnosti kaže da postoji ta evropska mantra o jednom inspektoru na 10.000 radnika, ali suštinsko pitanje je da kako oni rade svoj posao i da li prijave završavaju u fiokama.

„Za loše poslodavce najbolji primer je kažnjavanje nekog drugog poslodavca. Da li ste nekada čuli da je neki poslodavac osuđen za nešto. Ključna karika u svemu je sud. Jer ako ste čitali Zakon o bezbednosti na radu, videli ste da su kazne po 2 miliona dinara. A sudovi izriču prema prekršajnom postupku 100 hiljada, 50 hiljada. Pa se „zločin isplati“, odnosno kršenje zakona“, kaže Dimitrijević.

On podseća da je prošle godine 40 osoba stradalo na radu i da su to „vesti od 15 minuta ili jedan dan“. I posle toga više niko se ne bavi ni stradalim radnicima niti onima koji postanu invalidi zbog povrede na radu.

„A oni možda i ne ostanu kod tog poslodavca da rade, niti mogu da pronađu zaposlenje na drugom mestu, pa postaju socijalni slučajevi, i oni i njihove porodice“, kaže Dimitrijević.

Zakon propisuje da je u slučaju povrede na radu, ako zaposlenom bude umanjena radna sposobnost, odnosno bude proglašen osobom sa invaliditetom, poslodavac dužan da mu obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, ako su takvi poslovi predviđeni sistematizacijom. 

Bojan Urdarević kaže da u Zakonu o radu ne postoje odredbe koje štite osobe sa invaliditetom, nego ako za njih ima posla, ima. Ako ne, potpadaju pod Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

“Poslodavac se obavezuje da na određeni broj zaposlenih, zaposli određeni broj osoba sa invaliditetom. Međutim, najčešće se oslobađaju te obaveze plaćanjem tzv. penala”, kaže Urdarević.

Na pitanje da li mu je poznato da u takvim slučajevima poslodavci ogranizuju prekvalifikacije za radnika koji je postao osoba sa invaliditetom odgovara da im je “lakše da nađu gotovog radika, nego da se bave njegovom prekvalifikacijom”.

“Moguće da društveno odgovorni poslodavci to rade, ali oni su manjina i uglavnom su vezani za multinacionalne kompanije. A domaći poslodavci, mislim da se time nikada neće baviti”, kaže Urdarević.

Slično mišljenje ima i Saša Dimitrijević, koji kaže da su iskustva UGS Nezavisnost šarenolika, “nisu svi poslodavci loši, ali da nisu ni dobri.

“Imate poslodavaca koji će u tom slučaju zaposlenom naći odgovarajuće radno mesto. A imate i one koji nemaju tu dozu empatije ni solidarnosti prema takvim radnicima, pa koriste zakon kao i za ostale oblasti”, kaže Dimitrijević.

Foto: Piksabaj (Pixabay)

Novi Zakon o bezbednosti na radu - ima poboljšanja, ali pitanje je primena

U maju prošle godine stupio je na snagu novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Međutim, poslodavcima je ostavljen rok od dve godine da poslovanje organizuju u skladu sa nocim zakonom. Odnosno, puna primena se očekuje od maja 2025. godine.

Iz pravne službe ASNS-a kažu da je značajna novina uvođenje registra povreda na radu, kao jedinstvene, elektronske baze podataka. Zakon prvi put prepoznaje rad od kuće i rad na daljinu i u tim slučajevima poslodavac je dužan da obezbedi bezbednost i zdravlje na radu u saradnji sa zaposlenim i da utvrdi uslove za bezbedan i zdrav rad.

Zakonom je uvedena i veća zaštita radnika propisivanjem obaveze poslodavca da zaposlenog, na njegov zahtev uputi na lekarski pregled koji odgovara rizicima na radnom mestu u redovnim intervalima i da troškove pregleda snosi poslodavac.

U visokorizičnim delatnostima kao što je građevinarstvo, gde je postojao veliki broj smrtnih povreda, propisana je obaveza izrade elaborata o uređenju gradilišta i prijava inspekciji početka radova. Novim zakonom data su veća ovlašćenja inspektoru rada propisivanjem obaveze inpektora rada da zabrani rad na privremenim i pokretnim gradilištima za vreme trajanja okolnosti koje dovode do ugrožavanja bezbednosti i zdravlja zaposlenih.

Inspektori rada moraće i da obnavljaju licence na svakih pet godina. Takođe, iz pravne službe ASNS-a navode da je novim zakonom pooštrena kaznena politika.

Saša Dimitrijević navodi da u novom zakonu ima poboljšanja, ali i stvari kojima oni u Nezavisnosti nisu zadovoljni. Međutim, ističe da je najvažnije pitanje poštovanja zakona.

“Pogledajte izveštaj Inspektorata za rad i vidite koliko ima prekršajnih, krivičnih i drugih prijava. A to ja samo deo, koji su oni utvrdili. Postoji i deo koji nikada ne dođe do njih, ni do javnosti jer se rad odvija u sivoj zoni. Postoji istraživanje da od 100 krivičnih prijava 3 ili 4 budu osuđujuće. Pa se postvlja pitanje svrsishodnosti”, zaključuje Dimitrijević.  

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“