PC info

08. 05. 2025.

Od šapata do oluje: Moć i opasnosti tračarenja

U svakom kutku društva, pauza na poslu, čekaonica, društvenih mreža, tračarenje je stalni pratilac naših svakodnevnih razgovora. Ono što počne kao bezazlena razmena reči, može brzo prerasti u nešto mnogo snažnije i opasnije. Kako tračevi utiču na naše živote?

Postoji jedna priča koja ukratko ide ovako: čovek je širio tračeve o drugima, pa mu je sveštenik dao zadatak da napiše sve tračeve kojih može da se seti, a čijih je sam bio tvorac. Zatim je trebalo da ih rasprši na vetru. Kada su papiri poleteli, sveštenik mu je objasnio da, kao što je nemoguće skupiti papire, tako je i s tračevima – jednom kad se prošire, teško ih je kontrolisati ili povući.

Tračarenje je, jednostavno rečeno, razmena informacija o osobama koje nisu prisutne. Taj čin ima i dubok evolucioni aspekt, pomogao je ljudima da prežive, saznaju ko je potencijalan saveznik ili pretnja. Može da omogući zbližavanje, utiče na društvene norme, podstakne prodruštveno ponašanje. Usput čini i da se aktiviraju, poput kakvih treperavih lampica, određeni delovi mozga. Ali isto tako i da nanesu štetu reputaciji i da utiču na društvenu isključenost. Ukratko, uništi ljudske živote.

Nastaju li tračevi iz dosade?

Prema nedavnim istraživanjima, pričanje o intimnim detaljima druge osobe čini 80% svih naših razgovora, a čak 70% ljudi redovno učestvuje u tračarenju, bilo u svakodnevnim razgovorima ili putem društvenih mreža.

Mila, frizerka iz Čačka, priča nam da je za nju to način da se "ubije" vreme. 

"Prokomentarišemo novosti u gradu i zajedničkim poznanicima, saznamo nešto novo", kaže ona.

 Ona to posmatra na bezazlen način, a često i kao korisnu stvar. 

"Kod kog lekara treba ili ne treba otići, razmenimo kontakt koji bi mogao pomoći osobi koja se našla u nepovoljnom položaju, ili pak nečiji sramotni postupak", govori Mila. 

Trač je primamljiv za oči, nos i mozak. Privlači mnoštvo očnih jabučica, raširi sijaset nozdrva kao da su nanjušile nešto ukusno, a angažuje i specifične mreže u mozgu koje su ključne za procesuiranje socijalnih informacija i upravljanje međuljudskim odnosima. 

Neki od delova mozga koji se aktiviraju prilikom tračarenja su prefrontalni korteks koji pomaže u proceni ponašanja i da li će informacija biti preneta u komšiluk (i šire), Nucleus Accumbens, aktivira se nakon doživljaja emocionalnog zadovoljstva ili uzbuđenja, zatim Amigdala gde se prepoznaju i obrađuju emocije, pozitivne i negativne, u šta spadaju i one koje doživljavamo slušanjem ili pričanjem skandaloznih detalja o određenim osobama...

„Zabadanje nosa“ u tuđa posla

Dakle, to nije tako jednostavan vid komunikacije, čini je kompleksna mreža koja je ključna za naše interakcije, donošenje odluka i emocionalno povezivanje sa drugima

Volimo li da „zabadamo nos“ u tuđa posla? 

Antropolog dr Bojan Žikić, kaže nam da se „privatno odnosi na one delove svačijih života nad kojima društvo ili država nemaju ili ne bi trebalo da imaju pravnu nadležnost, ili je imaju u normativnom smislu, ali je teško ili retko sprovode u delo“.

Dodaje i da „instistiranje na javnosti svačijeg života ide u prilog onome što vidimo kao mešanje u tuđe stvari, a što nužno ne mora biti zabadanje nosa u onom smislu kao kad imate posla sa preterano radoznalim susedima ili kolegama.“ 

Privatnost se ceni više od bilo čega drugog, a zadiranje u nju doživljava kao ugrožavanje ličnog integriteta. 

„To je kulturna, ali verujem i psihološka osobina“, kaže Žikić.

U razgovoru sa studentkinjom psihologije Martom Damljanović pokušali smo da saznamo kako širenje tračeva utiče na ljude koji su predmet trača, pogotovo one koji imaju psiholoških problema, nevidljivi hendikep ili se nalaze u teškom životnom periodu. 

“To pre svega zavisi od toga u kom stepenu su izražene određene crte ličnosti kod osobe. Može uticati na samopouzdanje osobe kao i generalno zadovoljstvo životom. Što se tiče ljudi koji imaju neki psihički poremećaj uticaj širenja tračeva zavisi od toga kakva je klinička slika poremećaja kod te osobe”, kaže Marta.

Opasnost vidi u tome da se može desiti da slika koju čuju od drugih o sebi i slika koju oni imaju o sebi bude dijametralno različita, što može imati niz negativnih posledica po osobu. 

„Od privremenog stanja šoka pa i do potencijalnog razvoja psihičkog poremećaja. Kakve će se posledice desiti zavisi od mnogo faktora kao što je stepen izraženosti određenih crta ličnosti, mreža socijalne podrške i još mnogo toga“, smatra ova studentkinja psihologije.

Važan uticaj društveno (ne)prihvatljivog

Mišljenja je da društvo može da utiče na to hoće li određena ponašanja biti prihvatljiva ili ne.

„Društvo može da odgovori i zaustavi kulturu širenja tračeva pre svega širenjem svesti o negativnim posledicama širenja tračeva po sve nas pa između ostalog i osetljive grupe društva kao i edukacijom o tome šta je nevidljivi hendikep i generalno hendikep u cilju razbijanja predrasuda. Ono što još može pomoći tome jeste uključivanje osoba sa hendikepom u razne društvene aktivnosti.“, dodaje.

Treba da znamo da je hendikep stanje u kome se nalazi osoba, a koje zahteva neki vid podrške. Podrška može biti u domenu motoričkih radnji, senzornih aktivnosti (vida, sluha), ali i funkcionisanja na nivou hroničnih i mentalnih stanja. 

Hendikep nije samo trajno, već i stanja koja se periodično javljaju. To je pojam koji označava potrebu za izjednačavanje uslova, odnosno situaciju u kojoj je osobi ili grupi potreban neki vid podrške zbog uticaja barijera i izazova, ili ih stavljaju u neravnopravan položaj.

Ova studentkinja psihologije bi pre dala savet onima koji su meta tračeva: „ne zamerajte im jer oni to rade zato što ih zanima njihov život, a ne vaš“.

Pozadina iznošenja poluinformacija i tračeva o drugima često poput pudera služi da zamaskira rošavo lice malicioznosti i zavisnosti. 

Kod nekih ljudi je vid odbrambenog mehanizma u cilju bežanja od sopstvenih problema i pronalaženja utehe da i kod drugih „trava nije zelenija“. 

Kako piše Rišel E. Gudrič „Mi uvek osećamo jačinu udarca koji smo dobili, ali gotovo nikada ne osećamo punu jačinu udarca koji smo sami zadali“. 

Iako trač može izgledati kao zabavna igra reči, često ostavlja duboke rane koje ne mogu da zarastu. Njegove pozitivne strane brzo blede u odnosu na razarajuće posledice – uništene reputacije , razorene živote, izgubljeno poverenje. 

Autor: Mina Dragićević, polaznica Škole veb novinarstva