Događaji i priče iz muzeja

04. 07. 2016.

Muzeji su čuvari naše svesti ko smo, odakle potičemo i gde bi mogli da stignemo?

Intervju sa Sonjom Perić, kustosom Zavičajnog muzeja u Jagodini i autorkom izložbe “Biberče”, prikazane tokom manifestacije “Deset dana- 10 do 10”.

Intervjui se mogu preuzimati i objavljivati, uz navođenje izvora: Press centar UNS ili www.presscentar.rs

Sonja Perić, kustos Zavičajnog muzeja u Jagodini

Za razliku od najznačajnijih prestoničkih muzeja lokalni, zavičajni – rade na ponos kako svojoj zajednici, tako i čitavoj Srbiji.Šta Zavičajni muzej u Jagodini čini naročitim, toliko znanim i nadasve posebnim?

Naš muzej živi 60 godina. Zahvaljujući starijim kolegama koji su prikupljali građu, danas imamo bogat fond, koji je, gotovo neiscrpan izvor materijala za izlaganje, organizovanje studijskih izložbi, stručnu obradu i proučavanje, kao i publikovanje. Standardni načini prikupljanja građe su: rad na terenu, pokloni i otkupi, prospekcija terena i arheološka iskopavanja. Kao rukovodilac praistorijskih zbirki, mogu da zahvalim kolegama koji su pre mene radili na mestu kustosa: Iliji Vukićeviću,  Savi Vetniću, dr Miloradu Stojiću i drugima, koji su obišli čitavu teritoriju centralnog Pomoravlja, evidentirali više stotina lokaliteta iz različitih perioda praistorije, antike i srednjeg veka, dobijali informacije, ali i slučajno nađene predmete materijalne kulture, od meštana, i vršili arheološka iskopavanja, samostalno ili u saradnji sa Narodnim muzejom, uz podršku eminentnih stručnjaka, Milutina i Drage Garašanin, Dragoslava Srejovića i drugih.

Da li to zapravo znači da su muzeji i vi kustosi zapravo svojevrsni Don Kihoti, ili..?

Muzej kao institucija zaštite, čuva prošlost, a kustosi su čuvari predmeta koji pričaju o prošlosti i zato se u muzejima moraju obezbediti najbolji uslovi brige. Preventivna konzervacija podrazumeva praćenje i regulaciju tih uslova od: vlažnosti vazduha, temperature, zagađivača pa sve do različitih uzročnika kontaminacije predmeta, kako bi se njihova devastacija svela na minimum i obezbedilo njihova trajanje. Naš muzej je, poslednjih godina, kroz projekte podržane od Ministarstva kulture obezbedio uređaje za praćenje uslova u depoima i na stalnoj postavci, vršene su analize mogućih kontaminanata, započet je projekat sistematske, planske konzervacije muzejskih predmeta... Jedan od najznačajnijih eksponata Zavičajnog muzeja u Jagodini, srebrni pojas tipa Mramorac iz Batinca tretiran je kroz više faza zaštite, od ispitivanja materijala i početnog stanja, uzimajući u obzir moguće uzročnike propadanja, konzervacije u užem smislu, do obezbeđivanja posebne muzejske vitrine u kojoj je maksimalno zaštićen od spoljašnjih štetnih uticaja, te može poslužiti kao primer pozitivne prakse koju treba primenjivati na svim predmetima od velikog značaja.

 

Da li je i koliko manifestacija “10 do 10” uvećala zainteresovanost za stalnu postavku i da li ste predstavili fondove koji nisu dostupni javnosti, ili nameravate? Neka paralela između ovogodišnje i prošlogodišnje mnifestacije, koliko se iskoračilo u napred i koliko su ovakve manifestacije suštinski značajne?

Stvaranje nove muzejske publike je veoma bitno. Tome, svakako, može doprineti i pomenuta manifestacija, mada strahujem da su neke generacije, sa retkim izuzecima, izgubljene u smislu poimanja značaja koji ima negovanje kulture i lepota koju nam pruža njeno konzumiranje, te ih je  teško vratiti pravim vrednostima. Ako na pravi način „ugostimo“ najmlađu publiku, ako oni lepo i sadržajno provedu sat vremena u muzeju i izađu iz njega puni utisaka, pričaju o tome narednih dana, onda smo mi uradili pravu stvar. Pričom koja je primerena uzrastu, vezivanjem eksponata za neke njima poznate stvari, njihovu svakodnevicu, animirane filmove, legende i bajke, približavamo prošlost i stvaramo jasniju sliku o njoj. Naš muzej je ove godine prvi put bio učesnik manifestacije „Muzeji Srbije deset dana od 10 do 10“. Organizovali smo se brzo, uz puno entuzijazma i volje, bez imalo novca, što je često opravdanje za neaktivnost, ali ne i kod nas. Nas šestoro kolega smo osmislili sadržaje kojima smo obogatili rad muzeja tih deset dana i za uzvrat dobili veliku zainteresovanost sugrađana i izuzetnu posećenost. Pored izlozbe „Biberče“ organizovana su četiri predavanja: „Vladar i mediji“ čiji je   autor viši kustos – istoričar umetnosti Jasmina Trajkov, „Priča o srpskom maču“ dr Marka Aleksića, „Muzejski predmet – izazovi obrade“ dr Branislava Cvetkovića, višeg kustosa – istoričara umetnosti i „Zavičajni muzej i grad Jagodina – mesto i uloga muzeja u lokalnoj zajednici“, muzejskog savetnika – istoričara Duška Grbovića, kao i pet radionica: „Oživimo fosile“ je organizovala Nevena Cvetković, kustos – paleontolog, „Arheoloska slagalica“ višeg kustosa Smiljane Dodić i radionice koje sam ja vodila: „Tajna peska“, „Ruke u glini“ i „Laboratorija zvuka“. Oduševljenje posetilaca je bilo ogromno i svako ko je bio na prvoj radionici, dolazio je sutradan ponovo, širio priču o muzeju, te je svih deset dana muzej bio živo mesto  optimizma i nadahnutosti. Ovogodišnja manifestacija je starijoj publici pružila predavanja, a radionice su uglavnom bile namenjene mladima. Potrudićemo se da naredne godine organizujemo radionice i za stariju populaciju, te da i ovom delu publike pružimo mogućnost aktivnog učešća i kreativnog izražavanja.

Kakve “strategije”, tačnije, podsticaje koristite da biste privukli posetioce i da ih zainteresujete za svoje aktivnosti tokom cele godine i učinite od njih ne samo svoju publiku, već osobe svesne značaja muzeja?

Novi muzejski sadržaji i njihovo predstavljanje kroz medije je jedan od načina da se publika dovede u muzej. Organizovanja izložbi u galerijskom prostoru su uvek podsticaj da posetioci pored posete aktuelnoj izložbi još jednom obiđu i stalnu postavku muzeja. Prilikom svakog novog obilaska, pažnju privuče neki drugi predmet ili neka druga vitrina, tako da postavka uvek može ispričati neku novu priču, koja je prethodni put bila zanemarena. Povremenim osvežavanjem stalne postavke novim sadržajem takođe možemo privući posetioce. Pre nekoliko godina smo u okviru stalne postavke napravili rekonstrukciju izgleda i načina gradnje neolitske kuće sa enterijerom. Danas je to mesto u muzeju ispred kog se može ispričati kompletna priča o životu u neolitu, što može olakšati i rad nastavnicima, a učenje i razumevanje tog perioda praistorije, učenicima. Naravno, uvek je zanimljivo napraviti i fotografiju za uspomenu pored tako netipično organizovanog mesta u muzeju.

Dobra saradnja sa vrtićima i školama je takođe preduslov bolje posećenosti muzeja. Ukoliko kustos na pravi način predstavi postavku ili aktuelnu izložbu i ako se to dopadne jednoj grupi, budite sigurni da narednih dana nećete imati mira, što je naravno pozitivno. Deca iz te grupe, vaspitačice ili učitelji će preneti utiske drugima i nove grupe će se najavljivati i dolaziti opčinjeni magijom koju muzej ima. A onda će ta ista deca, u nekim slučajevima uspeti da „ubede“ i svoje roditelje da sledeći put sa njima posete to čarobno mesto.

Dakle, postavka sama po sebi, uslovno rečeno ne znači mnogo ukoliko nema i podsticaja sa strane da tako kažemo, odnosno, ukoliko glas o njoj ne izađe iz okvira muzejskih zidina, pa ne samo glas već i sama postavka?

Organizovanjem malih izložbi van muzeja ili gostovanjem u školama kako u gradu, tako i u selima, predstavljanjem malog broja predmeta iz muzejskog fonda i predstavljanjem rada kustosa, može se zainteresovati publika da posete muzej kako bi videli i ostalo bogatstvo koje on skriva.

I svakako, organizovanjem otvorenih dana sa posebnim sadržajem u muzeju, u smislu radionica, predavanja, promocija, koncerata, projekcija... uz slobodan ulaz, poseta se može uvećati. Treba osluškivati želje i interesovanja publike i upotpunjavati sadržaje koje muzej pruža, ali isto tako treba održati nivo i kvalitet tih sadržaja.

Kakva je vaša saradnja sa drugim muzejima i koliko značajna? Organizujete li gostujuće izložbe i da li gostujete sa vašim izložbama?

Saradnja između muzeja postoji, kako u smislu saradnje kustosa na stručnom planu, razmena podataka i iskustava, tako i u smislu organizovanja gostujućih izložbi. Uistinu, ta gostovanja nisu tako česta, ali uzrok tome nije nezainteresovanost kolega da predstave neku izložbu publici u svom gradu, već nedostatak sredstava koja su potrebna za čitavu organizaciju. Izložbe našeg muzeja: Populus Romanus, kustosa – arheologa Radovana Petrovića, „Novac u Zavičajnom muzeju Jagodina“ višeg kustosa Smiljane Dodić i muzejskog savetnika Duška Grbovića, moja izložba iz 2009. „Kamen u praistoriji“ i druge, obišle su više gradova u Srbiji. Ima slučajeva da se izložba premijerno postavi i otvori i van matičnog muzeja, po pozivu. Takav je bio slučaj prošle godine za „Noć muzeja“ kada je koleginica Smiljana Dodić otvorila izlozbu „Taj svetli srednji  vek“ koja je namenski napravljena od građe našeg muzeja sa Zavičajnim muzejom iz Petrovca  na Mlavi.

 

Ilustracija praistorijske porodice grnčara

Konkretno o izložbi “Biberče” - Vaši utisci, kakav je bio odziv publike, budući da je izložba bila interaktivna, da li je postignut željeni efekat?

Izlozba „Biberče“ je otvorena 19. maja 2016. i trajaće do kraja avgusta. Do sada je posetilo vise hiljada posetilaca. Za samo završno veče manifestacije „Muzeji Srbije deset dana ...“ Zavičajni muzej i izložbu je videlo oko 1000 posetilaca. Dobra posećenost je rezultat termina izložbe, jer je maj i početak juna period ekskurzija, pa su i učenici drugih gradova mogli da osete magiju ove postavke i lepotu našeg muzeja. U velikom broju publiku čine jagodinski školarci ili mališani iz vrtića, koji sem razgovora sa kustosom imaju priliku da svoje ruke uprljaju glinom i iza sebe ostave rad na izložbi u muzeju.

Moje zadovoljstvo je što se izlozba i dizajnerski, i tematski dopala publici i izazvala veliko interesovanje i posetu, i što je prethodnica jedne veće stručne publikacije u kojoj će biti predstavljeni i obrađeni svi izloženi predmeti.

Izložba „Biberče“ minijaturne posude iz praistorijskih zbirki Zavičajnog muzeja je rezultat višegodišnjeg rada, od nastajanja ideje do njene realizacije. Smatrala sam da je ovaj segment materijalne kulture atraktivan za širu publiku i interesantan za stručnu javnost, te sem velikog broja minijaturnih posuda u fondu muzeja, motiv mi je bio njihova magična privlačnost, lepota i misterioznost.

Naime, još uvek nije tačno definisana namena posuda malih dimenzija. Dok su ih ranije stručnjaci opredeljivali u kultne predmete, danas se sve više vezuju za period detinjstva, kada igra kroz oponašanje rada starijih imaju ulogu učenja i prireme za život, a ne samo igre. Proučavanjem svakog pojedinačnog primerka, njegovog mesta i okolnosti nalaza, tehnika izrade i forme, može se bliže odrediti njegova namena.

Iz materijala Zbirke kamenih doba  i Zbirke metalnih doba  izdvojila sam oko dvesta primeraka posuda koje su visine do 6 cm, sem nekoliko viših, koje se takođe mogu uvrstiti u minijaturne, zbog svojih karakteristika. Eksponati potiču sa različitih lokaliteta centralnog Pomoravlja, od perioda starijeg neoliota, starčevačke kulture, do perioda mlađeg gvozdenog doba, od 6 000 godina pre n.e. do prvih vekova nove ere. Postavka je organizovana hronološki u deset vitrina, koje predstavljaju određenu formu ili su grupisane po mestu nalaza. Izložene predmete prate panoi sa tekstom i fotografijama eksponata u prirodi. Izneseni van zgrade muzeja i studija, i fotografisani u prirodnom okruženju, gde su i nastajali, i gde su upotrebljavani, okruženi prelepim pejzažima okoline Jagodine, eksponati su oživeli, a fotografije su oplemenile samu izložbu. Jedan deo izložbe predstavlja ilustracija porodice neolitskih grnčara, rad jagodinskog umetnika Vladimira Kepića, koja slikovito predstavlja uloge u radu i faze izrade posuda. Izložbu prati mali katalog od 16 strana i minijaturni liflet, koji nas uvode u bajkovitu priču sveta minijatura iz praistorije. A kao prateće radionice su organizovane „Ruke u glini“ i „Laboratorija zvuka“. Rezultat prve radionice je izložba unutar izložbe, uglavnom dečijih radova, koja stalno raste i koja već sada ima više od par stotina izrađenih posudica.

„Laboratoriju zvuka“ čine izložene zvečke i udaraljke napravljene od grana zove, kamena, tikvi ili keramičkih recipijenata ispunjenih kamenčićima, koje posetioci mogu da probaju i pokušaju da naprave svoju melodiju, kako su to radili davni, praistorijski preci.

Koliko su zavičajni, odnosno, lokalni muzeji važni ne samo za svoju sredinu, već čitavu Srbiju, i koliko je sam muzej kao institucija važna za opstanak nacionalnog bića, identiteta i duhovnosti?

Značaj regionalnih muzeja je veliki, ne samo za lokalnu zajednicu već i šire, za čitavu državu i očuvanje našeg kulturnog i nacionalnog bića. Regionalni muzej prikuplja građu sa jedne teritorije, a ta teritorija je sastavni deo šire teritorije jedne zemlje, a zatim i ekumene. Mozaik nije savršen ako mu nedostaju delovi. Sačuvati i oživeti priču o prošlosti, učiti iz iskustava proteklih vremena - preduslov je za putovanje u budućnost na zdravim temeljima, sa svešću ko smo, odakle potičemo i gde bi mogli da stignemo..?

Mihailo Medenica

 

Udruženje novinara Srbije bilo je medijski pokrovitelj manifestacije Muzeji Srbije - deset dana od 10 do 10". Za vreme manifestacije informisali smo o raznovrsnim programima i izložbama u muzejima u mnogim gradovima Srbije.

Intervjui su nastavak saradnje sa muzejima i pokušaj da se skrene pažnja na to da muzeji rade tokom cele godine. Pored stalnih postavki, muzeji organizuju predavanja, koncerte, izložbe, stučno vođenje kroz izložbe, radionice za decu i odrasle...

Projekat je sufinansiran iz buzdeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja 

Napomena: «Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva» 

 

---