Događaji i priče iz muzeja

07. 08. 2020.

U Adligatu, čarobnom svetu knjiga

„U kakvim god uslovima da je živeo, kakav god materijal da je koristio, čovek je imao potrebu da napravi knjigu. To je poruka ovog muzeja - knjiga kao temelj celokupne ljudske civilizacije“, kaže Viktor Lazić, osnivač Muzeja knjiga Adligat

 

Viktor Lazić, osnivač muzeja Adligat/foto Adligat

Četvrt veka prošlo je od kada je devetogodišnji Viktor Lazić postao jedini naslednik porodične biblioteke Lazić. Pasionirani ljubitelji knjiga osam generacija Lazića, sakupilo je u  biblioteci više od 20 hiljada svezaka, ali  u turbulentnoj balkanskoj istoriji veliki deo je nepovratno izgubljen. Viktorovi preci knjige su nosili ušivene u šinjelima povlačeći se preko Albanije, neki su ih zakopavali u porodičnom vinogradu, neki su utamničeni zbog nepodobnih knjiga, i tek mali deo porodične kolekcije je dospeo do devete generacije Lazića, Viktora.

Ponosan zbog ukazanog poverenja, Viktor je zamišljao kako poput junaka iz avanturističkih priča putuje u udaljene delove sveta i odatle donosi egzotične knjige za svoju biblioteku. Spajajući dve ljubavi, putovanja i knjige, čak ni u najluđim dečijim snovima nije zamišljao da će za samo četvrt veka sačiniti kolekciju od više od milion knjiga i isto toliko umetničkih predmeta. Tako je nastao Adligat – Muzej knjiga i putovanja i Muzej srpske književnosti.

Soba Azije/foto Adligat

Šetnja kroz književnu „Alibabinu pećinu“

Bio je smiraj letnjeg dana u doba korone kada je Ričard Šnajder, ekolog, istraživač udaljenih predela i gostujući profesor na Harvardu stigao do adrese Josipa Slavenskog 19a u beogradskom naselju Banjica. Sedište Adligata, udruženja pomalo čudnog naziva, riznice knjiga i umetničkih predmeta, „crvenog krsta za knjige“ nalazilo se u beloj vili koju je nazirao iza visoke kapije. Po savetu prijatelja, to je bilo mesto koje je obavezno morao da poseti na putovanju po Balkanu.

Kada je Ričard Šnajder pozvonio u muzeju se te večeri slučajno zatekao Viktor Lazić. Dva pasionirana putnika i ljubitelja avantura brzo su uspostavila kontakt. Sledećih nekoliko sati izgledali su kao šetnja kroz Alibabinu pećinu - knjige, umetnički i arheološki predmeti, potpisi i posvete čuvenih pisaca, originalni rukopisi i pisma iz više od 100 zemalja sveta. Nizale su se knjige od različitih materijala: jestive knjige na pirinčanom papiru i nejestive od slonovog izmeta. Knjige-lepeze za čitanje i hlađenje, iz pojasa Ekvadora i one napravljene od najkvalitetnije kineske svile. Knjige sa listovima od pergamenta fetusa ovaca, sa koricama od ljudskih kostiju. Među retkim knjigama nalazilli su se i jedan od najređih francusko-arapskih rečnika, luteranska Biblija iz 1756. godine i 150 godina star japanski svitak. U posebnom delu mogla se videti zbirka više stotina minijaturnih knjiga od kojih je najmanja manja i od nokta, kao i 16 knjiga klasične književnosti Jermenije koje sve zajedno sa policom staju u džep. Među raritetima su bila i prva izdanja Pabla Nerude i Gintera Grasa sa posvetom, kao i stolica na kojoj je sedeo Rabindranat Tagore. Zastali su da pogledaju jednu od najređih knjiga o bivšem jugoslovenskom predsedniku Titu koju je preveo tajlandski kralj i poklanjao je viđenijim gostima. Među knjigama bili su i Napoleonova originalna povelja i dokument Salme Legerlef prve žene dobitnice Nobelove nagrade za književnost. Na policama se nalazilo više od 50 hiljada knjiga sa potpisima i posvetama čuvenih pisaca i državnika poput Harukija Murakamija, Gabrijela Garsije Markesa, Pepe Muhike, Marija Vargasa Ljose, Žaka Prevera, Orhana Pamuka, Hajlea Selasija i mnogih drugih. Potom su sledile prostorije sa knjigama, dokumentima i umetničkim predmetima iz Srbije - prvo izdanje Novog zavjeta Vuka Karadžića, pozlaćena knjiga iz biblioteka kneza Mihaila Obrenovića i njegov prvi poznati rukopis kada je imao pet godina, kao i  pismo Hajduk Veljka Petrovića. Među rukopisima bila je i fotografija kralja Aleksandra i Drage Mašin sa ubicama, nastala neposredno pre ubistva. Nizali su se rukopisi poznatih domaćih pisaca - Tina Ujevića, posvete Branislava Nušića, pismo Danila Kiša iz koga je nastala knjiga … A za kraj obilaska Viktor je Ričardu pokazao pisma Nikole Tesle, među kojima i jedno sa beleškama Tomasa Edisona.

Muzej srpske književnosti sa legatom porodice Leko/foto Adligat

Pop u svetu, ali ne i u svom selu

Kada je Peter Urban, jedan od najpoznatijih prevodilaca slovenskih pisaca na nemački jezik zaveštao ovom muzeju biblioteku sa više od 15 hiljada publikacija, među kojima je i jedna od najboljih kolekcija Čehova u Nemačkoj, svi nemački mediji su objavili vest o tome. Svake godine više stotina stranaca poseti ovaj muzej, pa se Viktoru čini da su prepoznatljiviji u svetu nego u Srbiji. Na tu konstataciju lakonski odgovara da je najteže biti pop u svom selu, a razlog velikog interesovanja stranaca vidi u spoju srpske i istorije drugih naroda.

Muzej Adligat/foto Adligat

„Ne možete napraviti značajan muzej koji će da izađe iz lokalnih okvira ako se bavite samo lokalnom građom i lokalnom istorijom. Koliko god da imam ljubav i poštovanje prema kralju Milanu i Karađorđu, Kinezu, Vijetnamcu ili Kolumbijcu naši velikani nisu značajni. Ali ako im pokažem neverovatne stvari iz Kolumbije, Kine ili neke druge zemlje, pa im onda predstavimo sprsku istoriju uz to, to je najbolji način upoznavanja i naše istorije i naroda. Kroz saradnju sa međunarodnim institucijama trudimo se da predstavimo Srbiju. Kada predstavljamo Indoneziju, molimo i da oni Srbiju predstave u Indoneziji i to je dvosmerna saradnja. Ja sam održao 20-ak predavanja o Srbiji u svetu koja su uglavnom dolazila kao odraz zahvalnosti za predstavljanje tih zemalja u Srbiji“ navodi Viktor.

Međunarodna prepoznatljivost je razlog i što najveće donacije za ovaj muzej stižu iz inostranstva, Indonezije, Nemačke, Velike Britanije, pa tek onda iz Srbije, navode u Adligatu. I dok su zadovoljni međunarodnom saradnjom, smatraju da u zemlji nemaju dovoljnu institucionalnu podršku.