Događaji i priče iz muzeja

05. 10. 2020.

Muzej Macura – mesto gde umetnička dela dobijaju novi život

U društvu u kojoj je kultura zakovana za političke i finansijske podrume, jedan kolekcionar i umetnički zanesenjak iz Beča Vladimir Vanja Macura odlučio je da na obali Dunava posveti muzej grupi Zenit i podeli ga sa svojim narodom

„To je jedna utopijska misao, mali eksperiment kako ta umetnička dela mogu da žive i dobiju ulogu. Ta umetnost je stvarana da živi, a muzeji prave grobnice za umetnost. A mi se trudimo da damo život tim djelima“, Vladimir Macura

Vladimir Vanja Macura, zaljubljenik u umetnost, kolekcionar i veliki poštovalac dela Ljubomira Micića dugo je tražio idealno mesto za ostvarenje svog sna – privatnog muzeja u kome će smestiti kolekciju jugoslovenske avangardne umetnosti 20-ih i 30-ih godina i moderne umetnosti 50-ih i 60-ih godina. Mesto sa posebnom atmosferom, gde možete uživati u umetničkim predmetima, ali i u prelepoj prirodi na samoj obali Dunava, našao je u Starim i Novim Banovcima, gde su smešteni Muzej i Magacin Macura. 

U sred sremske ravnice, dvadesetak kilometara od Beograda, u Novim Banovcima, pored Dunava, izdvaja se iz krajolika nesvakidašnje zdanje. Oponašajući tamno-sivi meandar sa slike Julija Knipfera, arhitekte Ivan Kucin i Nenad Katić, ispunili su viziju vlasnika jednog od prvih privatnih muzeja u Srbiji, Vladimira Vanje Macure. I tako su od 2007. godine na 650 m2 izloženi umetnički predmeti i dokumenti vezani za beogradski nadrealizam, Gorgonu, Jugodadu, zenitizam i Ljubomira Micića, centralnu figuru ovog kompleksa. Osnivač časopisa Zenit, profesor filozofije, glumac u mladosti, pesnik i književni, pozorišni, književni i likovni kritičar, urednik više časopisa i knjiga, prevodilac, kolekcionar i organizator prve međunarodne izložbe avangardne umetnosti u Beogradu, Micić je i uzor Vladimiru Macuri. O Miciću i njegovom delu će se tek pričati, uveren je Macura .

Muzej Macura (foto: Muzej Macura)

U muzeju su izloženi originali sva 43 broja časopisa Zenit, kao i radovi umetnika koji su sarađivali sa ovim časopisom. Deo kolekcije su i fotografije i radovi sedam čeških umetnika čija dela su objavljivana u Zenitu. „U dušama našim vijore se crne zastave - uklesano naopačke na crnom obelisku na ulazu u Muzej, koji se čita u odsjaju vode ispod obeliska, stih je iz jedne od nekoliko Mićićevih pesama koje se čuvaju u muzeju. Tu su i Ljubomirova pisma, fotografije, kao i dokumenta vezana za zenitizam - Manifest zenitizma, Kategorički Imperativ Zenitističke Pesničke škole, Duh zenitizma (buna i i stvaranje). U muzeju su i originalni primerci časopisa „Nadrealizam danas“, ali i dela Marka Ristića, Oskara Daviča, Monija de Bulija, Olge Jevrić… Kao omaž svom uzoru Macura je Muzeju dodelio adresu Zenit 1, dok je u Starim Banovcima na adresi Zenit 4 od nekadašnjeg skladišta žita postao arhiv moderne umetnosti 60-ih i 70-ih godina – Magacin Macura. U netipičnom prostoru ispresecanom mnogobrojnim drvenim gredama mogu se videti dela Neše Paripovića, Gergelja Urkoma, Ere Milivojevića, Jozefa Bojsa, Raše Teodosijevića, Brace Dimitrijevića, Koste Bogdanovića, Marine Abramović... Vladimir Macura poseduje i jednu od najznačajnijih zbirki umetničkih stolica, a deo je prikazan pre nekoliko godina na izložbi Svakodnevni život stolica/Gorgona u Muzeju primenjene umetnosti. Deo Macurine kolekcije posetioci su mogli da vide i na izložbi „Nadrealizam u Beogradu: Umetnost nemogućeg“, kao i u „Cvijeti Zuzorić“ gde su bila predstavljena dela likovne i primenjene umetnosti avangardnih pokreta 20. veka.    

Olga Jevrić, Autoportret (foto: Vesna de Vinča)

 

Umetnost u skladu sa prirodom

Vladimir Macura kaže da je dugo tražio pogodno mesto za muzej. Želeo je da bude pored Dunava jer on najbollje odslikava filozofiju muzeja - spajanje umetnosti i prirode, praćenje prirodnih tokova, sintezu umetničkih pravaca i umetnika iz različitih delova sveta.

„Veoma je bitna ta poetika, ne znam koliko to možeš osetiti -ovo je iz Beča, ovo je negde iz Pariza, ovo je Amerika, ovo Švedska, ovo je Tirol, ali kada vidiš koliko te poetike ima među predmetima, među eksponatima, među dizajnom, verujem da ovo priča noću. Ti dođeš na jedno izmišljeno mesto sa jednom ciljanom idejom, a istoričari umjetnosti pokušavaju da klasificiraju: ovo sa ovim, ovo sa ovim. Ja pokušavam da integrišem sve to u jednu poetiku i mislim da to živi. I oseti se kada ljudi dolaze - Francuzi prepoznaju svoje, Šveđani prepoznaju svoje i pomisle, vau pa mi smo u jednoj familiji. Ti imaš ovde dela Viktora Vasarelija, Dan Flavina, Ričarda Sere, to su najveći svetski umetnici. I dođeš u neku vukojebinu i otkriješ to. Skoro je bio neki naš čovek koji živi u Americi i kaže: ’vi imate američkog umetnika ovde, a Banovci ne postoje na karti’. To je jedna utopijska misao, mali eksperiment kako te stvari mogu da žive i dobiju ulogu. Ta umetnost je stvarana da živi, a muzeji prave grobnice za umetnost. A mi se trudimo da damo život tim djelima“, priča Macura dok šetamo kroz magacin i razgledamo umetničke predmete.

Muzej Macura (foto Muzej Macura)

Pored spajanja različitih poetika, ovde postoji i sinteza umetnosti i prirode. Da bi se došlo do oba objekta prolazi se kroz ogroman park sa 59 sorti jabuke koje skoro da ne postoje više na ovim prostorima, a  prvo što osetite kada prođete kroz kapiju je miris lavande, ruzmarina, smilja i nane. Oba objekta, i muzej i magacin su otvorena za posetioce od maja do oktobra, i to samo vikendima, a posete se zakazuju telefonom. Može se desiti da vas na ulazu niko ne sačeka, jer vlasnik smatra da umetnost treba sami da doživite. Zato ne postoje ni potpisi na eksponatima.

„Tebi sam ovo prvi put poverio javno, da se posetilac najavi i da ga tamo niko ne sačeka. Nego da on sagleda kolekciju, postavku koja je tog trenutka postavljena i da on to doživi na svoj način. Nema ni čuvara ni kustosa ni vlasnika, nema nikoga. E to ja naš put“, poverava Macura.

Nije to moje vlastito, nego djelim sa našom publikom

„Mom dragom narodu“ naslov je ukaza kojim je kralj Aleksandar I Karađorđević 6. januara 1929. godine uveo diktaturu. U ovom dokumentu izloženom u Muzeju Macura takođe piše: „Nastupio je čas kada između Naroda i kralja ne može i ne sme biti posrednika.“ I dok je ovaj dokument bio uvod u niz zabrana, Vladimir Macura, koji se takođe zalaže za ukidanje posrednika između posetioca i umetničkih dela, insistira na slobodi. Na ulazu u Muzej Macura takođe stoji natpis „Mom narodu“.

„Kolekcija kada prevaziđe privatne razmere i kada je javno izložiš, to se pretvara u nešto što deliš sa posetiocima. Meni je jako bliska teorija od Grotovskog da je teatar publika i meni se to nekako podudarilo sa mojim načinom razmišljanja. Onda je ta podela bila u stvari spajanje, nekako to više nije moje vlastito, nego to djelim sa našom publikom. Postavilo se još dodatno da se Muzej savremene gradio kada sam ja imao pola godine. Onda se načelno ta ideja rodila da kažeš ’Mom narodu’ zato što ta praksa je prestala negde 30-ih godina i meni je to nekako bilo jako blisko“, zaključuje Macura. 

Muzeuj Macura (foto: Muzej Macura)

Vladimir Vanja Macura rođen je u Erveniku, nadomak Knina, najsiromašnijoj opštini u Evropskoj Uniji. Kaže da je prekretnica u njegovom životu bila saradnja sa Ljubišom Ristićem kod koga je u Ljubljani igrao par uloga. Studirao je istoriju umetnosti i počeo da trguje umetninama, a onda se pojavila i želja za otvaranjem muzeja. Kada ne boravi u Banovcima, vodi galeriju-antikvarnicu u Beču. Međutim, od korena je teško pobeći, pa Macura navodi da su mu, slično siromašnoj kuhinji na kojoj je odrastao, bliska i siromašna umetnost.

„Spomenuo sam siromašno pozorište,  Grotovskog i onda, nekako mi je bliska arte povera siromašna umetnost. To su sve nekako bile ideje koje su na neki način valjda mene hranile. Ja sam pre desetak godina dobio spoznaju da se u Italiji kaže kučina povera, siromašna kuhinja. Ja sam odrastao na tome u Dalmaciji i onda spojili smo to kao nespojivo a u stvari fantastično spojivo. Mi smo jedan mali eksperiment kako sa malim sredstvima pokrenuti zdravu inicijativu, komunikaciju, kako god da se nazove.“ 

Taj spoj siromašne, pobunjene umetnosti, malih sredstava i fantastične upornosti da se ostvari jedna ideja najbolje je opisao Jovan Ćirilov u tekstu u "Blicu" o Vladimiru Macuri.

“Kad je sagrađen, on je izložio artefakte svetske, a pre svega naše avangarde, nadrealizma, zenitizma, dade, onoga što je godinama skupljao od te pobunjeničke umetnosti. Sve to namerno, iz dubinskog i na teoriji zasnovanog protesta, stvoreno je od trošnih materijala, novinskih hartija, raščerečenih kartona ambalaže. A ovaj uporni Ličanin, koji se još kao mlad u secesionističkom Beču otisnuo u profesiju antikvara sa strašću kolekcionara, jednoga dana osvestio se da svom narodu duguje da sačuva nešto od najvrednijeg što je stvorio u XX veku – srpsku istorijsku avangardu, prvi put bez onog našeg tipičnog zakašnjenja bar dve decenije.”

 

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Gorgona-suočavanje sa umetnošću, a ne sa samim sobom Jedna prostorija u Muzeju Macura je posvećena i pokretu Gorgona, zagrebačkoj postkonceptualnoj grupi koja je smatrala da umetnost ne postoji, jer sve je umetnost. U prostoriji Gorgona, na podu je lomljeni beli kamen, preko koga se pažljivo hoda da bi se stiglo do dela okačenih na zid. „Taj pravac se zove no art - nema umjetnosti, umjetnost je sve, a to je opet Bojsova teorija. Oni su imali kuću Gorgona, a podovi Gorgone su bili predviđeni da budu spužva presvučena kožom. I kada ulaziš unutra ideš ovako (kao po jajima). Ja to ovde sada vidim, kad mladi ljudi ulaze unutra, gledaju gde je ogledalo da se slikaju. Oni se ne konfrontiraju sa delom, nego se suočavaju sa sobom.  I to je ta razlika, na koju je Gorgona htela da skrene pažnju. Oni su želeli da se posetioci bave tematikom izloženih radova“, kaže Vladimir Macura. Deo kolekcije je i Manifest „Gorgone“, kao i fotografije njenih članova tokom umetničkih akcija i performansa.

Dvorište Muzeja Macura (foto: Vesna de Vinča)