Događaji i priče iz muzeja

18. 11. 2020.

Čuvar poštanske istorije Srbije

Jedan čovek je ispisao istoriju srpske odbojke, ali srpska istorija kao da je ispisala njegovu najveću pasiju: pravljenje impozantne filatelističke kolekcije, ali i skupljanje dragocenih istorijskih dokumenata i svedočanstava

 

Aleksandar Boričić (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Aleksandar kada dođe u bilo koji grad kupi 20-30 razglednica, napiše šta mu se dopalo na putovanju, pažljivo ispiše adrese, zalepi poštanske marke i pošalje ih rodbini i prijateljima. Zadovoljstvo mu je kada mu neko od njih javi da se obradovao kada je među gomilom računa video razglednicu i da ga je taj gest vratio u detinjstvo. Aleksandra takođe pomalo nervira što se na pisma sve češće stavljaju pečati, pa današnja deca ne znaju kako izgleda poštanska marka. Silno ga nervira i što u njegovom rodnom Beogradu teško možete poslati pismo ili razglednicu, jer poštanske marke se kupuju samo u pošti. I zato razglednice iz Beograda skoro da niko više ne šalje.

Aleksandar sa početka teksta preziva se Boričić i legenda je srpske odbojke. Skroman po prirodi, od televizijskih kamera se uglavnom sklanja, a javnosti je manje poznato i da je ne samo uspešan sportski radnik, već i filatelista. Boričić poseduje jednu od najbogatijih filatelističkih zbirki u Srbiji, a bio je i dugogodišnji predsednik Saveza filatelista Srbije. Ni sam ne zna koliko je medalja osvojio ili učestvovao u njihovom osvajanju kao igrač, trener i predsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Takođe, ne može da nabroji ni medalje koje je osvajao za zbirke maraka na svetskim filatelističkim takmičenjima. Jedini je sa ovih prostora osvojio Grand Prix za kolekciju „Poštanska istorija Srbije“ na balkanskoj izložbi u Mariboru. U Galeriji RTS-a bila je priređena i izložba „Mozaik izvornih svedočanstava" - Srbija u Velikom ratu” na kojoj je bio predstavljen samo deo iz ogromne kolekcije dokumenata o Prvom svetskom ratu koje Aleksandar Boričić poseduje.

Govoreći o prvim koracima u filateliji Boričić se priseća detinjstva i dela grada u kome je odrastao - Varoš kapije. Tu je škola „Braća Ribar“, sada „Kralj Petar Prvi“ gde je sedeo u istoj klupi sa Draganom Kapičićem, predsednikom Košarkaškog saveza Srbije. Tu je kao devetogodišnji dečak od komšije, deda Sime koji je imao ogromnu kolekciju poštanskih maraka, dobio na poklon prvi album sa markama. A, u blizini, u ulici Maršala Birjuzova, bio je klub u kome su se okupljali filatelisti. I tako je počela priča „najvećeg entuzijaste među filatelistima“ kako Aleksandra Boričića nazivaju prijatelji.

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Poštanska istorija  Srbije - lepa pisma u teškim vremenima

Dva kopača zlata iz Srbije početkom 20. veka sa Aljaske pišu knjižaru Valožiću da im pošalju nove knjige jer su sve dosadašnje pročitali. Vojnici sa fronta za vreme Velikog rata javljaju najbližima da su živi i pisma završavaju porukom „Živela Srbija!“. Za vreme Balkanskih ratova pisma iz Srbije odlaze u Kostariku, Venecuelu, Salvador, Haiti, Brazil, Argentinu, Urugvaj, Meksiko, Mozambik, Mauricijus, ali i holandsku Gijanu.

Ovo su samo neke od zanimljivosti iz možda najbogatije privatne kolekcije fotografija, pisama, plakata, dopisnica i poštanskih maraka koje poseduje Aleksandar Boričić, a od kojih je najveći deo vezan za Veliki rat.

„Rano sam počeo da skupljam sve o Prvom svetskom ratu, iako u školi nismo puno učili o njemu. Imam ogromnu kolekciju razglednica, dokumenata, knjiga, pisama i dopisnih karata kako vezano za 1914/15 kada se rat vodio ovde kod nas tako i vezano za Solunski front, za Krf, kao i mesta gde su naši bili u zarobljeništvu u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj i Bugarskoj. Preko tog rata nekako sam se vezao i za medicinske misije. Imam kolekciju lepih pisama u teškom vremenu koja je Ledi Padžet pisala iz zarobljeništva. A otišla je u zarobljeništvo da bi sačuvala srpske vojnike. Imam i „kolekciju okupacije Srbije“, jer su okupacione države pravile propagandu kroz razglednice koje govore o smrti Srbije, nestanku Srbije. Sve najgore o Srbima što je moglo da se stavi oni su stavili na te razglednice, pogotovo o kralju Petru i kralju Nikoli. Poštanska istorija Srbije bila je dosta teška i komplikovana i za tu kolekciju sam dobio naš jedini ’Grand Prix’ “, navodi Boričić dodajući da je u sportu važno osvojiti medalju, dok je u filateliji za njega uvek cilj bio da dopuni kolekciju. Priseća se i kako je sa Svetskog prvenstva u odbojci u Argentini doneo pola kofera dokumenata koji potiču od naših iseljenika.

Radoznale prirode Boričić je za svoju kolekciju prikupljao raznovrsne predmete. Osim dokumenata vezanih za Veliki rat zanimljivi su i počeci naše avio pošte - golubija i balonska pošta, kao i marke prvih pilota. Poseduje i malu kolekciju prvih srpskih brodova sa Save i Dunava. U njegovoj zbirci je i kolekcija retkih pečata srpske pošte, među kojima su i dva pisma sa retkim zelenim pečatima iz manastira Studenice. Među retkostima su i partizanska pisma, jer su se retko slala, i ona sačuvana su uglavnom iz druge polovine rata. Među zanimljivijim pismima je jedno sa ustaškim i patizanskim pečatom. Radi se o uputnici za robu koju su ustaše poslale iz Zagreba za Jelsu i stavile svoj pečat. Međutim, dok je roba stigla, partizani su već osvojili Jelsu i stavili svoj pečat da je roba primljena. Ova uputnica je i svedočanstvo kako su patrizani osvajali teritorije tokom Drugog svetskog rata.

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

Gubitak ugleda među filatelistima

„Ranije, Srbija i Crna Gora su bile popularne među filatelistima ali posle svih događaja od pre skoro 30 godina to interesovanje je jako opalo. Ono što istorijski vredi za naše kolekcionare nije više tako interesantno strancima. S jedne strane dobro je da se dokumenta vraćaju, a s druge nije, jer mnogo ste vredniji ako vas međunarodni svet prepoznaje. Sada nam je samo ostalo da se preko međunarodnih izložbi promovišu naše marke, pisma, dopisnice, razglednice, dokumenti i sve ono što je vezano za taj vid kolekcionarstva“, kaže Boričić, dodajući da ne samo da je srpska filatelija izgubila ugled u svetu koji je nekada imala, već su i domaći filatelisti potcenjeni u svojoj domovini.

„Ako u Njujorku na svetskoj izložbi među ogromnim brojem izlagača, od nas šest iz Srbije, pet dobije zlatne medalje, to vam najbolje govori koliko svet prepoznaje naš značaj. Ali isto tako mogu da kažem, pošto sam godinama bio predsednik Saveza filatelista, svedok sam da ogroman broj važnih ljudi ne zna da je Srbija osnivač Svetske poštanske unije. Po našim saznanjima to je možda i jedina svetska institucija gde je Srbija osnivač. I mi smo se borili da plaćamo iz privatnih džepova članarinu u svetskoj i evropskoj federaciji da nas ne bi izbacili, konstatuje Boričić dodajući da su i izložbe u Srbiji retke, jer ne samo da nedostaju odgovarajući prostori, već nema ni dovoljno vitrina koje su neophodne da bi se organizovale filatelističke izložbe.

Iako se pisma više ne šalju, a poštanske marke nisu toliko popularne kao ranije, ipak ima i mladih kolekcionara. Praveći paralelu sa sportom Boričić kaže da im se uvek obraduje.

„Mi jedva čekamo da se pojavi neko mlađi da bi doneo novu energiju. Mladi uvek imaju veliku želju, nemaju znanje, ali ko ima pozitivnu energiju i želju da nauči, on će sigurno brzo napraviti napredak i početnu kolekciju. Kada u sportu napravite prvi poen, prvi gol, niko nije radosniji od vas kao mladog igrača. A malo kasnije vidite da to nije nešto. Ali taj početak je važan. Kada se napravi prva kolekcija svaki kolekcionar je ponosan na svoju kolekciju iako je ona možda vrlo skromna, ali ta radost i taj ponos to je nešto što i mi kao Savez filatelista želimo da pomognemo“, zaključuje Boričić poručujući da za kolekcionarstvo nije potreban veliki novac, već posvećenost i želja da se dođe do prave informacije.

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

 

Ideje za spomen kosturnicu na Vidu na rezglednicama Situacija sa korona virusom malo je odložila planove Aleksandra Boričića da napravi još jednu izložbu. Poseduje fotografije u vidu razglednica sa predlozima kako je trebalo da izgleda spomenik i spomen kosturnica srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata na ostrvu Vidu. Kako kaže, sa predsednikom SANU, Dr Vladom S. Kostićem u toku su pregovori oko digitalizacije ove kolekcije. Na taj način deo istorijske građe postao bi dostupan  kako za one koji vole kolekcionarstvo i filateliju, tako i za ljubitelje srpske istorije. Boričić smatra da su ova dokumenta za sada jedina poznata i da nema saznanja da još neko poseduje ličnu kolekciju.

Iz kolekcije Aleksandra Boričića (print skrin RTS, Mozaik izvornih svedočanstava)

 

Kada mali šutne velikog u zadnjicu U kolekciji Aleksandra Boričića nalazi se dosta dokumenata vezanih za ratnu propagandu. Po njegovim rečima, šablon je bio isti i u Balkanskim, Prvom i Drugom svetskom ratu, pa i u ratovima 90-ih, a Srbija kao mala zemlja nije mogla ni finansijski ni na bilo koji drugi način da se suprotstavi toj propagandi.   „Par nekih crteža gde mi izbacujemo nogom neprijatelja u zadnjicu iz Srbije je samo mali trenutak radosti. Što kažu, kada mali šutne nekog velikog u nogu, pa se raduje. A veliki nije ni osetio. Međutim, kada se okrene zgazi malog. Neki put je to iracionalno, ali bar osetiš da si nešto uradio. U sportu takođe imate one koji su mnogo veliki, puno investiraju. Ja se uvek ponosim da smo mi u odbojci u ovom trenutku dvostruki prvaci Evrope, i žene i muškarci. Iako su svi oko nas bogatiji, moćniji, sa većim brojem stanovništva, većim brojem igrača i većim ulaganjem. Naše devojke su prvakinje sveta, drugi smo na Olimpijadi i trenutno smo vladajuća ekipa. I šta ćete više, ako se poredite sa zemljama kao što su Kina, Indija, Amerika, Rusija, Brazil, Italija. A naše devojke su najbolje. To je nešto što vam donese radost. A one traju puno. I momci i one.“