Događaji i priče iz muzeja

21. 12. 2020.

Seobe kao sudbina

“Za mene život još ima smisla i značaja samo ukoliko bih još i sama mogla doprineti da se sačuva trajna uspomena na tu retku i izuzetnu ličnost čije je delo ušlo u same vrhove srpske književnosti”, napisala je, predosećajući skori kraj, samo godinu dana posle smrti Miloša Crnjanskog njegova životna saputnica Vidosava Crnjanski.

 

Crnjanski u poseti NOLIT-u (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Ovim testamentom zaveštana su novčana sredstva za osnivanje Zadužbine koja bi čuvala upomenu na pisca, brinula o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu i podsticala domaće stvaralaštvo dodeljivanjem nagrade za najbolju prvu knjigu. 

Sudbina Zadužbine kao da je pratila sudbinu pisca. Novac koji je uglavnom bio u dinarima pojela je inflacija. Posle smrti Vidosave Crnjanski njihov stan u Mekezijevoj ulici “uzela je opština”, a sada se na zgradi nalazi samo tabla kao podesćanje da je tu živeo veliki pisac. Zadužbina se tokom četiri decenije postojanja mnogo puta selila, da bi tek poslednjih osam godina imala stalnu, ali ne trajnu adresu. Za sve ove godine za svoj rad nije dobila na dinara novca iz budžeta grada ili države. Uprkos svim ovim preprekama uspeli su da objave 16 tomova kritičkih izdanja dela Miloša Crnjanskog i redovno dodeljuju nagradu sa piščevim imenom. Među dobitnicima su Dušan Kovačević, Milosav Tešić, Borislav Pekić, Aleksandar Baljak, Dragan Velikić, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Aleksandar Gatalica, Gordana Ćirjanić, Milena Marković, Dejan Stojiljković, Goran Gocić i mnogi drugi.

Jedan od dobitnika nagrade “Stražilovo” za najbolji studentski rad o Milošu Crnjanskom je i Milo Lompar, sadašnji predsednik Zadužbine i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sa njim smo razgovarali kako Zadužbina funkcioniše danas, koji su problem sa kojima se suočava i kakvi su im planovi.  

Crnjanski kao maturant u Temišvaru (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Kakva je situacija danas posle višegodišnjeg seljenja sedišta Zadužbine?

U javnosti je mnogo puta pisano o tome da Zadužbina Miloša Crnjanskog nema – od osnivanja 1980. godine – prikladnu adresu. Posle smrti piščeve žene Vidosave Crnjanski, tadašnje vlasti su stanarsko pravo dodelile drugim osobama. Na osnovu stanarskog prava Ive Andrića napravili su od njegovog stana – muzej. Zadužbina Miloša Crnjanskog je jedno vreme boravila u Narodnoj biblioteci Srbije. Potom u jednoj privatnoj advokatskoj kancelariji. Veoma dugo u neuslovnoj sobici u Udruženju književnika Srbije: u sobici koja se nalazila pored toaleta. Nastojanjem Mlađana Đorđevića, tadašnjeg savetnika tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, Vlada Srbije donela je odluku o situiranju Zadužbine u službene kancelarije u Dečanskoj 9. Tu se nalazimo od 2012. godine. To su prostrane kancelarije: da ih okrečimo i zamenimo prozorsku stolariju pomoglo nam je preduzeće Informatika iz Beograda – Slobodan Srećković i Slavoljub Kačarević. U kancelarijama se nalaze knjige koje štampa Zadužbina, knjige novoobjavljenih dela Crnjanskog i ponešto od poklonjenih predmeta. Plaćamo zakup za te kancelarije, kao i drugi korisnici u toj zgradi.

Kakva je finasijska situacija, s obzirom da je osnivački kapital pojela inflacija?

U Zadužbini nema stalno zaposlenih lica. Članovi Upravnog odbora ne primaju nikakve honorare. Ni predsednik Zadužbine. Rad je sasvim dobrovoljan. Honorar primaju sekretar Zadužbine, koji vodi kancelariju, obavlja administrativne poslove i prepisku, računovođa i osoba koja održava sajt. Za sada smo sve obaveze uspešno ispunjavali.

Milo Lompar, profesor Filozofskog fakulteta, predsednik Zadužbine Miloš Crnjanski

Da li ostvarujete neke prihode od autorskih prava Miloša Crnjanskog?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbini su pripali autorski honorari za objavljivanje piščevih dela u zemlji i inostranstvu. To je glavni izvor prihoda.

Na koji način Zadužbina uspeva da funkcioniše u ovim vremenima?

Uobičajeno. Bez posebnih teškoća.

Da li Zadužbina i dalje ne dobija sredstva iz budžeta?

Ona nikad nije dobijala nikakva sredstva iz budžeta kao posebna ustanova, pa ni sad. Za razliku od nekih drugih zadužbina. I posebno za razliku od dela Radomira Konstantinovića koje je finansirala opština Šabac.

Na koji način se obezbeđuju sredstva za nagradu i kakva je saradnja sa izdavačkom kućom Klett?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbina dodeljuje Nagradu Miloša Crnjanskog na dve godine. Od kada sam predsednik, od 2008. godine, novčana sredstva za nagradu, plaketu i medalju, ukupno 3. 000 evra, uvek su obezbeđivana tako što smo pronalazili donatore. Članovi žirija ne dobijaju nikakav honorar: oni rade dobrovoljno. Poslednjih osam godina novčani iznos nagrade obezbedila je – u većem iznosu – Izdavačka kuća Klet, a u manjem – Informatika iz Beograda. Nikada nismo tražili novac iz budžeta za nagradu. Sa izdavačkom kućom Klet imamo uspešnu saradnju, jer su oni veoma revnosni u ispunjavanju postignutih dogovora. No, tekstove Crnjanskog koji se koriste u čitankama za škole ne naplaćujemo nijednom izdavaču, pa Klet nema nikakvih privilegija zbog svoje donatorske aktivnosti.

 Crnjanski, Ranković, Prica (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Zbog čega su do sada uručene samo dve nagrade "Stražilovo" i da li postoji interesovanje studenata za radove o Milošu Crnjanskom?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Zadužbina bi trebalo da dodeljuje i nagradu za najbolji studentski rad o Crnjanskom. Ta praksa je prekinuta davno pre mog dolaska na čelo Zadužbine: u vreme kada nisam imao nikakvog učešća u njenom radu. Ima veoma mnogo studentskih, master i doktorskih radova o Crnjanskom.

U kakvom je odnosu vaša nagrada Stražilovo i nagrada istog imena Brankovog kola?

To su dve sasvim različite nagrade.

Dokle se stiglo sa projektom kritičkih izdanja celokupnog dela Miloša Crnjanskog?

Objavljeno je 16 tomova. Trebalo bi da objavimo još jedan tom njegovih političkih članaka: iz vremena posle Drugog svetskog rata, najviše u časopisu El economista, koji je izlazio u Buenos Airesu. Crnjanski je povremeno pisao za te novine od 1952. do 1963. godine, kao i za jedne novine u Johanesburgu. Nedavno smo uspeli da nabavimo jedan broj članaka iz argentinskih novina: ti članci nisu bili ni evidentirani u bibliografiji Crnjanskog. To nije bilo jednostavno, jer tih novina uglavnom nema u evropskim bibliotekama. Sa člancima čiji prevod imamo, potrebno je sve proveriti, prevesti nove članke, i dati eventualna objašnjenja. Trebalo bi da to bude obimna knjiga. Tako bismo zaokružili njegov novinarski opus: uz razumnu sumnju, da je možda negde nešto promaklo. Ali, sa ovako detaljno urađenim knjigama, eventualne dopune će doći na prirodno mesto. Trebalo bi – kako su mi usmeno saopštili priređivači prof. dr Gorana Raičević i prof. dr Milivoj Nenin – da u poslednje tri knjige bude prepiska Crnjanskog. Kada se to objavi, čitav poduhvat bi bio gotov u ovoj redakciji. Uvek konkurišemo ravnopravno sa drugim učesnicima na konkursima Ministarstva kulture i grada Beograda i dobijamo izvesnu novčanu podršku za knjige kritičkog izdanja. U troškove spadaju honorari priređivača, pripreme teksta, opreme knjige i štampe. Ima priređivača – kao što je prof. dr Časlav Nikolić – koji su se odrekli honorara za urađen posao. Honorar ne dobija ni predsednik Zadužbine, koji je i glavni urednik kritičkog izdanja. Kako to nisu tiražna nego naučna izdanja, neophodna nam je pomoć drugih izdavača: tako je bilo od samog početka 1993. godine. Poslednja izdanja smo uradili sa izdavačkom kućom Catena mundi.

Ranko Mladenović, Gustav Krklec, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Da li postoji i kakva je saradnja sa Narodnom bibliotekom Srbije u kojoj se nalazi Legat Miloša Crnjanskog?

Po testamentu Vidosave Crnjanski, Narodnoj biblioteci Srbije su pripali materijalni predmeti zaostavštine Crnjanskih: sto, pisaća mašina, rukopisi, pisma. Nikada nismo imali nikakav spor sa Narodnom bibliotekom Srbije, već smo sve rešavali u dogovoru i saglasnosti.

Da li i koliko nagrada "Miloš Crnjanski", njeni dobitnici, kao i različiti događaji koje organizujete ili u njima učestvujete doprinose popularisanju imena i dela Miloša Crnjanskog?

Njegovo ime najviše predstavljaju i popularišu njegova dela: nedavno se pojavilo – uz pomoć Ministarstva kulture – izdanje Romana o Londonu na engleskom jeziku. Izdavačka kuća Lʼ Age dʼ Homme – koja je objavila jedanaest knjiga Crnjanskog na francuskom jeziku – odlučila je da  objavi drugo izdanje ove knjige na francuskom jeziku. U Italiji je otvorena stalna izložba posvećena našem piscu.

Da li razmišljate na koji način da približite delo Miloša Crnjanskog mlađim genracijama koje nisu previše sklone čitanju, bar ne "papirnih" knjiga?  

Najviše razmišljam o tome kako bi Zadužbina Miloša Crnjanskog mogla dobiti svoju nepromenljivu adresu i trajno obezbeđenje svog postojanja za vreme kada se piščeva autorska prava neće više naplaćivati. To bi – po sadašnjim pravilima – trebalo da bude 2047. godine. Možda će neko mlađe pokolenje imati sluha za ovu moju stalnu brigu.

 

Poslanica iz Pariza, rukopis Miloša Crnjanskog (foto: Zadužbina Miloš Crnjanski)

Legat Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Pisaći sto, tapacirana stolica i pisaća mašina marke „Adler“ predstavljaju deo radne atmosfere Miloša Crnjanskog. Njegove lične stvari testamentom supruge Vide ostavljene su Narodnoj biblioteci Srbije i nalaze se u odeljku legata. U vitrinama su izloženi i lični dokumenti Crnjanskog-pasoši, svedočanstva, novinarske propusnice… kao i fotoaparat i fotografije iz različitih perioda života. U Narodnoj biblioteci su i pisma koje je Crnjanski uredno čuvao-kucao ih je na pisaćoj mašini sa indigom, verovatno navika iz diplomatske karijere, pa su kopije pisama koje je slao sačuvane. U legatu je oko 900 pisama, uglavnom  urednicima i izdavačima, i oko 100 pisama supruzi Vidi. U legatu su i rukopisi Miloša Crnjanskog, kao i Embahade, jedino posthumno objavljeno delo. Skoro sva dela je kucao na pisaćoj mašini, dosta je intervenisao i ispravljao, o čemu svedoče četiri verzije Embahada. „Poslanica iz Pariza“ je jedina, rukom i crnim mastilom pisana pesma, bez naknadnih intervencija, sa beleškom na margini „Pariz pred povratak 1921. Zenit“. Među ličnim stvarima je i nekoliko crteža iz školskih dana, koji svedoče o talentu za crtanje Miloša Crnjanskog.

 

Tekst se može preuzeti uz navođenje autora i izvora: Slađana Dimitrijević/Press centar UNS